Knjiga DNEVNIK ARHITEKTE U ANEGDOTAMA - II, 2021 A.Markus

жељеза, као што је она у Никшићу. Поред овог
посла бавили су се и другим пословима, као и
остали грађани нижег стандарда.
На крају моје друге година студија архитектуре
у Београду, на распусту у Подгорици, кад
сам ишао на обављање обавезне једномјесечне
грађевинске праксе на градилишту, на улици на
Бријегу Ћерића срео сам Ромкињу, која ми рече:
– Андрија, зар ме не познајеш? Учили смо
заједно у основној школи.
– Не познајем. Имаш боље памћење од мене.
Била си надаренија од мене да наставиш школовање...
Штета за тебе.
Жалио сам што није наставила школовање,
а завидио на изузетној меморији, са којом бих
много више успио.
1962.
ПРОФЕСОР И ЊЕГОВ УЧЕНИК
– Андрија, испричај како сте оно ти твој
ученик 1969. године полагали возачки испит пред
истом комисијом? Да ли је било треме да ће бити
бољи од тебе?
– Нијесмо само ја и он полагали него са
нама и мој отац и његов отац. Важно ми је било
да сам на возачком тесту макар за једно питање на
тесту бољи, и толико сам био.
10