KUŠ! jul 2021.

Kulturno-umetnički špajz

jul 2021.

broj 66

SADRŽAJ

REČ UREDNICE

Kulturno-umetnički špajz

broj 66, jul 2021.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektorke:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Srećko Radivojević

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Milica Bjedov

Tisa Milić

Ivana Novaković

Aleksandar Simonović

Jelena Tizić

Reč urednice

str. 3

Papirus sa Santorinija

str. 16

„S premalo informacija si

slep, sa previše si zaslepljen”

– o knjizi Sedam smrti Ivlin

Hardkasl Stjuarta Tertona

str. 22

Gospodi, pomiluj

(pop version)

str. 28

Film Živ čovek

– On(a) se budi

str. 36

Da li vanzemaljci moraju

da se vakcinišu ukoliko žele

da dođu na Zemlju?

str. 48

Hator

str. 60

Intervju: Danka Selimović

str. 66

Strip Larpurlatizam

str. 74

Ognj.enka

str. 4

Jelena J. Dimitrijević

– zaboravljena srpska

feministkinja

str. 20

God does not play dice

but composers play them

twice!

str. 26

Voleti nacistu

– o predstavi Čitač

Borisa Lješevića

str. 32

Despotska lepota

kraljice Sparte

- Jelena Trojanska

u slikarstvu Gistava Moroa

str. 38

Kolorističke vizije

Petra Dobrovića

str. 52

Stari dvorac u Beočinu kao

podsetnik na prolaznost života

str. 62

(Ne) vidi kuću od drveta

str. 72

Može li jul da počne bez Grčke? Verovatno može, ali zašto bi? Za svaki

slučaj mi ćemo vas povesti u središte kikladske civilizacije, danas poznatu

turističku destinaciju koja je pre nekoliko milenijuma važila za centar trgovačke

moći Egeja – ostrvo Santorini sa čijih smo arheoloških nalazišta pozajmili

julsku Sliku meseca. Nakon toga pođite sa nama u šetnju po zidinama drevne

Troje i pogledajte kojim je bojama francuski slikar Gistav Moro oslikao lice

najlepše žene starog sveta, miljenice smrtnika i bogova koji su lepoti dali njen

lik. Zatim spakujte kofere i krenite stopama naše avanturistkinje i spisateljice

Jelene Dimitrijević, čija su Pisma iz Soluna tema rubrike Čitam i skitam.

Ako jul provodite u gradu, a željni ste mora, sunca i Mediterana,

predlažemo vam da posetite nedavno ponovo otvorenu Galeriju-legat Petra

Dobrovića u kojoj vas čekaju slikareve Kolorističke vizije i pravi letnji doživljaj.

Poseta poznatim ili zaboravljenim znamenitostima Srbije uvek je dobra

opcija, pa, ako do sada niste, možda će vas naša Razglednica podstaći da

odete do Beočina i upoznate se sa Starim ili Špicerovim dvorcem smeštenim

na padinama Fruške gore. U hladu, uz čašu piva čija je nezvanična zaštitnica

tema ovomesečne rubrike Bogovi i heroji, prepustite se čitanju knjige Sedam

smrti Ivlin Hardkasl Stjuarta Tertona, pogledajte film Živ čovek o kojem je

pisao Igor, a kada pozorišna sezona ponovo otvori svoja vrata, ne propustite

predstavu Čitač sa kojom će vas upoznati naša Ivana. O lutkarskom pozorištu i

dramaturgiji, cirkuskim veštinama i akrobacijama saznajte više u intervjuu koji

smo vodili sa Dankom Selimović.

Ljubiteljima srednjovekovnog nasleđa predstavljamo brend Ognj.enka

iza kojeg stoji istoimena vezilja inspirisana ornamentikom i estetikom srpskog

srednjeg veka, a u Riznici hitova ovog puta našla se pesma Kyrie američke

pop rok grupe Mr. Mister, posredno vezana za uvodnu frazu stare hrišćanske

molitve. „Bog se ne kocka nikada, a kompozitori dva puta”, kaže Marko, te

proverite i da li se slažete sa ovom tvrdnjom čitajući njegov novi tekst Iz ugla

muzike.

Da vam kockice uvek padaju na šestice (i u pesak na plaži)

želi vam

Urednica,

Jovana Nikolić

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Bojana Đurić

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

2 3

MLADI I KREATIVNI

piše: Aleksandra Vujić

fotografije: Vasilije Vasić i Ognjena Miloradović

4 5

MLADI I KREATIVNI

Vešta ruka Ognjene Miloradović, studentkinje istorije umetnosti,

vezenim nitima spaja nas sa umetnošću srednjeg veka.

Ova mlada i talentovana umetnica kaže da su je ručni radovi

interesovali još od malih nogu, ali da se prvenstveno bavila

šivenjem. Delikatniji vez ju je okupirao pre tri godine kada

je šila i vezla platna za venčanja. Iako tvrdi da i šivenje i vez i

dalje uči, odlučila je da više ne čeka da se oslobodi obaveza

već da ostvari dugogodišnju želju – da se bavi izradom odeće.

Tako je nastao top inspirisan slikom La libertad. Ovaj top prati

interesantna priča. Naime, slika La libertad često je pogrešno

pripisivana Egonu Šileu, ali je naša sagovornica došla do njenog

pravog autora, Markosa (Marcos Villalva) i stupila u kontakt sa

njim. Sa nama je podelila kako je taj razgovor protekao:

„Razgovor sa Markosom bio je veoma duševan. Kao i svakom

umetniku, bilo mu je drago što je njegova slika naišla na odziv

velikog broja ljudi i što svakome od njih ima posebno značenje.

Pored ostalog interesovalo ga je moje viđenje slike. Na žalost,

kako ne bi kvario doživljaj, nije želeo da podeli svoje.”

Ognjena kaže da devojka na slici drži nit koja formira reči la libertad

(sloboda), i da je pomislila kako će i njena sloboda doći uz konac (kako

za šivenje, tako i za vez), i da ne treba više da čeka, nego da je vreme

da počne da radi na svojoj umetnosti, koliko god spora ona bila.

Što se materijala tiče, Ognjena za izradu odeće i oboca koristi

šantung svilu, koja je teža od „obične” svile i ima reljefnu strukturu.

Rustičnost ove vrste svile naglašava lepotu nepravilnosti, a njen sjaj

daje joj svečanost. Pored svile koristi i saten tkanine i til, a u planu joj

je i srpsko platno. Ipak, akcenat ostaje na svili. Izbor konca za vez je

takođe važan, pogotovo kada je u pitanju izrada odevnih predmeta.

Konac mora biti kvalitetan da bi odoleo vremenu, ali ne previše

nezgodan za održavanje. Ognjena koristi klasični muline konac od

pamuka i konac od viskoze. Pored toga, akcenat stavlja na još dve

vrste metaliziranih konaca u čijem sastavu je i čisto srebro koje može

biti i u drugim bojama (na primer, konac zlatne boje korišćen pri vezu

kraljice Simonide).

Ognjeni smo postavili još nekoliko pitanja o njenoj umetnosti:

6 7

MLADI I KREATIVNI

Zbog čega svoj rad, u vreme ekspanzije fast fashion industrije,

nazivaš slooow fashion:

„Svoj rad karakterišem kao slooow fashion iz više razloga. Prvo,

sam proces rada (vez posebno, a potom i šivenje) zahteva

dosta vremena, unapređivanje u tim veštinama i učenje takođe.

Drugo, ideja mi je da u budućnosti malo više pišem o umetnosti,

što takođe zahteva dodatno čitanje i istraživanje, a treće, usled

bavljenja decom, fakultetom i ostalim obavezama koje uz to idu,

vreme za rad mi je veoma ograničeno (za sad).

Za izradu jednog topa potrebno je više nedelja, a često proces

traje i par meseci. Na vreme izrade utiče više faktora: vrsta konca,

komplikovanost motiva, materijal i kroj. Oboce su vremenski manje

zahtevne i za izradu jednog para potrebno je nekoliko dana, mada

opet, zavisi i od samog veza i konca jer su neki materijali zahtevniji

za rad od drugih.”

8 9

MLADI I KREATIVNI

Zbog čega baš, za ovo vreme nesvakidašnji, srednjovekovni motivi? Koje

epohe ili autore smatraš najinspirativnijim?

„Kada govorimo o inspiraciji, nekako mi je najprivlačnija bila umetnost

srednjeg veka, umetnost 19. veka i modernog doba. Međutim, smatram

da postoji univerzalna lepota koja krasi dela različitih epoha i za koje se

možemo složiti da su lepa bez obzira na to kojoj epohi posmatrač pripada,

tako da se u daljem radu ne bih ograničila na pomenute periode, već bih

ostavila prostor i za lepote drugih epoha. Što se izbora srednjovekovnih

motiva tiče, ljudi danas generalno ne poznaju nacionalno srednjovekovno

nasleđe i često ga povezuju isključivo sa religijom, a ako nisu religiozni,

teško im je da ga posmatraju kao umetnost. To recimo nije slučaj sa

gotičkim katedralama, ili drugom sakralnom umetnošću zapadnih zemalja

koji su posredstvom različitih uticaja poznatiji široj javnosti. Volela bih da

kroz izbor srednjovekovnih motiva približim umetnost tog perioda većem

broju ljudi i pokažem da nacionalni srednji vek nije nužno nešto zastarelo

što ne može imati odjeka i u savremenom dobu ili pak ima veze isključivo sa

religijom. Na žalost, mnogi ratovi na našim prostorima doprineli su uništenju

i lošem stanju onoga što je preostalo. Sa druge strane, istorija nam je takva

da je puna rezova i diskontinuiteta, te je moguće da je to imalo uticaja na

današnju percepciju srednjeg veka, koji zaista nije lišen lepota i umetničke,

ali i duhovne vrednosti.”

10 11

Koja srednjovekovna kraljica ili princeza je, po tvom mišljenju, bila prava modna ikona? A koju

bi volela da obučeš?

MLADI I KREATIVNI

„Ne bih posebno izdvojila neku vladarku, ipak je odevanje u to doba bilo uslovljeno hijerarhijskim

položajem i zadatim pravilima. Ručno tkani materijali ukrašeni zlatovezom i biserima sami po

sebi čine odeću izuzetnom. Ako se u obzir uzmu ukus stečen vaspitanjem i obrazovanjem,

koje je bilo dostupno samo višim slojevima, mislim da nema te kraljice koja nije bila modna

ikona svoga vremena. Ipak, teško mi je da neku od ovih stamenih žena i vladarki smestim u

naše doba i relativno skromno odevanje. Verujem, ipak, da bi i danas s ponosom nosile bogato

ukrašenu porfiru i najfiniju svilu.”

Najavila si čitavu kolekciju inspirisanu našim srednjovekovnim nasleđem, možeš li nam otkriti

kakve motive možemo da očekujemo?

„Razmišljala sam o tome kako bi se srednjovekovna moda inkorporirala u savremeno odevanje.

Za početak, eto oboca inspirisanih nošnjom srpskih vladarki, dok će odeća morati da sačeka

neke buduće dane kada budem imala više vremena za rad. U najavljenoj kolekciji oboca

možete očekivati motive sa fresaka i one inspirisane iluminacijom srednjovekovnih rukopisa.

Zatim će biti motiva iz moderne umetnosti, kao i iz drugih perioda. Ideja mog rada je da lepotu

umetnosti prikažem kroz savremeno odevanje, da učinim neke momente iz naše prošlosti

prisutnijim u sadašnjem vremenu i upoznam ljude sa zanimljivostima iz istorije umetnosti.”

Ognjenin rad možete pogledati na njenom Instagram profilu.

12 13

MLADI I KREATIVNI

14 15

SLIKA MESECA

PAPIRUS

SA SANTORINIJA

piše: MoonQueen

Sedamnaesti je vek pre nove ere. Na zidovima tek

podignute i sveže okrečene trospratnice bogatog

trgovca iz Akrotirija na ostrvu Tira umetnik vešt u

spravljanju boja oslikava zapadni deo kuće. U prostoriji

na čijem ukrašavanju trenutno radi nalaziće se ženske

figure odevene po poslednjoj modi i buseni rascvetale,

gotovo svete biljke zvane papirus. Domaćin je tražio da

se baš ova biljka oslika na zidovima jedne od tridesetak

soba njegove velelepne vile jer mu je upravo trgovina

papirusom donela imetak koji sada bespoštedno troši

na luksuz opremanja doma. Šteta što će za samo

nekoliko godina čitavo njegovo bogatstvo, zajedno

sa freskama vrsnog tiranskog umetnika, progutati

lava probuđenog vulkana na čijem su grotlu iznikli

kosmopolitski grad Akrotiri i plavi cvetovi naslikanog

papirusa.

