Српски језик и књижевност, читанка за први разред гимназије, Klett

Миодраг Павловић 

Зона Мркаљ 

ЧИТАНКА 

Српски језик и књижевност за први разред гимназијe 

1. 

Читанка 

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући 

фотокопирање, штампање, чување у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који омогућује појединцу индивидуални приступ делу 

са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима.

Миодраг Павловић 

Зона Мркаљ 


Српски језик и књижевност 

за први разред гимназије 





Српски језик и књижевност 

за први разред гимназије 

Прво издање 

Аутор: мр Миодраг Павловић, др Зона Мркаљ 

Илустрације: Тихомир Челановић 

Фотографије и репродукције: подаци у колофону на страни 296 

Рецензенти: проф. др Снежана Самарџија, Филолошки факултет, Београд 

мср. Зорана Бошковић, Осма београдска гимназија, Београд 

Милена Милисављевић, Ваљевска гимназија, Ваљево 

Графичко обликовање и обликовање корица: „Total Idea”, Нови Сад 

Лектура: мр Марија Милосављевић Тодоровић 

Издавач: Издавачка кућа „Klett” д.о.о. 

Маршала Бирјузова 3–5/IV, 11000 Београд 

Teл.: 011/3348-384, факс: 011/3348-385 

office@klett.rs, www.klett.rs 

За издавача: Гордана Кнежевић Орлић 

Главни уредник: Александар Рајковић 

Уредник: др Зона Мркаљ 

Руководилац пројекта: Александар Рајковић 

Штампа: Цицеро, Београд 

Тираж: 2.000 примерака 

Министар просвете и науке Републике Србије одобрио је издавање и употребу 

овог уџбеника у првом разреду гимназија и средњих стручних школа решењем 

број. 

Забрањено је репродуковање, умножавање, дистрибуција, објављивање, прерада и друга употреба овог 

ауторског дела или његових делова у било ком обиму и поступку, укључујући фотокопирање, штампање, чување 

у електронском облику, односно чињење дела доступним јавности жичним или бежичним путем на начин који 

омогућује појединцу индивидуални приступ делу са места и у време које он одабере, без писмене сагласности 

издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и 

сродним правима. 

© Klett, 2019. 

ISBN 978-86- 




Реч аутора 

Гимназијски средњошколски период често је време најузбудљивијих дешавања 

и важних прекретница у животу сваког човека. У наредних неколико година 

десиће се промене које ће у највећој мери обликовати твој живот: упознаћеш нове 

пријатеље, стећи ћеш мноштво различитих искустава, усвојићеш трајна знања која 

ће ти помоћи да боље разумеш живот и свет око себе. У свим тим годинама уз тебе 

ће бити књига и књижевност. Књиге су ризнице утисака, искустава и свезнања. 

Оне ће ти помоћи да упознаш и расплетеш многе тајне, изазове и противречности 

живота. 

Упознајући књижевност, научићеш да препознајеш вредности и лепоте 

постојања. Лепоте се не откривају на брзину, нити се до њих доспева пречицама. 

Привлачну снагу постојања човек открива постепено, истрајношћу, стрпљивим 

и упорним радом. На тај начин приступаћеш и књижевним делима која су 

програмом наставе и учења предвиђена за читање и истраживачко тумачење на 

почетку твог средњошколског путовања. 

Током ове школске године књижевност ће те водити од најстаријих пронађених 

књижевних дела до краја епохе хуманизма и ренесансе. У делима најпознатијих 

домаћих и светских писаца из различитих епоха и стилских праваца упознаћеш 

свевремене истине о животу и хумане вредности у које су се слила искуства и 

сазнања читавог човечанства. Да би се истинске вредности откриле и упознале, 

потребно је да наставиш са читањем, да уз помоћ ове читанке, наставника и 

одељења усавршаваш старе и стичеш нове вештине којима се тумаче књижевна 

дела. Тако ћеш усвојити знања која су формирана током прошлих векова, критички 

ћеш о њима промишљати, а она ће ти помоћи да боље упознаш живот, људе и себе. 

Желимо ти успех на том путу! 



са места и у време које он одабере, без писмене сагласности издавача. Свако неовлашћено коришћење овог ауторског дела представља кршење Закона о ауторском и сродним правима. 

3

Садржај 

4 

Књижевност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 

Уметност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8 

Књижевност као уметност речи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 

Сунце се дјевојком жени, народна лирска митолошка песма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 

Јован Дучић: Звезде . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 15 

Књижевност и проучавање књижевности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17 

Избор из поезије савремених српских песника . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 

Душан Радовић: Плави жакет . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 

Мирослав Антић: Песма за нас двоје . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 

Љубомир Симовић: Читалац на Рајцу. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21 

Смисао и значај књижевности. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 22 

Иво Андрић: О причи и причању . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 23 

Горан Петровић: Прича о причању. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 

Хиљаду и једна ноћ (избор) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 

Књижевни родови и врсте . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 

Структура књижевног дела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34 

Лирска песма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 

Стеван Раичковић: Септембар. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 

Епска песма. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39 

Бановић Страхиња, народна епска песма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 

Приповетка. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53 

Лаза Лазаревић: Први пут с оцем на јутрење. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 53 

Новела . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66 

Антон Павлович Чехов: Туга . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 66 

Роман . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 

Дaнило Киш: Рани јади (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 71 

Џон Р. Р. Толкин: Господар прстенова (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 74 

Драма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 77 

Мит и трагедија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 

Густав Шваб: Херакле (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 

Мит о Едипу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 

Софокле: Антигона (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 85 

Књижевност старог века. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 

Књижевност старог века . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 92 

Еп. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94 

Еп о Гилгамешу (одломак). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 

Библија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98 

Стари завјет: Прва књига Мојсијева која се зове Постање. Легенда о потопу. . . . . . . . . . . 99 

Стари завјет: Пјесма над пјесмама (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 104 

Нови завјет: Јеванђеље по Матеју. Бесједа на гори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 106 

Борислав Пекић: Време чуда („Чудо у Јабнелу”, одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 109 

Хомерско доба . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114 

Хомер: Илијада (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 115 

Хомер: Одисеја („Одисеј међу Феачанима”, одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 122 

Народна (усмена) књижевност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 125 

Народна (усмена) књижевност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 126 

Марко Краљевић и брат му Андријаш, бугарштица . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129 

Хасанагиница, народна балада . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132 

Народна књижевност као тема и инспирација . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 




Љубомир Симовић: Хасанагиница (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 

Комади од различнијех косовскијех пјесама, народнe епскe песмe. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 

Усправна земља . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 

Васко Попа: Вечера на Косову пољу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 145 

Васко Попа: Косова песма. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146 

Васко Попа: Бој на Косову пољу . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 146 

Диоба Јакшића, народна епска песма. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147 

Опет диоба Јакшића, народна епска песма . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 

Ропство Јанковић Стојана, народна епска песма. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152 

Златна јабука и девет пауница, народна бајка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 155 

Дјевојка бржа од коња, народна приповетка. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 163 

Војник и смрт, руска народна бајка (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 165 

Средњовековна књижевност – период, тема и инспирација. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 169 

Средњовековна књижевност . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 170 

Свети Сава: Житије Светога Симеона Немање (одломак). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 177 

Теодосије Хиландарац: Житије Светог Саве (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 184 

Теодосије Хиландарац: Служба Светом Сави (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185 

Јован Деретић: Културна историја Срба (одломци). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187 

Добрило Ненадић: Доротеј (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190 

Јефимија. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 193 

Јефимија: Похвала Светом кнезу Лазару. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194 

Милан Ракић: Јефимија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 

Слово о љубави . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 

Деспот Стефан Лазаревић: Слово љубве. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 199 

Исповедна молитва из 14. века (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 204 

Константин Филозоф: Житије деспота Стефана Лазаревића (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 206 

Светлана Велмар-Јанковић: Записи са дунавског песка („Похвала Београду”, одломци) . . . . . 211 

Књижевност хуманизма и ренесансе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 213 

Хуманизам и ренесанса . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 214 

Божанствена комедија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 222 

Данте Алигијери: Пакао (одломак). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 224 

Франческо Петрарка: Канцонијер (избор) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231 

Декамерон . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 235 

Ђовани Бокачо: Декамерон (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 236 

Франсоа Рабле: Гаргантуа и Пантагруел (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 244 

Мигел де Сервантес: Дон Кихот (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 247 

Вилијем Шекспир . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 255 

Вилијем Шекспир: Ромео и Јулија (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 257 

Избор из поезије дубровачких петраркиста . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265 

Шишко Менчетић: Први поглед . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 265 

Џоре Држић: Горчије жалости јесу ли гди кому? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 267 

Марин Држић: Дундо Мароје (одломак). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 269 

Марин Држић: Новела од Станца (одломак) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 273 

Књижевност и филм. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 281 

Књижевност и филм. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 282 

Милован Витезовић: Лајање на звезде (одломци) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 282 

О писцима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 286 

Индекс појмова. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 291 




5

Водич кроз Читанку 

Кључне речи 

Свака лекција започиње кључним речима, које ће ти помоћи да учиш и савладаваш појмове, 

књижевнотеоријске термине и појаве. Захваљујући кључним речима знаћеш на шта посебно да 

обратиш пажњу у садржају градива. 

Почетак 

Приступ свету књижевног дела једна је од најважнијих активности приликом припремања за 

његово читање и тумачење. Важне информације о делу, његовој природи, стваралачкој историји и 

околностима у којима је настало, а које сазнајеш уочи читања књижевног дела, битне су за његово 

доживљавање, разумевање и целовито тумачење. 

Текст књижевног дела 

Текстови књижевних дела објављују се усклађени са изворником из ког су преузети. Након сваког 

текста можеш се информисати о књизи у којој је књижевно дело објављено а коју можеш пронаћи у 

библиотеци или књижари. Књижевна дела већег обима објављена су у репрезентативним одломцима. 

Поред или након текста протумачене су непознате речи, појмови и изрази. 

Тумачење 

Помоћу питања и задатака из овог сегмента припремаћеш се за рад на часу, за учествовање у 

разговорима о конкретним књижевним делима и сарадњу са наставником и одељењем. У задацима 

који те позивају и мотивишу на свестрано тумачење књижевних дела пронаћи ћеш корисна 

упутства за поступно откривање истакнутих посебности текстова. Када су у Читанци приказани 

репрезентативни одломци из обимнијих књижевних дела, као што су романи или драмски текстови, 

сусрешћеш се и са истраживачким пројектима, који ти могу представљати ослонац у самосталном 

припремању за наставно тумачење. 

Задатак 

Вежбање 

Поводом књижевног дела и његовог тумачења настаје мноштво читалачких доживљаја, идеја 

и гледишта. У овом радном сегменту омогућено ти је да о књижевним делима размишљаш на 

стваралачки начин, да пишеш, читаш нове текстове, израђујеш домаће задатке различитих тема и 

проширујеш сазнања о књижевности и писцима. Моћи ћеш да увежбаваш научено градиво и да 

усавршаваш вештине говорења и писања о књижевности или поводом ње. 

Корак напред 

Прилика да о књижевности и писцима научиш више пружа ти се у овом радном сегменту. Он је 

намењен усавршавању и унапређивању знања и вештина из области књижевности. Корак напред могу 

да начине сви који су подстакнути тумачењем дела или новим садржајима из књижевности, њене 

теорије, историје и критике. Ово је и прилика да добијеш информације које те могу инспирисати на то 

да књижевност упознајеш и проучаваш ван редовних часова, индивидуално, на додатној настави или 

на часовима слободних активности и секција. 

6 




Књижевност 




Уметност 

Кључне речи: уметност, врсте уметности, уметничка дела, уметничка изражајна средства, 

естетски доживљаји 

естетика – област 

филозофије која се бави 

феноменима лепоте 

и лепог у природи и 

уметностима 

естетски – који се односи 

на естетику, који се 

заснива на принципима 

естетике 

утисак – субјективно 

осећање, слика у свести 

коју оставља какав 

доживљај или сазнање; 

импресија 

чулан – који се опажа, 

сазнаје чулима 

Табела 1. Врсте уметности 

Продукти људског рада имају различиту природу, сврху и значај. Неки 

од њих задовољавају наше свакодневне и практичне потребе, док је природа 

других таква да у нама подстиче унутрашње доживљаје и мисли. Уметност 

је духовна делатност. Она је настала као резултат човекове потребе да створи 

лепоту, да је доживљава и ужива у њој. У уметничким делима садржаји 

су осмишљени тако да изазивају утиске, оживљавају машту и покрећу 

на размишљање, формирање ставова и гледишта гледалаца, читалаца 

или слушалаца. Уколико су такви доживљаји подстакнути садржајима 

уметничких дела, реч је о уметничким (естетским) доживљајима. 

Производе уметности називамо уметничким делима. Творци уметничких 

дела су уметници или аутори. Ауторов рад и уметничка дела прави смисао 

и значај остварују посредством доживљаја публике. 

Уметничка изражајна средства су материјали, средства, технике и 

поступци којима се остварују уметнички садржаји, односно уметничка 

дела. Уобичајено је да уметности разликујемо према уметничким 

изражајним средствима. 

У историји човечанства развијали су се разноврсни облици уметничког 

изражавања. Временом су се издвојиле врсте уметности. 

УМЕТНОСТ 

ИЗРАЖАЈНА СРЕДСТВА 

УМЕТНИЧКА 

ДЕЛА 

УМЕТНИЦИ 

1. МУЗИКА звуци, тонови, ритам 

музичка 

композиција 

композитор, музичар, интерпретатори 

композиција 

2. СЛИКАРСТВО линија, боја цртеж, слика сликар 

3. ВАЈАРСТВО маса, простор, материјали скулптура вајар 

4. АРХИТЕКТУРА 

грађевински материјали, 

архитектонски простор 

грађевина, 

архитектонски 

објекат 

архитекта 

5. ИГРА покрет(и) кореографија кореограф (извођачи кореографије, играчи) 

6. КЊИЖЕВНОСТ речи 

књижевни 

уметнички текстови 

писац 

7. ФИЛМ 

покретне слике 

(кадар, монтажа, режија, 

сценарио) 

филм 

филмски аутор (редитељ) 

8 





1. Која врста уметности нарочито привлачи твоју пажњу? Због чега? 

