Attention! Your ePaper is waiting for publication!
By publishing your document, the content will be optimally indexed by Google via AI and sorted into the right category for over 500 million ePaper readers on YUMPU.
This will ensure high visibility and many readers!
Традиционалним црногорским гостопримством,претежно у вријеме великог сиромаштва, животана голом кршу са мало обрадљиве земље, са честонеродним годинама, бавио сам се у књизи – поеми„Ђаволи и људи“, 1994.Домаћин чашћава госта нудећи најљепшимшто има, што чува само за ту прилику, кад члановифамилије, па и дјеца, то само могу да прижељкују учестој оскудици до мјере да ријетко кад окусе таквухрану – у немаштини жељни свега.Кад се људи сретну и на неком другоммјесту, рецимо у кафани, отимају се ко ће да буде уулози домаћина – ко ће први да части, не дајућиосталим, док надвлада најупорнији. Људи су упорни,понекад у жељи да у томе и не успију, што зависиод новца којим располажу и још чега, што сене открива, али понекад види. То је предмет овекњиге... Чашћавају више но могу, част чувајући(!),која је на провјери.Одлуку да се вратим овој теми, донио сампослије сусрета са Милорадом, који живи у Монтреалу,који је приликом недавног доласка у Подгорицу,показао да и након 50 година одсуствовања, није заборавиотај карактеристичан начин чашћавања укафани, упорно по неколико пута плаћајући рачуне.Сви би да часте по цијени „свађе“, која брзопрестаје, јер мало је коме интерес до њеног настављања– није им жеља да добију што траже. Такаврасплет пожељан је да се, уз мало „свађе“, свипокажу поштени – ни мање ни више од оног којиплаћа, јер зашто би се свађали? Они су тога чак изадужили дајући му предност да плати.Аутор7