Sretan Uskrs! - Opatija.net

More documents

Recommendations

Info

maticni ured <strong>Opatija</strong> Prvo roditeljsko iskustvo Piše Kristina Staničić Niko Ivančić svoje je roditelje Maju i Luku razveselio dolaskom na ovaj svijet 30. ožujka u 16 sati i 55 minuta. Bio je dugačak 51 cm i težak 3690 grama. Na porodu je prisustvovao i tata, koji je stigao u rađaonicu direktno iz Vicenze. - Imala sam šest sati trudove, misleći da su lažni, a onda sam oko 8 sati ujutro krenula u rodilište i nazvala Luku da krene iz Italije. Bio mi je uistinu velika podrška, rekla nam je mlada mama, a ponosni nam tata otkriva da je toga dana doživio najljepše životno iskustvo. Iako je u početku bio skeptičan, sada bi svim budućim tatama preporučio prisustvovanje na porodu. Maja je pohvalila i bolničko osoblje, cijelu ekipu liječnika, primalja i sestara koji su bili izuzetno pažljivi, strpljivi i ljubazni. Ispred rađaonice čitavo su vrijeme nestrpljivo čekali none i nonići koji nisu mogli sjediti doma uz telefon, uzbuđenje je bilo preveliko, a u trenucima najveće nervoze smirivali su ih i nasmijavali Lukini bratići. Pravi odbor za doček koji nije krio svije emocije u trenutku kada im je, neposredno nakon rođenja, primalja pokazala novog člana njihove obitelji. Svi se slažu u jednom, bio je to najljepši trenutak. Već prvu večer u obitelji mame Maje počela je fešta dolaskom opatijskih Zoraša. Naime nona Mirjana i nono Damir bili su članovi FA Zora, u kojem danas pleše i Maja, a idući dan fešta se nastavila i u širem krugu prijatelja. Maja, Luka i mali Niko I u Lukinoj obitelji bilo je veselo, a kada Niko navrši mjesec dana tatina se strana priprema organizirati feštu na kojoj će s rodbinom i prijateljima proslavit rođenje prinove. S obzirom da im je Niko prvo dijete, sretni roditelji još se uvijek privikavaju na sve čari roditeljstva. - Tek smo desetak dana kod kuće i u fazi smo upoznavanja i lovljenja ritma. Baš kad pomislimo da nam je krenulo, Niko dokaže da smo u krivu i sve kreće ispočetka, otkriva nam Maja. - Postati tata nešto je neopisivo, opisuje nam Luka i dodaje da tijekom dana promatraju svaki njegov pokret i izraze lica. Cijeli nam se svijet sada vrti oko Nike, nema ništa ljepše nego kad nas u šest sati probudi plač našeg sina, “neprocjenjivo”- kroz osmijeh zaključuje ponosni tata. travanj 2011. 30 List <strong>Opatija</strong> VJENČANI: 12. ožujka: Amela Avdić i Merfi Ljubičić, 19. ožujka: Klaudija Kinkela i Josip Mudri, Mirjam Rosandić i Karlo Kurbatfinski, 25. ožujka: Jana Puceković i Ivan Zubić, 2. travnja: Ivana Brkić i Anselmo Afrić, Adriana Tevanović i Filip Maksimović UMRLI: (do 30. ožujka): Vili Čeh (56), Mladen Miočić (57), Dragutin Babić (72), Marija Simčić rođ. Kalčić (96), Juro Perkić (63), Olga Korić rođ. Trdoslavić (101), Rayda Popov rođ. Beusterien (100), Božica Rukavina rođ. Brać (88) Preporuka svima koji vole tartar biftek – posjetite gostionu Daniela u Veleniki kod Poreča. Početkom travnja ovdje smo jeli jedan od boljih ikad kušanih, napravljen sa kvalitetnim i friškim mesom i svim potrebnim sastojcima (minimalno 12 začina.). Obilna porcija tartara kod Daniele vrijedi 110 kuna., a bilo ga je dovoljno za zalogaj za predjelo za nas četvoro. Nakon toga naručili smo dondole (70 kuna porcija) i mušule (60 kuna porcija), a školjke su servirane