Образложи укратко чиме се та уметност издваја од других. 

2. Наведи уметничко дело које је оставило снажан утисак на тебе. Припреми 

се да га представиш на часу. Обавести присутне о називу дела и аутору и 

прикажи његов садржај јасно и прегледно. Зашто одабрано дело сматраш 

значајним? Издвој одлике тог дела које би, према твојој процени, могле бити 

интересантне и важне другима. 

3. Због чега је машта битна у уметности? Размисли колики је удео маште у 

стварању музичке композиције, уметничке слике, архитектонског здања, 

филма или књижевног дела. 

чулна машта – способност 

свести да под утицајем 

уметничких садржаја 

ствара слике, представе, 

мисли, да их активно 

замишља и да посредством 

њих ужива и сазнаје 


Посматрај аутопортрет Ван Гога и сликареву фотографију. Која од ових 

репродукција више привлачи твоју пажњу? Због чега? 

Шта је на првој слици привлачно, другачије и занимљиво? Какву симболику 

имају боје сликарског портрета? Која расположења оне подстичу? Обрати 

пажњу на таласасте потезе четкицом. Објасни какве утиске и доживљаје 

побуђују такви потези. На каква те размишљања слика подстиче? 

Размисли које особине фотографија треба да има да би се назвала 

уметничком. 

Винсент ван Гог – 

холандски сликар 

(1853–1890) 

репродукција – између 

осталог, умножавање и 

копирање оригиналног 

уметничког дела 

штампањем или 

електронским путем 




9

У митолошким лирским 

песмама народни певачи 

су различите појаве, 

којима нису знали 

порекло, објашњавали 

митолошким представама. 

Тако су Месец, звезде, 

Сунце, ветар итд. добили 

људске особине и обличје 

– персонификовани су. 

Чудесна бића митолошких 

песама, најчешће виле, 

створила је примитивна 

људска машта, те је и самим 

песмама приписивана 

магијска моћ. 

христијанизација – овим 

термином се обично 

означава процес ширења 

хришћанске вере. У 

науци о књижевности он 

означава и продирање 

елемената из хришћанске 

поетике (мотива, тема, 

ликова) у дела која су 

доносила прехришћанско, 

паганско виђење света. 

Сматра се да су митолошке 

песме најстарије лирске 

творевине. Појава 

хришћанских мотива у 

митолошким песмама 

означава, између осталог, 

колективне промене у 

доживљају и виђењу света. 

на воду – на извор 

ашик учинити – заљубити се 

љубовца – драга, вољена 

Даница – сјај ове звезде 

наговештава нови дан. 

Реч је о планети Венери. 

Чести народни називи за 

ову планету су Вечерњача и 

Зорњача 

Извор: 

Антологија лирске 

народне поезије. 

Приредио Миодраг 

Павловић. 

Београд: Вук Караџић, 

1982, стр. 31. 

Књижевност као уметност речи 

Кључне речи: књижевност, књижевно дело, медији књижевности, књига, читање, 

тумачење 

Термин књижевност званично се користи од средине 19. века. Јавља 

се и као превод речи литература. Широко схваћено, појам литература 

означава укупност онога што је написано и што има трајну вредност. Све 

духовне творевине изражене речима обухваћене су појмом књижевност. 

То је створило потребу за посебним термином којим би се означила област 

уметничке књижевности. Временом, основно значење речи књижевност 

постало је управо уметничка књижевност. Књижевност тако означава 

естетички вид језичке творевине. 

Сунце се дјевојком жени 

народна лирска митолошка песма 

Пажљиво прочитај народну лирску митолошку песму Сунце се дјевојком жени. 

Обрати пажњу на звук и ритам стихова. Оживљавај у машти уметнички свет песме. 

Утврди шта је у том свету необично. Размишљај о симболици песничких слика. 

Откривај односе реалног и митолошког, земаљског и космичког у стиховима који 

следе. Уз помоћ задатака за тумачење припреми се да на часу анализираш песму и 

њена значења. 

Дjевојка је сунцу говорила: 

„Јарко сунце, љепша сам од тебе! 

Ако ли се томе не вјерујеш, 

ти изиђи на то равно небо, 

ја ћу изић’ за гору на воду.” 

Када јутро ведро освануло, 

излазило на небо сунашце, 

а дјевојка за гору на воду. 

Угледа је лијепо сунашце, 

угледа је кроз јелово грање: 

кол’ко се је ашик учинило, 

трипут је се сунце заиграло, 

па одвуче лијепу дјевојку, 

да је узме себи за љубовцу, 

од ње поста звијезда Даница. 

Вечерња звезда, 

Алфонс Муха, 

1902. 

10 





1. Какав изазов је девојка упутила Сунцу? Шта ју је подстакло да му се обрати? 

2. Каква значења у песми остварују мотиви Сунца, горе и воде (извора)? 

3. Како се Сунце понаша приликом јутарњег сусрета с девојком? Којим 

стилским средствима су приказани његово расположење и јачина племенитих 

осећања? 

4. Чиме је девојка заслужила да је Сунце начини љубовцом? Који стихови о томе 

сведоче? Какво виђење лепоте је народни колектив изнео овом песмом? 

5. Проучи поетске просторе у песми. Обрати пажњу на девојчино кретање од 

свог дома до извора и од планинског врха ка небу. Шта њен долазак на небо 

казује о снази лепоте и љубавног осећања? 

6. Проучи звук и ритам песме. Обрати пажњу на избор и распоред речи. Какав 

ритам се успоставља у стиховима? Запази понављања гласова и речи. Шта се 

на тај начин истиче? 

персонификација 

– поступак којим се 

стварима, предметима 

и појавама приписују 

људске особине 

Књижевно дело 

Избором и распоредом речи у књижевном делу успостављају се звук и 

ритам уметничког текста. Они се битно разликују од звука и ритма осталих 

текстова који се обликују језиком. Зато већ након првих прочитаних, 

изговорених или саслушаних речи књижевног дела знамо да је реч о 

уметничкој творевини која позива на маштање и доживљавање. 

Језик у књижевном делу обликован је на карактеристичан начин. 

Осмишљен је тако да подстиче машту, изазива утиске и покреће размишљања 

читалаца. Стил књижевних дела назива се књижевноуметничким. 

Језик уметничког дела је вишезначан. Свака реч, синтагма, исказ, 

реченица... може бити носилац мноштва идеја, сагледаних у контексту. 

Посредством језика у књижевном делу, у читаочевој свести се формирају 

слике и призори. Битна одлика језика књижевног дела јесте сликовитост. 

Спремност читалаца да представљене призоре оживе у машти веома је 

важна, чак неизоставна активност. 

У књижевноуметничким текстовима активно се користе стилска 

изражајна средства. Помоћу њих се дочарава изглед простора и ликова, 

описују сложене појаве, психичка и емотивна стања, духовна расположења 

и формирају значења. 

Скуп књижевноуметничких дела уобичајено се назива књижевност. Иако 

се у корену овог термина налази реч књига, књиге нису биле једина средства 

путем којих се књижевност ширила. 

сликовитост – једно 

од основних својстава 

лирске поезије; стил 

који обилује стилским 

средствима 

стилскa изражајнa 

средствa – различита 

одступања од уобичајене 

употребе језика, у којима 

се уобичајено значење 

речи мења, наглашава 

или шири; стилске 

фигуре 




11

Медији књижевности 

инкунабула (лат. incunabula 

– дечја постеља, колевка, 

почетак, порекло) – назив 

за најстарије штампане 

књиге, настале пре 1500. 

године, док је штампарство 

било „у колевци” 

Књижевна дела успостављају контакт с публиком посредством различитих 

медија: гласом (говором, казивањем, читањем, слушањем), читањем у 

себи, записима на папиру и у књигама, а у новије време и електронским 

путем. Човекова потреба и способност да се посредством језика изрази на 

уметнички начин постојала је и онда када писмо није било развијено. Тада 

се књижевност стварала и преносила превасходно усменим путем. Данас се 

језичке уметничке творевине углавном стварају и преносе писаним путем, 

посредством књига. 

Процењује се да на свету постоји 130 милиона оригиналних књига. Највећи 

број њих представља књижевна дела. Књиге су данас веома доступне, што 

у прошлости није био случај. Током старог и средњег века књига је била 

ретка, а њена израда изузетно скупа. Књиге су се тада писале руком, а аутори 

(писци, писари и преписивачи) тешко су набављали материјале за писање. 

Најстарије и ретке књиге називају се инкунабуле. 

Ширењу књиге, а потом и књижевности, знатно је допринело откриће 

штампе. Творцем штампарске пресе, којом је омогућена масовна производња 

књига, сматра се Немац Јоханес Гутенберг. Он је 1455. године објавио текст 

Библије у четрдесет два реда по страници. Та књига, која се сматра првом 

штампаном књигом, данас је позната под називом Гутенбергова Библија. 

Штампано је око 180 примерака ове књиге. 


Посети библиотеку или прегледај књиге које имаш код куће. Изабери једно 

издање. Прелистај књигу и упознај се с њеним садржајем. Донеси је на час и 

спреми се да о њој реферишеш. Припреми се да прокоментаришеш изглед књиге. 

Истакни на који начин њен изглед (облик, обим, корице) одражава њен садржај. 

Гутенбергова Библија, 

Јавна библиотека у 

Њујорку, САД 

12 




Назив књижевности 

Током историје књижевност се различито разумевала и називала. 

Најстарији назив за књижевност потиче из хеленског језика и гласи 

γραμματικὴ (грамматики). Ова реч је изведена из речи γράμμα (грамма), 

што значи слово. Речју граматика је именована азбука, а затим писменост, 

односно познавање вештине писања. Превод хеленске речи грамматики на 

латински језик био је litteratura, али је њиме био именован одређени степен 

образовања, односно писмености. Када би се за неког рекло да поседује 

литературу, то је значило да је он образован, односно учен. У различитим 

друштвима, током историје, често се догађало да се сви написани текстови 

називају литературом или књижевношћу. Значење овог појма постепено 

се сужавало током 18. и 19. века. У 19. веку њиме почињу да се означавају 

текстови који имају одлике уметничког дела. Такви текстови су називани 

белетристика (од француског belles lettres – лепа књижевност). И данас се 

о књижевности понекад говори као о белетристици како би се истакла 

уметничка својства књижевних текстова. Назив књижевност се у нашој 

средини усталио за именовање свих књижевноуметничких текстова. 

Књижевни језик може бити употребљен у различите сврхе, с 

разноврсним намерама и циљевима. Таква појава представља различите 

видове употребе књижевног језика, а стручно се назива функционално 

раслојавање. Разликују се следећи функционални стилови: 

– разговорни стил, 

– административни стил, 

– новинарски стил, 

– научни стил, 

– књижевноуметнички стил. 

Језик књижевног дела другачији је од свих 

осталих, будући да се садржај књижевног 

дела оживљава у читалачкој машти и има 

естетско дејство на читалачку публику. У 

односу на тај критеријум, може се говорити о 

књижевноуметничким и осталим текстовима. 

Читање, 

Огист Реноар, 1890. 




13

Читање и тумачење књижевног дела 

Нови роман, 

Винслоу Хомер, 1877. 

Читање књига, нарочито књижевноуметничких текстова, вештина је која 

се развија и усавршава. Свако прочитано књижевно дело обогаћује читаоце 

новим утисцима и унапређује умеће разумевања и доживљавања књижевних 

дела. Читање књижевних дела разликује се од читања других текстова. Ти 

садржаји подстичу снажне утиске, доживљаје и размишљања. Зато су за 

читање књижевних дела важни фантазија (машта) и доживљајно и мисаоно 

(рационално) ангажовање читалаца. 

Након прочитаног књижевног дела читаоци своје утиске и гледишта често 

деле с другим читаоцима током разговора или у виду монолога, усменим или 

писаним путем. Неретко се дешава и то да читаоци саопштавају своја гледишта 

о неком делу онима који га нису прочитали. Размишљање о књижевном делу, 

његовој природи, особинама, значењима и естетским дометима и порукама 

најчешће се назива тумачење књижевног дела. Приликом тумачења 

књижевног дела објашњавају се и стваралачки поступци којима се остварује 

конкретан садржај, тумачи се њихов смисао и уметничка (естетска) улога. 

Зато је приликом тумачења књижевних дела важно и познавање изражајних 

средстава карактеристичних за уметничке текстове. Стручно, поуздано 

и објективно тумачење књижевних дела које се остварује укрштањем 

одговарајућих и проверених поступака у тумачењу (метода) назива се 

интерпретација књижевног дела. 

Начини и видови читања мењали су се током историје. Читање у себи, које 

је данас преовлађујући начин читања, практикује се у новије време. Све до 15. 

и 16. века доминирало је читање наглас. 

Читању књижевних дела највише погодује истраживачко читање. Оно 

се углавном остварује у себи, и то пажљиво, детаљно и усредсређено. Током 

читања читалац своја запажања бележи у тексту дела, подвлачи занимљиве и 

значајне делове текста или их означава на неки други начин. Зато се понекад 

ово читање назива читање с белешкама. Истраживачко читање је увек 

праћено активним оживљавањем прочитаног садржаја у читалачкој машти, 

те представља прворазредну стваралачку активност. Док маштају, читаоци 

у својој уобразиљи граде светове који не постоје, упознају људе, карактерe и 

живот какав нигде није виђен. Читање током којег се 

маштањем оживљава свет књижевног дела назива се 

доживљајно читање. Најпоузданија гледишта на дело, 

али и најснажнији утисци, постижу се комбиновањем 

одговарајућих врста и видова читања. Примена 

различитих врста читања увек се усаглашава с одликама 

текста који се читањем упознаје и доживљава. 

14 




Јован Дучић 

Звезде 

Доживљајно и истраживачки прочитај песму Звезде Јована Дучића. Током 

и након читања бележи своја запажања. Уз помоћ њих припреми се да о делу 

разговараш на часу. 