Otprilike ovako bi mogla da zvuči priča o nastanku freske

čiji smo fragment odabrali za sliku meseca jula. Nekoliko

stabljika rascvetalog papirusa pronađeno je prilikom

arheoloških iskopavanja u zapadnom delu građevine

danas poznate po imenu Kuća dama (House of Ladies) u

nekadašnjem gradu Akrotiri na ostrvu Santorini ili antički

– Tira. Po svojim odlikama i datovanju koje pada u 17.

vek pre nove ere ova raskošna građevina i njeno freskoslikarstvo

pripadaju kikladskoj civilizaciji koja se, kako to

ime kaže, razvila na teritoriji grupe ostrva u Egejskom

moru koje nazivamo Kikladi. Ova civilizacija bliska je

kritskoj, a svoj uspon doživela je između 3000. i 2000.

godine pre nove ere. Njeni stanovnici živeli su uglavnom

od uzgoja pšenice i ječma, ovaca, koza, svinja i ribolova.

Stanovnici drevne Tire uvideli su i privilegije svoje

geostrateške pozicije koju su iskoristili za trgovinu

sa okolnim ostrvima. Grad Akrotiri postao je važna

trgovačka luka, ključna za trgovinu bakrom na relaciji

Kipar-Krit, a verovatno su pomorske veze održavane i

sa severnom obalom Afrike. Impresivne javne i privatne

građevine, dobro organizovan sistem kanalizacije, bogata

oprema domaćinstava i zidno slikarstvo pronađeni

prilikom istraživanja ovog naselja govore o njegovom

kosmopolitskom duhu, prosperitetu i razvijenom i

bogatom društvu koje je ulagalo u kulturu.

16 17

SLIKA MESECA

Danas najpoznatiji kao

materijal za pisanje,

papirus je u doba antike

bio korišćen na različite

načine – u ishrani, s

obzirom na to da su

pojedini delovi biljke

jestivi, za pravljenje

nameštaja, opreme

za brodove, pa i za

ukrašavanje enterijera.

Verovatno dopreman

iz Egipta, zahvaljujući

svojoj mnogostrukoj

upotrebi postao je jedna

od najtraženijih sirovina

širom mediteranskog

basena, a pojava motiva

cveta papirusa na zidovima

kikladske kuće govori o

povezanosti, trgovini i

kulturnoj razmeni između

ovih civilizacija.

Jedna od najzagonetnijih građevina drevnog Akrotirija je

upravo Kuća dama, nazvana tako po motivima nekolicine

sačuvanih fresaka koje su ukrašavale njene zidove. Ovu

trospratnu kuću, na čijem se svakom spratu nalazilo po

deset prostorija, odlikuje i otvor na tavanici kroz koji je u

središnji deo kuće ulazilo prirodno svetlo. To je uslovilo

da su prozori građevine manji nego na ostalim kućama

iz istog perioda. Inovativna arhitektonska rešenja i

unutrašnje uređenje ovog doma svedoče o bogatstvu

ukućana i izuzetnom kulturnom napretku grada. Tačne

godine izgradnje i oslikavanja nisu poznate, ali se

pretpostavlja da su Kuća dama i njene freske nastale

tokom 17. veka pre nove ere.

Ovaj podatak, nažalost, znači da je užitak u njihovoj

lepoti bio kratkog veka. Kraj 17. veka pre nove ere doneo

je velike prirodne katastrofe koje su izbrisale pojedine

antičke civilizacije, među kojima se našla i kikladska.

Iako je ostrvo Tira više puta do tada doživelo rušenje

do temelja usled jakih zemljotresa, potresi s kraja 17.

veka bili su samo upozorenje. Erupcija aktivnog vulkana

koja će izazvati cunami pod čijim će talasima nestati

severna obala Krita i deo egejskih ostrva uništila je i njih.

Pretpostavlja se da je ovaj događaj inspirisao Platona za

priču o izgubljenom kontinentu Atlantidi i da korene ove

mitske civilizacije, ako je ikada postojala, treba tražiti pod

naslagama vulkanskog pepela na obalama današnjeg

Santorinija.

Godine 1967. počela su arheološka iskopavanja

na lokalitetu Akrotiri. Od tridesetak pronađenih

građevina samo su četiri detaljnije istražene. Među

najreprezentativnijim umetničkim delima do sada

otkrivenim nalaze se freske pronađene u Kući dama –

prikazi antičkih žena i skoro pa svete biljke papirus kojoj

moramo biti zahvalni što su antička filozofija, nauka i

književnost, i pored svih prirodnih i društvenih nepogoda,

ostali sačuvani za buduća pokolenja.

Papirus, Kuća dama, Akrotiri, Santorini, izvor: Pinterest

18 19

ČITAM I SKITAM

Jelena J. Dimitrijević

zaboravljena srpska feministkinja

piše: Milica Bjedov

ilustracija: Mia Džidara

izvor fotografije: Wikipedia

U poslednje vreme interesovanje za dela Jelene Dimitrijević

postaje sve veće u odnosu na decenije nakon njenog

nestanka. Jelena Dimitrijević je bila srpska književnica,

kosmopolitkinja, hroničarka, putopisac i feministkinja.

Čitajući njen roman Nove nazrela sam teme kojima je ova

književnica bila preokupirana.

Tema ženske emancipacije i borbe za ravnopravnost

posebno je intrigirala hroničarsko oko Jelene Dimitrijević.

Ona je, posmatrajući život turskih žena, beležila sve

promene koje od staroturkinja do mladoturkinja

nastupaju u krajnje patrijarhalnom društvu. U svom delu

Pisma iz Soluna Jelena Dimitrijević kroz deset pisama

svojoj prijateljici Lujzi Jakšić, profesorki engleskog jezika

na beogradskoj Višoj ženskoj školi, prenosi svoje utiske

o pokretu mladih Turkinja u Solunu i njihovog nastojanja

da se razotkiriju i postanu slobodne. Kroz razgovore

sa Turkinjama, ukrštajući prikaze običaja, kulture i tla

Soluna koje pruža veći osećaj slobode od rodnog tla,

ona predstavlja čitav niz sagovornica sa kojima govori o

tadašnjem istorijskom trenutku. Ipak i Jelena Dimitrijević

kroz svoja pisma naglašava da Turkinje koje su skinule

veo nisu prave Turkinje, već takozvane Donme, solunske

Jevrejke čije su porodice u 17. veku primile islam. U

razgovoru sa Turkinjama, čije kuće posećuje, književnica

zapaža da se običaji i duboko ukorenjena tradicija još

uvek nisu mnogo promenili, ali naslućuje dah novog

vremena i slobode koja sporo nastupa. Velika kriza i

događaji koji prethode Mladoturskoj revoluciji (1908.

godina) postaju najpre vidljivi u ponašanju Donmi, potom

u člancima evropskih novinara, da bi se duboko unutar

turskih kuća nazrelo oduševljenje, ali i strepnja mnogih

sagovornika pred dobom koje dolazi. Demokratizacija

i borba za ljudska prava prerastaju iz tabu-teme u temu

od nacionalnog značaja čiji kraci počinju da se ispoljavaju

u svim porama društva. Jelena Dimitrijević u Solunu

nastoji da znatiželjno i zainteresovano, posebno za prava

žena, pronikne u posledice revolucionarnog toka i pruži

svedočenje iz prve ruke objektivno prikazujući stranu

onih koje smatraju da je nekadašnji režim potrebno

reformisati i stvoriti demokratiju, ali i onih koji nalaze mir

samo u uljuljkanoj rutini, makar ona i bila nepovoljna po

njih. Pogođena činjenicom da su mnoge žene u svetu

obespravljene i potlačene, Jelena nastoji da svakodnevno

pravi paralelu između neslobodnog Istoka i slobodnog

Zapada, ističući da Amerikanke feministkinje ne mogu biti

iste kao feministkinje sa našeg podneblja. Sloboda koju

pružaju zapadne zemlje dozvoljava veću dozu slobodnog

mišljenja i izražavanja sopstvenih stavova, dok na Istoku

svaki pokušaj borbe može biti surovo kažnjen. Okolina,

koja je vrlo značajna postaje sudnica u kojoj će se o

obespravljenima raspravljati, boriti se za prava žena, ali se

ista i gušiti ako odu predaleko. Činjenica da su nastupile

promene i da je nastupila veća sloboda od pređašnje

istaknuta je još u prvom pismu u kom na osnovu jednog

detalja književnica svedoči o promenama:

Da je Turska ustavna, da je u njoj sloboda poznadosmo još

na njenoj granici: ne preturaše nam po koferima, da traže

knjige, niti nam zavlačiše ruke u džepove, da nađu oružje.

Ipak, da sloboda nije potpuno nastupila, književnica uočava

kasnije uviđajući da se muškarci i žene još uvek ne nalaze

u istom društvu.

Neverovatna je činjenica da jedna žena iz Srbije na

početku 20. veka obilazi Istok i Zapad, beležeći svoje

utiske, posebno se boreći za prava žena, a da njeno

ime nakon smrti ostane u zapećku. Ipak zaostavština

Jelene Dimitrijević u poslednje vreme postaje predmet

interesovanja naših savremenika, ostavljajući nadu da

velika dela nikada ne gube svoj trag.

20 21

PRIKAZ KNJIGE

S premalo

informacija si slep,

sa previše si zaslepljen

piše i fotografiše: Jovana Lukić

o knjizi

„Bio sam prestravljen sve vreme, od momenta

kada mi se ideja javila i kada sam znao da moram

da je sprovedem u delo.”

SEDAM SMRTI

IVLIN HARDKASL

Stjuarta Tertona

I to kakvo delo… Prvenac Stjuarta Tertona baziran

je na starom dobrom receptu – vila u predgrađu,

uštogljeno plemstvo, zavađeni naslednici, lažni

prijatelji, lov na lisice, i – pucanj u neočekivanom

trenutku.

Čoveka zatičemo u sred šume. Izgubljenog. Preplašenog.

Ana. Doziva je. U daljini čuje ženski krik.

Pucanj. Ne uspeva da je spase. Ubica mu pruža

kompas. Upućuje ga ka obližnjoj vili.

Već prvim redovima knjige udica je bila bačena.

Zgrabila sam i nisam je puštala do samog kraja.

U narednih 367 strana preselila sam se u Blekhit.

Ježila sam se atmosfere samog mesta. Tenzija je

gospodarila vazduhom. Međusobna netrpeljivost

lebdela je nad svakom izgovorenom reči. Iz oronulih

tapeta isparavala je opasnost. Ništa nije bilo onako

kao što izgleda. Niko nije bio onakav kakvim se

prestavlja. A negativac? Negativci su bili svi, do

jednog.

Saputnici kroz Blekhit bili su mi strah. I sumnja. Strah

od toga sta će me čekati na narednoj stranici. Strah od

potencijalnog razočarenja. Sumnja u svakog. Sumnja

u svaki pokret. U svaki korak, tuđ ili moj – pošto me je

radnja tako zgrabila, da sam se na trenutke sjedinila

s glavnim likom.

Tokom čitave knjige pisac me je bombardovao

delovima ove četvorodimenzionalne slagalice. Neki

delovi sami su legali na svoje mesto. Lagano. Neki

posle određenog vremena. S nekima, do pred sam

kraj knjige, nisam imala pojma šta da radim. Zbog

nekih sam morala da vraćam celu priču unazad.

Uglavnom sam morala da ih gledam tuđim očima.

Kao i glavni lik, Ejden, uostalom. Svakog dana bi se

budio u telu jednog od gostiju. Ponašao se kao on.

Razmišljao je kao on. Morao je da razdvaja svoje misli

od njegovih, a svakako bi ih sve prenosio u telo u

kojem bi se narednog dana našao. „Više nisam čovek,

sada sam hor.”, u jednom trenutku je primetio. No,

prvo je morao da razabere kako ta bića funkcionišu

pre nego što bi uopšte i pokušao da pomisli da se

bavi onim zbog čega je uopste doveden u Blekhit.

„Neko će biti ubijen večeras na balu. Činiće se da to

nije ubistvo, pa ubica i neće biti uhvaćen. Ispravite tu

nepravdu i pokazaću vam izlaz.”

Tačno u jedanaest. Pucanj. Beživotno telo Ivlin

Kardkasl.

Ivlin neće umreti samo jednom. Dok Ejden ne dođe

do imena ubice i razloga samog ubistva, koji će mu

ujedno i biti karta za slobodu, dan će se ponavljati

iznova, i iznova, i iznova...

