Knjiga - poema NA GOLGOTI ISPOD GOLGOTE ,2016, Andrije Markusa

1

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у
Подгорици, гдје и сада живи. Дипломирао је на Архитектонском
факултету у Београду 1965. Објавио је сљедеће књиге:
ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми;
ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ
ЗЕМАЉА, 1991 – хумористичко-сатирични коментари;
ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема;
ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема;
ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема;
ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу
нама/, 1997 – пјесме;
МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 – сатира (коментари);
ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема;
ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема;
ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001
– есеји о архитектури;
АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми;
ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема;
КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури;
АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008 – афоризам;
50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури;
ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I, 2010,
електронски http://www.andrijamarkus.com/
ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– пјесме;
ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША
ЕНГЛЕСКИЊА, 2013-14. електронски, 2014. штампано – поема;
СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји о храмовима и др. светињама;
БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – пјесме;
ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема;
ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема;
НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2015 – афоризми;
О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013 – 2014. електронски;
2015. штампано;
ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 – пјесме, есеји,
архитектура, перформанс;
ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 – пјесме, есеји;
Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ ЗНАТЕ
ШТО ЧИНИТЕ, 2011 – и РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИЛУНКА СА-
ВИЋ, 2013-14. електронски; 2016. штампано – зборници пјесама
2

НА ГОЛГОТИ
ИСПОД ГОЛГОТЕ
Са поклоњења Светим Мјестима
3

Библиотека
ПОЕЗИЈА
НА ГОЛГОТИ
ИСПОД ГОЛГОТЕ
Са поклоњења Светим Мјестима
Андрија Маркуш
Издавач АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица
За издавача Андрија МАРКУШ, извршни директор
Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ
Штампа „АП ПРИНТ“, Подгорица
Тираж 200
ISBN 978-9940-695-02-6
4

Андрија Маркуш
НА ГОЛГОТИ
ИСПОД ГОЛГОТЕ
Са поклоњења Светим Мјестима
2016.
5

6

Овај дневник, правилније – недјељник у пјесмама
писан је током моје седмодневне посјете
Христовом Гробу и другим Светим Мјестима
Христовог Животопута по Блиском истоку
Гдје год ми је поглед био упрт, записивао сам:
оно ван мене – фотографским апаратом, и оно у
себи – стиховима, што је „смијешано“ рађало,
као какво сјеме, надограђене стихове. Рађало је
чак и двадесет дана прије Тамо одласка, јер су ми
се слике унапријед јављале, да се ни по чему
нијесу разликовале од оних у Јерусалиму кад сам
Тамо отишао
Пјесник може да оде у лебдећи свијет, али не да
све (као овдје) тако упореди... Тамо није исто
као Тамо у Јерусалиму
*
Књига садржи уводни путописни есеј и 33
пјесме, аналогно Христовом броју година
А. Маркуш
7

8

НА ПОКЛОЊЕЊУ
ПУТЕВИМА ОТЕЛОВЉЕНОГ
БОГОЧОВЈЕКА ХРИСТА
Чуда од Бога за корист дата једно су, а
друго чуда у којим се човјек у свом животу нађе
идући путем поред пута, гдје има тешко схватљивих
да су случајност, поред тога и много пута поновљена,
да се не могу рационалним методама
размишљања објаснити, већ их само евидентирати.
Овдје је више таквих примјера – и чуда у чудима.
На поклоњењу Светим Мјестима, највише
смо говорили о чуду које је од Бога непосредно
дато – о Благодатном огњу изнад Кувуклије, то
јест изнад Капеле – Светог Гроба Христовог, који
се вјековима појављује, помињан од времена кад
је признато хришћанство у четвртом вијеку.
9

Кувуклија – Свети Гроб Господњи,
Храм Васкрсења Христовог
10

Сваке године на Велику Суботу (која је
између Великог Петка – Распећа Христовог и
Васкрса), ту долази патријарх јерусалимски, сада
Његово Блаженство Патријарх Теофил III да началствује
Божанском Литургијом, када се изнад
Кувуклије, од куполе Храма спушта Благодатни
огањ, који пали свијеће вјерницима – огањ који не
пече. Тај огањ, преношен са свијеће на свијећу, на
крају постаје огањ као и сваки други, који пече,
али не као и сваки други да у нама траје.
*
Наш пут на поклоњење у Израел – у Јерусалим
и Палестину почео је летом авиона из Тивта
за Тел Авив 13. маја 2016, који је трајао нешто
мање од три часа. На тај датум поласка, природно,
нијесам могао да утичем, а број 13 мој је најважнији
број – чудан број, под којим су ми се десили
многи срећни догађаји, што је све почело
откад сам се са супругом упознао тринаестог у
тринаест часова. Једном док сам сагнуте главе
сједио испред амбуланте, чекајући одлуку за операцију
мојег сина, рекао сам себи: Веома би добро
било, као срећа, да одлуку о операцији прати број
13 изнад врата амбуланте. Подигнућу главу да
видим да ли је баш тај број изнад врата. И био је.
Кад само дошли у Тел Авив, ми смо аутобусом
наставили ка Јерусалиму, те продужили у
11

оближњи Витлејем – мјесто Христовог рођења, у
Аутономној палестинској области, гдје смо се
смјестили у хотел, очекивано, у арапском власништву.
Послије тога настаје обилазак Светих
Мјеста. Два дана ноћили смо у том хотелу, а сљедећи
дан у Галилеји. Потом све до краја нашег
боравка у Израелу, ноћили смо у другом хотелу у
Витлејему, гдје је на рецепцији, поред осталих
Арапа, био и младић којем је мајка из Босне, без
ичег да је наслиједио од нас, сем савршени српски
језик.
Већином сва Света Мјеста на Путу Отеловљеног
Богочовјека Христа, било је могуће покрити,
што је и урађено, за које су изнад Њих
грађени храмови, који су од разних освајања често
рушени и обнављани. Негдје је само у нижем
слоју сачуван плочник из времена Христа, као, на
примјер, на неким улицама Старог Јерусалима,
какав је и под на улазном дијелу Храма Васкрсења
Христовог. Многа се од тих Мјеста налазе у
пећинама са малим улазом да крупан човјек тешко
може ући. Кад, на примјер, кажемо Храм
Христовог Рођења или Храм Светог Гроба Господњег
– Храм Васкрсења Христовог, тада мислимо
и на Храм и у њему Пећину са малим отвором,
гдје је у првом случају рођен Христос, а у
другом Васкрсао. Те храмове, послије рушења од
освајача, градили су: крсташи, православци – Јермени,
Грци, Руси, Срби, те Копти и католици, ко-
12

