Create successful ePaper yourself
Turn your PDF publications into a flip-book with our unique Google optimized e-Paper software.
12<br />
broj 525. 15. oktobar 2010.<br />
čaRobni Ručak sa učiteljem đokom i<br />
njegovom dRužinom<br />
kad je gotovo - jedemo!<br />
goSt rubrike „Čarobni ručak“ je Đorđe<br />
Segedinski - učitelj Đoka, sa svojom<br />
družinom, učenicima 4d i 4a razreda<br />
Osnovne škole „Zdravko Gložanski“.<br />
Njihovo gostovanje u ovoj rubrici nije<br />
slučajnost, jer oni prave zajedničke<br />
„čarobne ručkove“ u prirodi već četiri<br />
godine. Jedan takav su priredili krajem<br />
septembra, kada su kuvali pileći paprikaš<br />
u kotliću na kampu kraj Tise.<br />
Učitelj Đoka kaže da slična druženja<br />
priređuje gotovo čitav radni vek sa<br />
brojnim generacijama đaka.<br />
„Dok sam radio u Čikeriji, vodio<br />
sam decu na salaše, recimo, na salaš<br />
pokojnog Pante Sekulića na Beljanskoj<br />
bari, tamo je bila jedna zemunica još iz<br />
doba šajkaškog odreda, znate, kao iz<br />
filmova ’Mirko i Slavko’, a odlazili smo<br />
i na druge salaše koji izlaze na vodu i<br />
organizovali izlete od ujutro do uveče,<br />
pa smo kroz druženje i igru objedinjavali<br />
sve to što smo učili i radili u školi.<br />
Onda sam to nastavio od 1983. godine<br />
kada sam došao u Bečej. Deca su to<br />
odlično prihvatila dok su kolege, to jest<br />
koleginice različito gledale na to, uglavnom<br />
uz komentar ’pa da, ti imaš vremena<br />
za to’. Vi žene uvek imate posla<br />
subotom, i pijaca, i kuća da se spremi ili<br />
malo da se opustite kod frizera, a nama<br />
muškarcima subota je dan za ’ladnovanje<br />
i plandovanje’. Volim decu, i slobodno<br />
vreme često provodim sa njima,<br />
dogovorimo se gde ćemo da idemo i<br />
šta ćemo da radimo, a oni će to pamtiti.<br />
Setiće se neko ovih izleta kad mene ne<br />
bude bilo.“<br />
Izlete sa đacima učitelj Đoka organizuje<br />
nekoliko puta godišnje.<br />
„Sada je tema bila orijentacija u<br />
prostoru, u oktobru će biti neka druga,<br />
a u novembru ćemo ići u Goranski park<br />
da tražimo skriveno blago. To im je posebno<br />
interesantno, unapred negde sakrijem<br />
blago (slatkiše) i napravim mapu<br />
po kojoj oni treba da ga nađu prema<br />
naznačenim orijentirima. Na ovakvim<br />
izletima je sve objedinjeno, i priroda i<br />
društvo, i čuvari prirode. Sa nama su<br />
i učenici iz mađarskog odeljenja i koleginica<br />
Judita Berkeš, sa kojom sarađujem<br />
godinama, to je već kao jedan<br />
razred. Važno je da se <strong>deca</strong> druže i to<br />
su prihvatila sa oduševljenjem.“<br />
Četrdesetak učenika je sa ushićenjem<br />
pričalo šta su trebali da rade, podeljeni<br />
u dve grupe, dečaci i devojčice,<br />
Učitelj Đoka daje instrukcije deci<br />
pokazivali su kako mogu u prirodi da se<br />
orijentišu i odrede strane sveta pomoću<br />
mahovina, lišaja, godova na panju<br />
ili kompasa, tražili su divlje kupine, list<br />
jasena, objašnjavali kako određuju koja<br />
je leva a koja je desna obala reke, nabrajali<br />
kako su videli konje, ovce, koze i<br />
još mnogo toga.<br />
Što se tiče kuvanja paprikaša, učenici<br />
kažu da pomažu oko pripreme, ljušte<br />
krompir, seckaju, prikupljaju grane<br />
za vatru, ali i da su naučili da kuvaju<br />
i da bi znali sami da spreme paprikaš.<br />
„Prvo treba da se stavi luk u kotlić, nalije<br />
se voda, stavi se ’vegeta’, paprika,<br />
krompir i meso, i kad bude gotovo - jedemo“,<br />
