DA ČASTIM. 2014. Andrija Markuš

не што они нијесу за причу вични
но што је чојство толико велико
а они дични.
Од давнина,
наш човјек је гозбом
чашћавао госта,
да је код ничег,
за њега доста.
Што је мање имао а давао,
више му се рачунало,
јер то може само
поштен човјек.
„Такав му је био и ђед и прађед,
„сви – вавијек.“
Они све хоће, све могу,
али што им је дошло
с кољена на кољено,
неће
– с ноге на ногу.
Без хлеба некако,
али без поштења
– тешко њима:
без метка погибија
„ни вода ни млијеко“,
нигдје мјеста међ’ људима.
11