који су сада, по власничкој подјели, у строго
одвојеној употреби. Јасно, сви свима дозвољавају
слободан прилаз на поклоњењу. Један Храм који
смо посјетили градио је и Мусолини. Негдје Свето
Мјесто заузели су, и надградили својим садржајем,
муслимани, који сада дозвољавају слободан
прилаз хришћанима.
Разлог да су храмови из посљедњег времена,
најбоље сачувани, налази се у томе што је у
тако дугом периоду турска власт била релативно
стабилна, са, у неком виду, сигурним власништвом,
јер су храмови од њих куповани – регуларно
или корупцијом.
*
Како ново доба за човјека почиње Христовим
доласком међу нас, Његовим Дјелом и
Жртвом на Голготи, тако сваки честит човјек, за
све велике муке које га снађу, олакшање тражи у
Христовим мукама, које нијесу биле узалудне, које
ће да пређу у бољитак.
Човјек се често нађе у неким мукама, као
и ја првог дана у Витлејему.
Првог дана, планираног за обилазак Светих
Мјеста, оболим да из кревета нијесам могао
устати. Радило се о повећаном крвном притиску,
да сам био једини од поклоника који је остао у
хотелској соби. Више сам био забринут што ће ми
13

промаћи да обиђем Мјесто гдје је Христос рођен
– Храм Христовог Рођења, него за своје здравље.
Ја не болујем од повећаног крвног притиска, да
бих за то имао сталну терапију... Шта год при
оброку појео, шта подиже притисак, није ми било
од утицаја на притисак. Али ништа нијесам ни јео
на путу до Тел Авива. Само је у хотелу, гдје смо
одсјели, била веома слана храна као вечера, за које
не знам да ли је била пресудна. Али једном мора
да почне; не може, са мојих сада 75 година, да
таква исхрана буде унедоглед.
Ове муке брзо су окренуле на добробит.
На крају тог дана поклоници наше групе
вратили су се у хотел, па и мој друг у соби Александар,
који је из Београда. Тада сам већ био опорављен,
али много незадовољан што нијесам посјетио
Храм Христовог Рођења, кад ми Александар
рече: „Наспрам прозора ове наше собе – даље
изнад оних зграда, види се добро освијетљена
Купола уз Храм Христовог Рођења“. То за мене
бијаше чудо – као да Га је неко за мене ту створио.
Узео сам фотографски апарат, те мало, колико
је могло, зумирањем објектива камере све приближио
– сликао.
14

Купола уз Храм Христовог Рођења
Ноћни снимак са прозора хотела
Сликано четвртог дана
Храм Христовог Рођења. Десно горе, купола уз Храм,
која се видјела са прозора хотела
15

Уз то, Александар ми рече да ћемо неког
сљедећег дана опет ићи у Тај Храм на главну литургију,
што ме све учини веома срећним... Значи,
ничим нијесам био оштећен, но награђен.
У припреми одласка ка Светом Гробу, још
у Подгорици ја сам 15 до 20 дана раније, под утиском
Оног шта очекујем уз та Света Мјеста, написао
неколико пјесама, рачунајући да ће их много
више бити кад тамо дођем са непосредним надахнућима,
а и послије.
Како је програм обилазака најзначајнијих
Мјеста био заснован на непрекидним, без одмарања,
кретањима – и по 10 часова, због чега је ручак
искључен (замијењен обилним доручком и
вечером), није било макар мало времена да на лицу
мјеста саставим коју пјесму, за које је постојао
прегршт утисака. Све је било или кретање или
одмах потом вечера и спавање. Памтио сам и биљежио
идеје да их првом приликом обрадим. За
двије пјесме искористио сам прилику, кад сам једини
од групе, баш за то, и да се мало одморим,
остао у аутобусу у Јудејској пустињи, док су
остали пјешице, а неко на магарету, добијеном на
услугу за 10 долара од Бедуина, ишли низ стрму
падину Јудејске пустиње до тамо Храма као одредишта.
Претходно сам добио потврду да тамо
гдје иду, за разлику од осталих Мјеста, није долазио
Христос, иначе бих и ја отишао.
16

До мјеста гдје је стао аутобус, путовали
смо Путем којим се Христос често кретао кроз
Јудејску пустињу.
Јудејска пустиња са путем
којим се кретао Христос
Вођи наше групе Славку, вођи испред Туристичко-поклоничке
агенције Митрополије црногорско-приморске
„Одигитрија“ из Будве, при
посјети Овим Мјестима, помагао је локални водич
из Јерусалима – Олег, Јевреј руског поријекла.
17

Имао је, како је казао, 55 година, дошао из
Русије прије 20 година. На сваком мјесту гдје смо
застали, Олег је давао потребна објашњења на руском
језику, које је Славко веома добро преводио.
Олег је у аутобусу увијек представљао сљедеће
мјесто посјете на које наилазимо. Некад је (да
би за касније уштедио вријеме) представљао и два
мјеста одједном кад су једно уз друго, да је мени
промицало да евидентирам на које мјесто прво
наилазимо, поготову кад ни правим редом не говори,
а ја концентрисан на друго – да запсујем друге
значајније моменте, као инспирацију за пјесме или
есеје. Тако и овог пута пролазећи кроз Јудејску пустињу,
говорио је (због чега ћемо да застанемо) о
Манастиру Светог Герасима Јорданског, са веома
интересантним: како је Герасим у посљедњем тренутку
спасио лава од угинућа, тако што му је извадио
трн из ноге. Послије, лав се од њега није одвајао.
А кад је Герасим умро, лав је од туге на његовом
гробу угинуо. Ту постоје и друге интересантне
појединости о којима сам ријешио да пишем. Том
приликом говорио је и о Манастиру Светог Георгија
Хозевита, на који такође наилазимо. Претходно,
обишли смо Малу Русију у Јерусалиму – мали
трг са около руским зградама, које је Хрушчов
продао за пола милиона долара, плаћених у наранџама,
које су иструнуле на путу за Русији. Само
није продао на том простору руски Храм Свете
Тројице и пола зграде Посланства.
18