sa domaćom paštom bavette (slične kao tagliatelle samo kraće ) u odličnom bijelom toću. Uz to je naravno išlo fino bijelo otvoreno vino po 50 kuna za litru. Za desert smo dobili odličnu domaću orahnjaču i to na račun kuće. Ambijent lijep i ugodan (lijepa terasa), posluga na visini, a sve to još sa obiteljskom „touchom“ (mama kuha, tata, sin i snaha pomažu a tu je naravno i kćer Danijela po kojoj je nazvan lokal). Inače, to je dobro posjećeno mjesto i od strane taljanskih gastro izlet Vrhunski Danielin tartar biftek Piše Svetlana Milohnić gostiju kao i od motorista, pa gužve nisu rijetkost. Zato nije loše obaviti rezervaciju, naročito vikendom. Gostiona Daniela u Veleniki ima u ponudi riblja i mesna jela, za sladokusce tu su i ukusne palačinke. U svakom slučaju to je zanimljivo i ugodno mjesto za provesti vrijeme sa prijateljima i nasladiti nepce.
Piše Dražen Turina Po lete saki ki je bil pogjedat onisti film od Balaševića na Ljetnoj pozornice mogal je sobun doma zet jedan mići paketić zemji z Vojvodini. Balašević je rekal da se j’ odlučil na takov regal aš da j’ još i njegov otac govoril: “Sine, znaš kakova j’ ta naša vojvođanska zemja! Da putac posadiš neš će prit vanka!”. Moj otac pak je prišal va Opatiju za zeta z centra Reki. Gracki čovek. Kada se j’ ženil rekal je svojoj matere da mu kupi stomanju na kvadrići aš da gre bivat na selo. Zaspraven gjedajuć, naš kozji breh je i bil selo za ono kade je odrasal. Ča je Bogu pravo za reć on voli Opatiju, i to puno više od nekeh ki su tu rojeni al za tu našu zemju nikada ni našal ni jenu lepu besedu a kamo još takovi verši kot stari Balašević. Za razumet ga je aš stojarski tehničar ki se već od rane mladosti razumel va komplikani sistemi fabrike traktori Torpedo, lopatu je prej tega videl samo na slike i jedanput kot soldat va Čačke. Ako je tamo i proval kopat ni mu bilo teško aš šumadijska zemja će prej bit kot ova z Vojvodini nego kot ova naša – črjena, trda, teška, masna i elastična aš se i kramp od nje lagije odbija nego ča se va nju zabija. Kad san prvi put proval kopat kot otrok znan da san zabil va zemju vrh lopati, poprtil se na nju, ćapal se za manig i skakal kot munjen. Na kraje smo se prevrnuli i lopata i ja a va zemje je ostala mića jama od dva centimetra. Moj nonić po maminoj bande, kega nismo poznali ni moj otac ni ja, kopal je tu zemju celi život al ne samo našu nego i od nekeh susedi, drugeh judi ki bi ga zvali i onu komunjsku po celoj Opatije aš je delal va “Parkeh”. Znamo da je dobro kopal aš još doma imamo onisti “Orden rada” ča su ga onda delili. Od dve njegove sliki ke su ostale na jednoj je z lopatun. Moj otac je kjel kad bi moral kopat tu našu zemju i zval ju je glina. A moral je kopat aš tamo još sedandeseteh let bila je vela sramot ako su vrti zapušćeni. To je bila užanca ka se ne sme zatrt. Poć na mrkat po salatu ili pomidori – Boh nas očuvaj i Majka Božja Trsatska!!! Za njega užanca je bila puno stareja od oviste domaćeh težaki i šla je se do starega Rima i velega izuma tega vremena a to je ciment! Sako malo bi neki vrt pul kući postal tarac. Preživeli su samo dva spreda i moran se pohvalit malo i z mojun zaslugun aš je već i mat popustila: “Ala, storite bilo ča samo da ni ta graja i gomila pred kućun!” Nekada je bilo tu i smešneh stvari. Zgora naše kući je bivala jena Anica ka je teško hodila pa nikada ni prihajevala pul nas. I ona je redila svoj vrt a puno njoj je pomogla moja nona. Onda bi naš otac, kad bi videl kakovi veli i lepi pomidori kade za kupit, vavek kupil jedan škartoc teh “ekstra primjerki” i nesal Anice: “Eko Van malo…To je z našeg vrta!”