Knjiga DNEVNIK ARHITEKTE U ANEGDOTAMA - II, 2021 A.Markus

рија горњих спратова зграде:
„Да ти кажем једну пјесмицу“. И каза
пјесмицу, што бијаше нека наклапалица са циљем
да се критички примијени на оно што се сада у
друштву догађа.
„Ово није случај за мене, већ за сусједну
канцеларију“, одговори ми службеница враћајући
документа, послије чега изађох и уђох у сусједну
канцеларију, јер је било непристојно да то урадим
кроз унутрашња отворена врата.
Док ми је тамо службеница прегледала
документа, опет сам кроз она унутрашња врата
чуо глас, сада из прве канцеларије: „Да ти кажем
једну пјесмицу“. Чуо сам глас исте особе, коју још
нијесам имао прилику да видим, иако сам се, да не
знам да је она, мимоишао с њом у ходнику.
Службеница у другој канцеларији такође
ми рече: „Ово није случај за мене, већ за сусједну
– трећу канцеларију, гдје се прате случајеви пунољетних“,
послије чега се упутих гдје ми рече.
Док ми је у трећој канцеларији разгледана
документација, иза мојих леђа уђе она жена са
пјесмицом, за коју још нијесам знао да је она, док
не рече колегиници, која ми прелиставаше документа:
„Да ти кажем једну пјесмицу“. Али, прије
но поче са пјесмицом, као да се присјети, окрену
се к мени ријечима: „Молим вас, изађите и мало
сачекајте.“
„Чуо сам ту пјесмицу тамо два пута, те
30