Руски Храм Свете Тројице
Послије свих тих објашњења, које је Олег
дао на путу кроз Јудејску пустињу, застали смо на
предвиђено мјесто и изашли из аутобуса да би
сви, како сам рекао, сем мене, отишли до манастира.
Претходно, Бедуини су нас ту упорно нудили
својим услугама. На импровизованој малој
пијаци, испод четири – пет шаторских крила, високо
издигнутих изнад демонтажних тезги, које за
трен склопе и оду са њима, нудили су наранџе, од
којих су, као главни напитак, на лицу мјеста циједили
сок за освјежење на јаком сунцу. Уз то про-
19

давали су и сувенире, неке и четири пута јефтиније
но у граду.
Бедуин, код којег сам купио двије торбице
и платио их више но што је он тражио – частио га,
прво ми се, прекрштених руку на грудима захвалио
за то, и потом, за успомену, што сам тражио,
позирао да га сликам из аутобуса, кад је дошло
вријеме да одемо.
Бедуин са остатком торби, за успомену позира
да га слика Андрија Маркуш у Јудејској пустињи
20

Понеко је прихватио понуду ових Бедуина
да јаше магаре низ велику падину до Храма. Речено
нам је да ће то трајати, са повратком, до два
сата.
Како сам једини остао у аутобусу, возач је
повремено укључивао климу, иако је било речено
да тога неће бити. До тренутка кад су се вратили,
написао сам двије пјесме, једну о продаји Мале
Русије у Јерусалиму од стране Хрушчова, а другу
о Светом Герасиму Јорданском.
Био сам задовољан пјесмом о Герасиму, те
сам се одмах покајао што нијесам отишао са
осталим да посјетим тај манастир. Али налик на
онај случај са Храмом Христовог Рођења, мени се
у наставку пута, кад су се сви вратили, појавио тај
храм – Храм Светог Герасима Јорданског. Једноставно,
вођа групе – Славко, кад смо кренули са
аутобусом, остављајући иза нас Бедуине, рече:
„Сада идемо у Храм Светог Герасима Јорданског“.
Значи, оно гдје су ишли (понеко јашући и
магаре), није био Манастир Светог Герасима Јорданског,
но Манастир Светог Георгија Хозевита.
То ме обрадова као велики дар – да на лицу мјеста
сравним пјесму са утиском о Манастиру Светог
Герасима Јорданског.
21

Споменик Герасимовом лаву
испред Манастира Герасима Јорданског
Палестина је аутономија у склопу Израела.
Добила би и статус државе кад би Арапи прихватили
границе које су Израелци поставили. На
интерној граници – на прелазима између Израела
и Палестине, велика је контрола од Израелаца,
због честих терористичких напада. Туристички
аутобуси, ваљда из истих израелских агенција,
исти су, или сличног изгледа, а водичи – Израелци
– већином познати граничним службама, те
пролазе скоро без застоја. Речено нам је да у
Израелу мушкарци армију служе четири, а жене
двије године. Једном приликом у аутобус уђоше
на граничном прелазу, за контролу, два израелска
22

војника – само да кроз њега брзо прођу, од којих
један је била дјевојка са аутоматом. Одушевљен
тиме, ја јој са одстојања од око три метра, у њеном
пролазу, послах пољубац, на што се она благо
осмјехну. Нико од осталих, док је изашла из
аутобуса, „зуцнуо“ није, након чега наста жагор
у задњем дијелу аутобуса међу мушким саставом,
на које их у шали прекорих – да нијесу имали
храбрости да њу погледају док је наоружана пролазила...
Шала: они су гледали у пушку, а ја у дјевојку,
које је била „пушка и по“.
Израелка – војник
23

Сад је видиш, сад је не видиш „куд који
мили моји“ по свијету, међутим, возећи се тим
аутобусом и сјутрадан, у наш аутобус, на неком
прелазу, опет уђе у аутобус иста она наоружана
дјевојка, којој на исти начин опет послах пољубац,
на које сада, поред осмијеха стави прст на
уста – као знак да то не чиним, или пак да се тиме
захвали... Руку на срце, та дјевојка ме је одушевила,
као да је моја унука, тако сам је гледао, што је
и по годинама могла да буде... Значи опет, по трећи
пут, јављало ми се оно што сам пожелио.
Брзо сам дознао зашто многи наши људи
говоре да би радо живјели у Израелу међу тако
марљивим и организованим људима. Арапи у
услугама према нама нијесу заостајали, који су
нам сличнији. Израелци су на аеродрому, између
осталог, питали: „Имате ли револвер?“, као да
може које друго оружје, а то је било, тако цијеним,
да човјека дискретно мало задрже, док га са
скривеног мјеста сликају, и са тако добијеном
сликом дају му потврду да је прегледан, коју он,
природно, ставља у џеп, преко које га, тако рачунам,
по знаку на њој, прате док је у Израелу, ако
се, рецимо, сумњиво издвоји.
Олег, као водич, бринуо је и о одрживости
нашег броја – да се ко не загуби, то јест застане
иза групе занесен разгледањем. Пребројавање је
вршио тако што му је, кад затражи, свако прилазио
да му на његов длан свој ослони, чувајући га
24

од јачег ударца. Стајао је у мјесту као прави Црногорац,
кад сам некад којем од другова говорио
да га два пута „удари“, једном за мене, који сам,
као уистину Црногорац, сједио... И то пребројавање,
које је Олег преузео на себе, тумачим – да
Израелци ништа не остављају случају, кад неко,
рецимо, изгуби ону „идентификациону листу“ са
сликом, па да размишљају гдје је ко отишао да
прави штету по Израелу. Тако, или другачије –
обезбиједили су се.
Предобри Олег, кад се одмори од свог
превеликог стомака, јурнуо би испред свих, а вођа
групе – Славко позади је ишао да скупља заостале,
међу којима сам редовно и ја био, сликајући архитектуру
и друго за мене значајно. Говорили су ми:
„Немој да заостајеш, сликаћеш то на крају“, међутим
Олег је давао шпринт и на крају, тако да ја нијесам
имао тог краја. Олег се лакше са нама носио
него са својом прекомјерном тежином, те је, кад
је имао времена – сјео, без да настави по црногорском
„кад још више има времена – да легне“. Водио
је рачуна да сви што више издржимо, те је
једном, послије нашег 10 часова непрекидног пјешачења,
на измаку наше снаге (у међувремену
нашао времена да сједне) предложио да обиђемо
још један руски манастир, да бисмо сјутрадан
имали мање обавеза... Нама је подстицај за све давао
Бог, у толикој мјери да је и болесник међу нама
од Паркинсонове болести то издржао.
25

