DA ČASTIM. 2014. Andrija Markuš

кад се земља, као да је сама,
другачије окретала
око осовине
узете
побијеђеним силама.
Тек што је својим ученицима
у Гимназији савјетовао
да на тргу, погледом у небо,
сачекају ослободиоце,
професор је,
детонацијом бомби,
као леш послат да виси изнад улице
о телефонске жице,
застале
и упамћене наде
у неком од углова
учионице.
Мало је људи остало да све погинуле
сахране и завију ране
(без толико погребног и медицинског особља),
те је нека дјевојчица
колицима са једним точком
тешко возила мртву мајку
до гробља,
затварајући раздрти круг
живота
у земљи без
неба.
47