22 23

PRIKAZ KNJIGE

Navijala sam za njega svim srcem, iako o njemu

ništa nisam znala. Nije ni on. Upoznavali smo ga

zajedno, stranicu po stranicu. Likovi su sjajno i do

tančina razrađeni. Upravo kroz neke od njih, njegove

domaćine, osobe u čijem bi se telu tog dana nalazio,

upoznajemo i samog Ejdena. Karakteristike njegove

ličnosti sukobljavale bi se sa njihovim. I uvek ih je činio

boljim ljudima nego što oni odista jesu. Ujedno, svaki

od njih menjao je i njega jer je jedino kombinujući

svoja znanja s njihovim veštinama, vrlinama, pa čak i

manama, mogao da reši ovu dugogodišnju misteriju.

„Budućnost nije upozorenje, prijatelju

– već je obećanje – i mi ga nećemo pogaziti.”

Svi, osim Ejdena, svaki dan ponavljaju iste radnje,

imaju iste dijaloge, vode se istim principima. Uprkos

tome, i upravo zbog Tertonovog ingenioznog narativa,

radnja nikada nije niti dosadna, niti monotona, i pri

svakom ponavljanju iste otkrivaju se novi detalji koji

pomažu u razrešavanju zagonetke vešto sakrivene

iza Ivlininog ubistva.

Raskošan stil pisanja protkan je genijalnim

poređenjima i u najneprikladnijim momentima

nabacivaće vam osmeh na lice. Izbrušen je opisima

zbog kojih ćete udisati teški blekhitski vazduh.

Ejdenova realnost postaće vaša realnost. Knjiga

zahteva vašu punu pažnju i nikako nije lako letnje štivo

(iako ga preporučujem u sezoni odlazaka na more).

Radnja je tako pedantno izgrađena i eliminisanjem

samo jednog fragmenta, cela struktura bi se srušila

poput kule od karata. I najsitniji detalj je bitan za

dalji tok radnje i, kada budete na njega ponovo naišli,

verujem da ćete ispustiti zvuk oduševljenja. I divljenja.

Znam da ja jesam.

Tertonu je to pošlo za rukom tako što je na jednom

papiru ispisao delanja svih likova, razrađenih do

tančina. Podelio ih je u segmente od po dva sata.

Na zid spavaće sobe okačio je mapu zdanja u koju

je ubeležio imena likova, precizne opise radnje i

vremenske razmake u kojima se one odvijaju. Za to

mu je trebalo tri meseca i zamišljam da mu je na kraju

soba izgledala kao kancelarija Skotland Jarda u kojoj

se rešava jedno od bitnijih ubistava u istoriji Engleske.

Ovo je prvi roman ovog žanra (mada još ne mogu

nigde da ga ukalupim) koji ne postavlja samo pitanje

„Ko je ubica?”. Kroz srce same knjige provlači se

diskusija o etici, dilema morala, sudaraju se pitanja

o zločinu i kazni. Na kraju, poput kotrljana, samo

proveje ćudljiva pouka o opraštanju.

Sedam smrti Ivlin Kardkasl definitivno nije roman

za svakoga. Nekoga će nervirati zbunjujući narativ.

Nekome će smetati činjenica da je i čitalac, poput

samog glavnog lika, ostavljen da se batrga po

mraku. Pojedincima će biti isuviše spora. Mnogi će

biti zaplašeni samim obimom knjige. Čitanje iste će

svakako biti izazov.

Budite spremni na savršeno zamršenu i precizno

građenu misteriju. Kidaće vas neizvesnost. Bićete

obmanjivani. Vid će vam biti zamagljen. Na trenutke

će vam se krv lediti u žilama. Tlo će vam se mrviti

pod nogama. Put će vam se nenametljivo prikazivati,

korak po korak. Pođite istim. Ubrzo nećete poželeti

da se vraćate nazad.

A dovitljivost samog naslova romana? Ne, neću više

otkriti nijedan detalj...

24 25

IZ UGLA MUZIKE

God

does not

play

dice

but

composers

play

them

twice!

(Bog se ne kocka nikad,

a kompozitori dvaput!)

piše: Marko Vesić

ilustracija: Nevena Živković

Pogled na umetničku muziku nosi sa sobom izvesnu dozu

strogoće, te nije čudno što se često u kolokvijalnom govoru za

nju vezuje epitet „ozbiljna”. Paradoksalno je, međutim, što nju

najčešće možete čuti tokom dana žalosti nedavno preminulih

i samim tim doći u nezgodnu poziciju pitanjem da li, zapravo,

tu muzika neko privatno uopšte i sluša kada je toliko „ozbiljna”,

nerazumljiva i nedostupna duhu običnih ljudi? Eksponencijalni

je paradoks, međutim, činjenica da se tokom dana žalosti mogu

čuti zvuci humorističnog Bokerinija, baršunastog Mocarta,

pa i Mendelsona koji je, na neki način, u tome otišao dalje

od ove dvojice. „Ozbiljna” muzika je neozbiljna u „ozbiljnim”

trenucima? Neretko se i od publike traži potpuna disciplina i

poznavanje muzičke prakse, kao i literature koja se izvodi, njeno

„razumevanje” i čvrst elitistički stav. Svemu tome je sigurno

doprinela potpuno besmislena Bajagina deviza da „klasiku voli

onaj ko razume”. Istini za volju, ima se tu šta razumeti i naučiti, ali

to nije sadržano u zvuku. Možemo poznavati istoriju umetnosti,

estetiku, istoriju uopšte i društveni kontekst, ali je zvuk kao takav

rezultat svega navedenog i iz njega ne možemo rekonstruisati

nikakvu misao. Prema našim uverenjima koja mu prethode, on

nam se dopada ili ne. Da li onda, ako je tako, postoji nekakva

sloboda u muzici i kada su kompozitori počeli to da se pitaju?

Krenuti od neverovatnog i za umetničku muziku ekstremno

inventivnog 20. veka sasvim je neozbiljno (kada već govorimo

o „ozbiljnoj” muzici), pa ću se, makar na kratko, osvrnuti na

period klasicizma. Poznato je da je Hajdn napisao ne mali broj

gudačkih kvarteta, sonata za klavir i neverovatno velik broj

simfonija (preko stotinu za manji orkestarski sastav), ali da

li su baš sva dela nastala intencionalno i u tišini njegove sobe

pod svećom? Svakako ne, a u prilog tome nam govore različiti

istorijski izvori, tvrdeći da su se u salonima imućnih građana

(organizatora umetničkih večeri) neretko bacale kockice i tako

dobijeni brojevi prevodili u note na osnovu kojih bi kompozitor

trebalo da stvara muziku i što više zabavi građansku elitu. Drugi

vid inventivnosti srećemo kod Mocarta koji je izvesne arije u

Kraljici noći komponovao tako da pevačica u njima izgleda i

zvuči smešno, premašujući njene vokalne sposobnosti, samo

zato što ga je njen umišljeni stav veoma nervirao. Betoven je,

na neki način, ipak bio suptilniji u svome poduhvatu. Naime,

devojka koja mu se u jednom periodu dopadala bila je velika

ljubav i inspiracija trubača iz orkestra, pa je u jednoj svojoj

simfoniji odlučio da deonici trube dodeli gotovo neizvodljivu

muzičku liniju nakon koje bi se izvođač brzo zadihao shvatajući

da je sve vreme kasnio (reč je o brzim strukturama od po tri

note – triolama). Možda se, a možda i ne, sloboda klasičara ovde

završava, no to nikako nije kraj kada govorimo o savremenoj

umetnosti.

Ukoliko izuzmemo činjenicu da je Bah pisao za ad libitum sastave,

odnosno apstraktne note koje bilo koji instrumenti mogu da

sviraju (dokle god su njihovi registri za tu muziku odgovarajući),

20. vek će uneti slobodu u izvođačku praksu u pravom smislu

te reči. Do pojave aleatorike (prakse izvođenja i komponovanja

koja kroz indeterminizam stvaralačkog metoda i/ili izvođenja

daje slobodu kompozitoru, odnosno izvođaču), izvođači su

se striktno morali držati „notnog teksta”, koji nije ništa drugo

do tehničko uputstvo za izvođenje muzike. Međutim, već će

Pjer Bulez svom klaviristi u kompoziciji Strukture II dozvoliti

da sam odabere da li želi da svira centralni stav ili ne. Da ovo

nije usamljen primer dokazuje nam i Karlhajnc Štokhauzen u

svom delu Klavirski komad XI koji je sastavljen iz devetnaest

razdvojenih segmenata, a na izvođaču je da odabere kojim će

ih redosledom izvoditi. Zanimljivo je i da će Bulez pokušati da

iskoristi sličan metod, ali, i bez obzira na to, njihov stvaralački

pristup ostaće strogo u okvirima integralnog serijalizma (tehnika

komponovanja u kojoj kompozitor pre stvaranja odredi gotovo

sve komponente muzičkog toka – visine nota, trajanja, dinamiku

itd). Kejdž će u ovom polju biti inovativniji. On će „melodiju”

(deonice nekih instrumenata) za svoje kasnije kompozicije

nekada sastavljati baš kao i Hajdn – bacajući kockice, ali je

muzička sloboda, za razliku od Hajdnove, daleko veća jer ne

postoje nikakva stilska ograničenja. Pored toga, Kejdž će napisati

i kontroverznu kompoziciju 4´33´´ koja je trostavačna i može

je svirati bilo koji instrumentalni sastav zato što podrazumeva

isto toliko minuta i sekundi tišine. Zapravo, Kejdž ostavlja publici

priliku da izvodi i stvara zvuk šuškanjem, pomeranjem, pričanjem

i svim drugim aktivnostima koje dovode do nekakvog zvučog

rezultata.

Da apsolutna tišina ne postoji shvatio je u gluvoj sobi na

Harvardu kada je sedeo u njoj i čuo čudne zvukove. Naime,

kako mu je tadašnji upravnik studija objasnio, on je čuo rad svog

nervnog sistema i protok krvi. Poseban primer pronalazimo i kod

savremene kompozitorke Vanese Lan koja svoju kompoziciju

Ritualni objekti piše za niz instrumenata koji, svaki za sebe,

svoju deonicu izvodi u nekom delu katedrale ne slušajući druge

instrumente i započinjući kada god želi dok publika ima priliku da

sluša svaki instrument pojedinačno ili da sluša integralni i nikada

isti zvuk u celini. Najradikalniji i, naposletku, najzanimljiviji primer

potpune slobode srećemo u delu pomenutog kompozitora

Štokhauzena Iz sedam dana. U njemu će izvođač dobiti samo

niz tekstualnih uputstava poput „sviraj dovoljno dugo dok

ne osetiš da treba da staneš”, „ne vežbaj” ili „sviraj vibracije u

ritmu disanja”. Tada instrumentalista ima potpunu slobodu da

proizvodi bilo koji zvuk koji je, prema njegovom uverenju, u

skladu sa zadatim instrukcijama.

Cilj našeg kratkog pregleda muzičke slobode je bio da pokaže

koliko smo daleko otišli u smislu zvuka, stvaralaštva i izvođenja

istražujući nova izražajna sredstva, nove zvučne prostore i

sonoritete. Čini se da savremene muzičke prakse nisu dovoljno

prisutne na repertoarima muzičkih kuća, kako god nas, tako i u

inostranstvu, ali verujemo da se to može promeniti oslobađanjem

o stega „klasične” muzike, prihvatajući novo i drugačije. Muzika

se ovde pokazuje kao „neozbiljna”, ali otkriva svoje pravo lice –

slobodu u izrazu iz ljudi za ljude.

26 27

IZ RIZNICE HITOVA

piše: Pavle R. Srdić

Ovu pesmu ću večito pamtiti zato što sam je slušao

negde neposredno pred polaganje najvažnijeg stručnog

ispita u životu svakog pravnika – pravosudnog

ispita. Jedno poprilično stresno iskustvo, puno

neizvesnosti i straha od ishoda. Međutim, kompozicija,

koja će biti tema ovog teksta, za mene je bila svojevrsna

motivacija i „himna” perioda kroz koji prolazim. A

kako i ne bi, kad joj je napev Kyrie Eleison, sa grčkog

prevedeno „Gospodi, pomiluj”. Poprilično snažno i

simbolično opisuje moja osećanja za period kroz koji

sam prošao. No, ako zanemarimo lične preferencije,

zaista se radi o velikom pop hitu osamdesetih godina.

