O ANTOLOGIJI KROZ POLEMIKU 2015 Andrija Markus

пасуља. Свједоци смо данашње навале узалудних „антологија“
у мору српског језика, пуцају пуцибруке и у
Новом Саду, у Београду, у Подгорици, а само је поштеђена
од вајних „антолога“ Маринкова Бара и Мртво
дубоко. Превише је усијаних пјевуна ловаца на
књижевне награде и параде, који и на мамце „антологија“
ћапају књижевне награде, које су као књижевни
фолклор и маскараде учестане на српском језичком
простору оштрпканом крватским, бошњачким, македонским,
црногорским отимачинама кодиљака од државне
територије српскога језика.
Сав мој труд да се уклањам од сличних књижевних
фолклоријада и швалерација, да не чујем све
те доколицијаде и антологијаде, узалудан ми је, не
може се умаћи злогуцима некултурног фолклора, који
терорише српски културни простор. Антолошко швалерисање
неће престати све док има лаковјерних донатора
и доконих пустоглаваца, којима је лакше здендати
у врећу стихове недужне, недужних пјесника него
им изустити словесну реченицу или стих. Неграмотни
узлети су срамотни. Терор јадних антолога пјесама
нема краја и трајаће све док траје граја пјесуна,
који не знају шта је метафора, него је разумију као
метак форе у жељеној партији шаха. Коме је мали мозгић
већи од великог мозгића нека само „антологује“,
што даље од мене – жртве празноустих и празноглавих
слављеника на парадама све чешћим и све тупоглавијим.
Мучно је пјевање хора коме диригује глуви
диригент.
40