Замисли простор звезданог неба, ноћ и обалу мора. Прати асоцијације које се 

у твојој машти стварају под утицајем песничких слика. Установи на који начин 

се мотиви звезда, неба, водене површине, мора, морске пене и биљног света 

преобликују у садржаје који имају симболична значења и виши, универзални 

смисао. 

С острва Лопуда 

Високо у грању мирно горе звезде, 

И широка песма мора у тишини 

Чује се око нас; и ти гласи језде 

Ко да роса пада у сребрној тмини. 

У њену сам косу уплетао страсно 

Мокре ноћне руже. Путем пуним зова, 

Ја јој љубљах цело ово вече јасно 

Очи пуне звезда и уста стихова. 

Све је шумно, сјајно; и лије из грања 

Светлост, ко падање неке беле кише; 

Маслинова шума у даљини сања... 

Звездана ноћ, Винсент 

ван Гог, 1888. 

А море је пуно звезда, па их њише, 

И по жалу немом, празном и без сене, 

Котрља их сву ноћ, ко песак и пене... 

Извор: 

Јован Дучић. Песме. 

Приредио Живорад Стојковић. 

Београд: Просвета, 1968, стр. 50. 


1. Опиши природни амбијент који је приказан у песми. Каква је атмосфера у 

песми створена посредством пејзажа? Протумачи његову симболику. Којим 

је језичким средствима убедљиво дочаран ноћни амбијент? Издвој та језичка 

средства и објасни њихову улогу. Запази реч којом се читаоци сугестивно 

укључују у свет песме и постају њен део. 

епитет – реч (обично 

придев) којом се истичу 

посебна својства предмета, 

појава и бића 

симбол – материјални или 

апстрактни знак којим се 

означава неки појам, идеја, 

прикривени смисао и сл. 




15

тачка гледишта – одређује 

однос аутора према делу, 

односно став, положај и 

функцију лица од кога као 

да потиче казивање 

алитерација и асонанца 

– стилске фигуре којима 

се постижу специфична 

мелодичност и звучност; 

алитерација је понављање 

истих сугласника или 

сугласничких група, а 

асонанца понављање истих 

самогласника у реченицама 

или стиховима 

2. Објасни симболику мотива звезда, који је истакнут и у наслову песме. Какве 

доживљаје и мисаоне асоцијације звезде подстичу у свести лирског субјекта? 

Шта је сугерисано гледиштем да сјај звезда не светли, већ гори? Запази тачку 

гледишта с које лирски субјекат види звезде. Зашто су оне „високо у грању”, а не 

на небу? Какву симболику има завршна слика звезданог неба које се осликава 

на површини мора? Протумачи је. 

3. Запази у којој строфи се мења временски план сугестивног говора лирског 

субјекта. Шта ова временска разлика наговештава? Посредством којих мотива 

су приказана осећања љубави и страсти? Чиме је подстакнуто сећање лирског 

субјекта? 

4. Детаљно проучи звучни слој песме. Обрати пажњу на алитерације и асонанце и 

објасни шта се њима дочарава и сугерише. 

5. Објасни у којој познатој песничкој форми је испевана Дучићева песма. Који 

аутор је ову форму увео у књижевност? 

6. Какву моћ имају племенита осећања у човековом животу? Чему се приближава 

човек који је вољен и који воли? Шта симболика звезда сведочи о осећањима 

заноса, страсти и љубави? 


Размишљај о карактеристикама књижевноуметничких текстова. Утврди шта их 

разликује од других текстова. Док размишљаш, користи садржај следеће табеле 

као подсетник и помоћ. 

Табела 2. Подела текстова према естетском дејству на публику 

КЊИЖЕВНОУМЕТНИЧКИ ТЕКСТОВИ 

Преносе уметничку информацију и подстичу 

уметнички (естетски) доживљај, осећање 

пријатности и лепог. 

Доживљавају се пре свега осећањима, као и разумевањем 

значења различитих стилских поступака и фигура. 

Аутори се приликом обликовања текстова служе 

посебним језичким средствима. 

Вишезначни су. 

Поседују универзалне вредности у садржини и 

порукама (значења се остварују и разумеју на свим 

просторима и у свим временима). 

ОСТАЛИ ТЕКСТОВИ 

Преносе информације које имају (разговорну, 

научну, научнопопуларну, информативну или 

административну) сврху. 

Доживљавају се првенствено разумом, рационално. 

Језик и стил ових текстова зависи од сврхе коју имају у 

практичном животу. 

Једнозначни су. 

Посредством ових текстова остварују се функционални 

животни циљеви. 

16 




Књижевност и проучавање књижевности 

Кључне речи: наука о књижевности, методологија књижевности, спољашњи и унутрашњи 

приступ, извори за проучавање књижевности, слојевита структура књижевног дела 

Проучавањем уметности као стваралачког феномена баве се естетика и 

теорија уметности. Теоријске дисциплине су посвећене проучавању свих 

важних садржаја уметности. Оне уочавају и објашњавају карактеристике 

стваралачког процеса у појединачним уметностима, описују и тумаче изражајна 

средства, а изразито је развијена област проучавања уметности која се бави 

њеном историјом. Теорија уметности активно се бави и пријемом (рецепцијом) 

уметничких творевина и њиховим сложеним дејствима на публику. 

У нашој култури и науци уобичајени назив за научну дисциплину која 

проучава ликовне уметности јесте историја уметности. Проучавањем 

позоришта, на пример, бави се театрологија, док филмологију занимају 

специфичности филмске уметности. Устаљени назив за научно проучавање 

књижевности јесте наука о књижевности. 

Наука о књижевности 

У оквиру науке о књижевности посебно су развијене три области које 

с различитих аспеката проучавају књижевност и књижевноуметничке 

творевине. То су: теорија књижевности, историја књижевности и 

књижевна критика. У науци о књижевности постоје посебне методе чијом 

се применом омогућава поузданост, јасност и прегледност проучавања 

феномена књижевности, као и појединачних књижевних дела. 

Табела 3. Области науке о књижевности 

НАУКА О КЊИЖЕВНОСТИ 

Теорија књижевности Историја књижевности Књижевна критика 

Проучава, описује и дефинише 

појаве у књижевности. 

Ствара и користи књижевну 

терминологију. 

Класификује и систематизује 

знања о књижевности. 

Своја достигнућа ставља у 

службу читања, доживљавања, 

разумевања и тумачења 

књижевних дела. 

Проучава развој књижевности. 

Класификује, каталогизује и интерпретативно 

тумачи развој епоха, 

стилских праваца, поетика, књижевних 

школа и стилских формација. 

Испитује односе између аутора различитих 

или истих (блиских) временских 

периода (стилски контекст). 

Осветљава однос књижевног стваралаштва 

према времену, историјској 

епохи и простору у којима се 

развијају одређене идеје, поглед на 

свет, књижевне форме... 

Информише читаоце о 

садржајима и појавама у 

свету књижевности (посебно 

у актуелној књижевној 

продукцији). 

Посвећена је професионалном 

(стручном) читању 

књижевних дела и 

истраживачком објашњавању 

књижевноуметничких појава. 

Бави се вредновањем естетских 

(уметничких) вредности у 

књижевним делима. 




17

метода (грч. μέθοδος, 

методос) – најчешће се 

дефинише као пут или 

начин којим се доспева до 

неког сазнања 

спољашњи приступ 

књижевном делу – 

обухвата истраживања 

психолошких, 

биографских и 

друштвених чинилаца 

који су могли утицати на 

стварање књижевног дела 

унутрашњи приступ 

књижевном делу – 

подразумева анализу 

књижевног дела као 

издвојеног предмета 

проучавања; књижевно 

дело се посматра као 

аутономна творевина, за 

чију интерпретацију нису 

релевантни спољашњи 

чиниоци, попут 

пишчеве биографије или 

историјског контекста 

Књижевнонаучна методологија 

Појам методе везује се за сазнање до којег се долази у наукама. Одлике 

методичности су: систематичност, поузданост и проверљивост. Сваки 

пут када се одређеном методом дође до неког сазнања она може постати 

општеприхваћен начин изучавања блиских уметничких творевина. До 

спознаје се долази утабаним путем, односно методом. 

Свака област науке има специфичне методе, које одражавају и саму природу 

науке. Тако се, на пример, експерименталне методе повезују с природним 

наукама. Група карактеристичних метода чини методологију одређене 

научне области. Скуп метода у науци о књижевности чини књижевнонаучну 

методологију. Књижевнонаучну методологију би требало разликовати од 

стваралачких метода као начина, поступака и техника уз помоћ којих аутори 

долазе до неког открића или уметничке креације. 

Спољашњи и унутрашњи приступ књижевном делу 

Књижевнонаучне методе одражавају сложеност и разноврсност књижевних 

уметничких дела. Књижевне методе су најчешће условљене карактеристикама 

конкретних књижевних дела и стручним опредељењима проучавалаца. 

Начелно се разликују спољашњи и унутрашњи приступ књижевном 

делу. Док се спољашње књижевне методе баве извантекстовним чиниоцима 

(биографија писца, историјски и друштвени контекст настанка књижевног 

дела), унутрашње (иманентне) методе усмерене су искључиво ка проучавању 

текста књижевног дела. У оквиру ове две оријентације развиле су се различите 

методолошке теорије, од којих се неке не примењују активно, док су друге 

превазиђене захваљујући новим сазнањима или редефинисаним ставовима. 

Истовремено, неке од старих метода бивају обновљене, а неке се уско 

специјализују за приступе појединим појавама у књижевности. 

Плурализам метода 

Сложеност књижевног дела и разноврсност појава у књижевности 

подстичу теоретичаре да сваком делу приступају као особеној и непоновљивој 

творевини. Није ретка појава да се једном истом делу приступа с различитих 

гледишта, односно путем различитих метода, у тежњи да се расветле кључне 

естетске вредности и што прецизније опишу његове карактеристике. Научно 

засновано проучавање књижевности и објективна књижевна критика 

захтевају не једну методу, већ садејство различитих метода у методолошком 

поступку који ће уважити све важне карактеристике књижевног дела. Такав 

приступ се назива методолошки плурализам или плурализам метода. 

18 




Извори за проучавање књижевних дела 

Сам текст књижевног дела основни је извор за проучавање тог дела, али 

се у гледишта проучавалаца укључују и сви други текстови који прате појаву 

конкретног књижевног дела. Због тога разликујемо примарне и секундарне 

изворе за тумачење књижевних дела. 

Примарни извори за проучавање књижевних дела представљају веро достојна 

издања књижевноуметничких текстова која најпоузданије при ка зују 

књижевно дело, односно његову садржину. Секундарни извори за про учавање 

књижевних дела јесу текстови који су настали поводом једног књи жевног 

дела или групе књижевноуметничких текстова. То могу бити научне студије, 

стручни текстови, књижевне критике, теоријски радови, сту дије и стручна 

мишљења објављена у одговарајућим публикацијама, резул тати истра живања 

у сродним научним областима (историја, фило зофија, етно логија итд.). 

Укрштањем различитих гледишта поводом једног књи жев ног дела постижу се 

најбољи резултати у његовом тумачењу, односно интерпретацији. 

Слојевита структура књижевног дела 

Једна од најпознатијих унутрашњих метода у науци о књижевности заснива 

се на идеји о слојевитој структури књижевног дела. Роман Ингарден је 1931. 

године у књизи О књижевном делу на систематичан начин представио учење 

о слојевитој структури књижевног дела. Он је књижевноуметнички текст 

описао као вишеслојну творевину. 

Ингарден је закључио да сложеност књижевног дела произилази из чињенице 

да се у његовом стварању, као и у његовој рецепцији, појављује више 

различитих слојева (слој звучања, слој значења, слој 

аспеката, тј. углова посматрања, и слој приказане предметности) 

који делују здружено и непосредно утичу 

на доживљавање прочитаног, на његово разумевање и, 

наравно, на тумачење значења која се посредством текста 

формирају. Као резултанта Ингарденових тумачења 

слојевите структуре књижевног дела појављује се 

и слој идеја, односно највишег смисла и универзалних 

значења дела. Оваквим приступом Ингарден је преусмерио 

проучавање књижевног дела ка самом тексту и 

подстакао унутрашње проучавање књижевног дела, 

лишено ослањања на чињенице из стварности. 

Мртва природа са 

лобањом, свећом и 

књигом, 

Пол Сезан, 1866. 




19

анафора – понављање 

истих речи, односно групе 

речи на почетку више 

стихова или строфа у 

поезији, односно више 

реченица или реченичних 

делова у прози 

епифора – понављање исте 

или истих речи на крају 

стихова или реченица у 

једном књижевном делу 

симплоха – спајање 

анафоре и епифоре 

(понављање почетних 

и завршних речи у низу 

стихова или реченица) 

еуфоничност 

(милозвучност, 

благозвучност) – својство 

језика књижевног дела да 

формира оригиналан тон, 

ритам и звук. Еуфоничност 

најчешће настаје као 

резултат понављања истих 

или сличних гласова. Поред 

избора и распореда речи, 

остварује се и специфичним 

звуковним стилским 

средствима: различитим 

облицима риме, асонанцама 

и алитерацијама, као и 

анафорама, епифорама и 

симплохама. 

слој идеја – укупна значења 

која настају приликом 

доживљавања и тумачења 

књижевног дела 

20 

Избор из поезије савремених српских песника 

Уобичајено је да се појмом савремена књижевност именују књижевна дела 

настала током друге половине 20. века и у првим деценијама 21. века. У избору 

из савремене поезије који следи упознај се са неким од најпознатијих песника 

савремене српске књижевности. Запажај и тумачи разноврсност тема, мотива и 

песничких форми у њиховим чувеним песмама. 

Душан Радовић 

Плави жакет 

Баш сам био у плавом жакету 

када сретох Васиљевић Цвету. 

Да л’ због мене, да ли због жакета, 

превари се, окрете се Цвета. 

Ја јој рекох: „Добар вечер, Цвето, 

с допуштењем – мало бих прошет’о…” 


превари се и пристаде Цвета. 

Таман све то – кад залаја псето! 

Ја јој рекох: „Држ се мене, Цвето!” 


превари се, придржа се Цвета. 

Беше лето кад је божур цвето, 

оде псето, ја у поље скретох. 