Pesma pod naslovom Kyrie singl je američke pop-rok

grupe Mr. Mister, izdat decembra 1985. godine, a tvorci

ove popularne kompozicije su basista i frontmen grupe,

Ričard Pejdž, klavijaturista Stiv Džordž i tekstopisac Džon

Leng, koji je bio često zastupljen kao autor na albumima

ove grupe. Kao što smo rekli, sam naslov pesme na grčkom

jeziku označava Boga, pod svojim nazivom Gospod („kir”

je i u našem jeziku poznat grcizam za gospodina). Mnogim

slušaocima popularne muzike, naročito onima koji nisu

previše religiozni, ovaj termin je bio poprilično stran i mnogi

su ga smatrali samo nekim simboličnim napevom. Zapravo,

radi se o veoma bitnom napevu – molitvi za hrišćansku

službu. Poznata je tzv. suguba jektenija ili suguba litanija

u pravoslavnom obredu (ako se zadesite na kakvoj službi,

to je trenutak kada se tri puta za redom govori „Gospodi,

pomiluj!”). Zanimljiv podatak je i to da je ova molitva, uprkos

činjenici da se rimokatolički obred – tradicionalna misa –

služi na latinskom jeziku, ostala nepromenjena i da se na

rimokatoličkim misama izgovara na grčkom jeziku. Štaviše,

njen značaj je toliki da se ova molitva izgovara nakon

uvodnog dela molitve, introita, dakle na samom početku

mise i predstavlja tanku vezu sa prošlošću ujedinjene

hrišćanske crkve i obredom koji je inicijalno došao sa Istoka.

No, vratimo se pesmi. Ričard Pejdž i Mr. Mister su često

zbog ove numere bili označavani kao hrišćanski bend, što

i nije baš tačno. Naime, sam Pejdž je često govorio da je

ljubitelj meditacije i da ova pesma ima svoju auru, a da

je sam naslov osmišljen da zapravo ukaže koliko je čovek

mali u ovom univerzumu i da moramo zahvaliti nekoj višoj

sili na našem postojanju. A ima li svakodnevnijeg primera,

nego što je molitva Bogu? Takođe, oko porekla naslova

kolale su mnoge glasine, a ticale su se i događaja iz života

članova benda. Naime, fanovi su razvili teoriju s vremenom

da je ova pesma svojevrsna Pejdžova zahvalnica Bogu, jer

mu je u jednoj prilici, kada je bio napadnut, spasao život.

Istina je, zapravo, malo drugačija. Koautor Džon Leng je bio

taj koji je bio napadnut. Istini za volju, muziku i aranžman

za ovu pesmu jeste napisao Pejdž, ali nemili događaj

koji se zaista odigrao, doživeo je Džon Leng, a ne Ričard

Pejdž. Ali, sam Leng je, jednom prilikom, napomenuo da

napad na njega i njegovu suprugu nije bio inspiracija za

naslov i tekst ove pesme, koji je on napisao. Kao dečak,

bio je član dečjeg episkopalnog hora, a pogodićete šta

su neumorno pevali – Kyrie eleison. Tako da je to više

odraz jedne dečačke reminiscencije, nego li podsećanje

na neprijatan događaj.

foto: Tom Archer

28 29

IZ RIZNICE HITOVA

Veoma je poznat i spot za ovu pesmu. Sniman je na turneji

legendarne američke pevačice Tine Tarner, kojoj je na toj

turneji grupa Mr. Mister bila predgrupa. Spot je sniman u stilu

osamdesetih godina, na različitim lokacijama – u limuzinama

u pokretu, na plaži, na bini i u garderobi grupe. Malo je falilo da

ne bude snimljen uopšte. Prvog dana snimanja, Ričard Pejdž je

u Los Anđeles Tajmsu pročitao vrlo negativne ocene za pesmu

Kyrie, i bio je vrlo indisponiran. Logično, postavio je pitanje da li

posle ovakvih kritika treba uopšte snimati spot za ovu pesmu, ali,

srećom, ostali su ga ubedili da treba to da urade i, opet srećom,

jesu. Jedna zanimljiva anegdota, pravne prirode, pratila je snimanje

ovog spota. Naime, režiser koji je režirao spot je bio čovek koji to

nikada nije radio na teritoriji Sjedinjenih Američkih Država. Savezni

zakoni propisuju da, kada se u spotu nalaze lica, za objavu spota

potrebna je njihova saglasnost da se emituje spot sa njihovim

likom. Kao što sam napomenuo, određeni kadrovi su snimani na

plažama Floride i u njima su se našla neka starija gospoda za koje

ova saglasnost nije bila prethodno pribavljena, te je montažer

upozorio režisera da spot ovako neće proći, a da on može biti

novčano kažnjen zbog nepribavljanja saglasnosti. Preko toga, ovim

licima bi morao da plati i novčanu satisfakciju za pretrpljenu štetu

u vidu povrede njihove ličnosti i neovlašćene upotrebe njihovog

fizičkog lika. Svom srećom, kada su se ponovo otisnuli na istu

lokaciju u potrazi za gospodom iz spota radi davanja saglasnosti,

tamo su ih i zatekli. To su bili lokalni penzioneri i sa zadovoljstvom

su dali svoju saglasnost, uz novčanu nadoknadu. Možda još jedan

podatak koji može izmamiti vaš osmeh. Zbog visokih nota u kojoj

se izvodi refren, pomalo je nerazgovetan, pa se ono „Kyrie eleison”

od strane slušalaca često interpretiralo kao „Carrying a laser”, što

je i dan-danas poštapalica koja ide uz ovu kompoziciju.

Pesma je zabeležila veliki komercijalni uspeh. Bila je

broj jedan u Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi

i Norveškoj, završila je na devetom mestu najslušanijih

singlova za 1986. godinu. Njena popularnost je dovela i

u kultnu seriju osamdesetih godina Miami Vice, gde je

bila izvođena u drugoj sezoni, kao i, dosta godina kasnije,

u seriju Stranger Things u Netfliksovoj produkciji. Broj

jedan u SAD je bila i kao deo albuma Welcome to the

Real World iz 1986. godine, koji je imao platinumski

tiraž u SAD (preko milion primeraka) i Kanadi, ali, istini

za volju, za to je bio zaslužan i najpoznatiji hit ove

grupe, Broken Wings, koji je bio uvršten na ovaj album.

Završavam stihovima sjajnog, inspirativnog refrena,

koji lepo zvuče i na našem jeziku:

„Gospodi, pomiluj, na putu koji moram proći!

Gospodi, pomiluj, u tami noći!

Gospodi, pomiluj, gde idem, da li ćeš me pratiti?

Gospodi, pomiluj, na auto-putu ka svetlosti!”

foto: Austin Neill

foto: Lopez Robin

30 31

O POZORIŠTU

Voleti nacistu –

o predstavi Čitač

Borisa Lješevića

piše: Ivana Pavićević

fotografije: Dragana Udovičić

„Pozorište je carstvo”, rekla je glumica

Mirjana Karanović na okruglom stolu

posle odigrane predstave Čitač u režiji

Borisa Lješevića i koprodukciji BDP-a i

Beo Arta. Odsustvo pozorišne umetnosti,

u današnje doba nikada više nismo osetili

nego u poslednje dve godine, a gospođa

Karanović, za vreme poklona, to veče je bila

otelotvorenje značaja ove umetnosti, dok

je skakala uvis kao malo dete sa rukama i

nogama u vazduhu, uz glasan poklič: „Živelo

pozorište!”

U naslovu romana Bernharda Šlinka ispisana

je jedna reč: „Čitač”, i iako uloga, tj. lik

čitača ne dolazi u bilo kakvu direktnu vezu

sa rediteljem, neizbežno je primetiti da je

Boris Lješević zapravo jedan izuzetan čitač.

Do sad se već može konstatovati da ovaj

reditelj često postavlja sjajne dramatizacije

odličnih romana na scenu, čime nam

ukazuje na jednu od mnogih pozitivnih

poruka, da u ovo doba, kada je, čini se,

knjiga pomalo zaboravljena, čitači još uvek

postoje. On čita pametno i maštovito, i

omogućava nam da sa njim uživamo u

zaljubljuje se u duplo stariju od sebe

Hanu Šmic (Mirjana Karanović), koju posle

izvesnog niza godina u kojima ju je izgubio,

ponovo sreće na suđenju bivšim nacistima.

Mi sa njima učestvujemo u konfliktu

posleratne generacije sa Holokaustom,

pitanju ispravnosti suđenja nacistima i

odnosu odgovornosti i krivice u kolektivnoj

i pojedinačnoj svesti.

Predstava klizi u svakom segmentu. Reditelj

je sve scene isprepletao, tako da je dobijena

jedna životnost koja se retkim sredstvima

Klizi i scenografija. Kao i uvek,

scenografskim minimalizmom, Lješević

potcrtava suštinsku važnost pozorišta,

prazan prostor kome je dovoljan glumac,

reditelj, tekst – nasuprot nekim pogrešnim

uverenjima da bilo koje druge instance

čine ovu instituciju. Scenografkinja Janja

Valjarević i te kako inteligentno i suptilno

izaziva naše divljenje upravo jednakom

ideologijom reditelja. Ona pomaže glumcu,

ne otežava mu, ona gradi osnovu, ali u

funkciji predstave. Njena scenografija nema

viška. Pruža sve što je potrebno, ali u službi

Tužna neminovnost je da postoje razni

pristupi i oblici pozorišne umetnosti, te – u

zavisnosti od finansijskih sredstava, izbora

kvalitetnog teksta, stila reditelja, radne

etike glumaca itd. – ovaj hram danas često

ume da bude i ukaljan. Ali, kada bismo birali

predstave za radosni poklič, to bi sigurno

bile predstave reditelja Borisa Lješevića.

književnim delima od velike vrednosti.

Takav slučaj je i sa predstavom Čitač,

čiju je dramatizaciju radio Fedor Šili.

Najznačajnije pitanje kojim se ova predstava

bavi je odgovornost za sopstvena dela.

U posleratnoj Nemačkoj, mladić Mihael

Berg, čiji lik tumači mladi Marko Grabež,

postiže na sceni. U realnom životu, naša

svakodnevica nikada nije parcijalna, već

svaki svoj doživljaj nosimo sa sobom sve

vreme. Dok smo u nekoj situaciji prisutni

samo fizički, naš um ili emocije su često na

nekom drugom mestu. Reditelj postiže da

na isti način pratimo i svakodnevicu mladića

Mihaela.

predstave, a ne sama za sebe.

Više nego vredno pomena su i seksualne

scene u predstavi, u kojima nam reditelj

i glumci pružaju pravi umetnički užitak,

nasuprot, toliko puta viđenom, pukom

„naskakanju”, koje toliko često gledamo,

kako na filmu tako i u pozorištu. Ovakvim

32 33

O POZORIŠTU

fizičkim banalizovanjem reditelji potcenjuju

publiku, crtajući im postupak bez ikakve

kreativnosti. Na našu radost, intimne

scene (koje su pritom u ovom tekstu

neophodne) u ovoj predstavi su jednom

rečju predivne. Jedna od njih je rešena

umetnošću slikarstva. Vidimo glumce u

predivnoj ljubavnoj pozi koja bi svojom

lepotom mogla završiti na slikarskom

platnu. Naravno da nam je i na slikarskom

delu jasno kada slika predstavlja vođenje

ljubavi. Još jedno rešenje takve scene su

glumci koji, stojeći jedno ispred drugog,

uzvikuju pojmove seksualnog rečnika. I

naravno da je i sa ovim rešenjem publici

jasno kojoj sceni prisustvuje. Aluzija na bilo

koju pojavu, publici je sasvim dovoljna, a

pritom povremeno i neophodna kako bi

sami pokrenuli svoju maštu.

Naposletku, ova predstava prevazilazi svoje

okvire dok žanrom melodrame postavlja

važna egzistencijalna i filozofska pitanja,

uvodeći nas u ideološku, a zatim i ljubavnu

dilemu. Dok junakinja predstave prihvata

odgovornost za svoja zlodela, niko sem

nje ne prihvata odgovornost za sopstvena.

Naša ubeđenja često bivaju poništena kada

su suočena sa ličnim doživljaji+ma i ovde se

suočavamo sa problemom lakoće uperenog

prsta ka nekome drugom, ali istovremenim

izbegavanjem sagledavanja sopstvenog

bivstvovanja. Zatim se suočavamo sa

problemom deklaracije istine – oni koji

lažu, opstaju; dok su oni koji govore istinu,

osuđeni na doživotnu robiju – pojava u

društvu pri kojoj su zločinci preobraženi u

mirne građane, a pravedni ljudi u zločince.

I najzad, problem ljubavi i praštanja…Da li je

žrtva uvek svesna da je meta zločinca? Da

li je moguće razumeti ili osuditi onoga ko

nam je lično činio zlo i može li se oprostiti

zločincu? Ako osudimo svoju veliku ljubav,

šta biva sa njom; a ako je ne osudimo, šta

biva sa našom građanskom savešću? Ako

je naša najveća ljubav nacista, da li ćemo

doveka u drugima tražiti nacistu? Šta to

govori o nama?