. Ona bi ponemela aš bi njiji bili još mići i zeleni. Brižna bi se sa zmutila ne znajuć da su tisti arivali z kakove Dalmacije ili Makedonije. No, ruku na srce, nisan ni ja bil baš kapac kopat tu kako bi otac rekal “glinu”. Jedan dan san naručil pet kamijoni dobre zemje z neke šumi na Kastafštine i pokril vrajžu glinu a na nju – tu moran reć besedu “jebiga” - razvukal onu slavonsku travu va tepihe kakova se stavja na stadioni. Nonić sigurno ne bi bil kuntenat al’ nisan jedini na brege, morda još samo dve kuće imaju neš malo vrta. Zač Zato aš se stoli, kantride, suncobrani, bazeni, ljuljački i oni “džakuzi” ne moru stavit na gredice z pomidori ili fažolun. Situacija je sada ipak malo boja aš je tu i moja Nataša z Delnic. Oni tamo celo leto “mašu” z lopatami – ili kopaju vrti ili čiste sneh. Tako smo lane po prvi put posudili “sjeckalicu” od ekološkega društva Žmergo i mesto da palimo pleve i grani storili svoj prvi kompost. Dve bačvi – malo al’ čoveka veseli. Sad san ja kot Balašević pa seh pitan: “Ste za malo dobre zemji” Niki baš ne zame ali me si hvale pa se jako štiman. Ovo leto mi se nekako čini da je kompostiranje postalo pravi hit. Sako malo neki deli neke brošure, “sjeckalic” imaš za kupit skoro va sakoj drogerije a ja semi govorin “Judi parećajte se aš va Evrope se ne more palit oganj kako je kega voja!”. Va celu stvar se uključil i naš Komunalac pa juden čak deli “kompostijere” badave. Ja san ih inače već kupil četire al’ po onoj “zami se ča te pripada” pitan oca:”Kad će nami dat jenu “kompostijeru” Ča vi penzioneri z Komunalca nimate prednost”. On: “Ča će ti Ča još ti ni dosta” Ja: “Ni. Otejen povećat proizvodnju. Morda se orjentiran i na izvoz.”. On je takov – da dele “hard diski” ili fotoaparati – bil bi prvi tamo, to mu je đir. Kad jeno jutro zove ženskica z Komunalca i govori: “Vas je prijavljeno 9 (još je bila Zorica živa- Boh ju pomiluj) va 55 kvadrati pa imate pravo na “kompostijeru”!” Finalmente neka korist od tega ča još nisan dobil građevinsku dozvolu. Morda dignen i kat od prodaje visoko kvalitetne domaće zemje al ne kot građevinsko zemljište nego za rožice – ki zna… 31 Stranica od Šajeti
Page 1 and 2: LIST GRADA OPATIJE • BROJ 141 •
Page 3 and 4: vijest mjeseca Vodeni park na Tries
Page 5 and 6: Poticaj zapošljavanju Opatijaca te
Page 7 and 8: Kakve su pripreme za Uskrs u Crkvi
Page 9 and 10: svojim domovima, u krugu najmilijih
Page 11 and 12: Piše Marijana Zorić Snimio Nikola
Page 13 and 14: Opatijci na proslavi 800 godina Bal
Page 15 and 16: Najjači kongresi U Grand hotelu Ad
Page 17 and 18: Upravna zgrada, Opatija, Stubište
Page 19 and 20: Najdraži grad na svijetu - A gdje
Page 21 and 22: «Cipelići» prešli na vino Piše
Page 23 and 24: Kulturom bogata korizma kultura Pi
Page 25 and 26: Opatijskom Piše Kristina Tubić va
Page 27 and 28: Utočište časnika i prognanika fo
Page 29: 1. LIBURNIJA PROMETUJE SVAKI DAN Po

Sretan Uskrs! - Opatija.net

You also want an ePaper? Increase the reach of your titles

Delete template?

Save as template?