Knjiga DNEVNIK ARHITEKTE U ANEGDOTAMA - II, 2021 A.Markus

РОЂАЦИ
Рођачки сусрети више нијесу као некад,
само да се сретну и сјете давних времена – да се
зближе, већ и који посао да се обави. Мислећи на
посао, отвореношћу у сусрету, кажу и: „Ђе си,
брате, нема те?“
Окупили смо се за родослов да се убиљежимо
за незаборав. Јер, рече ми сестра: „Крајње је
вријеме у нашим позним годинама да упишемо у
родослов ко је уз когa рођен да се не изгубимо
слабосјећањима с кољена на кољено доспјелим, а
с ноге на ногу баченим, без сљедећег кољена да
се, у овој еуфорији, на њега ослонимо.“
Давно смо престали да сједимо на дједовом
кољену, а своје кољено нијесмо нашој дјеци дали.
Без родослова све би се заборавило, јер
ријетко ко се сјећа даље од прадједа, а многи ни
толико.
Тешко се долазило до неких рођака да се
упишу, а до неких лако, да ти се и на леђа попну.
Тешко се себе сјећамо за родослов на додирним
тачкама некад црногорске и турске стране, гдје
нам се село налази, без сачуваних историјских и
других извора.
На том послу имао сам блиски сусрет са
рођаком тек дошлим, за којег дознадох да је по
182