34 35

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

FILM ŽIV ČOVEK –

On(a) se budi

piše: Igor Diletant Belopavlović

Film Živ čovek je po svojim likovima i

godina, kao i na više dramatičnih porodičnih

karijeru, dok se ona bori sa pitanjem kako

tematici možda najbliži životima Olega

otkrića, od kojih je samo jedno da mu je

iko može da jede supu bez belog bibera.

Novkovića (reditelj) i Milene Marković

ćerka trudna. Ovim mu se nameće prilika

(scenaristkinja), te ne čudi da im je ovo

da napravi presek dosadašnjeg života, da se

Na samom kraju tu je i ponovni susret sa

možda i najbolja kolaboracija do sada.

možda iskupi za neke greške, ako ne čak i da

Đelinim ocem (Miodrag Krstović), posle

promeni tok života. Ali, šta su Sinovi, ako ne

kojeg sledi omaž životu koji su zamišljali, ali

Igor Đelić – Đela (Nikola Đuričko) je

deca, i shodno tome Đela ostaje dosledan

koji nikad nije došao, u vidu klipova EKV-a,

nakadašnji pevač rok benda Sinovi, koji je u

svom nezrelom, reaktivnom životu i beži u

Električnog orgazma i svega onog što neki

svetu filma pripadao takozvanom „Novom

„seks, drogu i rokenrol”.

danas smatraju kao najsvetlije tačke kulture

talasu”. I mada se i dan-danas Đela ne odvaja

SFRJ-a.

od svoje gitare, retko je svira i ne bavi se

Ono što je meni posebno privuklo pažnju

muzikom. Živi u prizemlju stare, nasleđene

jesu tri male, ali bitne, uloge generacije

Film sa dva kraja, koji, poput svih Olegovih

kuće, u kojoj nameštaj i tapete nisu menjane

njegovih roditelja, iz kojih možemo naslutiti

filmovima, ne samo da ne pruža odgovore

još od izlaska Paket aranžmana, dok gornji

zašto je Đela, njegova družina (ako ne

nego nismo sigurni ni da li je nešto pitao.

sprat izdaje. U prolazu viđa ženu (Nada

i dobar deo te beogradske supkulture

Prosto nam otkriva sve ono ružno i lepo

Šargin), sina (Filip Hajduković) i ćerku

osamdesetih) ispala takva kakva jeste.

u našoj svakodnevici, a na nama je da

(Jana Bjelica), dok vreme ubija radeći

Tu je prvo otac pokojnog člana benda

odlučimo šta ćemo posle sa time. I mada

sitne poslove na televiziji, viđanjem sa

(Branko Cvejić) polusenilni dekica koji svoje

možda ne pruža odgovore, pouka, koju sam

nekadašnjim članom benda (Bojan Žirović)

poslednje dane provodi u staračkom domu,

barem ja pročitao u filmu, jeste da čovek

i koristeći staru slavu za muvanje devojaka

sam i zaboravljen. Zatim je tu Đelina majka

neće imati drugu priliku za iskupljenjem

koje su neretko godište njegove ćerke.

(Tanja Bošković) koja, poput sina, živi u stanu

osim ovog jednog života – ali to ne znači da

I pored uzbudljivog života, Đela u njemu ne

maltene istom kao što je i njegova kuća –

on ne može oprostiti drugima, sebi i da mu

učestvuje aktivno, već samo pluta kud ga

voda nosi. Tako biva nasukan u krizu srednjih

starom, neočuvanom, punom memle, vlage

i uspomena na njenu nekadašnju umetničku

ne može biti oprošteno, iz prostog razloga

jer je živ čovek…čak i kad nije.

izvor forografije: IMDb

36 37

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

DESPOTSKA

LEPOTA

KRALJICE

SPARTE

JELENA

TROJANSKA

U SLIKARSTVU

GISTAVA

piše: MoonQueen

„Jelena je prikazana kako stoji, uspravna, dok se na horizontu vide rasute

fosforne i krvave mrlje; nosi haljinu optočenu dragim kamenjem poput

oltara, u ruci, istoj onoj u kojoj Pikova dama drži kartu, veliki cvet. Korača

očiju širom otvorenih, fiksiranih u pozi nalik transu. Pod njenim nogama

leži mnoštvo tela ranjenih strelama i ona, u svojoj despotskoj, plavoj lepoti

dominira scenom pokolja, veličanstvena i prelepa poput Salambo kada

se pojavljuje među svojim najamnicima; slična božanstvu zla koje truje,

nesvesno svog uticaja na druge, sve što pogleda, dodirne ili u prolazu

dotakne.”

Ovim rečima pisac i likovni kritičar Šarl Žorž Uismans

opisao je 1880. godine sliku Gistava Moroa Jelena

na zidinama Troje izloženu na pariskom Salonu.

Upoređujući antičku heroinu sa Pikovom damom i

Salambo, junakinjama Puškinove priče i Floberovog

romana, Uismans je među prvima prepoznao

simbolistički i dekadentni potencijal Moroovog

stvaralaštva, opisujući njegovu Jelenu kao pravu fatalnu

heroinu, tipičnu za umetnost druge polovine 19. veka.

Iako sam sebe nije smatrao simbolističkim slikarom,

Gistav Moro je tokom karijere veoma često posezao

za motivima koji će obeležiti ovaj slikarski pokret, a

njegove subjektivne i neuobičajene interpretacije

klasičnih mitova učiniće da ga mlađe generacije

umetnika prepoznaju kao simbolistu i svog idejnog oca.

Fatalne heroine starog veka bile su jedna od njegovih

omiljenih tema koje je često slikao i više puta im se

vraćao tokom života. Među njima posebno mesto imala

je Jelena Trojanska, lepa Zevsova ćerka, kraljica Sparte,

boginja i ljubavnica koja je jednim pogledom pokrenula

stotine brodova i izazvala najveći rat starog veka.

MOROA

Gistav Moro, Jelena na vratima Troje, izvor: Pinterest

38 39


Prvi put Moro je Jelenu Trojansku naslikao na studijama

u okviru šire i češće interpretirane teme Parisovog

suda, inspirisan istoimenom grafikom Marka Antonia

Raimondija. Oko 1850, kada mu je bilo dvadest i

četiri godine, naslikao je i Otmicu Jelene, još jednu

često prikazivanu scenu iz života ove junakinje. Ipak,

na kasnijim i daleko poznatijim predstavama Jelene

Trojanske Moro će je prikazivati samu, a ukoliko bi se

našla u pratnji muškaraca zavedenih njenom lepotom,

oni su uvek bili u drugom planu. Prvi je pripadao

isključivo najlepšoj ženi starog sveta i Moro je njenom

liku davao izraz takozvane „nepomične lepote”, idealu

dostojanstvenih, mirnih figura koji je preuzeo iz nasleđa

antičke skulpture.

Njegova Jelena na zidinama Troje, prikazana na Salonu

1880. godine, donela je Morou mnoge pozitivne kritike

i veliku slavu, ali je danas poznata samo na osnovu

sačuvane reprodukcije. Druga slika istog naziva, malo

izmenjene kompozicije, nastala je 1885. godine. Obe

slike ilustruju scenu iz III pevanja Ilijade, opisanu u

stihovima 154–160 u kojem se stariji Trojanci u isto

vreme i dive i plaše božanske lepotice koja šeta po

zidinama grada. Ovakav ambivalentan stav prema

ženskoj lepoti blizak je i kulturnoj klimi druge polovine

19. veka u kojoj Moro stvara – više nego ma koji drugi

umetnički pokret, simbolizam je aktuelizovao problem

muškog straha od ženske emancipacije i seksualnosti,

poistovećujući lepotu nežnijeg pola sa fatalnom

opasnošću. Na ovoj slici Moro je taj strah otelotvorio u

krvavoj piramidi tela palih ratnika koji su život dali u ratu

započetom zbog Jeleninog neverstva, i koji umiru pod

stopama lepotice koja ne primećuje njihovu patnju.

Fotografije Sofije Šliman sa nakitom pronađenim prilikom

iskopavanja Troje, oko 1874, izvor: Wikimedia Commons

Za ovu šetnju Moro Jelenu odeva u skupoceno ruho,

ne poštujući u potpunosti istorijske izvore. Kostim u

kojem ju je prikazao nije odgovarao periodu opisanom

u epu, pa ni onom u kojem je ep nastao, već predstavlja

neku vrstu imaginarnog antičkog kostima koji za cilj

ima predstavu bogatstva i raskoši trojanskog dvora, pre

nego istorijsku verodostojnost. Bio je to još jedan od

slikarevih načina da se poigra prošlošću i mit prikaže

kao fluidnu istinu prepuštenu ličnoj interpretaciji i mašti

umetnika, u čemu će ga mlađe generacije simbolista

usrdno slediti.

Stavljajući joj cvet u ruke, Moro je Jelenu na zidinama

Troje prikazao i kao čarobnicu i poluboginju, čime je

naglasio nadljuski karakter njene lepote. Kao božanstvo

vegetacije i plodnosti, Jelena je u antici bila poštovana

kao boginja drveća, pogotovu na Peloponezu i ostrvu

Rodu. Izvori pominju postojanje nekoliko njenih

svetilišta i u Sparti. Verovatno je bila staro minojsko

božanstvo vegetacije, srodno Arijadni, u kultu povezana

sa Menelajem i Dioskurima, iz čega će kasnije preći u

mit, a zatim i ep.

Gistav Moro, Jelena na vratima Troje, 1880, izvor:

Wikimedia Commons

U dokumentarnom filmu Jelena

Trojanska snimljenom 2005. godine,

istoričarka Betani Hjudž posetila

je iskopine Troje i dokazala da je

scena Jeleninog pojavljivanja na

zidinama Troje mogla biti realna.

Ravnica koja se prostirala ispod

iskopina grada bila je dovoljno široka

za borbe opisane u epu, a nešto

dalje nalazila se i luka u koju su lađe

Ahejaca verovatno pristale i koje je

Jelena, šetajući zidinama, mogla da

posmatra.

Jednu varijantu slike Jelena na zidinama Troje iz 1880. Moro je naslikao

i poklonio zvezdi francuskog teatra, glumici Juliji Barte, koju je upoznao

krajem osme decenije 19. veka. Slikar je čuvenu glumicu opisao kao „suštinu

gracioznosti i delikatne plemenitosti u jednoj osobi”, a veoma raskošan Jelenin

kostim na slici možda je bio omaž Julijinom poslu. Na vrhuncu svoje karijere

Julija Barte je bila dovoljno slavna da joj je pružena prilika da sama bira svoje

kostime, što će i učiniti prilikom pripremanja tragedije Berenika Žana Rasina,

zatraživsi Moroovu pomoć u dizajniranju kostima. Glumica i slikar su se

dogovorili da Berenika bude odevena nalik Moroovoj Jeleni na zidinama Troje,

mada je umetnik ovom kostimu dodao i dijademu kakva će krasiti čelo jedne od

njegovih kasnijih verzija Jelene u slavi.

40 41


Godine 1880. Moro je naslikao i Jelenu na vratima

Seka, neobičnu kompoziciju na kojoj njen lik nikada

nije dovršen. Bez lica, Jelena Trojanska na vratima

Seka deluje kao da posmatra ostatke nekadašnjeg

carstva koje je, nakon deset godina opsade, konačno

palo ugušeno u krvi. Aluziju na krvave ulice grada i

pokolj kojim je Trojanski rat završen u korist Ahejaca

Moro je na ovoj slici apstrahovao, poigravajući se okom

posmatrača. Crvene mrlje na mermerno belim ulicama

i zidovima građevina u isto vreme nas mogu navesti da

pomislimo kako su u pitanju i krv i cveće. Ovo nije jedina

slika na kojoj je Moro posegnuo za takvom zagonetkom

– slikajući mrtve pesnike ili smrt Jovana Krstitelja, Moro

je više puta smrtonosne rane predstavljao nedefinisanim

nanosima boje koji podsećaju i na latice cveća.

Odustvo Jeleninog lica na ovoj slici približava je legendi

koja je pratila početak Trojanskog rata i ostala zapisana

u nekolicini antičkih izvora: ljuta zato što Paris nije

odabrao nju kao najlepšu, boginja Hera je načinila utvaru

sazdanu od vazduha kojom se trojanski princ oženio,

dok je Hermes pravu Helenu preneo u Egipat gde je na

dvoru kralja Proteja dočekala svog muža. Sledeći ovo

verovanje ispostavilo bi se da su se grčka i trojanska

vojska sukobile i ginule zbog iluzije i opsene. Na taj

način je i Euripid objasnio tragičnu Jeleninu sudbinu u

svojoj drami Helena sa čijim je tekstom Moro verovatno

bio upoznat.

„A Hera ljuta što prvenstva ne dobi

Aleksandru o braku mom otpirnu san

I ne da mene, živ od zraka stvori lik

Na mene nalik, sinu kralja Prijama

Njeg preda. A on luda misli: ima me

A nema.”