превари се па скрете и Цвета. 

И логично, с обзиром да скретох, 

плави жакет на ливаду метох. 


превари се и спусти се Цвета. 

Прође лето и још пет-шест лета, 

сад се Цвета мојом кућом шета, 

из разлога екстра квалитета 

– да ли мене или мог жакета. 

Извор: 

Душан Радовић. Плави жакет. Приредио 

Драган Лакићевић. Београд, Bookland, 

2004, стр. 80. Извор: 

Мирослав Антић 

Песма за нас двоје 

Знам, 

Мора бити да је тако: 

Никад се нисмо срели нас двоје, 

Мада се тражимо подједнако 

Због среће њене и среће моје. 

Пијана киша шиба и млати. 

Врбама ветар чупа косу. 

Куд ћу? 

У који град да свратим? 

Дан је низ мутна поља просут. 

Вуцарам светом два празна ока. 

Зурим у лица пролазника. 

Кога да питам, гладан и мокар, 

Зашто се нисмо срели никад? 

Ил је већ било? 

Требало корак? 

Можда је сасвим до мене дошла. 

Ал ја, 

У крчму свратио, горак. 

А она, 

Не знајући – прошла. 

Не знам. 

Цео смо свет обишли 

У жудњи лудој, 

Подједнакој, 

А за корак се мимоишли. 

Да, мора бити да је тако. 

Мирослав Антић. Псовке и нежности. 

Избор и предговор Миливоје Марковић. 

Суботица: Минерва, 1986, стр. 150–151. 




Љубомир Симовић 

Читалац на Рајцу 

Крушке, с криве крушке усред жита, 

жуте му се на плавом тањиру. 

А он неку белу књигу чита, 

са скакавцем на сламном шеширу! 

Извор: Љубомир Симовић. Песме 

(Књига 2). Београд: Стубови културе, 

2005, стр. 294. 

реторско питање – 

питање на које се не 

очекује никакав одговор; 

поставља се ради 

постизања реторичног 

ефекта, а не ради добијања 

информације 

цезура – стална или 

покретна граница између 

речи, условљена ритмом, 

која дели стихове на два 

дела (полустиха) 


Душа напушта земљу, 

Пјер Пол Прудон, 19. век 

1. Која песма је посебно привукла твоју пажњу? Зашто управо она? 

2. Проучи мотиве и тематику песама савремених песника. Прикажи њихову 

разноврсност и различитост. Због чега са подједнаким интересовањем 

савремено песништво опевава и историјске теме и животну свакидашњицу? 

Какво се схватање живота и смисла постојања тиме непосредно изражава? 

Проучи формална обележја прочитаних песама. Каквим врстама стихова и 

строфа се песници користе? Којим се традиционалним изражајним средствима 

служе приликом формирања естетских значења? 

места неодређености 

– указују на могућност 

стваралачког испуњавања 

света дела; овим појмом 

бавила се теорија 

рецепције, методолошки 

приступ који проучава 

начин на који читалачка 

публика прихвата 

књижевно дело 


Заинтересуј се за дела савремене поезије. Прочитај, по сопственом избору, још 

неколико песама из одабраних антологија српске поезије 20. и 21. века. Посебну 

пажњу обрати на песме које су настале у последњих 80 година. Припреми 

се да свој избор сажето прикажеш на часу и тако га препоручиш за читање 

вршњацима. Читањем и тумачењем прошируј знања о савременој поезији. 




21

Смисао и значај књижевности 

Кључне речи: књижевност као уметност, Нобелова награда, естетске вредности, значај 

књижевности 

За разлику од других текстова, књижевноуметнички је предодређен за 

то да буде изнова читан, слушан, казиван, преношен и тумачен. Мерило за 

распознавање уметничке речи међу другим испољавањима језика покушава 

да пружи и образложи књижевна естетика. 

Дела једног писца, једне друштвене заједнице, читаве епохе, једног народа... 

могу имати много заједничких одлика. Из дела у дело могу се преносити 

одређени мотиви, сижеи, стилски поступци или се успостављати динамичне, 

различите међусобне везе. 

Када је реч о стваралаштву, књижевна дела заједно, захваљујући свом 

значају, образују књижевну традицију. Међутим, без обзира на све групације 

којима дело може припадати, оно има и сопствену вредност и судбину. 

У књижевности увек изнова долази до духовних сусрета писаца и читалаца. 

Изабрана дела из књижевне прошлости представљају књижевне класике. 

Културно благо које је, захваљујући преводима, постало заједничко добро 

свих народа, обично се назива светска или општа књижевност. 

Националне књижевности издвајају се, пре свега, на основу језика којим су 

писане. 

Заступљеност општих књижевних појава у националној књижевности 

утврђује се методама упоредне књижевности. Компаративна изучавања 

посвећена су и различитим литерарним везама и утицајима, као и односима 

између усмене и писане уметности речи. 

Иво Андрић прима 

Нобелову награду за 

књижевност, 1961. 

22 




Иво Андрић 

О причи и причању 

Упознај се са текстом говора који је Андрић одржао приликом примања 

Нобелове награде за књижевност. Установи којим се темама у њему писац 

бавио. Одгонетни зашто је на церемонији у Стокхолму у центар пажње ставио 

управо та питања. 

У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске 

академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље 

одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи 

високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем 

неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са 

приповедачким делом које сте изволели наградити. 

Моја домовина је заиста „мала земља међу световима”, како је рекао један 

наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава 

и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, 

надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. 

Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље 

и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време 

кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела 

да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да 

свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље 

значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на 

захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само 

у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност 

једноставно али искрено да изразим. 

Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем неколико речи 

у вези са приповедачким делом писца коме сте указали част својом наградом. 

Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као 

неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога 

што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о 

себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких 

дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне 

покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и 

јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање 

није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да „писци нису добре 

судије својих дела”. Са дивљењем и разумевањем сам некад прочитао Гетеово 

правило: „Уметниково је да ствара а не да говори!” Као што сам много 

година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код 

непрежаљеног Албера Камија. 

Почасна медаља која 

се додељује добитнику 

Нобелове награде 

Монтескије – Шарл Луј 

де Секонда Монтескје 

(1689–1755), француски 

филозоф и писац, 

проучавалац друштва; 

један је од најпознатијих 

представника епохе 

просветитељства 

Гете – Јохан Волфганг фон 

Гете (1749–1832), славни 

немачки писац; стварао 

је у доба романтизма. 

Најпознатија Гетеова дела 

су Фауст, Јади младог 

Вертера, Године учења 

Вилхелма Мајстера, 

Путовања Вилхелма 

Мајстера. 

Албер Ками (1913–1960) 

– француски писац и 

мислилац који се у својим 

књижевним делима и 

филозофским текстовима 

пре свега бавио питањем 

смисла живота 




23

Шехерезада – лик из 

познате источњачке 

збирке Хиљаду и једна 

ноћ. Причањем је успела 

да избегне погубљење 

и сваке ноћи продужи 

себи живот тако што је 

приповедање прекидала на 

најузбудљивијем месту. 

пренебрегнути – 

занемарити, запустити 

Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је 

по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште. 

На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у 

век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до 

дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у 

великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без 

краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају 

се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, 

а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да 

човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича само себи, у милион 

варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту 

причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да 

завара крвника, да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и 

продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом 

треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори 

у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота 

крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам 

себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или 

је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често 

живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не 

разумемо увек, каже нешто више него што ми, у својој слабости, можемо да 

сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо 

шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити, а шта не. 

Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја 

човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати 

смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или 

садашњост. 

Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути 

да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи 

пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се 

писци историјских приповедака и романа не би сложили са тим и да би пре 

били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују 

из оног што се зове садашњост, у оно што сматрамо прошлошћу, да са 

лакоћом као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости 

као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? 

Бити човек, рођен без свог знања и без своје воље, бачен у океан постојања. 

Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски 

притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене 

поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх 

свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек. 

24 




Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост од садашњости 

писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље 

разумети, поистоветити се са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, 

док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то 

што лепше, што једноставније, и што убедљивије. 

Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то 

постижу слободним и неограниченим размахом маште, други дугим и 

пажљивим проучавањем историјских података и друштвених појава, једни 

понирањем у суштину и смисао минулих епоха, а други са каприциозном 

и веселом лакоћом као онај плодни француски романсијер који је говорио: 

„Шта је историја? Клин о који ја вешам своје романе.” Укратко сто начина и 

путева може постојати којима писац долази до свога дела, али једино што је 

важно и пресудно, то је дело само. 

Писац историјских романа могао би на своје дело да стави као натпис 

и као једино објашњење свега, и то свима и једном заувек, древне речи: 

„Cogitivi dies antiques et annos aeteornos in mente habui.” (Размишљао сам о 

древним данима и сећао се година вечности.) 

Па и без икаквог натписа, његово дело као такво говори то исто. 

Али, на крају крајева, све су то питања технике, методе, обичаја. Све је 

то мање или више занимљива игра духа поводом једног дела и око њега. 

Није уопште толико важно да ли један приповедач описује садашњост или 

прошлост, или се смело залеће у будућност; оно што је при том главно, то 

је дух којим је надахнута његова прича, она основна порука коју људима 

казује његово дело. А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни 

правила. Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери 

својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих 

изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, 

и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на 

крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога 

времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована 

мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће 

више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског 

духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на 

други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је 

оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном 

разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са 

изразом дубоке и искрене захвалности. 

каприциозан – 

самовољан, хировит 

Извор: 

Андрић, Иво. О причи и 

причању (Говор Иве Андрића 

у Стокхолму приликом 

примања Нобелове награде), у: 

Иво Андрић: Историја и 

легенда, есеји I, 

Сабрана дјела Иве Андрића, 

књига дванаеста. 

Сарајево: Свјетлост, 1981, 

стр. 66–70. 




25


1. Проучи речи захвалности са почетка говора. Поводом њих закључи зашто је 

Нобелова награда важна не само за појединог аутора и његово дело, већ и за 

књижевност, културу и језик читавог народа. 

2. У којим гледиштима се Андрић сложио са мишљењем Монтескјеа, Гетеа и 

Камија? Зашто су велики писци сматрали да говор уметничких дела не треба да 

се меша са живим гласом његовог творца? 

3. Због чега је Андрић сматрао да прича и причање треба да буду централне теме 

његовог говора? Шта је у причању и причи пријатно, топло и општељудско? 

Какве улоге приповедање и стваралаштво, према пишчевим уверењима, 

остварују у животу појединаца, друштава, па и човечанства? 

4. Зашто, према Андрићевом суду, нарoчиту снагу има приповедање које се 

заснива на историјским чињеницама? На који начин се приповедање о 

прошлости претапа у причу која је сведочанство о сваком времену, па и о 

садашњости? 

5. Објасни зашто је важно приповедачу омогућити слободу у причању. Какве 

одговорности треба да буде свестан свако ко прича? На који начин се 

приповедач може одужити за слободу која му је дата у избору садржаја и начина 

причања? Протумачи због чега су морална начела водећи критеријуми сваког 

причања које је намењено човеку и човечности. 

6. Размисли какве је експлицитне ставове о смислу и значају књижевности 

Андрић саопштио у овом тексту. Зашто је књижевност мисија од посебног 

значаја за језик и културу народа? Какве вредности књижевност промовише? 

На које начине она то чини? Протумачи како књижевност обогаћује 

индивидуално постојање. Шта посредством књижевности човек може да 

доживи и спозна у животу? 


Након што пажљиво прочиташ претходно поглавље Читанке, поузданије ћеш 

разумети и објаснити феномен књижевности, њен смисао и значај. Уз помоћ 

стечених и нових знања припреми се да у домаћем задатку обрадиш тему о 

природи и важности књижевности. Као грађа за овај рад могу ти послужити 

књижевна дела која су досад обрађена у школи, али и сва вредна литерарна 

остварења изван школског програма. 

Наслов твог рада може да гласи: Језик књижевне уметности некако другачије 

звучи, нешто друго значи и некако другачије изгледа. 

26 




Горан Петровић 

Прича о причању 

Кључне речи: прича, причање, књижевност, уметност 

Прочитај текст савременог прозног писца Горана Петровића Прича о причању. 

Припреми се да помоћу задатака поводом ње разговараш о смислу књижевности. 

Откривај шта је у гледиштима Иве Андрића и Горана Петровића слично и блиско, а 

шта се разликује. 

Верује се, или се макар прича, да је некада давно постојао некакав кнез 

који се никуда није мицао из своје палате, већ је предвајао доколицу, а и 

хранио таштину, тако што је страсно премеравао све што је поседовао – 

колико је овога у оставама, а колико онога у стајама, докле се простире 

његово имање, а докле глас о његовом богатству... Лично је, каже повест, 

пребројао и пописао сваку длачицу у веђама своје лепе жене, сваки одсјај у 

њеним очима, сваки њен уздах, па онда сваки драги камен, сваки жежени 

дукат, напослетку и сваку бакрену парицу у угловима ризнице... Лично 

је, наставља повест потанко, размерио сваки риф свиле, тежину сребрног 

свећњака, запремину ћупа за мед или бачве за вино, па и обим паучине у 

лагумима испод палате... А свакодневно су том охолом кнезу, приповеда се 

надаље, долазили разни намештеници задужени за ово или оно, подносећи 

му извештаје: где је заплакало новорођенче, где се огласило звоно за 

умрлог, колико је које рибље млађи у господаревим потоцима, колико се 

зрневља заметнуло у класју ражи или пшенице, колико су од јуче гранули 

храстови, колико је пак излеглих фазана, проходалих зечева и окота 

друге дивљачи у његовим луговима и шумама... Па су стизали, разуме се, 

и доушници да пријаве сваки залогај, сваки шапат, сваку клетву и свако 

ћутање поданика... А од те силне свите, највише су се намножили писари, 

на стотине и стотине њих водило је, те изјутра, у подне и навече изводило 

дугачке, сложене рачуне... Одужили су се пописи кнежеве имовине, највећа 

соба у двору беше одређена за књиге и свитке, а нешто мања за спискове 

тих књига и свитака, док је трећа служила за спискове спискова, и тако 

даље, и тако даље, закључно са једном пречетвореном тапијом на све, 

тапијом такође утврђене величине, коју је кнез држао испод узглавља у 

својој ложници; треба ли додати – у ложници тачно дванаест скокова 

дужине, девет корачаја ширине и седам хвати висине. 

