O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

„Дан“, субота 23.2.2013.
КУЛТУРНИ ПОЈАВНИК
Милутин Мићовић
ЈЕЗЕРСКИ ВРХ
Пише Милутин МИЋОВИЋ
Ко је овај пламен зажегао!? Док Андрија не сачини
Антологију, ја ово никад нијесам мислио. Може
ли бити да је ово овако!? Ако је ово овако, ја више не
знам ко сам, ни гдје сам, ни шта сам у животу радио!?
Можда се десило ово, да ја мислим, што прије
нијесам мислио!? Себе не препознајем! Као да се на
мене обрушио Ловћен?! Ако ми се ниједна пјесма није
могла попети на Језерски врх, шта сам радио у животу!?
Шта сам мрчио толико годинах?
Ја сам мислио да је пјесма пјесма, и тачка! Шта
има ту да се више мисли?! Чуо сам од добрих пјесника,
оно што сам и сам осјећао, - да пјесма прво почне
да зуји у ушима, а онда се, тај зуј препише, и то је пјесма!
Нема шта ту више да се мисли и филозофира. Тако
мисле сви пјесници са којима сам ја разговарао о
поезији. Ти си пјесник - пјевун, ако си успјешно преписао
и уримовао зујање своје пјесме из својих рођених
ушију.
Пјесма може да дозуји откуд она хоће. Може да
дозуји с расцвјетале липе, може да зуцне с улице, може
да груне из крчме, може да зукне из какве елементарне
непогоде, може да прозијева из поподневног
73