Euripid, Helena

Gistav Moro, Jelena na vratima Seka, 1880, izvor:

Wikimedia Commons

42 43


„Mi bogovi lepoti smo dali Helenino telo.”

Euripid, Orest

U poslednjoj deceniji života Moro će se vratiti temi

Jelene Trojanske, prikazujući je sada na nešto drugačiji

način. Fatalna lepotica više neće biti prikazivana kao zla

žena koja gospodari sudbinama muškaraca spremnih

da ubiju i poginu zbog nje. Niz crteža i slika nastalih

tokom poslednje decenije Moroovog života za temu

imaju Jelenu koja se uzdiže u nebesa. Troja i njeni pali

ratnici ostali su u prošlosti, a Jelena više nije slikana kao

kraljica Sparte i preljubnica, već kao boginja. Jedna od

najmonumentalnijih slika ovog perioda je Jelena u slavi

nastala 1896. godine. Ovog puta Moro bira da Jelenu

prikaže nagu, čime je takođe uzdiže iz materijalnog

sveta ljudi u nebesku sferu bogova. Oko nje su naslikani

vojnik, pesnik i kralj, tipizirani predstavnici tri staleža,

simboli čitavog čovečanstva koje se divi apoteozi

najlepše žene na svetu. Pod Jeleninim nogama nalazi

se poraženi Eros koji, nagnut nad lobanjom, skriva lice

pred prizorom punog sjaja Jelenine božanske lepote.

Prijatelj mnogih savremenika iz sveta kulture i umetnosti,

Moro je svojim radom inspirisao i mlade simboliste koji

su stvarali nadahnuti njegovim slikama. Među pesnicima

koji su ostavili stihove direktno upućene radu ovom

umetnika nalazi se i pesma O Heleni Gustava Moroa

Žila Laforga, napisana nakon posete Salonu 1880.

na kojoj je izložena Jelena na zidinama Troje. Laforg

i Uismans samo su neki od mnogih koje će božanska

lepota čarobne i zle antičke heroine, uhvaćene četkicom

Gistava Moroa, ostaviti opčinjene i nadahnute. Moroove

Jelene, kraljice, boginje i preljubnice, sa cvećem i krvlju

u rukama i pod nogama, utabale su put interpretaciji

antičkih mitova na ličan i intiman način i prepoznavanju

Moroovog slikarstva krajem 19. veka kao dekadentnog

i simbolističkog.

Gistav Moro, Jelena u slavi, 1896, izvor: Wikimedia Commons

44 45


O Heleni Gustava Moroa

Krhka pod nakitom, spor hod, i van zjena

Krasni joj junaci, zaručnice čije

Plaču, u blagosti noći je Helena,

Ko misli joj širok pred njom vidik. Mnije.

„Ko si onda Ti što očajanje siješ?!”

Hropću joj samrtni, skošeni kao klasje,

I s lednih usana uveli joj cvijet

Kaže : Ko si sad ti? Ko kadilo glas je.

Heleni prelaze sumorne zjenice

Mora, i gradove, bez međa ravnice,

Moli: „Oh, Prirodo, uzmi me, dosta je!”

Čuj! Dug jecaj k vječnim Zakonima

našim!”

– Pa sa tim, u crnim čipkama, drhtajem,

Ona slazi sporo, „prehlade” se plaši.

Žil Laforg

Prevod pesme preuzet je iz knjige „260 francuskih soneta”

Marka Vesovića i Sunite Subašić-Thomas, izvor: Par nas sa

Parnasa

Gistav Moro, studija za sliku Jelena na zidinama Troje, izvor: Pinterest

46 47

USPUTNA FILOZOFIJA

D

a li vanzemaljci

moraju da se

vakcinišu ukoliko žele

da dođu na

piše Marko Vesić

ilustruje: Jelena Tizić

Z

Pod pretpostavkom da nismo istomišljenici, pitanje vakcinacije

vanzemaljaca nikako ne bi trebalo smatrati trivijalnim, naprotiv.

Koliko god da priželjkujemo da oni nama dođu u goste, moramo

im, pre svega, obezbediti uslove za sigurnu egzistenciju. Zašto

je to važno, pokušaćemo da objasnimo u sledećim redovima

skidajući veo neznanja sa nekih opštih mesta i određenja.

Naime, opšteprihvaćena slika vanzemaljaca podrazumeva mala,

zelena i često čovekolika stvorenja koja ne govore naš jezik i koja

agresivnim putem žele da osvoje našu planetu. Čak i da zaista

imaju takve pretenzije (u šta iskreno sumnjam), moramo uzeti

u obzir nekoliko važnih faktora koji nas možda neće razuveriti

kada govorimo o njihovim namerama, ali koji će nedvosmisleno

pokazati koliko se mi od njih zapravo razlikujemo (ili oni do nas

– sasvim je svejedno). Vanzemaljci, pre svega, dolaze sa neke

druge planete i vrlo je izvesno da se ta planeta umnogome

razlikuje od naše. Sastav njene atmosfere i litosfere može biti

potpuno nenastanjiv za ljude, ali ne isključuje mogućnost da se

na njoj mogu razviti neki drugi oblici života. To ne znači da je

filozofska definicija života kod njih drugačija i da se zakoni prirode

razlikuju, naprotiv, to jednostavno znači da život treba shvatiti na

jednom apstraktnijem i opštijem, fundamentalnijem nivou koji

razume život kao skup određenih mehanizama (ili popularnije,

algoritama) koji rade i funkcionišu u cilju razmnožavanja i

prenošenja bioloških informacija. Zamislimo jednostavnu situaciju

u kojoj njihova planeta, umesto vode, u svojoj „hidrosferi” ima

etanol (alkohol) ili neki nepolarni rastvarač poput metana (gas

molekulske formule CH4) koji će na određenoj temperaturi i pod

određenim pritiskom imati sličnu funkciju kao i voda na Zemlji

(istražite pitanje trojne tačke).

emlju?

Zanimljiv je u ovom kontekstu Majkl-Jurijev eksperiment iz

1952. godine koji dokazuje abiogenezu, odnosno stvaranje žive

materije iz nežive. Ovi naučnici su simulirali prvobitnu atmosferu

Zemlje, njen sastav (bitno drugačiji od ovoga koji danas postoji)

i procese koji su se dešavali u specifičnim hemijskim uslovima

pri čemu su, kroz nekoliko dana, nastale gotovo sve esencijalne

aminokiseline. Džefri Bada, profesor koji je od njih nasledio

katedru na Univerzitetu Kalifornija, 2007. godine je iz znatiželje

otvorio originalne reagens boce u kojima su njegovi prethodnici

čuvali dobijena jedinjenja i metodama sofisticiranijim od onih

koje su bile dostupne pomenutim istraživačima utvrdio da su

nastale ne samo sve esenijalne, već i određen broj složenijih

aminokiselina. Aminokiseline su, podsećanja radi, gradivne

komponente proteina koji predstavljaju glavne regulatore

razmnožavanja, života i funkcionisanja ćelije uopšte. Sa tim u

vezi, vrlo je moguće da se na nekoj drugoj planeti takođe desio

sličan proces (kroz dovoljno dugačak vremenski period), ali

da se u osnovi ne nalaze jedinjenja koja su bila odgovorna za

razvitak života na Zemlji. Nije na odmet pomenuti činjenicu da

se stvari u prirodi dešavaju prema prirodnim zakonima nezavisno

od nas (mi smo zapravo rođeni, živimo i razvijamo se u skladu

sa njima nezavisno od naše volje) i da oni nisu determinisani

nama, našim mišljenjem ili jednostavno „stanjem stvari” kod

nas. Vanzemaljci, dakle, mogu imati sasvim drugačiji sastav od

ljudskog organizma i drugačiji metabolizam, ali su fundamentalni

zakoni prirode i dalje na snazi. Netrivijalan i važan uvid jeste

činjenica da priroda raspolaže ograničenim brojem elemenata

i zakona iako je broj kombinacija i rezultata, odnosno ishoda,

interakcija čestica (u skladu sa zakonima) prilično velik. Nadalje,

kada govorimo o imunskom sistemu, bitno je razumeti da se

virusi i bakterije prisutni na Zemlji neće javiti u svom identičnom

obliku na planeti naših dalekih komšija. Vrlo je moguće da oni

imaju svoje viruse i bakterije, ali će njihov opstanak na Zemlji

(opstanak vanzemaljaca) biti ugrožen ukoliko dođu u kontakt

sa patogenima. Stoga ćemo morati da obezbedimo specijalne

vakcine koje će biti prilagođene za vanzemaljce, kako im ne bi

naštetile više nego pomenuti organizmi. Sve ovo govorimo pod

pretpostavkom da oni mogu da opstanu u našim klimatskim

i atmosferskim uslovima. U suprotnom, što nije nemoguće,

moraće da nose odela. Kao što možemo da primetimo, saradnja

sa vanzemaljcima potencijalno može biti veoma komplikovana, a

treba imati na umu da su oni možda i otporni na naše patogene,

ali nisu na neke druge supstance u našoj sredini. U slučaju da je

njihov oklop rastvorljiv u vodi, biće dovoljno da ih zapljusnemo

dihidrogen-monoksidom i sklonimo sa lica Zemlje! Sa druge

strane, ne treba isključiti mogućnost i da su daleko otporniji od

nas i da je njihova „priroda” posve drugačija, obezbeđujući im

otpornost na naše najvatrenije „viruse” – nuklearno oružje.

Sve ove razlike imaju za cilj da nam pokažu i objasne dve važne

stvari. Prva se tiče našeg odnosa prema njima. Život kakav

poznajemo na temljenom fizičkom, hemijskom i biološkom

nivou nije svojstven samo nama. Iako bismo mi procenjivali njih

kroz prizmu našeg znanja i iskustva, to bi, zapravo, činili i oni.

Međutim, nijedna strana ne bi bila u pravu kada bi govorila o

apsolutnim razlikama između vrsta jer su prirodni zakoni ono što

nas na fundamentalnom nivou povezuje, a oni su, u svojoj prirodi,

neutralni i transgeografski (uzeti sa rezervom našeg mogućeg

neznanja samo za granice Kosmosa) i ne pretpostavljaju ništa

sem samih sebe.

48 49

USPUTNA FILOZOFIJA

Druga stvar se tiče vakcinacije kao takve. Virusi nisu ni naši

prijatelji niti naši neprijatelji, oni su samo drugi oblici života koji

prate svoje „interese” (mehanizme/algoritme) funkcionisanja

– baš kao i vanzemaljci. Nismo mi ništa važniji od njih i rezultat

smo evolucije, baš kao i oni (i jedni i drugi!). Ipak, razvojem

tehnologije i novih znanja pre svega došli smo do mogućnosti

da se efikasno zaštitimo od virusa i to treba iskoristiti. Baš

kao i ugradnja stenta, veštačke ruke ili ubrizgavanja insulina,

vakcinacija je deo postbiološke evolucije u kojoj je čovek

počeo da modifikuje sam sebe u cilju optimizacije sopstvenog

života i njegovog kvaliteta, što je dalo vidne rezultate – ljudi

žive duže, kvalitetnije, mogu imati decu (ne znam zašto i dalje

opstaje taj odvratni naziv „deca iz epruvete” kada su sva deca

„deca iz epruvete”, samo je pitanje da li je ona staklena ili od

mesa, potpuno je svejedno i to ne utiče apsolutno ni na šta)

čak iako su biološki sprečeni za to.

Na koncu, modifikacija organizma ne nosi sa sobom promenu

„čovekove prirode” koja se često posmatra esencijalistički,

kao njegova suština, jer tako nešto ne postoji; biologija ništa

ne pretpostavlja (pogotovo ne neku društveno-vrednosnu

kategoriju!), ona samo deluje prema zakonima prirode

bez drugih „saznanja”, a mi smo sa modifikacijom počeli

veoma odavno. Ako bih za kraj želeo da se obratim svojim

neistomišljenicima, postavio bih im jedno jednostavno pitanje

– da li znate da su ljudi životinje počeli da pripitomljavaju i

ukrštaju (što znači genetski modifikuju) još pre osam i po do

deset hiljada godina? Sada znate.

50 51

PRIKAZ IZLOŽBE

KOLORISTIČKE

VIZIJE

PETRA

DOBROVIĆA

piše i fotografiše: MoonQueen

U julu vas vodimo u nedavno ponovo otvorenu Galerijulegat

Petra Dobrovića i izložbu Kolorističke vizije koja će

posetiocima približiti najznačajnije faze Dobrovićevog

slikarstva kroz odnos ovog umetnika prema boji. I pre nego

što pročitate prvu legendu na zidu, pri samom ulasku u

prostor biće vam jasno da ste zakoračili u jedan drugačiji,

jedinstven svet kojim vladaju ponekad ispoštovani, a češće

namerno i smišljeno prekršeni zakoni likovne umetnosti.

