Knjiga DNEVNIK ARHITEKTE U ANEGDOTAMA - II, 2021 A.Markus

Једна по једна, није ни примијетио кад му је дуван
у крв ушао, да га не може избацити.
Постао је зависан од дувана: нигдје без њега.
Знао је да се од пушења рак добија, али је рекао:
„Рак могу, по статистици, да добију од 100 пушача
њих 94, а само 6 не. Дако га ја не добијем“, закључи.
Кад је добио рак на грлу, и кад су му на врат
поставили дугме да кроз њега дише, рекао је:
„Нијесам једини, дако овако поживим.“
Кад је у великим мукама умро, искашљујући
сва „задовољства“ од дувана, његово ново друштво,
много млађе од њега, које је од њега научило
да пуши, плакало је за њим поред његовог одра,
смјењујући се, као на почасној стражи,
јер су на смјену излазили да попуше цигару, вадећи
је из кутије на којој пише: „Цигар убија“.
Он је сахрањен, али не и Дако, који је остао да живи
преобучен у другога, што брзо корача
путем задимљеним од дувана.
Сви они на том путу, једино се задрже
на радиолошком одјељењу гдје их љекар послије
интензивног зрачења и некад хируршки
скинутог доњег дијела вилице храбрио:
„Дако издржиш годину дана“, што је велико вријеме
кад се паметно(!) распореди.
2000.
*Дако – Андрија успјешно користио код млађих у одбијању
помисли да ко пуши.
27