O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

Просјечно лош квалитет заступљених, могао се и очекивати,
уз изузетке. А ако томе додамо да на крају тог
дугог списка нема пет добитника највеће награде
Удружења књижевника Црне Горе, добија се и доказ
да је антологија остала и без другог основног критеријума
– објективности.
Заступљеност у значајним антологијама пјесницима
је посебно признање – награда. Те, како, у тој
категорији, Радуловић може себи да додијели признање
– да своје пјесме уврсти у ову антологију? Може
у „зборник“ и у „ко је ко“.
Пјесници просиоци мачкине кћери – категорија
је коју је установио Андрија Радуловић у пјесми са
којом је себе(!) заступио – коју је унио у ову „антологију“,
не помињући (да не наводимо старије класике)
ни Леса Ивановића, ни Данила Киша, ни Бања Шарановића...
и ни друге, као ни, већ речено, пет добитника
Награде „Марко Миљанов“, посебно да Бранислава
Брана Црнчевића заступи са једном страном, а себе да
награди (самопослуживањем) са пет и по страна, чак
са једном више од Витомира Николића. Он не пропушта,
као најважније, да у својој биографији наведе да
је заступљен у антологијама, гдје му је сада најлакше
било да себе наговори ,,да се убаци“, за које не мора
да путује до Румуније и Русије. А своје ближе окружење,
у односу 0:10 на штету Леса и Данила, заступио
је са по седам до десет страна – у класичном промашају.
Кад је промашај, поставило би се питање – зашто
се о њој пише и приговара? У гласилу су објављена
имена 68 заступљених, гдје Радуловић каже –
33