Sa zidova će vas zapljusnuti morske obale, ustalasana

površina vode, kameni gradovi, bogata vegetacija onih

podneblja kojima je priroda darovala blagu klimu, a pre

svega – boje. Dobrovićeve boje, ili pak način na koji ih je

ovaj umetnik koristio, govore univerzalnim jezikom čula i

nikoga ne mogu ostaviti ravnodušnim. Kroz tri prostorije

u kojima se nalazi trenutna postavka pratiće vas paleta

sunčanog Mediterana, čućete šum talasa, osetiti miris

poljskog cveća ili ukus kajsija i tek tako Dobrovićeve slike

omađijaće vas letom.

Petar Dobrović, Mlini sa brdima, 1936, detalj

52 53

PRIKAZ IZLOŽBE

Izložba počinje portretima članova porodice Dobrović, te

odvojite i malo vremena da se, osim sa delom, upoznate

i sa likom i životom ovog umetnika koji je bio zaista

buran i sve samo ne dosadan. Tu ćete videti jedan od

najpoznatijih autoportreta Petra Dobrovića, zatim portret

sina Đorđa iz 1939. godine i sliku Olga u plavom žaketiću

iz 1932. Elegantna pojava Olge Dobrović, večne slikareve

inspiracije, i na ovom kao i na ostalim portretima pleni

svojim damskim držanjem i stilom, pa će vam odmah

biti jasno zašto je bračni par Dobrović u međuratnom

periodu važio za „najlepši par u Beogradu”, a Olga za

jednu od najukusnije odevenih dama u gradu.

Njen plavi žaketić sa slike idealan je kostim za dalju

šetnju mediteranskim obalama, s obzirom na to da vas

u nastavku izložbe čekaju Mlini sa brdima, prizor nekada

malog ribarskog mesta pored Dubrovnika ili Stara luka

u Dubrovniku, nastala 1935, koja je tri godine kasnije,

angažovanjem Milana Kašanina (tadašnjeg direktora

Narodnog muzeja u Beogradu), poslata na Bijenale u

Veneciji. Ova slika prepoznata je kao jedan od najboljih

primera kako Dobrovićevog tako i uopšte jugoslovenskog

modernizma koji se oslikava u mirnim, kamenim fasadama

zidina grada i njima suočenoj, na sasvim drugačiji način

naslikanoj ustalasanoj vodi. Jadranska obala bila je dobro

poznat i često viđen teren na Dobrovićevim platnima.

Slikar je mnoga leta provodio na moru, ponekad kao gost

(leto 1923. provodi u ateljeu Ignjata Joba na Lopudu), a

kasnije i kao domaćin. Njegov atelje u Mlinima bio je, baš

kao i stan u Beogradu, mesto susreta umetnika, pisaca,

intelektualaca, mesto druženja, promišljanja i stvaranja.

Petar Dobrović, Moj sin Đorđe, 1939, detalj

Na četvrtom spratu zgrade koja se nalazi u ulici Kralja

Petra broj 36, u stanu koji je nekada pripadao Petru

i Olgi Dobrović, nalazi se legat ovog umetnika, a

zanimljivo je to da je u istoj zgradi porodica Dobrović

imala još jedan, manji stan, u kojem je živela. Ovaj

veći bio je oduvek namenjen čuvanju Petrovih slika,

a godine 1974, zahvaljujući pre svega angažovanju

supruge Olge, u njemu je otvorena Galerija-legat

Petra Dobrovića.

Još jedna zanimljivost vezana je za zgradu u kojoj

se danas nalazi legat. Godine 1942, bežeći od racije

usled policijskog časa koji je bio na snazi u Beogradu,

Petar Dobrović je doživeo infarkt i preminuo u

istom liftu kojim ćete se popeti do četvrtog sprata

kada krenete u posetu galeriji. Nekome će ova

informacija zazvučati morbidno, ali ona nas u isto

vreme i podseća da nam je istorija bliža i fizički

opipljivija nego što smo toga ponekad svesni.

54 55

PRIKAZ IZLOŽBE

Na izložbi ćete videti i nekoliko slika nastalih tokom

Dobrovićevog fruškogorskog ciklusa. Leto 1932. godine

slikar provodi u mestu Ledinci u podnožju Fruške gore,

gde je zajedno sa kolegama Milenkom Šerbanom i

Ivanom Tabakovićem slikao krajolike ovog podneblja.

Jedan od meni lično najlepših i najiskrenijih prikaza

leta na kopnu jeste njegov Kolski put u Fruškoj gori –

vatreno crven drum zapaljen od podnevne žege i njemu

suprotstavljena omamljujuća svežina zelene vegetacije.

Sigurna sam da ćete primetiti i pomalo neobičnu sliku

Karanfili iz 1939. godine, blisku stvaralaštvu Anrija Matisa

i njegovom čestom motivu crvenih tapeta sa floralnim

šarama. Dobrovićevi bledoružičasti karanfili u vazi kao da

statiraju u kadru koji je po njima dobio ime, dok nam veći

deo pažnje oduzima jarka crvena pozadina. Na ovaj način

umetnik je postigao da se ona, tradicionalno smeštena u

drugi plan, izbori za mesto glavnoj junaka jedne slike. Uz

to, Dobrović je uspeo da jednim isečkom svakodnevice,

slikom cveća u vazi, predstavi svu raskoš i blagodeti

života međuratne buržoazije.

Petar Dobrović, Karanfili, 1939, detalj

56 57

PRIKAZ IZLOŽBE

U nastavku izložbe čeka vas jedno od najpoznatijih

Dobrovićevih dela – Veliki maslinjak iz 1928, nastao

inspirsan boravkom na jugu Francuske i slikarstvom

Vinsenta van Goga. Zajedno sa Milanom Konjovićem,

Petar Dobrović 1927. godine odlazi u mesto Kanj na

Azurnoj obali, a boravak u ovom ambijentu okrenuće

obojicu umetnika kolorističkom ekspresionizmu i

smelijem eksperimentisanju bojom. Ciklus predstava

maslinjaka nastao je ovom prilikom kao omaž istoj temi

koja je nekoliko decenija ranije na južnoj francuskoj

obali mučila i Van Goga (o čemu saznajemo iz njegovih

pisama), a koja sada oslobađa Dobrovićev pokret, donosi

u njegov rad jake konture, jarku paletu i boje kojih nema u

prirodi, kao što je to slučaj sa ružičastim stablima drveća,

čestim motivom kasnijih Dobrovićevih pejzaža.

Na kraju izložbe vraćamo se na početak, tj. na jadransku

obalu i prizore Dubrovnika i Hvara na čijim fasadama

boje slonovače slikar pokušava da uhvati igru sunčeve

svetlosti. U slikarstvu Petra Dobrovića ovi prizori

označavaju fazu zrelog kolorizma i osunčane, pozitivne

palete koja će dolaskom ratnih vremena polako gubiti

vedrinu. U životu savremenog posmatrača kraj izložbe

verovatno označava početak maštanja o begu iz grada

i poseti moru.

Svako doba godine pravo je

vreme da se poseti Galerijalegat

Petra Dobrovića čije

vedre, optimistične i, kako

to ime trenutne izložbe

kaže – kolorističke – vizije

neumitno podsećaju na leto i u

beogradski vazduh unose dah

toplog juga i morske obale.

Mi vam preporučujemo da to

uradite ovog jula i počastite

sebe šetnjom kroz kamene

ulice, stare luke i maslinjake

ovekovečene rukom Petra

Dobrovića i upoznate se

sa životom i radom ovog

zaista interesantnog čoveka i

umetnika.

Petar Dobrović, Kolski put u Fruškoj Gori, 1932, detalj

58 59

Hator

BOGOVI I HEROJI

piše: Aleksandra Vujić

ilustracija: Ljiljana Đajic

Hator je egipatska boginja koja ima mnoštvo uloga i zaduženja.

Boginja je ljubavi, lepote, sreće i muzike, ali i boginja pijanstva,

kao i zaštitnica Sinajskog poluostrva. Još jedna od dužnosti je da

pazi na žene za vreme porođaja i da ponudi duše umrlih hranom

i vodom dok im pokazuje put u zagrobni život. Pomoćnica je i

Ozirisu u Dvorani dveju istina uz još četrdesetak bogova, gde se

odlučuje o sudbinama duša.

Kao i mnoga egipatska božanstva, i Hator ima svoj životinjski

lik – lik krave. Time se naglašava njen majčinski aspekt. Pored

krave, prikazivana je i kao lavica, kobra ili čak drvo javora. Kada

je zadržavala obličje žene, imala je kravlje rogove i sunčani disk

između njih, ili kravlje uši. Hator je personifikacija Mlečnog puta,

što je lako objašnjivo, s obzirom na to da su ga Egipćani zamišljali

kao mlaz mleka koji teče iz vimena nebeske krave.

Poštovanje ovoj boginji odavalo se i sistrumom, udaraljkom

koja liči na zvečku. Oblikom podseća na liru, a sastoji se od

metalnih diskova koji zveckaju kada se sudare. Drške su često

ukrašavane nekim Hatorinim obeležjem, čime se pokazivala

njena povezanost sa muzikom.

Hator je prvobitno bila boginja rata koju su slavili u južnom

Egiptu i koja se preobražavala u lavicu. Međutim, nakon rođenja

Horusa, Izidinog sina, ona se promenila. Postala je blaža, nežnija,

odbacila je obličje lavice i uzela obličje krave kako bi mogla da

stvara mleko za Horusa. Kada je on porastao, ona se udala za

njega.

Legenda kaže da je bog Ra želeo da uništi ljudski rod jer su

se smrtnici drznuli da odluče da je on prestar da vlada. U taj

pohod poveo je Hator, svoju ćerku. Hator se prvo preobrazila

u osvetničko Raovo oko, pa zatim u boginju Sekmet, koja je

naročito brutalna i zastrašujuća. U međuvremenu, Ra se pokajao,

ali je morao nekako da zaustavi Hator koja je previše uživala u

krvavom piru. Ra je prosuo crveno pivo, koje je žedna Hator,

misleći da je krv, halapljivo popila. Boginja se napila i onesvestila

i tako je njena brutalnost zaustavljena. Od tada se Hatorine

sveštenice tradicionalno opijaju na svetkovinama posvećenim

ovoj boginji.

U Denderi, gde je kult boginje Hator postojao i u praistoriji,

i danas se nalazi njoj posvećen hram. Ovaj hram je jedan od

najočuvanijih hramova starog veka na svetu. Veliki deo ovog

hrama izgradili su Grci i Rimljani, koji su uveli egipatske bogove

u svoju religiju.

60 61

RAZGLEDNICA

Stari dvorac u

Beočinu kao

podsetnik na

prolaznost života

piše i fotografiše: Ivana Novaković

Na padinama Fruške gore, u Beočinu, Nažalost, kako se bližio Drugi svetski rat,

krajem 19. veka, Ede Špicer, veleposednik porodica Špicer odlazi iz Beočina i dvorac

nemačkog porekla, postaje suvlasnik pada u ruke nemačke vojne komande. Od

poznate cementare. Kao uticajan čovek, tog trenutka funkcija objekta se često

Ede traži da se u Beočinu podigne dvorac menjala, od škole do Doma kulture, radiostanice,

preko biblioteke i restorana.

koji će biti vizuelna reprezentacija njegovog

ugleda i ekonomskog statusa. Godine Mnogi su se trudili da očuvaju njegovu

1898. projekat je završen i postaje stecište autentičnost, ali od kad je napušten

znamenitih ličnosti.

devedesetih godina, rapidno propada.

Proglašen je za spomenik kulture 1997.

U duhu eklekticizma, sa raskošnim godine, a njegova popularnost ogleda se i u

enterijerom gde je dominirao centralni filmovima koji su u njemu snimljeni, kao što

hol, sa galerijama na spratu i bogato su Ratnici u kojem glumi legendarni Klint

dekorisanom fasadom, ova građevina je Istvud, zatim Doručak sa đavolom, Crna

plenila izgledom. Oko dvorca se nalazio mačka beli mačor, Uzavreli grad i mnogi

uređen vrt sa pažljivo izabranim biljkama drugi.

i životinjama koje su se slobodno kretale.

Kao glavni arhitekta navodi se Imre Štajndl

poznat po Zgradi mađarskog parlamenta

u Budimpešti , podignutoj nekoliko godina

kasnije.