Па опет, једанпут, морао је да осване и дан када је све било забележено, 

све измерено и пребројано, ништа више није имало да се пописује, ништа 

ново да се придодаје, за све се тачно знало где је и колико је. Тако се 

самољубиви кнез нађе у недоумици, живот му се учини потрошеним, а 

повест – историја или 

прича, приповетка 

жежени – овде: чист, 

прави 

риф – старинска мера за 

дужину од око 75 cm 

лагум – подземни 

прокоп, ходник, тунел 

охол – уображен, надмен, 

горд 

заметнути се – почети 

се стварати као клица, 

заметак 

гранути – овде: нагло 

настати 

свитак – лист папира 

или другог материјала за 

писање смотан у облик 

ваљка 

пречетворен – подељен 

на четири дела 

тапија – оверен документ 

о власништву над 

непокретном имовином, 

некретнином 

ложница – постеља, 

лежај, кревет или цела 

спаваћа соба 

корачај – корак 

хват – стара мера за 

дужину (1,896 m) 

набрекнути (набрећи) 

– нарасти, раширити се, 

увећати се 




27

поседовати – имати као 

своје 

размилети се – разићи се 

у свим правцима милећи 

(споро се крећући по 

подлози као инсект) 

парњак – онај који је по 

нечему некоме једнак 

меркати – пажљиво 

гледати, тражити, мерити 

одока – не сасвим 

прецизно, отприлике 

пуки – незнатан, 

ништаван, неугледан 

прохтети се – јако 

желети, имати јаку 

потребу, тежњу 

омицати – одлазити 

у журби, умицати, 

удаљавати се 

сукати се – овде: ширити 

се 

помак – овде: промена 

набоље, напредак 

помно – с пажњом, 

пажљиво 

замашан – велики, 

обиман, крупан 

Клацкалица, Франсиско 

Гоја, 1791–92. 

сваки час очајнички бесмислен. Осим, помисли тада, осим што није знао 

– паде му на ум спасоносна мисао – осим што није знао тежину приче. 

Дабоме, приче о себи, јер га је тежина те приче једино и занимала. 

Саветовао се кнез са многима – како измерити причу? Стављао је на 

један крај теразија своје пописе укоричене у набрекле књиге, а на други 

крај исте такве књиге празних листова. Али, разлика је била једнака само 

тежини утрошеног мастила. Мерио је он празну боцу, те би у њу рекао своје 

име и племићке титуле, али је разлика била таман као када се реч претвори 

у дах, а дах у капљу воде, росицу на стакленом зиду оне боце. Пробао је 

разне начине и лукавства, али до размере приче није могао да дође док се 

не досети да нађе човека исте тежине, да том и таквом исприча своју причу 

и да онда види за колико ће тај други да претегне. 

– А, богме, сигурно је да неће мало, само када чује шта све поседујем! – 

наглас је рекао, пре но што је заповест издао. 

Размилеше се намештеници по кнежевини, трагаше за таквим и таквим 

господаревим парњаком, меркаше одока овога и онога, па напослетку, у 

једном пуком свратишту, нађоше скитницу или ходочасника који се по 

тежини није разликовао ни за број слова у имену; звао се наиме као и 

господар, само што није био господар ама баш ничега, ако се не рачуна да 

је својим животом сасвим сам располагао, ходајући по свету тамо и овамо, 

како му се кад прохте. 

Већ у зору, испред палате, постављена је једноставна справа, коју деца 

зову клацкалицом. На једном њеном крају имао је седети кнез, на другом 

онај скитница. Замисао беше једноставна: први ће испричати своју причу, 

други ће је саслушати, па ће се онда видети за колико је претегао. И, тако 

и би. Први је приповедао, други је слушао, јутро се померило ка подневу, 

сунце је достигло вршну тачку, а онда стало да омиче, већ се и сумрак стао 

сукати по крајевима дана, али се ништа није догађало – равнотежа, без 

обзира на раскошну кнежеву причу, није била нарушена, клацкалица се 

није померила ни за трептај, ни горе, ни доле. 

Пред само вече, сасвим промукао од дуга казивања и срџбе што његова 

прича не урађа видним помаком, кнез узвикну: 

– Слушаш ли ти мене? 

– Слушам, господару – узврати онај. – Помно 

слушам, могао бих све и да поновим... 

– Али, то није могуће, толико сам тога вредног 

рекао, зар ни за завист да претегнеш од обиља 

моје приче... 

– Твоја је прича, племенити кнеже, замашна 

– следио је одговор. – Руку на срце, има је, има, 

живот ти није био сирот. Међутим, без обзира на 

њену тежину, ми остајемо на истом зато што си 

28 




ти сам некако лакши док је некоме причаш, а мени је за исто толико лакше 

док те слушам. Зато, иако се много тога у твојој причи збило, међу нама се 

ништа није променило. Ако не рачунаш да нам је обојици за причу лакше. 

А то никако није мало. Рекао бих и да је сасвим довољно. 

У исто време сишавши са справе, кнез и онај скитница се лагано, ногу 

пред ногу, упутише ка палати. Сада је други, онај што није поседовао силна 

имања, нешто потанко казивао првоме, ваљда шта је све видео ходећи 

светом. И обојици је опет било подједнако лакше, како то и бива кад неко 

некоме приповеда причу овакве или онакве садржине. 


Извор: 

Горан Петровић. Све што знам о времену. 

Београд: Народна књига, 2003, стр. 5–8. 

1. Који литерарни детаљи су највише привлачили твоју пажњу током читања 

приче? Објасни због чега. Чиме је аутор постигао ефекат нестварног, 

имагинарног, бајколиког? Усмено представи своја размишљања подстакнута 

овом причом. 

2. Протумачи кнежев лик. Уочи и анализирај епитете којима је он описиван. 

Проучи разлоге због којих је кнез желео да попише све што поседује. Запази 

шта је кнез пописивао сам, а које је пописе препуштао сарадницима. У којим 

околностима кнежева прецизност и ситничавост нарочито долазе до изражаја? 

Којим је стилским средством упечатљиво приказана обимност пописа? (Уочи 

притом стилску улогу општих заменица у приказу пописа). 

3. Зашто је кнез незадовољан резултатима пописа? Која су га осећања обузела на 

крају великог посла? Откриј због чега је изостало задовољство. Зашто га је на крају 

пописа заинтересовала прича о њему самоме? Са каквим се проблемом суочио 

покушавајући да измери тежину приче о себи? Протумачи зашто ни велике књиге 

пописа, ни име изговорено у боцу нису могли да измере причу. Ако би свет био 

сведен на пуку материјалност, шта би се са њим догодило? До какве је спасоносне 

мисли кнез дошао? У чему су скитница и кнез били слични, а у чему су се битно 

разликовали? Ко је од њих двојице био у бољем положају? Објасни због чега. 

4. Колико дуго је трајала кнежева прича? Установи стилску улогу употребљене 

лексике у приказу протока дана и протумачи је. Како се током кнежеве 

целодневне приче понашао скитница? Због чега је кнез разочаран на крају 

дана и исцрпљујуће приче? Зашто клацкалица не претеже на кнежеву страну? 

Протумачи гледиште које нуди скитница. Запази и тумачи симболику завршне 

слике у причи. Каква оптимистична идеја се у овој слици наслућује? О чему је 

могао причати онај што није поседовао силна имања? 

5. Шта из приповедачевог завршног гледишта сазнајеш о улози приче и причања 

у човековом животу? Шта причање значи ономе ко приповеда, а шта ономе ко 

причу слуша? Какво је виђење приповедања писац представио у овој краткој 

причи? Чиме се може измерити тежина приче? Чиме прича и причање повезују 

људе и олакшавају животне изазове пред којима се свако налази? Које се вредности 

уметности приповедања разоткривају у овој краткој причи? 




29

Хиљаду и једна ноћ 

(избор) 

Кључне речи: фолклор, 1001 ноћ, збирка прича, мотив мудре жене, прича и приповедање 

Збирка фолклорних прича Хиљаду и једна ноћ састоји се од прича које 

су настајале у периоду од преко хиљаду година. Њу су створили различити 

анонимни аутори, записивачи, преводиоци, историчари, а сматра се да је 

настала на просторима Индије и Персије. Најстарији пронађени запис текста из 

Хиљаду и једне ноћи потиче из 9. века. Структура збирке одређена је постојањем 

оквирне приче о Шехерезади. 

Хиљаду и једна ноћ представља зборник прича, жанровски различитих. У 

њему проналазимо легенде, бајке, хумореске, приповетке, параболе, анегдоте 

итд. Све приче повезане су причом о цару Шехријару и Шехерезади. 

Шехријар, цар Индије и Персије, разочаран у све жене после откривања 

неверства своје и братовљеве жене, три године спроводио је сурову одлуку 

да сваке ноћи, пошто спава с другом девојком, ту девојку ујутру погуби. 

Једног дана цару је у двор доведена Шехерезада, прелепа везирова ћерка. Она 

је цару почела да прича занимљиву причу, коју није завршила до јутра, те је 

Шехријар одлучио да одгоди њено погубљење док не чује крај. Шехерезадино 

приповедање трајало је ноћима, а она би га увек прекинула на најзанимљивијем 

делу. После 1001 ноћи, цар се уверио у Шехерезадину племенитост и верност, а 

она је, у међувремену, постала његова жена и родила му три сина. 

Шехријаров брат Шахзаман оженио је Шехерезадину сестру Дариазаду. 

Шехерезадине приче забележили су најбољи царски писари. 

Мотив мудре младе жене која одуговлачи и коначно уклања непосредну 

опасност причањем прича присутан је у древним индијским изворима. 

Индијски фолклор је у овом делу представљен у виду појединих прича о 

животињама, што одражава утицај древних санскритских басни, као што је ова 

о голубу и јежу. 

Прича се да је један јеж начинио стан за себе близу једне палме, а на палми 

се настанише голуб-гриваш и његова жена и они свише гнездо на њој и 

живљаху пријатним животом. И јеж говораше у себи: – ето, голуб-гриваш 

и његова жена једу плодове с палме, а ја не налазим пута да доспем до тога. 

Али њих свакако треба преварити неким лукавством. – И он ископа рупу 

испод палме, те тако начини стан за себе и своју жену, а поред рупе начини 

џамију, па се поче усамљивати у њој, показујући своју побожност, своје 

богомољство и свој презир према свету. И голуб-гриваш га виде како се 

клања богу и како му се моли, те се сажали на њ због његове уздржљивости. 

– Колико година живиш тако? – запита јежа голуб-гриваш. – Тридесет 

30 




година – одговори јеж. – А шта једеш? – настави голуб-гриваш. – Оно 

што падне с палме – рече јеж. [...] – А зашто ти се више свидело то место 

него неко друго? – запита га голуб-гриваш. – Нисам га изабрао на путу 

зато што желим да упутим заблуделог и научим незналицу – одговори 

јеж, а голуб-гриваш му рече: – мислио сам да ниси такав, али сада хоћу и 

ја оно што ти имаш. [...] – И голуб-гриваш запита јежа: – а шта треба да 

чиним да бих се ослободио навика овоземаљског живота и да бих се одао 

само клањању господу? – и јеж му одговори: – припремај се за будући 

живот и задовољавај се малим, уздржавајући се од хране – а голуб-гриваш 

узвикну: – како то могу, кад сам ја птица, те не могу летети даље од палме 

на којој се налази моја храна? – Можеш откинути с палме онолико урми 

колико ће бити довољно за годину дана и за тебе и за твоју 

жену, а сам се настани у гнезду под палмом, па се моли 

Алаху да те поучи – рече јеж. – Потом покупи оне урме које 

си покидао, па их све пренеси и склони, како би се могао 

хранити њима за време оскудице, а ако урмама дође крај и 

твој се рок продужи, живи уздржљивим животом. – Нека ти 

Алах узврати срећом за лепу намеру коју си имао кад си ми 

поменуо будући живот и извео ме на прави пут! – узвикну 

голуб-гриваш, а затим голуб и његова женка прионуше на 

посао, и они бацаху урме све дотле док на палми не остаде 

ништа. И онда јеж нађе храну за себе и обрадова се, и 

напуни њом свој стан и сакри је, како би имао шта јести. И 

он говораше у себи: – кад голубу и његовој жени устреба 

хране, они ће је потражити од мене и зажелеће оно што ја 

имам, уздајући се у моју уздржљивост и побожност, па ће 

ми прилетети близу кад чују моје савете и поуке, а ја ћу их 

похватати и појести [...] – А потом голуб и његова жена 

сиђоше с палме, пошто покидаше урме које беху на њој, и 

видеше да их је јеж пренео у своју рупу. И голуб рече јежу: 

– о, праведни јежу, учитељу и саветниче, од урми нема ни 

трага, а ми не знамо за које друго воће којим бисмо се могли 

хранити – а јеж му одговори: – можда их је однео ветар, али 

треба презрети храну ради онога који даје храну – у томе је 

суштина успеха. [...] – И он им је даље давао такве поуке и 

показивао своју побожност изговарајући лепе речи, док му 

птице не повероваше, а кад му се приближише, оне пођоше 

ка отвору на гнезду, не бојећи се његове подмуклости. 

Шехерезада, илустрација у 

издању Хиљаду и једне ноћи 

из 1907. 




31

И тада јеж прискочи улазу шкргућући зубима, те голуб јасно виде да га 

је јеж преварио и узвикну: – како је далеко „данас” од „јуче”! Зар не знаш 

да имају заштитника они којима се чини нажао? Чувај се подмуклости и 

преваре, да те не снађе оно што је снашло обмањиваче који су плели замку 

трговцу. – А како је то било? – запита јеж, и голуб му рече: 

– Допрло ми је до ушију да је један трговац, из града који се зове Синд, 

имао велику имовину. Он је спремио свежњеве и робу, па је отишао у 

неки град да их тамо прода, а за њим пођоше два подмукла човека. Они 

натоварише нешто своје имовине и робе и претвараху се пред трговцем 

да су и сами трговци и да су пошли с њим, а кад се зауставише на првој 

станици да се одморе, ти људи се договорише да преваре трговца и да му 

одузму оно што има. А потом та два друга наумише у души да се послуже 

лукавством и да преваре један другога, те обојица говораху у себи: – ако 

преварим свога друга, мени ће сванути, и ја ћу му одузети сву имовину. 