Пењући се високо уз стрме падине Горе
Кушања, гдје је Христос издржао искушење, које
му је ту ђаво поставио, ми смо доље оставили водича
Олега да се са толиком тежином не пење –
да се одмори, и мало, како је практиковао, сједећи
одспава, уз ризик да ће кад се одмори предложити
нама уморним, а већ ноћ, да обиђемо још тричетири
манастира, да их не остављамо за сјутра.
Али то није било... Ово су шаљиви коментари, који
су постојали, иначе Олег нам је потпуно одговарао,
да смо се скандирањем његовог имена на
растанку од њега опростили.
Гора Кушања са Манастиром
26

Пењући се ка врху Горе Кушања, ми смо
срели човјека који се враћао из Манастира, који
нам је казао, да је, као крај дана, закључао Манастир.
Ипак, наставили смо да идемо бар до врата
Манастира, говорећи да је то за нас наше искушење.
Кад смо стигли пред врата Манастира, који
се атрактивно наднио над потпуно вертикалном
падином, правим амбисом, десило се, како народ
каже, „да нас је Бог погледао“ – да нам се врата
отворе, те ја по четврти пут добијем оно што нијесам
очекивао. Први од нас у реду, који су се пели,
који су доспјели до врата Манастира, видјели
су далеко у Манастиру на галерији неког монаха
и повикали; „Србија, Србија!“, што је била права
пропусница, да је онај дошао и отворио врата.
Мјесто гдје је Христос стајао
док Га је Сотона кушала
27

Кључ којим нам је отворен Манастир
Наше искушење да издржимо у пењању до
врата Манастира, наставило се даље – наставком
пењања у самом Манастиру, који се у низу својих
садржаја, са ходницима у нагибу, даље пео. То
сам све сликао, али мени није било суђено и да
сликам дио исклесане стијене гдје је Христос стајао
док га је ђаво искушавао, јер ми је ту истовремено
затајио и фотографски апарат и камера на
мобилном телефону, са назнаком да су им меморије
потпуно испуњене. Значи, само техника није
издржала искушење, и веома чудно: истовремено
и на истом мјесту затајила.
Нижу се изненађења, гдје главна тек настају.
На поклоњење ми смо дошли и до врха
Тавор Горе – до Мјеста Преображења Господњег,
гдје се Христос са старозавјетним пророцима
Мојсијeм и Илијом јавио као Бог у свјетлости, јавио
својим ученицима – апостолима Петру, Јакову
и Јовану. Ту се налази Манастир Преображења
Господњег, у којем је Чудотворна Икона Мајке
28

Богородице, пред којом долази до изљечења болесне
дјеце. Међу нама на поклоњењу била је и
жена, која је понајвише дошла да се моли за изљечење
сина. Она је, као и сви ми, ту узела као
сувенир малу Чудотворну Икону Мајке Богородице,
за коју нам је речено да можемо и додатно
да је освештамо – директно наслањајући је у Манастиру
на Чудотворну Икону. Кад је ова госпођа
пришла да наслони своју Икону, и помоли се, њој
је из ташне испала слика њеног болесног сина и
сама се наслонила на Чудотворну Икону Мајке
Богородице.
Тавор Гора са Храмом на врху
29

Прије тога, кад смо дошли из Подгорице у
Витлејем, кад смо у холу хотела почели да се јављамо
породицама да смо стигли, видио сам да
ова госпођа то не може малим застарјелим телефоном,
без „Vibera“. Понудио сам, а она прихватила,
да на мојем телефону активирам број телефона
њене кћерке да јој се јави. Који дан послије,
утврдио сам да је она у крвном сродству са мојом
дјецом и да је њен зет мој колега – грађевински
инжењер, који је, у склопу предузећа гдје је радио,
изводио грађевинске радове на становима за
мене и моју дјецу, који је на крају био и подстанар
у једном од тих станова. Тако, послије седам
година нашег дружења у Подгорици, било је потребно
да одем у Израел и Палестину, да дознам
да смо у сродству.
И мени се, као овој госпођи, десио сличан
случај.
Са нама у групи, ишла су и два свештеника
– Отац Јован и Отац Ацо – Александар, који су
нам, по Олеговим сугестијама на сваком Светом
Мјесту гдје смо застали читали Свете Ријечи из
Јеванђеља, које се односе на то Мјесто. Ја сам био
ријешио да ми Отац Јован освешта моје пјесме са
овог поклоњења баш у Светом Јерусалиму. Али
кад сам ишао на поклоњење у Храм Христовог
Рођења, кад сам се, да се поклоним, спустио до
тачно назначеног мјеста Христовог Рођења, мени
су из џепа на Мјесто Христовог Рођења испале
30

оне пјесме у блоку записане, за које је била закачена
оловка. Тада сам знао, што ми је и Отац Јован
потврдио, да сам тако на најбољи начин
освештао и пјесме и оловку за даљу употребу.
Храм Христовог Рођења
Мјесто Рођења Господа Христа
Утврдио сам сродство са поменутом госпођом,
што је сасвим јасно. Али, у чудним околностима,
мени је остало нејасно сродство са неким
уназад 900 година крсташем који је, могуће,
учествовао у градњи Храма Васкрсења Христовог,
куполом изнад Кувуклије – Светог Гроба Господњег.
Вјероватно се, баш крсташ, на зиду
Храма, као графит, потписао презименом – „Markus“,
то јест потписао се са „Markus Kesler“, а мо-
31

