Pod starim krovovima - Ksaver Šandor Gjalski

Ksaver Šandor Gjalski: Pod starim krovovima
ne veselo kao kod zeca, već ljutito. Naišli su na trag. Znao sam da je kod mene. Začas
zbilja provuče se iz grmlja ogromna lisica, a onda odskoči. Ja u taj par odapnem i ona
bude moja. "Hop, hop!"; zaorim glasno i pobjedno; no prije nego mi ostali lovci uzmogoše
odgovoriti, začujem kriku i viku. Najprvo razabrah kano da cvili pašče, a zatim Batorićev
glas. Što je to? Pustim mrtvu lisicu i pohitim stazom onamo odakle je dopirala vika.
I gle! Usred kojih pedeset seljaka, oboružanih sjekirama, kosama i batovima, stajao je Batorić
sav crven i ljut. Psovao je i grozio se toj razjarenoj četi: "Vi tati, vi razbojnici, to bute
vi meni platili! Navčil bum vas ja kak se Bog moli - vi tepčeta mužka!"
Nato zaurlikaše seljaci i kletvama i psovkama, rugom, grožnjom i smijehom. Skočim brzo
do Batorića da ga odvedem, jer mu se razjareni seljaci sve više primicahu. Tada saznadoh
umah kako se zametnula svađa. Pred Batorićem je ležao mrtav najmiliji mu pas
Nimrod, sasječen na nekoliko komada; a među seljacima vidjele se krvave sjekire.
- "Čakaj čakaj, stari vrag, samo još jenput dojdi na našu zemlju vu lov, sve ti bumo
potukli, pak i tebe! Kaj misliš da te se bojimo i da morebiti ne znamo da je to naša
zemlja? Znamo mi kaj je vu pismu i zakonu; kazala su nam gospoda vu Beču. Zel vam je
presvetli kralj vaše pravice. Kaj bi nam ti zapovedal, zbacil te je kralj s tvoje komeške
(županske) stolice; vsi smo sada jednaki. Sad smo mi takva gospoda, kad god i ti. Odnesi
se odovud, bumo ti drugač odmerili dvadeset i pet, kak si ti negda nam." - Rulja počela i
još gore vikati, a Batorić od ljutosti zanijemio. Ja sam ga na silu pograbio i odveo. Bijahu
to njegovi negdašnji kmetovi kojima bijaše nekoć sve i sva.
Krenusmo kući. Batorić kao da je samo od nevolje išao za mnom. Na blijedo mu i smrknuto
lice slegao se onaj posvemašnji mir kojim se uvijek zaodijeva najveća bol i ljutost
čovječjeg srca. Govorio nije ništa, a i ja sam šutio. Tek pred vratima svoga dvora stane
najednoć te se okrene čitavim licem k meni. Hvatajući me i trgajući za rukav počne: -
"Eto dakle, prijatelju, jesi li videl kakva su tepčeta ti tvoji mužeki? Da im hoću krivo, ne
bih per amorem Christi nikaj rekel; ali misliš da ne znaju posve dobro da nemaju pravo?
Hodi zbogom, molim te - znaju oni to dobro, al jesi li čul gde vele da gospoda nemaju
više pravice? A moj nebogi Nimrod, rajše bi izgubil hiljadu forinti! - Pak kaj sve mora
človek da podnese od takova smeta? - Ja njihov negdašnji zemeljski gospodin, tak rekuči
njihov dinast, koji sam im zmirom bil dobar - pak sem to moral čuti! Daleko je svet došel!
Negda, ah, ne bi se to bilo moglo dogoditi, svet se bojal, veroval u Boga i držal se reda. A
danas? Oh, gratias tibi, Domine (hvala tebi, Gospode!), da sam star i već pri kraju pak da
mi Bog nije dece dal."
Taj večer brzo se rastadosmo. Batorić sveudilj ostao smrknut, a mene se događaj dojmio
veoma neugodno. Žao mi je bilo starca. Napokon se ne da tajiti da je uvijek neiskazano
mnogo tragičnosti u takvu slučaju.
Sjutradan pohitim već rano u Brezovicu da vidim kako je starcu. No koje čudo! Pred kurijom
stoji stara paradna kočija s grbovima; kočijaš Štefić obukao modru mađarsku livreju,
a isto tako i Vanko.
- Šta je? - upitah sav u čudu.
- Gospodin idu vu Zagreb - odvrati mi Vanko s tupom ozbiljnošću, spremajući po sjedalu
ogrtače i torbe. Uto siđe niz skaline Batorić u dugoj staromodnoj kabanici sa dva ovratnika
i crvenom postavom. Dok se Vanko žurio da mu baci o leđa bundu, izrukovasmo
se. Uto ću ja: - "A kuda, illustrissime? Odsiječe mi u njemačkom jeziku: - Idem u Zagreb
k svomu odvjetniku radi toga nesretnoga luga; hoću da jednom svemu tomu učinim
kraj." Batorić sjede u kola i zapali lulu. Štefić krene konje, Vanko uto skoči na bok, i stara
kočija, zibajući se kao barka na vodi, sve mi se više gubila ispred očiju. Četvrt vijeka nije
16