– И они су крили један од другога своје рђаве намере, и један од њих узе 

своје јело и метну у њега отров, а и други учини то исто са својим јелом, па 

обојица понудише један другоме своје јело, те једоше и заједно умреше. А 

ти људи су седели с трговцем и разговарали с њим, и кад их нестаде и не би 

их задуго, трговац их поче тражити, не би ли сазнао шта је било с њима, и 

нађе их мртве. И онда трговац виде да су то били лукави људи који су хтели 

да га преваре, али су сами били жртве тога лукавства, док трговцу није 

било ништа, већ је узео оно што су они имали. [...] 

Извор: 

Хиљаду и једна ноћ (Књига 3). 

Превео с енглеског Марко Видојковић. 

Београд: Просвета, 1952, стр. 136–142. 


1. Издвој и протумачи мудрости које препознајеш у овој причи која наликује 

басни. 

2. Зашто се у овој причи каже да је „данас” далеко од „јуче”? 

3. Које реченице у наведеној причи одговарају српским народним пословицама: 

Добро се добрим враћа, а зло злим и Како су радили, онако су и прошли? 

4. Наведи одлике голуба и јежа. То можеш учинити и помоћу антонимних парова, 

на пример: благонаклон – завидан; незлобив – злобан; искрен – подмукао итд. 

32 




Књижевни 

родови и врсте 




Структура књижевног дела 

Кључне речи: књижевно дело, структура 

Уобичајено је да се под појмом структурa књижевног дела подразумева 

начин на који се остварују књижевноуметнички садржаји. При описивању 

и тумачењу књижевних текстова важно је да познајемо њихове 

карактеристичне елементе како бисмо могли да коментаришемо њихову 

природу и уметничку улогу у конкретним остварењима. 

Табела 4. Елементи структуре књижевног дела 

СТВАРАЛАЧКА 

ГРАЂА 

Стваралачка грађа долази из различитих извора, које аутори на уметнички начин 

обликују и уносе у свет дела. Она представља целокупан инспиративни материјал, 

који писце покреће на стваралачки чин. Стваралачка грађа књижевних дела је 

разноврсна; неки писци је узимају из прошлости, из историје, неки из актуелног 

окружења, а неки се инспиришу догађајима и личностима за које су чули или о којима 

су читали. 

ТЕМА 

МОТИВ 

ФАБУЛА И СИЖЕ 

Основна садржина и окосница једног књижевног дела назива се тема. Свако књижевно 

дело поседује мноштво тема, па се често приликом разговора и размишљања о 

тематици говори о тематском склопу дела. Неке теме су водеће и веома често се дешава 

да се у делу издвоји једна тема као најупечатљивија, односно главна; међутим, у сваком 

делу присутно је мноштво споредних тема. 

Најмања тематска јединица путем које се остварују теме дела назива се мотив. Мотиви 

могу бити главни и споредни. Неки мотив се може учестало појављивати у садржају 

дела и тада га називамо лајтмотив. Мотиви такође могу покретати радњу и утицати 

на њену динамику. Такве мотиве називамо динамични мотиви. Супротни њима 

су мотиви који заустављају и успоравају (ретардирају) радњу, па их зато називамо 

статичним мотивима. 

Збир догађаја који се излажу у једном књижевном делу, окосница радње, назива се 

фабула. Уколико је, на пример, садржај књижевног дела представљен праволинијски, у 

узрочно-последичном току, за такву фабулу кажемо да је линеарна. Када се приказује 

обрнути временски ток, као сећање на прошле догађаје, такав поступак се назива 

ретроспекција. Фабулу, тј. скуп догађаја који су се одиграли у временском следу, 

читалац сазнаје преко сижеа. Сиже означава уметничку обраду фабуларног материјала. 

То је уметнички организован приказ догађаја у делу. 

КОМПОЗИЦИЈА 

Композиција представља оригиналан начин на који се различити елементи повезују у 

целину, њихов поредак, узајамне односе и везе које се успостављају. 

ЛИК 

Јунаци књижевних дела су учесници догађаја, стања, емоција приказаних у 

књижевноуметничким текстовима. Уобичајена је подела на главне и споредне 

(епизодне) ликове, у зависности од њихове заступљености и утицаја на дешавања 

у свету дела. Специфичне стваралачке поступке који се примењују у представљању 

ликова називамо карактеризација. 

34 




Разврставање књижевних дела 

Проучаваоци књижевности су настојали да 

књижевна дела класификују према различитим 

критеријумима. Најуопштеније поделе класификују 

књижевна дела на она која су писана у стиху (поезија) 

и на она у облику текста (проза). Такође се разликују 

књижевна дела која су пре записивања стварана и 

преношена у колективима, усменим путем (народна, 

усмена књижевност) од оних која су настала као 

резултат индивидуалног стваралачког рада писца 

(ауторска књижевност). 

Књижевна дела се разликују и према стилским 

особинама. Такође, књижевна дела је могуће 

разликовати и према форми, мотивима, тематици. 

Најчешће се разликовање књижевних дела остварује 

преко књижевних родова. Књижевни родови обједињују књижевна дела 

у три велике групе према основним заједничким одликама стваралачког 

израза. Књижевне врсте су ужи појам од књижевних родова. Оне обухватају 

детаљнију класификацију књижевних дела унутар појединих родова. У 

наредној табели пронаћи ћеш основне карактеристике лирског, епског и 

драмског књижевног рода. 

Млада девојка чита, 

Жан Батист Камиј 

Коро, 1868. 

Табела 5. Књижевни родови (главне одлике) 

ЛИРИКА 

ритмички образац (стих), музикалност, субјективност, непосредност, 

сликовитост, експресивност, лирско осећање 

КЊИЖЕВНИ 

РОДОВИ 

(главне одлике) 

ЕПИКА 

приповедање окренуто спољашњем свету; усредсређеност на неку 

ситуацију из живота, стварног или измишљеног; приповедање у стиху 

временом је све више потискивано приповедањем у прози; степенасти, 

паралелни или прстенасти склоп приповедне целине; успоравање тока 

радње – ретардација, епизоде, дигресије; различити приповедачки 

поступци; епска ширина 

ДРАМА 

напетост, сукоб, везаност за сценску уметност; лица воде дијалог, 

полилог, измењују реплике, говоре за себе у присуству других, монолог; 

ставу аутора близак је хор, као и оно што се износи у прологу и епилогу; 

пет етапа целовите драмске радње су: експозиција, заплет, кулминација, 

перипетија и расплет; драма се дели на чинове, а они на сцене и појаве; 

ауторов глас је у драмском тексту присутан једино у упутствима 

намењеним извођачима, дидаскалијама 




35

Лирска песма 

Кључне речи: лирска песма, емоционалност, мисаоност, звучност (еуфонија), 

метрика и ритам, лирски субјекат, поетско време, поетски простор, експлицитна и 

имплицитна поетика 

метрика – нормативно 

или описно учење о мери 

стиха (тј. о метру) 

троп – фигура 

речи која настаје 

променом основног 

значења појединих 

речи (метафора, 

метонимија, синегдоха, 

иронија, алегорија, 

персонификација, 

еуфемизам, хипербола) 

Лирика је у почетку била повезана са једноставним говорним облицима и 

њен израз је почивао на споју речи, музике и покрета у плесу и певању. Ритам 

заједничког певања који је наметала првобитна поезија развио се касније у 

устаљени ритмички образац или стих. Музички елементи, ритам и музикалност, 

омогућавају да лирска поезија мисао изражајно уобличи у посебан језик песме. 

Наглашена осећајност се у лирици изражава помоћу фигура и тропа, различитих 

понављања, коришћењем посебног стила и лексема. 

Разликују се народна лирска поезија и лирика као сложен род писане 

књижевности. 

Лирика се у историји и теорији књижевности досад делила на различите 

начине и према различитим мерилима (према метричким, формалним 

обрасцима, темама којима се бави, стилу који доминира, традицији којој 

припада). 

Стеван Раичковић 

Септембар 

Упознај се са песмом Септембар Стевана Раичковића. Прочитај је пажљиво, 

више пута (наглас, као и у себи). Откривај расположења, сложена осећања и 

мисли лирског субјекта. Запажај избор и распоред речи. Установи њихов утицај 

на ритам стихова и звучност песме. 

Станимо мало, песмо! 

Јесмо ли живели, јесмо? 

Извор: 

Стеван Раичковић. 

Песме. Београд: Српска 

књижевна задруга, 1990. 

Ти си најлепше сате 

– Јаблани кад се злате 

У лакој магли, пени – 

Однела тужно мени. 

Јесење вече, 

Џон Aткинсон 

Гримшо, 19. век 

36 





1. Утисци, доживљаји и размишљања 

Протумачи вишезначност и симболику месеца септембра, означеног у наслову 

песме. Откриј расположења и емотивна стања лирског субјекта и тон његовог 

говора. Проучи звучност песме. На који начин избор и распоред речи утичу на 

атмосферу и доживљај песме? 

2. Песник и његово дело 

Чиме је мотивисано обраћање лирског субјекта сопственом делу, песми? Којим 

је изражајним средством обраћање остварено? Каква значења се остварују 

обликом глагола стати? Протумачи улогу реторског питања. У којим 

стиховима се разоткрива уметникова посвећеност делу и стваралаштву? Која 

се важна животна питања покрећу речима упућеним песми? Објасни лепоте и 

изазове стваралачког живота о којима сазнајеш посредством ове песме. 

3. Магловит септембарски предео 

Уочи и издвој стихове у којима се дочаравају време и поетски простор у делу. 

Којим су поступцима они издвојени? Откривај симболику мотива магле и 

пене. Зашто се управо септембарски дани повезују са размишљањима лирског 

субјекта о смислу стварања? Шта се њима сугерише о одговорима за којима 

лирски субјекат трага? 

4. Јесмо ли живели, јесмо 

Упореди како стихове (песму) доживљава лирски субјекат, а како их доживљаваш 

ти. Објасни зашто песма, као и свако уметничко дело, има различит значај 

за онога ко ствара и онога ко дело доживљава. Шта о уметности и односу 

уметника према сопственом делу сазнајеш из ових стихова? 


На примеру Раичковићеве песме обнови знања о формалним обележјима 

лирике. Анализирај форму песме помоћу следећих задатака. Тумачи уметничку 

улогу запажених формалних одлика песме. 

Шта је везани стих? Које песничке форме називамо слободним стихом? 

Користећи овај критеријум, сврстај песму Септембар у одговарајућу групу 

и образложи своје мишљење. 

Како се назива врста строфе коју препознајеш у песми Септембар? 

Наведи називе других типова строфа који су ти познати. 

Који тип риме уочаваш у песми? Које типове риме још познајеш? Наведи 

их и опиши. За сваки од њих пронађи одговарајуће примере у песмама које 

су ти познате. 

Шта је опкорачење? Издвој стихове у песми Септембар у којима запажаш 

опкорачење. 

везани стих – стих 

који је организован 

по метричким 

правилима (одређено 

место акцента, број 

слогова у стиху, врста 

и распоред рима) 

слободни стих 

– стих у којем се 

организациона 

начела или метричка 

правила не примењују 

доследно 

врсте строфе – 

према броју стихова 

у строфи разликују 

се: дистих (двостих), 

терцет (тростих), 

катрен (четворостих), 

квинта (петостих), 

секстина, септима, 

октава, нона, децима 

опкорачење 

– нарушавање 

уобичајене 

синтаксичко- 

-семантичке или 

синтаксичко- 

-интонационе 

структуре стиха 

захваљујући 

преношењу једног 

дела синтаксичке 

јединице из првог у 

други полустих, или 

из стиха у стих, или 

из строфе у строфу 




37


Портрет Едварда Џејмса, 

Рене Магрит, 1937. 

Табела 6. Типови риме 

• Стваралаштво у уметницима, између осталог, подстиче потребу да трагају 

за разлозима који их покрећу на рад. Они такође настоје да објасне смисао 

свог рада и проникну у тајне стваралачке делатности. Када уметници о томе 

говоре на директан и непосредан начин, такви искази и текстови припадају 

експлицитним поетским исказима. Уколико стваралац 

посредно, на уметнички начин и естетским изражајним 

средствима, говори о стваралаштву, стварању и смислу 

уметности којом се бави, кажемо да су то имплицитна 

поетска гледишта. 

Уметниково трагање за смислом стваралаштва наликује 

и на универзалну људску потребу да открива смисао 

постојања, живота уопште, начина рада, одлука које 

доноси. Како су одговори недокучиви, магловити и 

неухватљиви, трагање се непрестано наставља. 

Посматрај репродукцију слике Портрет Едварда 

Џејмса белгијског уметника Ренеа Магрита. Тумачи 

сложену симболику у наизглед једноставном призору. 

На основу онога што видиш у пољу слике, шта можеш 

наслутити о лику и идејама дела? Шта субјекат 

ове слике, посматрач, открива у одразу површине 

огледала? Коју универзалну људску тежњу он настоји 

да оствари? Шта га, према твом мишљењу, спречава 

да се суочи са својим ликом, односно са собом? 

• Које истине о себи сазнајеш посредством прочитаних 

књига? Шта из књига откриваш о свом карактеру, 

жељама, погледима на људе и свет? У договору са 

наставником, припреми се да у говорној вежби 

Читајући упознајем себе укратко саопштиш сазнања 

до којих су те довела конкретна књижевна дела. 