је је – Markuš, gdje се „š“ у неким језицима замјењује
са „s“. Иначе, крсташи су и на другим Светим
Мјестима сличне записе и цртеже иза себе
остављали. У западном дијелу Европе, и још понегдје,
„Markus“, није презиме, него име. Али тај
склоп, читан како је написан, без накнадних анализа
ближег значења, за мене је био знак да путевима
поклоњења на тај начин добијам понешто на
шта не могу остати хладан. То помјери нешто у
човјеку макар за трен и за заборав.
На повратку за Подгорицу, пред улазак у
аеродромску зграду у Тел Авиву, поздравили смо
се и са Израелцем – возачем аутобуса, који нас је
читаво вријеме боравка возио. Тада, при помену
његовог имена Šukram Nidal, дознајем да ми је,
можда, и он рођак са његовим Šukram, што је
потпуни анаграм (обрнуто читање) од мојег Ma r-
kuš. А могуће је да сам преко њега у сродству и са
Bin Ladinom, јер је Nidal такође анаграм од Ladin
(Usama bin Ladin).
Изгледа да сам тек у Израелу и Палестини,
послије толико година – као додатно чудо –
затворио круг по сродству, почев од мојег колеге,
који је у Подгорици градио зграде, до Ладина на
Блиском Истоку, који је зграде рушио – свугдје
по свијету. Касно сам дошао да бих стигао да се
упознам са Ладином, јер су Американци стално
одлагали да га убију док не обезбиједе директни
ТВ-пренос ликвидације за свог предсједника
32

Обаму, те би премного било да су и на мене чекали
да дођем.
У Јерусалимској патријаршији, Мајци свих
хришћанских цркава, која се налази у старом дијелу
Јерусалима, примио нас је Његово Блаженство
Патријарх Теофил III. Послије Његових благодатних
ријечи о појединостима и континуитету
вјере на тим и ширим просторима, појединачно
уручио нам је грамате и, мале величине, а великог
значења, Икону Мајке Богородице.
Искористио сам прилику да Патријарха
подсјетим на његово сродство са Подгорицом, са
у њој Саборним Храмом Христовог Васкрсења.
Донио сам му на поклон фотографију маслине,
коју је он уз овај Храм засадио на његовом освећењу
6. октобра 2013. године – донио да види колико
је порасла.
Предаја фотографије маслине
Његовом Блаженству Патријарху Теофилу III
33

Прије мојег доласка у Јерусалим, а то се наставило
и у Јерусалиму, нека „рука“ повлачила је
према мени чудне а корисне потезе. У сну 2008. године
формирао ми се један од најбољих мојих афоризама,
којим се, као жанром, са досад неколико књига,
бавим. Тада сам у сну неким људима казао: Ја сам
паметнији од Сократа. Он је тек на крају казао:
„Сад знам да ништа не знам“, а ја сам то знао од
својих 20 година. У Јерусалиму, кад нијесам био у
сну, без мојег учешћа, остварио сам посебно вриједну
умјетничку фотографију, којом се такође бавим,
али тај ниво никаквом својом намјером не бих могао
34

остварити. За ту фотографију био је важан начин
формирања простора гдје је настала. Настала у Храму
Васкрсења Господњег, гдје се под једним кровом од
низа великих купола, налазе Свети Гроб Христов и
Голгота. Како је Голгота на издигнутом положају, она
је уклопљена у високо горе галерију, са које се пружа
поглед на доњи дио гдје је Свети Гроб Господњи.
Многи су ту градили један поред другог
храмове у низу, као обједињен простор. Ту су издвојено
градили крсташи – католици, православци
– Јермени, Руси, Грци, Копти, са наглашено
својином располагања. То је повећавало простор,
што сада импозантно дјелује. Куполама је наткрито
комплетно брдашце Голготе, гдје су од ње
веома лијепо остављене неке стијене (сада заст а-
кљене), почев од подножја до Врха Голготе.
Голгота
35

Дио стијене Голготе
Како се изградњом ових храмова, повећавала
потреба за простором у нивоу улаза, у нивоу
Светог Гроба Господњег, а проширење према
Голготи, због ње, није могло да буде, тада је дошло
до поткопавање Голготе, да би се испод ње
створио простор.
Желио сам да фотографијом забиљежим
то подвлачење испод Голготе, за које нијесам
имао довољно одстојања да на једном снимку обухватим
простор од пода до плафона. Ријешио
сам да снимком представим дио од плафона па
доље шта захвати, не рачунајући на ходочаснике
испод стијене, којима су, због тога, на слици заступљени
само горњи дјелови тијела – најчешће
глава и рамена. Касније сам видио да је добијен
36

фантастичан снимак, а да ничему од тога нијесам
допринио. Како су сви били са погледом упртим
горе, изгледало је као да им стијена пријети да их
притисне, али понеки фотографски апарат и њихова
чудна мирноћа, упућивали су на други закључак,
свакако загонетно.
Толико сам био одушевљен овим снимком,
да ми је он потпуно измијенио већ усвојени
назив ове збирке пјесама са поклоњења Светом
Гробу Господњем, који је био „НА ИЗВОРУ
ВАСКРСЕЊА“. Усвојио сам други, на који је интерпретативно
упутила ова фотографија – „НА
ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ“.
На Голготи испод Голготе
(Група наших поклоника Светим Мјестима)
37

Моју књигу, књигу есеја „Светиње“, издату
2014. године, у којој се бавим симболикама,
љепотама и судбинама хришћанских храмова и
других светиња (коју сам промовисао у Библи о-
теци Града Београда), донио сам у Јерусалим, првенствено
да и та књига прође пут од Јерусалима
до Цетиња, као у њој представљене Светиње:
Дјелић Часног Крста Господњег, Десница Светог
Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег
и Филермска Чудотворна Икона Богородице.
Њихово вишевјековно путовање од Јерусалима до
Цетиња, ја сам у форми есеја, у тој књизи обједињено
представио, које су потом преузела бројна
електронска гласила.
Филермска Икона
Богородице
Кивот са Десницом
Св. Јована Крститеља
38

Кивот са Дјелићем Часног Крста Господњег
Књига је уникатно штампана у само пет
примјерака – за главне библиотеке, са могућношћу
да је остали читају преко интернета. Тако, произашло
је, због њиховог малог броја, да сам остао у
комуникацији са сваким њеним примјерком, да интервенишем
да излијечим ако који примјерак оболи
– ако оболи која од 328 страна на кунстдрук папиру.
А то се и десило са дијагнозом постављеном, гдје
друго, но у Јерусалиму, и то од цимера у соби –
Александра, који је, као наручен за то, био инжењер
штампе. Он је утврдио да су два табака у књизи замијенила
мјеста, да се у читању књиге морало прескочити
неколико листова да би се наставило читање
сљедећег табака, те се на крају истог вратити на
почетак претходног табака. Он је то утврдио послије
двије године од штампања књиге, од првог читања
или нечитања књиге. Ја сам је читао само у електронској
форми, без провјере штампаних примјерака.
Послије ранијег Александровог казивања – да се
кроз прозор види Храм Христовог Рођења, ово је
друга његова мени услуга.
39

