1 |

Да ли се глас историчара и преданих истраживача прошлости о доказном материјалу
који се помиње на неколико места, а који је сачуван у Војно-историјском
институту и публикован у Зборницима НОР-а (20 томова од 1949), глас исказан у
ваљаним студијама и чланцима објављеним у уским научним круговима, изгубио
у низу популистичких понављања митологизованог броја, у штампи, у колоквијалном
говору, у пригодним политичким говорима?
Узроци митологизовања броја страдалих надилазе потребе прагматичног
односа према страдању (породицама жртава ратна одштета никад није исплаћена
од стране немачке државе). Временска блискост са најстрашнијим злочином
у историји града, у свести савременика хранила је представу о стрељању половине
његових житеља. Прокламовани бројеви утврђивали су се на подацима да
је Краљево дочекало окупацију са 12 000 до 15 000 становника. 29 Пресудио је
уплив политички неопходних „жртвених места“, на којима је нови поредак (али
и појединци) градио своја светилишта. Том приликом, нису били важни ни идентитет
жртава, ни њихова имена ни њихов људски лик. Они су се помињали само
у прокламацијама о укупном броју. Да је и тај број варирао, потврђују новински
извештаји Ибарских новости: „неколико хиљада родољуба” (1954), „преко пет
хиљада људи” (1954, 1960), „преко 6.000 грађана Краљева и осталих крајева наше
земље” (1953, 1954) „близу седам хиљада краљевачких жртава” (1954), да би се
крајем 50-их пео од „око 7 хиљада људи, жена, ђака и деце” (1956, 1957, 1958),
до најзад, „преко 7.500 родољуба” (1959). Број од 6 000 стрељаних усталио се у
медијима после 1960. године, уз изузетке када се додају речи око, преко или више
од (1961, 1963, 1965, 1970, 1982, 1984, 1985), којима се тај број релативизује. 30
Злоупотреба страдања цивилног становништва, у обрачунима са идеолошкополитичким
противницима нове власти, потврдила се примерима два највећа шумадијска
стратишта. Недодириви бројеви, 6 000 стрељаних у Краљеву или 7 000
у Крагујевцу, без имена и презимена, постали су парадигма за два ратна злочина
против човечности у њиховом својеврсном „такмичењу“. 31 У историографији је
долазило до нетачности у утврђивању броја стрељаних у Краљеву и Крагујевцу и
због тога што се није имало у виду да се подаци из операцијског дневника 717.
дивизије, о стрељању 4 300 талаца за одмазду не односе само на Краљево или Крагујевац,
већ да је у питању укупан број јер су батаљони 749. пука били распоређени
у оба града. 32 Огромно подручје које је покривала 717. посадна дивизија Вермахта,
као једна од 4 дивизије распоређене у Србији (342, 704, 714) обухватало је како
Горњи Милановац, где је такође било стрељања, тако и Крагујевац. 33
Безимени заточеници мита о 6 000 стрељаних били су и социјално најугроженији
грађани у рату – избеглице. Митологизација избеглиштва хранила је
представу о октобарској трагедији до грандиозности, вештом манипулацијом о
„непрегледним избегличким транспортима“, који су баш тих октобарских дана
стигли на станицу у Краљеву. Недостижни, прокламовани број од 4 000 до 5 000
стрељаних досезао се убројавањем обезимењених изгнаника, пронађених у представи
о избегличким вагонима. Намеће се питање: како су у време блокаде града,
уведене због напада устаничких одреда из околних села на 717. посадну дивизију
29
Последња демографска статистика
пре окупације из 1935. бележи око
9 000 становника, Књига записника
омеђавања вароши Краљева 1935,
12. мај 1935, ИАК, фонд: Општина
краљевска 1918-1941, к-7. По
подацима у литератури, Краљево је са
околином до 1941. имало око 13 000
становника, Драгољуб Милановић,
Краљево и његово уже гравитационо
подручје, Београд1973, 9.
30
Љубодраг П. Ристић, Обележавање
годишњице стрељања у Краљеву 1941.
године, Зборник радова: Краљево
октобра 1941, Краљево, 2003, 241–277.
31
Истраживања у Крагујевцу су до
сада именовала 2 308 стрељаних
цивила у Шумарицама. Резултати
систематичног истраживања у
Музеју „21. октобар“ у Крагујевцу,
публиковану, Станиша Бркић,
Име и број – Крагујевачка трагедија,
Крагујевац, 2007.
32
Др Коча Јончић, Улога 717. немачке
дивизије у борбама 1941. у западној
и централној Србији и масовном
стрељању грађана у Краљеву и у
Крагујевцу, Саопштење на научном
скупу: НОБ и револуција у Србији
1941–1945, Институт за историју
радничког покрета Србије у Београду,
Београд, 1971, 38.
33
Станиша Бркић, Име и број,
Крагујевац 2007.
53 |