1 |

од рације се спасао део, махом имућнијих, грађана. 21 Ватрогасна чета је са својом
музиком 27. септембра 1941. преко Ибарског моста, поред немачких стражи, напустила
Краљево како би се придружила одреду „Јован Курсула“ на Гочу. Чланови
Ватрогасног друштва који су остали у граду и нови ватрогасци примљени почетком
октобра у ватрогасну службу, контролисаног кретања и под оком немачких
власти, према наређењу команданта места, одређени су да сахрањују стрељане:
„Ми смо имали траке на рукама на којима је писало Feuerwehr (ватрогасац).
Пијани официр је позвао неке војнике који су нам одредили да копамо јаму сто
метара дужине, два метра дубине и око шест метара ширине... Немци су викали.
Нас ватрогасаца је било 29, било је око 30 цивила и можда око сто људи из
Фабрике авиона. Око нас су били митраљези. Немци су лежали поред њих и чекали
наређење, да нас после завршетка копања, ликвидирају... Петак, 17. октобар.
На земљи: леш до леша. Немци су нас поделили у две групе. Половина је била у
ракама, половина горе. Ја сам био горе и носили смо лешеве. Немци су нас стално
пожуривали... Препознао сам чичу званог Кикирики. Корпа му је била празна...
Поред њега, у кожном капуту лежао је неки службеник из Општине. Одмах до њега
лежао је инжењер из Фабрике авиона... Приликом преношења лешева страховито
смо се осећали јер су појединци још давали знаке живота, били су искидани
од митраљеских зрна... Иначе, сви Немци су били пијани...“, испричао је оновремени
ватрогасац, Радомир Луковић. 22 Уз 29 ватрогасаца, своје некадашње колеге
сахрањивало је и око 100 радника Фабрике авиона, затворених у фабричком
подруму. Већина радника је после сахрањивања и сама стрељана, што потврђују
изјаве ватрогасаца. 23 Последње речи и сат стрељаног колеге Словенца, сачувао је
за читав живот Савко Николић, један од преживелих радника:
„Од 16. октобра радили смо по читав дан и сахрањивали по 2-3 групе, по стотину
стрељаних по групи. Около смо гледали лешеве, крв и били умрљани крвљу
по одећи и телу. Такви смо радили, спавали и такви устајали. За нас је све, и време
стало. Као да смо на дан затварања легли и у све наредне дане сањали страшан
сан... Можда је теже од смрти било узети усмрћеног или тешко рањеног за руку,
и вући, друга или познаника, у раку. Нарочито је тешко кад леш проговори, као
друг из фабрике, Словенац: Узми сат за моје – успомена. Ако их не нађеш – теби,
ако претекнеш.“ 24 Савко никада није успео да превлада трауму, ни да сат уручи
супрузи и детету стрељаног колеге. Касније је ову не толико материјалну колико
меморијалну драгоценост, по његовој жељи, породица поклонила Музеју.
Иза масовног злочина, читав простор Лагера засут је кречом. У октобарском
стрељању многе породице изгубиле су више својих чланова (Блажићи, Димитријевићи,
Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи, Петровићи, Љубица и Милица
Ристић, Ружица и Јованка Јончић...). Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања
у Лагеру остало је у свести нараштаја, породица, суграђана.
„Едо Гнуишек се је са прстима обе руке наслонио на стакло прозора и чуо сам
кад је рекао: ’Сине мој!’ Ја сам стојао на ходнику и чекао. И чуо сам као што сам чуо
већ толико пута дневно. Чуо сам грмљење митраљеза и затим појединачне пуцњеве.
Тад сам мислио да ће ми пући срце. Много лакше, много лакше било би ми, ако би
20
Краљево октобра 1941, казивања
преживелих, Радивој Јоветић,
Владимир Бережнов, Краљево, 1966.
21
Из Записника о испиту сведока
Ферида Азабагића, пред Среским
повереништвом Земаљске комисије
за утврђивање злочина окупатора,
16. марта 1945, АЈ Фонд бр.110, ф
333/28-29, НМК, копије докумената.
22
Краљево октобра 1941– казивања
преживелих, Радомир Луковић,
Краљево, 1966, 115–118.
23
Исто, Бранислав Мицић, 118-120.
24
Петковић Станко, Савко, Крушевац,
2005, 54–55.
47 |