Имао сам сличност са Александром: исту
висину 195 сантиметара и исту тежину 130 килограма,
само (код толико подударности) питао сам се
како и ја као он немам у Јерусалиму тетку, како нам
је речено да је он има. А он је њу имао (послије сам
дознао) само фиктивно – као изговор да једног дана
не иде са нама, него остане и заврши неки посао.
Како га није било ни увече на вечери, забринуо
се и вођа пута – Славко – да је можда настрадао
крећући се у средини која је сумњива.
Претходно сам говорио Александру о ранијем случају
Црногорца за којег су Палестинци мислили, јер
је крупан, да је амерички Јевреј, да умало настрада.
Али, Александар је био упоран, прво је почео причом
да, као поштен хришћанин, мора да врати два
долара у ранији хотел у Витлејему, гдје је остао дужан
за литар воде, умјесто да на рецепцији садашњег
хотела остави тај новац, да се тим путем уручи.
Послије се сјетио тетке у Јерусалиму. Коначно,
дошао је.
Неодговорност у поступању Хрушчова према
Малој Русији у Јерусалиму, које сам описао, као
однос комуниста према Вјери, има аналоган случај
у тој мојој књизи – у граду Костроми на 350 километара
од Москве. Тај град је град–пријатељ Цетиња,
гдје су комунисти на једну цркву поставили
бронзаног Лењина великих димензија, са високо
испруженом руком, којом казује, као да он боље
зна, гдје је Бог.
40

Локални водич – Олег, на сваком Мјесту
које је својим присуством обиљежио Богочовјек
Христос, казивао је нашим свештеницима дио Јеванђеља
који се на то односи – да молитвено читају,
чиме је све на најбољи начин објашњено.
Кад смо били у дијелу већег простора који се назива
„Руска Палестина“, за коју, да је продају, комунисти,
изгледа, нијесу могли да нађу друго
средство плаћања, да замијене наранџе, ја сам
узео улогу Руса – Олега, а он свештеника. Док су
други разгледали оближњи храм, ја сам му дао да
41

чита из моје књиге – догађај из Костроме: „Лењин
као ’хришћанин’“, да чита дато и на руском: „Ленин
как ’христианин’“... Након читања, казао је:
„Оћен харашо“.
Кад сам се из Јерусалима вратио у Подгорицу,
имао сам обавезу да у року од 10 дана припремим
за штампу књигу о првом српском светитељу
– Светом Јовану Владимиру, обиљежавајући,
као мој допринос, 1000 година од његове смрти,
које се навршавало 4. јуна 2016. У томе сам успио,
штампајући и промовишући ту књигу 2. јуна 2016,
два дана раније од хиљадугодишњице.
Док сам припремао рукопис те књиге, на
страни 36. поставио сам слику, то јест икону Светог
Јована Владимира, гдје је насликан са одсјеченом
главом у својим рукама. Слика је била добро
обрађена и удаљена од маргина, али, невјероватно,
опирала се да се штампа онако како изгледа
електронски. Електронски слика је била комплетна,
а копирана штампачем била је сасвим
другачија, исте величине оквира али увеличана –
да се видио само један њен дио: као одсјечени дио
главе, док одсјечена глава у рукама није ни могла
да се види.
Тек кад сам, по истом поступку, у исти
оквир поставио другу слику иконе Светог Јована
Владимира, нестао је претходни проблем: слика
која је била на компјутеру, остајала је и након
штампе.
42

Књига је промовисана у склопу Трибине
„Ријеч“ Удружења књижевника Црне Горе у Духовном
центру Свети Симеон Мироточиви, који
је у саставу истоименог храма на лијевој обали
Мораче уз Немањин град (Симеонов град). Пр о-
моција је почела казивањем пјесме „Свједок“, са
стране 13. ове књиге, поново – случајност, број
13!
У Јерусалиму је било, видимо, ако тако
можемо да кажемо, много случајности, премного
да би само то биле. Било је и примјера да су на
други начин повезани са Црном Гором. Два мјесеца
пред одлазак у Јерусалим, ја сам, иако са че-
43

творо дјеце и троје унучади, иако са грађанским
браком, закључио и црквени брак са супругом
Славком. Било је то у Манастиру Стањевићи, са
кумовима колегом арх. Слободаном Драговићем и
супругом му Миром. Изабрали смо Стањевиће
које је Слобо са покојним игуманом Димитријем,
а послије до данас са игуманом Јефремом, обновио
и проширио са 200м2 на око 1700м2, све добровољно
пројектујући и градећи, уз то и тражећи
новац по народу. Испред главне капије порте
Храма, мало са стране, налази се манастирски
храст, поводом којег је сачувана прича да је неки
мјештанин са њега откинуо грану, и истог дана
убио га је гром. Кад сам са супругом колима прилазио
тој капији – идући на вјенчање, видио сам
на поменутом храсту човјека како са њега скида
гранчице, за које сам мислио да је сезонско чишћење
грана. Нијесам слутио, што сам касније
дознао, да је на дрвету предобри отац Павле, доктор
историјских наука, који ће управо за мене и
супругу да од тих храстових гранчица исплете вијенце
за вјенчање, много љепше од уобичајених
металних круна... Сљедећи случајни сусрет са
оцем Павлом, био је у Јерусалиму.
У Старом Јерусалиму обилазили смо Храм
Светих Архангела Михаила и Гаврила, који је веома
близу Светом Гробу Господњем – Храму
Васкрсења Христовог. Ктитор за тај храм био је
Краљ Милутин, којег је изградио у част српске
44

побједе против Персијанаца у Малој Азији, кад је
Милутин ратовао на страни свог таста, византијског
цара Андроника, ожењен његовом кћерком
Симонидом.... За мене, којег сем именом – Андрија,
зову и Андро, Андроникова побједа могла
би да ми буде узор – прижељкивање моје побједе
против црногорских Персијанаца, то јест против
нерегуларног крупног грађевинског бизниса, који
уништи насљеђe културе, који ми интернетом доставља
пријетње: „Андро, спреми ребра за пеглање.“
Храм Светих Архангела Михаила и Гаврила,
Срби понајвише посјећују, као жал што су га изгубили,
то јест што су га у XVII вијеку напустили
због недостатка средстава за функционисање, послије
чега преузела га је Грчка православна црква.
Кад је наша група поклоника Светим Мјестима
дошла испред Храма Светих Архангела
Михаила и Гаврила, затекла је другу исто такву
групу из Београда (Срби на окупу жале свој Манастир).
У порти Манастира, на издигнутом дијелу,
као подијуму, њихов водич, исцрпно – историјски
до детаља, објашњавао им је све о том
Манастиру, да је нама придошлим остало само да
га слушамо. Неко ми рече: „То је отац Павле“.
Тако, двије групе поклоника Светим Мјестима,
у организацији двије Митрополије, то јест
њихових агенција, нашле су се на једном мјесту у
Јерусалиму.
45