ТИПОВИ РИМЕ 

ПРЕМА РОДУ ПРЕМА КВАЛИТЕТУ НА ОСНОВУ ДИСТРИБУЦИЈЕ 

• МУШКА рима (једносложна) 

• ЖЕНСКА рима (двосложна) 

• ПРАВА рима (правилна) 

• НЕПРАВА рима (неправилна) 

• ЧИСТА рима 

• НЕЧИСТА рима 

• БОГАТА рима 

• ПАРНА рима 

• УКРШТЕНА рима 

• ОБГРЉЕНА рима 

• ПРЕПЛЕТЕНА рима 

• НАГОМИЛАНА рима 

• ДАЉИНСКА рима 

• РАСУТА рима 

• ЛЕОНИНСКА рима 

38 




Епска песма 

Кључне речи: епска песма, епска техника, догађање, приповедање (нарација), 

ретроспекција, ретардација, карактеризација, главни и споредни (епизодни) ликови, 

директна, индиректна и метафоричка карактеризација, композиција, литерарни проблеми, 

драматизација, екранизација 

Епика је један од најстаријих књижевних 

родова. Стасавала је у усменом 

стваралаштву, и то у облику стиха, а 

један од њених најзаступљенијих облика 

је епска песма. Касније су епски са држаји 

саопштавани и у прози. 

Дела епске књижевности најчешће су 

обимна и приказују узбудљива дешавања 

и радњу кроз сложене заплете и 

занимљиве расплете. Догађаји у епској 

песми приказују се уобичајеним епским 

техникама. Епска радња је доследно повезана 

са ликовима или групом ликова, 

чији се карактери у наведеним зби вањима 

непосредно испољавају и расветља 

вају речима, поступцима и исказа 

ним гледиштима. Сложеност епских 

садржаја приказује се поступно, са много 

пона вљања. Главни догађај је обично 

пропраћен споредним (епизодним) догађајима. 

Скуп књижевних поступака и средстава карактеристичних за епску 

поезију чини епске технике. Оне су развијане још у усменој књижевности, а 

затим њихове особености преузимају и варирају различити аутори. Управо 

зато што је на почетку епске песме истакнут јунак, сугерисан заплет и 

наговештен исход, напетост излагања се не постиже држањем слушалаца у 

неизвесности. У епске технике спадају и различита средства ретардације, 

односно успоравања радње и одлагања њеног завршетка. За епску песму 

карактеристични су и каталог, затим понављања, различите врсте поређења 

и стални (стајаћи) епитети. 

Роберт од Нормандије у 

опсади Антиохије, 

Жан Жозеф Даси, 1850. 




39

Бановић Страхиња 

народна епска песма 

Пред тобом се налази једна од најлепших српских епских песама, коју је Вук 

Караџић записао од Старца Милије. Прочитај Бановић Страхињу и бележи 

своја запажања током читања. Размишљај о литерарним проблемима у песми и 

о сложеним питањима која покреће. Уз помоћ истраживачких задатака који се 

налазе иза текста песме припреми се да о њој разговараш. 

Бановић Страхиња – лик 

непознат историји 

подранити – поранити, 

устати рано; пожурити 

ђого – назив одмила за 

ђогата, коња беле длаке 

жељковати – жељно, 

нестрпљиво очекивати 

диба – свилена тканина 

проткана златом 

кадифа – сомот 

чоха – врста вунене тканине 

френђија кула – грађевина, 

здање зидано по угледу на 

француски двор 

совра – софра, свечана трпеза 

господску ријеч бесјеђаху – 

водили су пријатан и учтив 

разговор 

дворити – служити, 

послуживати 

купа – велика метална чаша, 

пехар 

ђаконије – разноврсна јела 

зачамити – остати негде дуго, 

задржати се 

Нетко бјеше Страхинићу бане! 

Бјеше бане у маленој Бањској, 

У маленој Бањској крај Косова, 

Да такога не има сокола. 

Једно јутро бане подранио, 

Зове слуге и к себе призивље: 

„Слуге моје! хитро похитајте, 

Седлајте ми од мегдана ђога, 

Окитите, што љепше можете, 

Опашите, што тврђе можете; 

Јел’ ја, ђецо, мислим путовати: 

Хоћу Бањску оставити града, 

Мислим ђога коња уморити 

И у гости, ђецо, одлазити, 

У тазбину у била Крушевца, 

К милу тасту старцу Југ Богдану, 

Ка шурева девет Југовића; 

Тазбина ме та жељкује моја.” 

Господара слуге послушаше, 

Те сокола ђога оседлаше, 

Опреми се Страхинићу бане, 

Уд’ри на се дибу и кадифу, 

Поноситу чоху сајалију, 

Што од воде чоха црвенија, 

А од сунца чоха руменија; 

Окити се један српски соко, 

Па посједе ђога од мегдана – 

Одмах пође, у тазбину дође, 

У тазбину, у била Крушевца, 

Ђе од скоро царство постануло; 

А виђе га старац Југ Богдане, 

И виђе га девет мили шура, 

Соколова девет Југовића: 

Мила зета једва дочекаше, 

У наручје зета загрлише, 

Вјерне слуге коња прифатише; 

Зета воде на френђију кулу. 

Код готове совре засједоше, 

Те господску ријеч бесјеђаху; 

Навалише слуге и слушкиње: 

Неко двори, неко вино служи. 

Што бијаше ришћанске господе, 

Посједаше, те пијаху вино: 

Уврх совре стари Југ Богдане, 

С десне стране уза раме своје 

Сједе зета Страхинића бана, 

И ту сједе девет Југовића, 

Низа совру остала господа; 

Ко л’ је млађи, двори господаре. 

Но бијеше то девет шурњаја, 

Но шурњаје дворе упоредо, 

Дворе свекра силна Југ Богдана, 

И двораху своје господаре, 

А највише зета поносита; 

А слуга им једна вино служи, 

Служи вино једном купом златном, 

Златна купа девет бере литар’; 

Ја да видиш друге ђаконије, 

Ђаконије, млоге госпоштине – 

Како, брате, ђе је царевина! 

Позадуго бане гостовао, 

Позадуго бане зачамао, 

Поноси се бане у тазбини. 

Госпоштине што је у Крушевцу, 

Досадише јутром и вечером 

Молећи се силну Југ Богдану: 

„Господару, силан Југ Богдане! 

Љубимо ти свиленога скута 

40 




И десницу твоју билу руку, 

Ну потруди чудо и госпоство 

И поведи мила зета твога, 

Ну доведи Страхинића бана 

У дворове и у куће наше, 

Да ми њему пошту учинимо.” 

Сваком Јуже хатар навршује. 

Доке тако изредили били, 

Дуго било и вријеме прође, 

И задуго бане зачамао. 

Но да видиш јада изненада! 

Једно јутро, кад огрија сунце, 

Мезил стиже и бијела књига 

Баш од Бањске, од малена града, 

Од његове остарјеле мајке – 

Бану књига на кољено паде. 

Кад разгледа и проучи књигу, 

Ал’ му књига доста грдно каже, 

Књига каже ђе га куне мајка: 

„Ђе си, сине, Страхинићу бане? 

Зло ти било у Крушевцу вино! 

Зло ти вино, несретна тазбина! 

Виђи књигу, нечувених јада! 

Изубаха једна паде сила, 

Турски, сине, од Једрена царе, 

А цар паде у поље Косово, 

А цар паде, доведе везире, 

А везире, несретне већиле. 

Што је земље те облада царе, 

Сву је Турску силу подигао, 

У Косово поље искупио. 

Притискао све поље Косово, 

Уватио воде обадвије: 

Покрај Лаба и воде Ситнице 

Све Косово сила притиснула. 

Кажу, сине, и причају људи: 

Од Мрамора до сува Јавора, 

Од Јавора, сине, до Сазлије, 

До Сазлије на ћемер-ћуприје, 

Од ћуприје, сине, до Звечана, 

Од Звечана, кажу, до Чечана, 

Од Чечана врху до планине 

Турска сила притисла Косово. 

Под број, сине, на тефтере кажу 

Но у цара сто хиљада војске 

Некаквога царева спахије, 

Што имају по земљи тимаре 

И што једу љеба царевога 

И што јашу коње од мегдана; 

Што не носе по млого оружа, 

До по једну о појасу сабљу. 

У Турчина, у турскога цара, 

Кажу, сине, другу војску силну – 

Огњевите јањичаре Турке, 

Што Једрене држе, кућу билу; 

Јањичара, кажу, сто хиљада. 

Кажу, сине, и говоре људи 

У Турчина трећу војску силну – 

Некакога Туку и Манџуку, 

А што хуче, а што грдно туче. 

У Турчина војске свакојаке. 

У Турчина једну кажу силу, 

Самовољна Турчин-Влах Алију, 

Те не слуша цара честитога, 

За везире никад и не мисли, 

За цареву сву осталу војску 

А колико мраве по земљици; 

Таку силу у Турчина кажу. 

Он беза зла, сине, проћи не шће, 

Не шће с царем, сине, на Косово; 

Окренуо друмом лијевијем, 

Те на нашу Бањску ударио, 

Те ти Бањску, сине, ојадио: 

И живијем огњем попалио, 

И најдоњи камен растурио, 

Вјерне твоје слуге разагнао, 

Стару мајку твоју ојадио, 

Са коњем јој кости изломио, 

Вјерну твоју љубу заробио, 

Одвео је у поље Косово – 

Љуби твоју љубу под чадором, 

А ја, сине, кукам на гаришту, 

А ти вино пијеш у Крушевцу! 

Зло ти вино напокоње било!” 

Ја кад бане књигу проучио, 

Мука му је и жао му било: 

да ми њему пошту учинимо 

– да га угостимо 

хатар навршује – испуњава 

жељу 

мезил – мензил, гласник, 

курир у турској царевини 

изубаха – изненада 

већил – владарев заступник 

обладати – завладати 

уватио воде обадвије 

– заузео обе реке (Лаб и 

Ситницу) 

Сазлија – мост на Косову у 

близини Вучитрна 

ћемер-ћуприја – мост који 

има велике лукове 

тефтер – бележница 

спахија – властелин, 

велепоседник 

тимар – доживотни посед 

који се додељивао војницима 

– племићима 

и најдоњи камен растурио 

– срушио је и темељ 

разагнати – растерати, 

разјурити 

гариште – згариште 

напокоње – последње 




41

намрдити се – намргодити се 

раздертити се – забринути се 

јеглен – разговор 

махана – мана 

хаинин – одметник 

убринути – забринути 

рухо пром’јенити – преобући 

(се), прерушити (се) 

каук – чалма (повез око главе, 

израђен од лаке тканине) 

меневиш чакшире – 

модрољубичасте панталоне 

међедина – огртач од 

медвеђег крзна 

сјетовати – овде: саветовати 

делибаша – заповедник 

мановски – говор Турака 

из Манисе, области у Малој 

Азији 

арнаутски – албански 

уводити – уходити, 

шпијунирати 

ласно – лако, олако 

У образ је сјетно, невесело, 

Мрке брке ниско објесио, 

Мрки брци пали на рамена; 

У образ се љуто намрдио, 

Готове му сузе ударити. 

А виђе га старац Југ Богдане, 

Виђе зета јутру на уранку; 

Плану Јуже како огањ живи, 

Страхинићу зету проговара: 

„О мој зете, Бог ми с тобом био! 

Што си, зете, јутрос подранио? 

А у образ сјетно, невесело? 

Од шта си се, зете, раздертио? 

На кога си с’, зете, ражљутио? 

Ал’ се шуре тебе насмијаше, 

У јеглени ружно говорише? 

Ал’ шурњаје тебе не дворише? 

Ал’ махану тој тазбини нађе? 

Кажи, зете, шта је и како је?” 

Плану бане па му проговара: 

„Прођ’ се тасте, стари Југ Богдане! 

Ја сам с шурам’ био у лијепо, 

А шурњаје господске госпође 

Дивно зборе, а дивно ме дворе, 

Тој тазбини мојој мане нема, 

Но да видиш, што сам невесео: 

Стиже књига од малене Бањске, 

Баш од моје остарјеле мајке.” 

Каже јаде тасту на уранку, 

Како су му двори похарани, 

Како су му слуге разагнате, 

Како ли је мајка прегажена, 

Како ли је љуба заробљена: 

„Но мој тасте, стари Југ Богдане! 

И ако је моја данас љуба, 

Љуба моја, ал’ је шћера твоја: 

Срамота је и мене и тебе; 

Но мој тасте, старац Југ Богдане! 

Мислиш ли ме мртва пожалити, 

Пожали ме док сам у животу. 

Молим ти се и љубим ти руку, 

Да даш мене ђеце деветоро, 

Ђецу твоју, а шуреве моје, 

Да ја, тасте, у Косово пођем, 

„а потражим душманина мога, 

А царева грдна хаинина, 

Који ми је робље заробио; 

А немој се, тасте, препанути, 

Ни за твоју ђецу убринути; 

Ја ћу ђеци, мојим шуревима, 

Хоћу њима рухо пром’јенити, 

А у турско рухо облачити: 

Око главе бијеле кауке, 

А на плећи зелене доламе, 

А на ноге меневиш чакшире, 

О појасу сабље пламените; 

Призват’ слуге и казаћу јунак, 

Нека слуге коње оседлају, 

Оседлају, тврдо опасују, 

Нек пригрћу мрким међединам’: 

Учинићу ђецу јањичаре; 

Ја ћу ђецу шуре сјетовати, 

Каде са мном биду кроз Косово, 

А кроз војску цара на Косову, 

Пред њима ћу бити делибаша, 

Нек се стиде и нек се препану, 

Нек се свога боје старјешине; 

Когођ стане у царевој војсци, 

Когођ стане с нама говорити, 

Стане турски, окрене мановски, 

Ја с Турцима могу проговорит’, 

Могу турски, и могу мановски, 

И арапски језик разумијем, 

И накрпат ситно арнаутски; 

Проводићу ђецу кроз Косово, 

Сву ћу војску Турску уводити, 

Док ја нађем душманина мога, 

А Турчина силна Влах Алију, 

Који ми је робље поробио; 

Нек шуреви биду у невољи, 

Ел сам, тасте, могу погинути, 

Код шурева нећу погинути 

Јали ране ласно допанути.” 

Кад то зачу стари Југ Богдане, 

Плану Јуже, како огањ живи, 

Страхињ-бану зету проговара: 

42 




„Страхињ-бане, ти мој зете мили! 