62 63

RAZGLEDNICA

64 65

INTERVJU

Danka Sekulović je dramaturškinja i performerka rođena u

Beogradu. Velika je ljubiteljka lutkarskog pozorišta, sa završenim

prvim stepenom specijalizacije lutkarske režije u Rusiji. Tokom rada

u Cirkusferi počela je da nastupa, najčešcé kao baza u partnerskim

akrobacijama, ali ni akrobacije na ringu joj nisu nepoznate. Iza sebe

ima nekoliko uspešnih predstava, kako za decu, tako i za odrasle, i

nekoliko performansa.

intervju vodila: Tisa Milić

Za početak mala vežba iz dramaturgije. Pokušaj da imenuješ

to sve čime se baviš u jednoj (izmišljenoj) kovanici.

Turbopraktik

Tvoj rad u Cirkusferi traje već nekoliko godina. Ispičaj nam

nešto ukratko o tom projektu. Kada je nastao, ko ga je osnovao

i sa kojom idejom vodiljom?

Cirkusfera je udruženje umetnika koji se bave razvojem

savremenog cirkusa. Postoji preko deset godina i osnovali su

ga Milan Manić, Vladana Manić, Ivana Koraksić i drugi. Njihova

vizija je da kroz edukativne projekte i produkcije žive i rade

savremeni cirkus. Udruženje je, naravno, više puta menjalo

brojno stanje. U trenutku kad sam otkrila Cirkusferu, ja sam bila

dramaturškinja koji voli svašta da trenira, a ubrzo sam postala

članica i akrobatkinja.

foto: Slavica Dolašević

Kaži nam nešto o CirkoBalkani?

Udruženje Cirkusfera i udruga Cirkorama iz Zagreba zajedno

su pokrenule CirkoBalkana putujući festival. Tokom festivala

moguće je pogledati brojne predstave savremenog cirkusa,

bilo da su iz regiona ili šire. Važna uloga koju festival ima je

edukativnog karaktera. Gostujući umetnici su ujedno i instruktori

koji zainteresovanim lokalnim umetnicima drže radionice. Tako

se razvijaju tehnike različitih veština, ali i različiti umetnički izrazi.

Festival se održava u velikom crvenom šatoru, koji je ujedno i

zaštitni znak festivala. Dok ovo pišem, nalazim se u Zagrebu

pored šatora i čekam da festival počne. U Beogradu festival se

održava u septembru.

66 67

INTERVJU

Koje su tvoje uobičajene aktivnosti u okviru Cirkusfere?

Često imam osećaj da smo svi u Cirkusferi turbomultipraktik.

Različitih zanimanja, svi okupljni oko iste ideje i suočeni sa

brojnim zadacima. Mi smo organizatori, producenti, edukatori,

instruktori, umetnici, izvođači, zagovarači, performeri i svi se u

sve mešamo, ali ono što se dugo nije mešalo, a lično mi je drago

što se i to dešava, jeste da se žongliranje meša u akrobatiku, i

akrobatika u žongliranje.

Za predstavu za decu Oh My Todor osvojila si nagradu za

najbolji dramski tekst na festivalu u Istočnom Sarajevu.

Šta te je inspirisalo da napišeš tekst?

Kuku Todore je bila predstava (i negovano čedo) Amele

Vučenović, glumice, a kasnije rediteljke i profesorke lutkarstva.

Ona je provela godine istražujući i prikupljajući materijal o ovoj

vrsti vašarsko-socijalno-angažovanog izraza. Svoju ideju je

podelila sa mnom kad smo se upoznale i dala mi rok. Kasnije mi

je priznala da nisam ostavila utisak da ću ispuniti zadatak i da se

prijatno iznenadila kad sam joj u roku poslala prvu ruku teksta,

koji ju je već tad oduševio. Naš Todor je proputovao svet i stigao

na neka mesta koja ja još uvek nisam uspela da posetim. On

je domaća verzija poznatijeg britanskog ginjola Panča i ruskog

Petruške. Mi smo želele da kroz tradicionalnu strukturu ponovo

zaigra Todor kao naš savremenik. Poseban i zarazan izazov je

bilo rimovanje dijaloga, koje je glumac morao da izgovara dok

jednom rukom animira jednu, a drugom drugu lutku, skriven iza

paravana…

Odgledala sam nedavno predstavu za decu Svetu se ne

može ugoditi u produkciji pozorišta za decu Duško Radović i

primetila da deca u publici vrište od smeha. Šta misliš, zbog

čega im je tako zabavna?

Predstava Svetu se ne može ugoditi je nastala po skoro

istoimenoj narodnoj priči, koja opisuje jednu realnu situaciju.

Situaciju koja i jeste i nije smešna, ali je svakako poučna. Nas tri

na sceni (Sofija Uzur kao mlađa sestra, ja kao starija i Aleksandra

Anđelković kao glas magarca) proživljavamo tu situaciju. Moram

priznati da se nas tri dobro zabavljamo na sceni, pa se delom i to

prenelo publici. U predstavi se ne trudimo da budemo smešne,

ne insistiramo na smehu ili zabavi, ono što iniciramo je razgovor

i rešavanje problema sagledavajući ga iz više uglova. Ovako kad

napišem ne zvuči nimalo smešno, ali kroz taj naš dijalog smo

protkale i akrobacije, i manipulisanje objektima i ples i, naravno,

kompikovan i uvek zabavan odnos između dve sestre. Moram

samo da dodam da, iako je ovo prvenstveno predstava za decu,

primećeno je da se i roditelji smeju i zabavljaju, neki čak i glasnije

od dece. Ovo mi je kao autorki jako bitno, jer na taj način deca

uče od svojih roditelja da se opuste i prepuste doživljaju.

foto:Tanja Drobnjak

Predstava Not the right leg je tvoj autorski projekat čija je polazišna tačka bio

upravo incident sa lomljenjem noge. Kako ti je sad noga, da li je sve u redu?

Imaš li u planu neki nov autorski projekat?

Ligamente kolena smo sastavili hirurški, a predstava je bila važan deo rehabilitacije.

Predstava Not the right leg je nastavila da živi i nakon mog zaceljenja. Rediteljka

Ana Popović i ja smo činile autorski tim, ali i producentski, tako je i nastala prva

koprodukcija Cirkusfere i Tri groša. Mislim da je upravo naša upornost razlog

što se ta predstava igra treću sezonu zaredom, što je dosta retko za predstave

nezavisne produkcije. Uz Branka Džinovića, autora muzike, uspele smo da

obiđemo dosta festivala, osvojili smo nekoliko priznanja i predstavu i dalje zovu i

publika i dalje dolazi, te je mi i dalje igramo. Hronološki sledeći autorski projekat je

bila predstava Svetu se ne može ugoditi. Trenutno razmišljam o kraćem nastupu,

inspirisana kombinacijom balansiranja na žici i jednom istorijski važnom veštinom

koju još ne smem da otkrijem…

Cirkuske veštine su bazirane na fizičkom umeću, ali za kompletnu scenu

neophodna je dobra priča. U kojoj meri priča figurira u jednoj cirkuskoj

predstavi, a koliko je stvar izvođačke improvizacije? Po čemu se proces

dramaturgije razlikuje kod cirkuske i predstave nastale po dramskom tekstu?

Dramska predstava i predstava savremenog cirkusa mogu, a ne moraju da imaju

mnogo zajedničkih odlika. U savremenom cirkusu fabula, priča, narativ sve je dosta

široko shvaćeno. Česta je komunikacija sa publikom i probijanje četvrtog zida.

Jedna od odlika savremenog cirkusa je rizik, bilo da je u pitanju fizička opasnost

ili tenzija koja se gradi pri izvođenju trika. Sukob uspeha ili neuspeha onoga što se

izvodi pred publikom je upravo ono što uvlači publiku u događanje, priču, doživljaj,

predstavu… i ruši zid. Još jedna velika razlika u odnosu na predstavu klasičnog

dramskog pozorišta je pitanje uloga izvođača u savremenom cirkusu. Dok glumac

uz tekst postaje dramski lik, izvođači u savremenom cirkusu najčešće izlaze na

scenu kao oni sami. Neretko kopajući po svom karakteru i izvlačeći nesvakidašnje

i oslobođene reakcije uz pomoć tehnike klovna… ne umem o ovome ukratko da

pišem – kad naučim, javim se opet. Sve ovo ne osporava bitnost dramaturgije u

savremenom cirkusu, koja opet podseća na dramaturgiju postdramskog teatra, u

kojoj je sve moguće i linije narativa su neograničene.

68 69

INTERVJU

U okviru akcije koju je organizovala agencija Red, povodom Svetskog dana borbe

protiv karcinoma jajnika stajala si kao Pobednica pored Beogradskog pobednika

u džinovskoj haljini. Opiši nam kako je izgledao ovaj događaj i pripreme za njega.

Na čemu ti to zapravo stojiš? Zbog čega je ovaj performans važan?

Saradnja sa marketinškim agencijama se najčešće opisuje kao tezga. Tezga koja je

jako bitna i neophodna za opstanak cirkuskih umetnika u smislu plaćanja računa.

Obično su to komercijalne ideje kreativnih timova iz agencija, tako da mogu biti

dosta različite. Neke tezge su nam, naravno, draže od drugih, dok su neke bolje

plaćene. Pomenuta akcija agencije Red imala je zadatak da podseti žene da odu na

redovni ginekološki pregled, jer je karcinom jajnika moguće pobediti skoro pa jedino

ako se na vreme otkrije. Budući da je tema dosta škakljiva, kreativci iz agencije su joj

doskočili inspirisani haljinom, tj. performansom Marine Abramović. Produkcija me je

uključila pred sam događaj, kao nekoga ko se ne plaši da stoji i upravlja platformom,

na četiri metra visine po vetru.

foto:Slavica Dolašević

Nakon svih ovih godina bavljenja umetnošću, šta se

promenilo? Kako su tebe umetnički procesi formirali?

Uglavnom znamo šta je publika dobila od tvoje umetnosti.

A šta si ti dobila?

Kad pogledam unazad, shvatim koliko sam promena dobila,

šta sam sve saznala, gde sam sve bila, nebrojena iskustva

koja su me oblikovala, koja me i dalje menjaju… kad pogledam

oko sebe, shvatim da sam dobila posao koji volim, koji mi ne

troši dane, već me izaziva da živim čak i onda kad bih malo

sela i sačekala da neko vreme prođe. Kad pogledam unapred,

shvatim da mogu još puno toga novog da dobijem.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima

– da li možeš čitaocima KUŠ!-a da preporučiš knjigu, film,

predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo

kojem bi trebalo da posvete pažnju?

Pesma uz koju mi je lepo da se đuskanjem zagevam jeste

Ocean Tree (feat. Christopher Schwarzwalder, Nu, Raz Ohara),

a umetnica koju sam otkrila na Instagramu je Britchida.

70 71

DETALJ ZA KRAJ

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

vidi kuću

od drveta

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

Kaže se nekad Ne vidi šumu od drveta za osobu kojoj

neka opšta slika promiče usled fokusiranosti na detalje,

ali, kako je ovo Detalj za kraj, možda je najbolje da se

pođe baš od najsitnijih detalja. U izdvojenom delu slike

o kojoj je ovde reč vide se i drvo i šuma, koji ne zaklanjaju

kuću i veliko dvorište, ali u gornjem levom uglu može se

primetiti i jedna zvezda. Zvezda ukazuje na noć, noć na

snove, a snovi na nadrealizam i to je pravac u kom treba

ići (bukvalno) da bi se pronašli autor i naziv ovog dela

koje je nastalo 1966. godine. Ono što se na ovom detalju

uočava gotovo kao pejzaž samo je deo slike koji se nalazi

unutar jedne prepoznatljive siluete čoveka. Taj čovek sa

karakterističnim polucilindrom čest je motiv umetnika za

kojim tragamo. U njegovom šeširu nalazi se i Mesec, kao

simbol noći, snova, ali i magije. Slika u celini zaista deluje

magično, s obzirom na to da pejzaž praktično izlazi iz

čoveka kao odraz njegovih snova i nekog drugog sveta,

na šta ukazuju i različite nijanse plave koje se, kao valer,

smenjuju na zemlji, horizontu i nebu. Silueta čoveka stoji

ispred nižeg kamenog zida sa ornamentom u vidu kugle.

Oko i iznad siluete i zidića dominira samo jednobojna

braon pozadina. S druge strane, u celini, slika deluje kao

da je sva priroda zapravo ušla u samog čoveka i van njega

ostavila tamnu bezličnu pozadinu, te se može čitati i kao

jedan vid umetnikove introspekcije. Da li možete da

naslutite o kom umetniku i delu je reč?

Rešenje prethodnog broja:

Vilijam Adolf Bugro, Nevinost, 1893.

foto: Wikimedia Commons

72 73

LARPURLARTIZAM

KUŠ! jul 2021.

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?