reklo je nekoliko njih uglas.<br />
Učitelj Đoka je objasnio kako izgleda<br />
procedura: „Sva <strong>deca</strong> od kuće donesu<br />
sastojke koji su potrebni za paprikaš,<br />
par glavica luka, krompira, malo<br />
začina, sitne paprike, lovorov list, biber,<br />
svežu i ljutu papričicu, komad mesa,<br />
ali samo konkretne stvari, batak ili be-<br />
linu, ne koristimo šiju, krila ili trticu, jer<br />
<strong>deca</strong> ne vole da pipaju. Pošto nam se<br />
na ovakvim druženjima obično pridruži<br />
neko od mojih prijatelja, i ja donesem<br />
deo potrebnih sastojaka. Onda uglavnom<br />
devojčice imaju zadatak da prikupe<br />
sav materijal i da ga sortiraju, dok<br />
ja isečem meso, a dečaci prikupljaju<br />
grančice za vatru. Ima i onih koji su zainteresovaniji<br />
za kuvanje, pa su stalno<br />
pored mene, pomažu oko mešanja, dodaju<br />
začine…“<br />
Dok se jelo krčka, mališani obave<br />
svoje zadatke, druže se, zatim dolazi<br />
zajednički ručak, a nakon toga počiste<br />
za sobom.<br />
Što se načina pripreme paprikaša<br />
tiče, učitelj Đoka je ispričao kako on to<br />
radi, ali nije hteo da otkrije svoju malu<br />
„kulinarsku tajnu“.<br />
„U kotlić se stavi luk, ulje i malo<br />
vode i zajedno se dinsta dok se ostalo<br />
pripremi. Posle stavljamo sitnu papriku,<br />
začin, biber, lovorov list i nastavi se sa<br />
dinstanjem, pa se to onda malo proba.<br />
Kad luk bude gotov, doda se tri frtalja<br />
vode, stavi se meso i tako krčka dalje.<br />
Onda ja zamutim neke ’špecije’ koje<br />
mogu da se kažu ali i ne moraju, isto<br />
su crvene boje ali su dodati neki začini,<br />
ima svega i svačega al’ ne mogu da<br />
odam tajnu. Zatim se nalije još vode,<br />
doda krompir i kad provri, još jednom<br />
se proba i gotovo je. Dodaju se i dve<br />
ljute papričice, kažu da <strong>deca</strong> ne vole<br />
ljuto, međutim, nije to baš tako.“<br />
Voli da kuva tri jela – riblju čorbu,<br />
paprikaš i pasulj, uglavnom u kotliću ili<br />
kazanu.<br />
Učitelj Đoka kaže da nema bolje od<br />
vojvođanske kuhinje, a „priznaje“ samo<br />
još bosanski lonac. Što se recepta tiče,<br />
kaže da ne može da se seti nekog u<br />
celini jer „slabo pamtim, brzo zaboravljam,<br />
pa onda tek kad krenem da kuvam<br />
prisetim se, ohoho, treba malo i ovog,<br />
pa treba malo i onog“... Od uspomena<br />
na najlepše pripremljeno jelo izdvojio<br />
je svečanu večeru na kojoj umalo nije<br />
ostao gladan, ali i bez zuba.<br />
„Sa ’Bačkim mališanima’, to je folklorna<br />
sekcija u školi, smo gostovali<br />
u Zadru, gde smo bili gosti mornarice<br />
Jugoslavije. U Domu vojske Jugoslavije<br />
bio je pripremljen doček, a posle<br />
toga večera. Ne znam tačno kako se<br />
zove to što su servirali za večeru, rekli<br />
su da su to plodovi mora. Sedeo sam<br />
pored načelnika Doma vojske Jugoslavije,<br />
a sa moje druge strane je sedeo<br />
jedan kapetan koji je zaslužan što su<br />
’Bački mališani’ tamo gostovali. Donose<br />
nam večeru, onako nešto rašireno<br />
u porciji, a tako nešto ja nikad nisam video.<br />
Uzmem nož i počnem da sečem,<br />
sečem, sečem, jedva sam presekao,<br />
stavim zalogaj u usta, osetim da je to<br />
nešto tvrdo ali ćutim i žvaćem. Kapetan<br />
i načelnik pored mene gledaju kako<br />
se patim i puste me da vide dokle ću.<br />
I dalje ja to ’drgeljišem’, pokušavam<br />
da odsečem komadić, jedem, ukusno<br />
je to sve ali teško se žvaće. Kad sam<br />
