DA ČASTIM. 2014. Andrija Markuš

Остајало је, и гдје нема – да има!
Од образа, а не од кафе зависило је
да ли једни имају кад је немају,
а други – да ли је немају кад је имају.
Ако је као човјек понуди госту,
као човјек ће је попити у гостима.
Више се пила туђа у гостима но своја;
више се човјеку пробао образ но кафа.
Говорило се какав му је образ, а не кафа.
Пио сам твоју, а ти моју – од мерака.
Ко би имао душу – своју?
На једном мјесту чувала се кафа – за образ,
а на другом за попит... ако је има. А никад.
„Пошаљи ми“, писали су за Америку,
„мало кафе за попит. Она је за образ.“
Госту је морало бити.
Тако је било и са лијепим залогајем;
дјеца су једва чекала да неко дође
да и она уз њега поједу...
Погледом, крадом, тјерали су их као мачке
да још коме – којем госту – нешто остане.
Гост је зборио: „Нијеси требао“,
А они наглас: „Направљено је да се поједе.
Узми, забога...
Узми! Хајде узми.“
„Нећу, не могу више.“ Јер више није могао
понудити кад му дођу.
„Не могу“ не значи да не може
него да неће више.
27