DA ČASTIM. 2014. Andrija Markuš

Имао или немао да частећи част покаже,
слабијем човјеку из добре куће,
гледа се кроз прсте – кроз зидове куће.
Бољем од себе, пред свима, лекцију држи:
„Има ти кад по коме доћ’ што не ваља...
ђедовим путем. Примирио си се.“
Човјек није само оно што је,
но и што су му,
што од њега и његових може бити.
Некад је
непоштено бити поштен:
„Не наговарај ме да се почастим,
ако ме не спремаш да мрем,
но ме, куме, удари по руци
кад је пружим да нешто узмем.
Погледај како ми трупина дише,
стодвадесет килограма имам
да прави кум куму не жели више.“
Ново вријеме нову тактику има
– „ја, па ја“, нудећи свашта,
да се чашћавају,
а да не дају ништа:
„Тата, плаћа ко има ситно,
укрупни ми новац
за кафић“,
на које отац рече:
„Са крупним не престајеш
да будеш слабић;
упамти – ти си кућић.“
32