već pojeo pet-šest zalogaja, vele oni<br />
meni: ’Učitelju, vidimo da vam je ovo<br />
jako lepo’. Rekoh: ’Jeste, samo je jako<br />
tvrdo’, a na to će kapetan: ’To tvrdo mi<br />
izvadimo, pa tako jedemo!’ Onda su mi<br />
objasnili da su to male sipe i ono tvrdo<br />
je bila sipina kost koja se veša u kavez<br />
za papagaje.“<br />
LJ.M.<br />
FOTO: LJ.M.<br />
kaleIdOSkOp<br />
odsek istoRijskog aRhiva senta u bečeju<br />
Nedovoljno prostora za bečejsku<br />
istoriju<br />
PoStojanje prvih arhiva vezuje se<br />
za početak civilizacije i pismenosti –<br />
oni nastaju u drevnoj Mesopotamiji,<br />
Persiji, antičkoj Grčkoj i Rimu. Već<br />
tada se ispoljila želja da se ostavi pisani<br />
trag o ljudskoj prošlosti, obrađen<br />
na više ili manje hronološki način.<br />
Sam pojam „arhiva“ javio se u<br />
Senti, Kanjiži, Bečeju, Adi i Srbobranu,<br />
u opštinama koje pokrivaju delatnost<br />
ove ustanove tek sredinom 19.<br />
veka, ali ovaj naziv tada nije korišćen<br />
u današnjem značenju.<br />
Za Bečej kao za grad bogate<br />
prošlosti nesumnjivo je od velike<br />
važnosti da se sakupi što više dokumenata<br />
koji svedoče o viševekovnoj<br />
istoriji naselja, kao i da se dokumenta<br />
na odgovarajući način katalogizuju i<br />
zaštite od propadanja. Ovo bi, pored<br />
naučno-informativne funkcije ovakvih<br />
ustanova, bio jedan od ključnih zadataka<br />
koji stoje pred zaposlenima u<br />
ovom i drugim arhivama.<br />
Nažalost, većina naših sugrađana<br />
nema jasnu predstavu o tome koje su<br />
delatnosti ove ustanove, niti kakvo se<br />
istorijsko blago iz svih vidova ljudske<br />
duhovne delatnosti krije na njenim<br />
policama, uredno sortirano i sređeno<br />
po arhivskim fondovima. Izuzetno bogata<br />
zaostavština prethodnih generacija<br />
se čuva u arhivu, dočaravajući<br />
duh prohujalih vremena.<br />
Istorijski arhiv Senta je počeo da<br />
radi januara 1952. godine kao gradski<br />
državni arhiv. Decembra 1955.<br />
godine Istorijski arhiv postaje sreska<br />
ustanova, a od januara 1956. godine<br />
menja naziv u Državni arhiv. Od<br />
1. januara 1959. godine nosi naziv<br />
Istorijski arhiv Senta. Od marta 1965.<br />
godine arhiv je podređen pokrajini, a<br />
decembra 1967. godine osnivačka<br />
prava se vraćaju opštinama.<br />
Skupština opštine Senta je septembra<br />
1967. godine uz saglasnost<br />
opština Ada, Bečej, Kanjiža i Srbobran,<br />
donela odluku o stvaranju regionalnog<br />
Istorijskog arhiva u Senti.<br />
Tom prilikom arhivu je pripojeno Arhivsko<br />
sabirno središte u Bečeju, koje<br />
je osnovano rešenjem NOO Bečej br.<br />
07-949759 od 15. decembra 1959.<br />
godine. U finansiranju delatnosti arhiva<br />
uvek su učestvovale opštine čija<br />
područja je ova ustanova pokrivala.<br />
Istorijski arhiv Senta od svog osnivanja<br />
obavlja zaštitu arhivske građe na<br />
teritoriji pet opština: Ade, Bečeja, Kanjiže,<br />
Sente i Srbobrana. Broj evidentiranih<br />
registratura na području koje<br />
pokriva Istorijski arhiv Senta je 634.<br />
Tokom 2008. i 2009. godine zaposleni<br />
u arhivskoj spoljnoj službi izvršili su<br />
65 obilazaka registratura i o svakom<br />
sastavili zapisnik.<br />
Ukupan arhivski prostor ustanove<br />
iznosi 2.430 kvadratnih metara.<br />
U Senti u tri zgrade 1.988 metara i<br />
u Odseku u Bečeju 442 metra. Arhivska<br />
građa čuva se na četiri lokacije<br />
– u Senti, u kuli gradske kuće, u depoima<br />
