DA ČASTIM. 2014. Andrija Markuš

Застао дах,
у грлу мука дише,
у посјети сиромаху
кад се чаша ракије само уснама дотакла
– лизнула
и враћала
уз: „Не могу више.“
А домаћин и да не пита: „Зашто?“
бирајући чашу,
али не и
сиромаштво...
Каква је да је веза:
сиромах се невољно уздржавао
до те на столу чаше,
а гост само ту,
као граница сусрета, а не трпеза,
да се зна гдје ће се опет срести
кад Бог дâ да чаша буде пуна са остатком;
да је уз огањ
и меза
и за кафу џеза.
Право је чудо
да ти људи госта воле,
јер су и они, некад дјеца бројне породице
(једно другом до ува),
гладни гледали склоњен комад меса
изнад огњишта,
који се само за госта чува;
20