Отац Павле говори испред
Храма Светих Архангела Михаила и Гаврила
Отац Павле, на дужности у Манастиру
Стањевићи, а рођени Београђанин, прихватио је
позив да предводи београдске поклонике, идеалан
за то као историчар и теолог.
Увијек, послије дугих пјешачења и по 10
часова (јасно са одморима), користили смо сваку
прилику да, гдје може, на високој температури,
сједнемо у хлад. Тако је било и испред Јерусалимске
патријаршије дуж уличног плочника. Чекали
смо да Славко из Патријаршије, договорено
раније, подигне грамате и фотографије. Тада, док
сам сједио и главу држао сагнуту, неко ме дотаче
да ми се јави. Био је то у пролазу Отац Павле.
46

Пријем код Његовог Блаженства Патријарха Јерусалимског
Теофила III, Јерусалим, 19. маја 2016.
47

48

1.
Змају
бијаше
довољно за стих:
„Прелетела летом врх менека
половина половине века“
А мени премало за:
Прелетеле летом
три четвртине века,
са (остало ми) мало кусура
којим летим
Т-Т
Тиват – Тел Авив,
гдје ме, поред мојег у Подгорици,
у Јерусалиму
Христов Гроб
чека,
као избављење –
Васкрсење
49

2.
Прије но сам у
Јерусалим стигао,
већ сам пред Христов Гроб
дошао,
као да је ближи од тог града,
као да ме је
на пола пута срео...
Видим га
од неба доље насликаног,
које биљежим у дневнику,
јер путовање
кратко траје, да што не изоставим
А Христов Гроб
увијек се гледа другим очима,
од којих једне сада користимо
50

3.
Не долазимо
гдје Га нема,
но што је ту
више но га је икад било,
гдје нас чека
да нас учи
Долазимо
гдје Пилат
Сотонин наум
свеза.
Долазимо
за
корак
нашег Васкрсења
51

4.
Још је
ту
да види
како народ види
невидљиво – неизмјерно
у Гробу сачувано,
да лакше
земљу
под собом
носимо
и у небо гледамо
52

5.
Различитим
путевима
до Христовог Гроба
долазимо –
од нас нама
да ојачамо
свим што је Христос
у себи
сабрао
53

6.
На Христовом Гробу
свако види шта види,
шта му је
оку дато
да је различито –
да је само његово,
за које
никад свједока неће имати
сем Бога,
са којим ту почиње разговор
да га никад не заврши,
да се никад из Јерусалима
не врати
54

7.
У Јерусалиму смо
у друштву срећних људи,
пришли
Гробу Јерусалимском
а Христовом,
а нашем,
који лијечи живот
да другог гроба
(који то није)
сем Тог
немамо
55

8.
На Христовом Гробу
родило се Небо,
којим се Христос,
као Богочовјек,
са земље винуо
за крилате путеве,
да више никад
при земљи
прилегло није,
да га Сотона
плуговима не оре
56

9.
Христос се
из Гроба
у људе преселио
са којима ту долази,
пуноћом
да га
озари
Улаз Гроба
Христос је
за собом
за нас
отвореним оставио
за наше
Васкрсење
57

10.
Спремни смо
пред Христовим Гробом
у вјери –
у камену хладном,
који Христове
ране памти
58

11.
Није Христос
из Гроба
на његов улаз
изашао,
но је кроз камен
прошао,
куда је изабрао,
остављајући себе
напољу
да нас чека –
да имамо с ким
зборити
59

12.
Христос је на Том Мјесту
ране са крста излијечио,
да оснажен к небу
лађом завесла,
за собом
љечилиште душе,
да остави –
да Васкрсењу
смрти нема
60

13.
Путеви нас
ка Јерусалиму воде
ка издизању
у видљивом постојању
ранама Његовим
„...Би рањен
за наше преступе...“,
„...раном Његовом
ми се исцелисмо“
(Исаија 53,5)
61

14.
Христос је
из живих, а не из Гроба, васкрсао
док је пред џелатима
Крст носио.
Са Неба је
себе отеловљеног
подигао.
Кроз човјеков гријех,
кроз свој Гроб
и кроз своје тијело
прошао је
62

15.
Луциферовим недјелима
на пут да стане,
за доброчинство и љубав небеску,
Бог нам је у помоћ Христа послао...
„Хоћу чинити вољу твоју, Боже мој,
и закон је твој мени у срцу“ (Псалм 40,8).
Земљом ходаше
док римски прокуратор Јудеје
Понтије Пилат
остави савјест у Риму,
а руке опра у Јерусалиму
од крви Христове.
Опра их
прије но их је
у исту ставио
63

16.
То је
једини град
гдје људи долазе,
а не враћају се.
Долазе
да Христов Гроб
понесу,
а себе оставе
64

17.
Осјећамо
да Је ту,
са руком
на нашем рамену,
да идући времену назад,
идемо напријед
65

18.
Долазимо
да издигнемо
дио себе, мимо Луцифера,
научени
Исусовом жртвом...
„А онима који га примише
даде власт да буду
чеда Божја“ (Јован 1,12)
66

19.
Пилат је желио
да разапне народ
који се уселио у Христа,
говорећи
да не види
Христову кривицу
Луцифер му је
посипао
да пере руке
од зла – злог царства
земаљског,
сметнувши с ума
да се не могу
Божји Наум,
Божји Дар – Љубав
у Гробу
сахранити
67

20.
Народ
у Јерусалим долази,
а нико се не враће,
те град има небројено становника,
издигнутих
изнад себе,
небројани
изнад
новопридошлих
68