u ulicama Adi Endre 12, Petefi<br />
Šandora 52 i u Bečeju u zgradi Odseka,<br />
u Zelenoj ulici 100.<br />
Ukupna količina registratorski sređene<br />
građe u depoima arhiva iznosi<br />
3.867 dužnih metara sa 120.000 arhivskih<br />
jedinica. Arhiv raspolaže sa<br />
još jeDno aktuelno a „neaktivirano“<br />
pitanje je vraćanje „crkvenih knjiga“<br />
verskim zajednicama. Svaka opština<br />
je dobila dopis od Ministarstva<br />
za državnu upravu i lokalnu samoupravu<br />
da „crkvene knjige“ fotokopira<br />
i vrati verskim zajednicama, tj. crkvama,<br />
jer je većina dokumentacije posle<br />
Drugog svetskog rata uzeta iz crkava<br />
i smeštena u arhive.<br />
Sve do 1895. godine na prostoru<br />
Vojvodine jedino crkve, tačnije verske<br />
zajednice, bile su te koje su vodile<br />
matične knjige. Do 1955. godine paralelno<br />
su vođene i crkvene i svetovne<br />
matične knjige kada je nova država,<br />
Jugoslavija, donela Zakon o matičnim<br />
knjigama u kom se u jednom članu<br />
naređuje preuzimanje matičnih knjiga<br />
od verskih zajednica radi prepisiva-<br />
835 registratorski sređenih fondova,<br />
pet arhivistički sređenih fondova i 41<br />
nesređenim fondom. Ukupna količina<br />
čuvane građe u arhivu iznosi 5.837<br />
metara. Godine 2009. IA Senta je<br />
okončao posao digitalizacije crkvenih<br />
Istorijski arhiv - odsek u Bečeju<br />
matičnih knjiga. Njome su obuhvaćene<br />
knjige pravoslavne, katoličke, nazarenske<br />
i jevrejske verske zajednice<br />
na ovom području.<br />
Tokom 2009. godine arhivsku<br />
građu IA Senta je istraživalo 96 istraživača<br />
koji su na izučavanju dokumenata<br />
ostvarili 623 istraživačka dana.<br />
Koristili su građu 55 arhivskih fondova<br />
i zbirki.<br />
Najstarija građa koja se čuva u<br />
depoima arhiva je jedna kutija dokumenata<br />
Bačko-Bodroške županije<br />
iz 1723. godine, dok je najznačajniji<br />
fond „Magistrat Potiskog krunskog<br />
distrikta“ čije sedište je bio Bečej.<br />
Ovaj fond sadrži građu od 1751. do<br />
1872. godine. Najstariji fond u Odseku<br />
Bečej je „Pravoslavna crkvena<br />
opština – Bečej“, čija je početna godina<br />
1744, dok građa ide do 1965.<br />
godine.<br />
Dva najznačajnija problema sa<br />
kojim se susreće Odsek u Bečeju su<br />
pitanje redovnog finansiranja i nedostatak<br />
adekvatnog prostora u kojem<br />
bi se skladištila nova istorijska građa.<br />
- Zakonom je od ove godine bilo<br />
predviđeno da se smanji broj radnih<br />
mesta u IA Senta sa 18 na 14, a kada<br />
bi se to učinilo, naš rad bi bio onemogućen.<br />
Prema Zakonu o lokalnoj<br />
samoupravi svaka opština je dužna<br />
da osnuje arhiv i da brine o njemu.<br />
Stanje do ove godine je bilo takvo<br />
da su radnici u Odseku Bečej dobijali<br />
platu iz opštine Senta. Tek nakon<br />
silnih dogovaranja i muka uspeli smo<br />
da izdejstvujemo da opština Bečej<br />
daje plate radnicima u Odseku Bečej.<br />
Na taj način smo uspeli da spasemo<br />
sva radna mesta jer su „skinuti“ sa<br />
budžeta senćanske opštine i prešli<br />
na bečejski - rekao je Ištvan Fodor,<br />
direktor Istorijskog arhiva u Senti, i<br />
vRaćanje cRkvenih matičnih knjiga<br />
Opštine ne reaguju<br />
nja. Problem nastaje kada se donosi<br />
Zakon o vraćanju (restituciji) imovine<br />
crkvama i verskim zajednicama 2006.<br />
godine i kada se uviđa da prepisivanje<br />
velike većine crkvenih matičnih<br />
knjiga nije nikada ni započeto.<br />
