AAO-25

Martin Rees, dvorski astronom kraljice Elisabete II. i profesor kosmologije i astrofizike na
britanskom univerzitetu u Kembridžu, daje ovakav odgovor: „Čovek je stelarni atomski
otpad. Zvezde su nam mnogo bliže, nego što to mislimo. Sa svim ljudima koji su ikada živeli,
mi delimo isti pogled na zvezde. I na kraju, mi smo i sami zvezdana prašina.“
Martin Rees
Da bi se razumele ove reči, potrebno je da se pogleda istorija nastanka svemira, tačnije
rečeno, „Veliki prasak“, pre 13,7 milijardi godina. Jednu sekundu posle praska, već je
postojao „građevinski materijal“. U moru čestica energetskog zračenja (fotona), plivali su
protoni, neutroni, elektroni, kao u kosmičkoj pra-supi. Nekoliko minuta poslesu se
obrazovale takozvane primordijalne nukleosinteze prvih atomskih jezgra od helijuma i
vodonika. Oni čine najveći deo materije, iz njihove fuzije su nastali svi drugi teški elementi.
Oblaci gasa vodonika i helijuma su se obrazovali privlačnim silama gasovitih džinova - to su
bile prve zvezde. U kosmičkim reaktorima su tako nastajali u snažnim fuzionim procesima,
sve veći i teži elementi, kao što su ugljenik, silicijum i kiseonik. On nastaje kada se ugljenik
spoji sa helijumom. Da bi nastalo gvožđe, uran i ostali teški elementi, potreba je ogromna
energija i milioni stepeni Celzijusa, koji postoje samo u masivnim zvezdama. Kao u
gigantskom kotlu u njihovoj unutrašnjosti izgaraju vodonik i helijum. Na kraju njenog života,
zvezda postaje supernova i eksplodira. Njena svetlost se pri tome pojačava za milione do
milijarde puta, tako da za kratko vreme svetli tako jako, kao cela galaksija. Ostaci supernove
obrazuju zvezdani omotač i unutar njega elemente planetarne magline, čija prašina, veličine
11