O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

ли већ зато што страст, духовно и душевно самоодржање
производе сужење свијести и срљање у сиву масу.
А сузити свијест, нарочито у малом мозгу, није тешко.
Нарочито кад два сукобљена мозга један другог
не уочавају. Зато се каже: када двојица раде исту
ствар, то више није иста ствар.
Полемика коју сам овдје имао јесте један освјежавајући
дах, али само у мјери у којој ваздух није био
контаминиран. А јесте. Изоговарали смо гаће, чарапе,
доњи и горњи веш... А то се само у далекој асоцијацији,
више халуцинацији, може повезивати са књижевним
феноменима. Ако ништа друго, овај вербални инцидент
нуди закључак о ниском прагу толеранције.
Није то нити први нити последњи пут. Може користити
утолико колико у мутној води можемо уочити фокус
проблема.
Ако би на овај проблем могли гледати са довољне
дистанце, уочили би да је историја литературе,
слично осмишљавању полемике, тумачила опне пропустљивости
да један став надгради други. Овдје то
свакако није. Очито да приликом куцања текста полемичару
овдје тресу руке и удара на слова која се не
могу повезати са суштином. Или, бар, да мржња људском
духу не може да обезбиједи проходност међу ријечима.
А таленат великих писаца, који су крчили пут,
одувијек је дао велике резултате. Ево како се то, донекле,
може читати уз добру естетску диоптрију: Сада
већ славни 19. вијек, својом „озбиљном“литературом,
достигао је врхунац, рецимо, у дјелима Фјодора Ми-
153