- Ministarstvo za državnu upravu<br />
i lokalnu samoupravu je naredilo opštinama<br />
da se te knjige fotokopiraju,<br />
što je po meni apsurdno, jer je nemoguće<br />
neke primerke knjiga kopirati na<br />
običnom fotokopir aparatu, i za tako<br />
nešto je potreban knjižni skener. Od<br />
svih opština koji svoju istorijsku građu<br />
čuvaju u Istorijskom arhivu u Senti<br />
i njenom odseku u Bečeju, jedino je<br />
Senta reagovala. Naša je sreća što u<br />
Senti postoji ustanova koja poseduje<br />
knjižni skener koji je za arhivske uslove,<br />
ipak moramo priznati, preskup,<br />
nastavio:<br />
- Nikako ne bismo trebali da smanjimo<br />
broj radnika. Primera radi, u<br />
užoj Srbiji ima arhiva gde čuvaju građu<br />
od svega jednog kilometra, a imaju<br />
22 radnika, tako da nisu precizni ni<br />
normativi koliko treba da bude radnika.<br />
Ukoliko se uporedimo sa njima, u<br />
IA Senta bi trebalo da bude najmanje<br />
40 zaposlenih. Jedini arhiv koji ima<br />
više građe od nas je Istorijski arhiv<br />
Vojvodine, a tamo radi oko 60 zaposlenih.<br />
Znam da je to nedosanjan<br />
san, ali nama je potrebno 24-25 radnika<br />
kako bismo korektnije obavljali<br />
naš posao.<br />
Problem u vezi sa prostorom za<br />
skladištenja arhivske građe u Odseku<br />
u Bečeju je toliko velik da su se<br />
dokumenta počela arhivirati i u hodniku<br />
zgrade Odseka. „Prepuno“ je<br />
možda isuviše slaba reč za depoe u<br />
kojima se nalazi istorija Bečeja.<br />
- Problem u vezi sa zgradom Odseka<br />
u Bečeju postoji dugi niz godina.<br />
<strong>Bečejski</strong> arhiv se tretira kao da<br />
nije bečejski već senćanski, i da je<br />
to nužno zlo koje opštinska vlast trpi.<br />
Pošto nemamo mesta za preuzimanje<br />
dokumentacije o radu firmi, ustanova,<br />
sudova, opština, nakon proteka<br />
30 godina od dana nastanka dokumenta<br />
kada ih arhiv preuzima na trajno<br />
čuvanje, u redovnom obraćanju<br />
čelnicima bečejske opštine sam rekao<br />
da će poslednjih dvadeset godina<br />
bečejske istorije biti tamni srednji<br />
vek, jer u nedostatku prostora nepreuzeti<br />
materijal se namerno ili nenamerno<br />
uništava. Postoji opštinska<br />
dokumentacija koja je skladištena i<br />
trune ispod prostora u tornju zgrade<br />
opštine. Jer, i ako se zađe u bilo koju<br />
opštinsku kancelariju, one su prepune<br />
dokumentacije, a mi je opet ne<br />
možemo preuzeti jer za to nemamo<br />
adekvatnog prostora. Učinio sam sve<br />
što je bilo u mojoj moći kao direktora<br />
ove ustanove. Konkurisao sam za<br />
novčana sredstva na nivou pokrajine<br />
i republike, pa čak i kod japanske ambasade<br />
- rekao je Fodor. M.S.<br />
tako da ćemo u saradnji sa tom ustanovom<br />
obaviti posao fotokopiranja i<br />
vraćanja crkvenih matičnih knjiga. Za<br />
ovaj posao su počeli da se interesuju<br />
čelnici iz Kanjiže, dok mi i dalje čekamo<br />
reakcije ostalih opština jer ovo<br />
neće moći da prećute - rekao je Ištvan<br />
Fodor, direktor Istorijskog arhiva<br />
u Senti.<br />
- Crkva jeste zainteresovana za<br />
povraćaj. Na nivou eparhije imamo<br />
kancelariju koja se bavi pitanjem restitucije,<br />
a ujedno i povraćajem crkvenih<br />
knjiga. Uputili smo nadležnima<br />
podatke o tome koje su knjige oduzete<br />
crkvenim opštinama, i sada je,<br />
koliko znam, u toku pravna procedura<br />
povraćaja - objasnio je Dejan Stanojev,<br />
sveštenik pravoslavne crkve u<br />
Bečeju. M.S.
Change language