Knjiga DNEVNIK ARHITEKTE U ANEGDOTAMA - II, 2021 A.Markus

је говори – јер је удаљенији. Тако и онај сљедећи
што чека у том реду, хтио или не, понешто чује.
Тога дана водио се такав, да се јасно чује,
дужи разговор, гдје странка испред мене не може
или неће да схвати, па службеник понавља, да сам
чуо и оно што претходно нијесам. Свима се журило,
па су изоштреније слушали о чему је ријеч, да
би по причи оцијенили кад је крај, да и они приђу.
Почех да се интересујем, не кад ћу доћи на
ред, него шта то може да буде дуго ако је тај кратак
у новцу. Имаш ли или немаш – крај приче.
– Могу ли на мојем жиро-рачуну да подигнем
50 евра кредита, јер сам остао без новца? –
питао је човјек службеника за шалтером.
– Не можете, јер већ дугујете 230 кредита –
одговори.
– Како 230? Зар то није смањено за 130,
колико ми је уплаћено, а задржали сте их?
– Задржали смо их за отплату претходног
кредита што сте имали, а овај кредит је остао. Ако
желите да подигнете, морате да уплатите – каза
службеник.
– Како да уплатим, а од чега ћу да живим?
Ријеч по ријеч: како ово, како оно – потраја
разговор, док службеник на крају рече у смислу да
чега нема не може га ни бити, ни у овој банци. Тада
овај човјек, као да схвати (залуд зал ажући се),
рече: „Да, да“, те окрећући се оде, којом приликом
видјех му лице.
До тада је био изабрао да преко рачуна
прима или социјалну помоћ или шта друго, те је
користио могућност да подигне мали кредит – је-
100