O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

„Српске новине“, бр.62. фебруара 2013.
ТЕРОР ЈАДНИХ АНТОЛОГА ПЈЕСАМА
Пише Момир ВОЈВОДИЋ
Љубитељи поезије, има међу њима и пјесника и
пјевуна, имају право да по свом осјећању, култивисаном
и некултивисаном, бирају пјесме или приче у
прози и да од њих праве своје збирке лирике или прозе,
само не треба да те своје изборе олако називају
АНТОЛОГИЈЕ, пошто је светогрђе према поезији или
прози, поготово према ријечи АНТОЛОГИЈА.
АНТОЛОГИЈА у српском језику значи као и у
грчком, на кога је посрбљена, у Вукајлијином лексикону
страних речи и израза: „брање цвећа, цветњак;
уопште: збирка одабраних, нарочито лирских пјесама;
уопште: збирка сваког штива одабраног према нарочитим
мерилима и сврхама: збирка најлепшега.“
Елем, према овом тумачењу ријечи АНТОЛО-
ГИЈА треба сви антолози са пуно одговорности, етичке
и естетичке, своје изборе лирских или прозних
штива да називају АНТОЛОГИЈА.
Ријетки су избори пјесама и приповиједних
штива који могу да поднесу ословљење АНТОЛОГИ-
ЈА. Вук Караџић је творачки саставио антологијски
избор народних лирских и епских пјесама у три тома
и четврти том приповиједака народних. Послије Вука
немамо избор пјесама достојан назива АНТОЛОГИЈА
36