21.
У Христу
нађено је
што је Сотона тражио
да се изгуби:
веза између Бога и човјека,
неба и земље –
истинољубља
и Творца
Хиљаду година
чекао се долазак Спаситеља.
„Јер Мојсије оцима рече:
’Господ Бог ваш подигнуће вам
Пророка из браће ваше, као мене.
Њега послушајте у свему
што год вам каже’.“ (Дјела 3,22).
Али Спаситеља, који дође,
не препознадоше
Сада ми идемо у Јерусалим
Спаситељу
да нас препозна
за Васкрсење
69

22.
Свети Јован Претеча
крстио је Христа,
а Христ је
својим Крстом на Голготи
крстио нас
да видимо
шта немамо
од онога шта на Небу
и на Земљи
имамо
70

23.
И би:
Петар се од Христа
три пута одрече
до јутра –
до првих пијетлова,
за дан
који нико није могао
да најави,
нестао
до Васкрснућа
71

24.
Четрдесет дана од Христовог рођења
израиљски свештеник прво узе обавезни дар
од сиромашних Преподобних Марије и Јосифа
и отпоче обред
држећи Христа на рукама,
након чега му уписа име – Исус,
а да не зна да му је на рукама Онај
од Мојсије оцима казан: Пророк,
што ће им Господ Бог
подићи из браће њихове,
као што није знао ни првосвештеник Кајафа,
који Христа Јудиним пољупцем
препозна
као неког другог
Арханђел Гаврило
донио је с Неба,
што се Небу и врати,
име – Исус
кад Пречистој Дјеви Марији
Благовијести
о зачећу
72

25.
Христос је
заплакао као човјек
за смрт Лазара Четвородневног,
а као Бог Син, оживио га,
да више ни Он
ни ко други
за њим не плаче
Муке на крсту дао је људима
(узимајући их за себе)
да се науче,
без
од њих
да се заплаче
73

26.
Христос је сам изабрао
Мјесто
свог
рођења
у Витлејему, гдје је
и Храм Христовог Рођења рођен,
истим зачећем,
а каснијим рођењем
Христос је рођен
одрастао
са свим што Је
даривао овај свијет
74

27.
На Преображење,
Христос се преобразио у Себе –
у Божанску Свјетлост,
говорећи њоме и собом
на врху
Тавор Горе
Апостолима Петру, Јакову и Јовану,
пред старозавјетним пророцима
Мојсијем и Илијом.
Говорио је
испод загонетног благословеног облака,
што се с Њим појави,
који сваке године
настави да долази
на Гору
Увијек
Тај облак
однекуд приђе –
у сусрет
Христу у нама
75

28.
Сотона је на Гори Кушања
Христа кушала
на Сотонином задатку –
да човјек постоји
само кад не постоји
Бог је Христа послао
да спаси људе од Сотоне,
а Сотона хоће
да упосли Христа
да ни себе
(у послу од Сотоне)
не спаси
76

29.
Коријени
Јудиног дрвета
налазе се у издаји Христа,
те се Јуда,
у страху
од новог искушења –
да и то дрво изда,
веза за њега
остајући да виси
77

30.
Док су
Кајафини силници
пружали руке
да Христу узму главу,
Христ је пружио
руку
да једном од њих
сачува ухо.
Иако откинуто,
он га врати,
те одмах срасте
Толико се разликоваху
Небески
и земаљски
путеви
и моћи –
никако да срасту
78

31.
Христу
да је ближа,
Мала Русија да је виша,
сазда себе
у најљепшем дијелу
Јерусалима;
укруг зграда
као око матице
уз Храм Свете Тројице
Све до Хрушчова
као уроте,
гријали су се на Васкрсу
уз Божји Пламен
Велике Суботе,
сложно крст уз полумјесец
и Давидову звијезду
среће сваке
до – петокраке
79

Без Бога знанства,
Хрушчов за багатела
прода све зграде сем Храма
и пола зграде Посланства
Све прода за пола милиона
долара,
плаћањем у наранџама,
што иструнуше
на путу до Москве
уз мирис
трулежи нама...
Од Бога ознака
атеистичког стрмоглав – циља
парадајзом
из Јерусалима
80

32.
Свети Герасим Јордански
Јудејске пустиње
кућа
у светости
знамења,
растави се од гроба
моштима у храму
свог имена
Гроб остаде да чува
његов пријатељ – лав
тугујући до угинућа,
иако судбина црна,
јер му Герасим
живот спаси
од убода трна
81

Могао је лав
негдје друго до смрти да животари,
без светитеља –
као човјек
што минутом ћутања сјећања скида
без
застида
Прије тога,
Герасим излијечи себе
од убода у срце
зналца,
кад одагна сумњу
да му је лав појео магарца
82

33.
Ове пјесме отеле су ми
освештану оловку
да пишу мене,
а не ја њих,
сјећањем на посестриме
рођене
код Рођеног
Сада не знам
шта сам ту
и коме сам шта
ја,
свједок сасвим сигурно
недовољно поуздан –
присутан
и насликан
83

84

САДРЖАЈ
Предговор..................................................................7
На поклоњењу Путевима Отеловљеног
Богочовјека Христа.................................................9
Пјесма 1...................................................................49
Пјесма 2...................................................................50
Пјесма 3...................................................................51
Пјесма 4...................................................................52
Пјесма 5...................................................................53
Пјесма 6...................................................................54
Пјесма 7...................................................................55
Пјесма 8...................................................................56
Пјесма 9...................................................................57
Пјесма 10.................................................................58
Пјесма 11.................................................................59
Пјесма 12.................................................................60
Пјесма 13.................................................................61
Пјесма 14.................................................................62
Пјесма 15.................................................................63
Пјесма 16.................................................................64
Пјесма 17.................................................................65
85

Пјесма 18.................................................................66
Пјесма 19.................................................................67
Пјесма 20.................................................................68
Пјесма 21.................................................................69
Пјесма 22.................................................................70
Пјесма 23.................................................................71
Пјесма 24.................................................................72
Пјесма 25.................................................................73
Пјесма 26.................................................................74
Пјесма 27.................................................................75
Пјесма 28.................................................................76
Пјесма 29.................................................................77
Пјесма 30.................................................................78
Пјесма 31.................................................................79
Пјесма 32.................................................................81
Пјесма 33.................................................................83
86

87

Kaталогизација у публикацији
Национална библиотека Црне Горе, Цетиње
ISBN 978-9940-695-02-6
COBISS.CG-ID 30752528
88