Виђех јутрос, да памети немаш. 

Што ми ђеце иштеш деветоро, 

Да ми ђецу водиш у Косово, 

У Косово, да их кољу Турци, 

Немој, зете, више проговарат’, 

Не дам ђеце водит’ у Косово, 

Макар шћери нигда не видио. 

Мио зете, дели Страхињ-бане! 

Рашта си се тако раздертио? 

Знаш ли, зете? не знали те људи! 

Ал’ ако је једну ноћ ноћила, 

Једну ноћцу шњиме под чадором, 

Не може ти више мила бити, 

Бог ј’ убио, па је то проклето, 

Воли њему, него тебе, сине; 

Нека иде, враг је однесао! 

Бољом ћу те оженити љубом, 

С тобом хоћу ладно пити вино, 

Пријатељи бити до вијека; 

А не дам ти ђецу у Косово.” 

Плану бане, како огањ живи, 

У иједу и тој муци љутој 

Не шће викнут’ ни призвати слугу, 

За сеиза ни хабера нема, 

Но сам оде к ђогу у ахаре, 

Ја како га бане оседлао! 

Како ли га тврдо опасао! 

Па заузда ђемом од челика, 

Пред дворе га води у авлију 

К бињекташу бијелу камену, 

Па се ђогу фати на рамена 

Погледује девет својих шура, 

А шуреви у земљицу црну. 

Бан погледну пашенога свога, 

Некакога млада Немањића, 

А Немањић гледа у земљицу. 

Кад пијаху вино и ракију, 

Сви се фале за добре јунаке, 

Фале с’ зету и Богом се куну: 

„Волимо те, Страхинићу бане! 

Но сву земљу нашу царевину;” 

Ал’ да видиш јада на невољи! 

Бану јутрос нема пријатеља: 

Није ласно у Косово поћи. 

Виђе бане, ђе му друга нема, 

Сам отиде пољем Крушевачким 

Ја кад био низ широко поље, 

Обзире се ка Крушевцу б’јелу, 

Неће ли се шуре присјетити, 

Неће ли се њима ражалити; 

А кад виђе јутрос на невољи 

Ђе му нема главна пријатеља, 

Паде на ум, па се досјетио 

За његова хрта Карамана, 

Кога воли него добра ђога, 

Те привикну из бијела грла, 

Остало је хрче у ахару; 

Зачу гласа, хитро потрчало 

Док у пољу пристиже ђогина, 

Покрај ђога хрче поскакује, 

А златан му литар позвекује, 

Мило било, разговори с’ бане 

Оде бане на коњу ђогину, 

Те пријеђе поља и планине, 

Ја кад дође у поље Косово, 

Кад сагледа по Косову силу, 

Ал’ се бане мало препануо, 

Па помену Бога истинога, 

У ордију турску угазио. 

Иде бане по пољу Косову, 

Иде бане на четири стране, 

Тражи бане силна Влах Алију, 

Ал’ не може бане да га нађе; 

Спушти с’ бане ка води Ситници, 

На једно је чудо нагазио: 

На обали до воде Ситнице, 

Један зелен ту бијаше чадор, 

Широк чадор поље притиснуо, 

На чадору од злата јабука, 

Она сија, како јарко сунце, 

Пред чадором побијено копље, 

А за копље вранац коњиц свезан; 

На глави му маха Стамболија 

дели – скраћено од делија 

рашта – зашто, због чега 

ијед – јед, гнев, љутња 

сеиз – коњушар 

хабер – абер, глас, позив, 

порука 

ахар – коњушница 

ђем – гвоздени круг у устима 

коња за који се каче узде 

бињекташ – камен на који се 

стаје када се пење на коња 

хрт – врста пса 

литар – поводац, огрлица 

за пса 

ордија – војска 

маха Стамболија – зобница, 

торба у којој се носи зоб 




43

прохесапити – размислити 

пригонити ђогина – привести 

(довести) коња до нечега/ 

некога 

дервиш – припадник 

муслиманског верског реда 

бекрија – онај који је склон 

опијању и ноћном животу 

кондијер – кондир, пехар, 

крчаг 

селам – муслимански поздрав 

те у пићу грдно проговараш 

– па у пијанству ружно и 

нетачно говориш 

каурин – неверник за 

муслимане, хришћанин 

једек – резервни коњ 

пандури – слуге; стражари 

мож’ ли с’, робе, јунак 

откупити – откуп је 

подразумевао давање 

новчане надокнаде како би 

се заробљеник ослободио 

ропства господара који га је 

утамничио 

двора доватити – доспети 

до дома 

лав – посед 

тврда ћу ти јамца 

оставити – оставићу ти 

јамчевину (гаранцију) 

забушити – задесити 

Бије ногом десном и лијевом. 

Кад то виђе Страхинићу бане, 

Прохесапи и умом премисли: 

Баш је чадор силна Влах Алије, 

Те ђогина коња пригоњаше, 

Копље јунак скиде са рамена, 

Те чадору врата отворио 

А да види, ко је под чадором, 

Не бијаше силан Влах Алија, 

Но бијаше један стари дервиш, 

Бијела му прошла појас брада, 

Шњиме нема нитко под чадором, 

Бекрија је тај несрећан дервиш, 

Пије Турчин вино кондијером, 

Но сам лије, но сам чашу пије, 

Крвав дервиш бјеше до очију; 

Кад га виђе Страхинићу бане, 

Те му селам Турски називаше, 

Пијан дервиш оком разгледаше, 

Па му мучну ријеч проговара: 

„Да си здраво! дели Страхин-бане 

Од малене Бањске крај Косова.” 

Плану бане, препаде се љуто, 

Те дервишу турски одговара: 

„Бре! дервишу, несретна ти мајка! 

Рашта пијеш? рашта се опијаш? 

Те у пићу грдно проговараш 

И Турчина зовеш каурином. 

Шта помињеш некакога бана? 

„Ово није Страхинићу бане, 

Но ја јесам цареви делија, 

Једеци се царски покидаше, 

У ордију турску побјегоше, 

Све делије хитро потрчаше, 

Да једеке цару пофатамо; 

Ако кажем цару, ја везиру, 

Коју си ми ријеч бесједио, 

„Хоћеш, стари, јада допанути.” 

Грохотом се дервиш осмјенуо: 

„Ти делијо, Страхинићу бане! 

„Знаш ли, бане, не знали те јади! 

Да сам саде на Голеч-планини, 

Да те видим у царевој војсци, 

Познао бих тебе и ђогина, 

И твојега хрта Карамана, 

Кога волиш, него добра ђога. 

Знаш ли, бане од малене Бањске! 

Познајем ти чело како ти је, 

И под челом очи обадвије, 

И познајем оба мрка брка. 

Знаш ли бане? не знало те чудо! 

Кад западох ропства у вијеку, 

Пандури ме твоји ухитише 

У Сухари врху на планини, 

У руке ме твоје додадоше, 

Ти ме баци на дно од тамнице, 

Те робовах и тамницу трпљех 

И зачамах за девет година, 

Девет прође, а стиже десета, 

А тебе се, бане, ражалило, 

Те ти зовну Рада тамничара, 

Твој тамничар на тамничка врата, 

Изведе ме к тебе у авлију. 

Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу? 

Кад запита и мене упита: 

„Ропче моје, змијо од Турака! 

Ђе пропаде у тамници мојој! 

Мож’ ли с’, робе, јунак откупити.” 

Ти ме питаш, ја право казујем: 

„Могао бих живот откупити! 

Тек да ми се двора доватити, 

Очевине и пак постојбине; 

Имао сам нешто мало блага, 

Млоге лаве и млоге тимаре, 

Могао бих откуп саставити; 

Ал’ ми, бане, вјеровати нећеш, 

Да ме пустиш двору бијеломе: 

Тврда ћу ти јамца оставити, 

Тврда јамца, Бога истинога, 

Другог јамца Божу вјеру тврду, 

Како ћу ти откуп донијети.” 

И ти, бане, повјерова мене, 

И пушти ме двору бијеломе, 

Очевини и тој постојбини; 

А кад дођох грдној постојбини, 

Тамо су ме јади забушили: 

44 




У дворове, постојбину моју, 

У дворове куга ударила, 

Поморила и мушко и женско, 

На оџаку нико не остао, 

Но ти моји двори пропанули, 

Пропанули, па су опанули, 

Из дувара зовке проникнуле; 

Што су били лави и тимари, 

Појагмили Турци на миразе; 

Кад ја виђех дворе затворене: 

Неста блага, неста пријатеља; 

Нешто мислих, па на једно смислих: 

Мезилских се ја дофатих коња, 

Те отидох граду Једренету, 

Одох к цару и одох к везиру, 

Виђе везир, па доказа цару, 

Ја какав сам јунак за мегдана; 

Ођеде ме цареви везире, 

Ођеде ме и чадор ми даде; 

Цар ми даде од мегдана вранца, 

И даде ми свијетло оруже; 

Потписа ме цареви везире, 

Да сам војник цару до вијека. 

А ти, бане, данас к мене дође, 

Да ти узмеш твоје дуговање, 

А ја, бане, ни динара немам. 

Страхинићу, јада допануо! 

Ђе ти дође, да погинеш лудо 

У Косову у војсци царевој!” 

Виђе бане, познаде дервиша, 

Од ђогата коња одсједаше, 

Пак загрли стариша дервиша: 

„Богом брате! старишу дервишу! 

На поклон ти моје дуговање! 

Ја не тражим, брате, ни динара, 

Ни ја тражим твоје дуговање, 

Но ја тражим силна Влах Алију, 

Који ми је дворе растурио, 

Који ми је љубу заробио; 

Кажи мене, старишу дервишу, 

Кажи мене мога душманина? 

Братимим те и јоште један пут, 

Немој мене војсци проказати, 

Да ме војска турска не опколи.” 

Но се дервиш Богом проклињаше: 

„Ти соколе, Страхинићу бане! 

Тврђа ми је вјера од камена, 

Да ћеш саде сабљу повадити, 

Да ћеш пола војске погубити, 

Невјере ти учинити нећу, 

Ни твојега љеба погазити 

И ако сам био у тамници, 

Доста си ме вином напојио, 

Бијелијем љебом наранио, 

А често се сунца огријао, 

Пуштио си мене вересијом; 

Не издадох ни додадох тебе, 

Не свјеровах, ели немах откуд; 

Од мене се немој побојати. 

А што питаш и разбираш, бане, 

За Турчина силна Влах Алију, 

Он је бијел чадор разапео 

На Голечу високој планини; 

Тек ти хоћу, бане, проговорит’: 

Јаши ђога, бјежи из Косова, 

Ел ћеш, бане, погинути лудо: 

У себе се поуздати немој, 

Ни у руку, ни у бритку сабљу, 

Ни у твоје копље отровано, 

Турчину ћеш на планину доћи, 

Хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи: 

Код оружа и код коња твога 

Жива ће те у руке фатити, 

Хоће твоје саломити руке, 

Живу ће ти очи извадити.” 

Насмија се Страхинићу бане: 

„Богом брате, старишу дервишу! 

Не жали ме, брате, од једнога, 

Тек ме војсци турској не прокажи.” 

А Турчин му ријеч проговара: 

„Чујеш ли ме, дели Страхин-бане! 

Тврђа ми је вјера од камена, 

Да ћеш саде ђога наљутити, 

Да ћеш саде сабљу повадити, 

на оџаку нико не остао 

– нико од укућана није 

преживео, цела породица је 

страдала 

зовка – врста траве 

појагмити – разграбити 

мезилски коњи – коњи 

којима се разносила пошта 

стариша – старац, стари 

(одмила) 

проказати – потказати, 

пријавити некоме 

вересија – давање услуге 

(робе) на дуг, почек 

свјеровати – одржати реч 




45

брод – гâз, прелаз преко реке 

грдан – голем, велик, огроман 

адет – обичај 

каил – расположен 

мукадем-појас – господски, 

богато украшен појас 

џас – страх 

призирати се – привиђати се 

оправити – послати 

пуљат – шарен 

придрнути се – разбеснети се, 

помамити се 

Да ћеш сатрт’ пола цару војске, 

Невјере ти учинити нећу, 

Ни Турцима проказати тебе.” 

Збори бане, не подрани отлен, 

Обраћа се са коња ђогина: 

„О мој брате, старишу дервишу! 

Појиш коња јутром и вечером, 

Појиш коња на води Ситници, 

Ну увјеџбај, и право ми кажи, 

Ђе су броди на тој води ладној, 

Да ја мога коња не углибим?” 

А дервиш му право проговара: 

„Страхин-бане, ти соколе српски! 

Твоме ђогу и твоме јунаштву 

Свуд су броди, ђегођ дођеш води.” 

Бан удари, воду пребродио, 

И прими се на коњу ђогину, 

Прими с’ бане уз Голеч планину, 

Он је оздо, а сунашце озго, 

Те огрија све поље Косово, 

И обасја сву цареву војску. 

Ал’ да видиш силна Влах Алије! 

Сву ноћ љуби Страхинову љубу 

На планини Турчин под чадором; 

У Турчина грдан адет бјеше: 

Каил сваки заспат’ на уранку, 

На уранку, кад огр’јева сунце; 

Очи склопи, те борави санак; 

Колико је њему мила била 

Та робиња љуба Страхинова, 

Пануо јој главом на криоце, 

Она држи силна Влах Алију, 

Па чадору отворила врата, 

Она гледа у поље Косово, 

Те ти турску силу разгледује. 

Прегледује каки су чадори, 

Прегледује коње и јунаке; 

За јад јој се очи откинуше, 

Те погледну низ Голеч планину, 

Виђе оком коња и јунака. 

Како виђе и оком разгледа, 

Турчина је дланом ошинула, 

Ошину га по десном образу, 

Ошину га, па му проговара: 

„Господаре, силан Влах Алија! 

Ну се дигни, главу не дигао! 

Ну опасуј мукадем-појаса, 

И припасуј свијетло оруже, 

Ето к нама Страхинића бана, 

Сад ће твоју главу укинути, 

Са ће мене очи извадити.” 

Плану Турчин, како огањ живи, 

Плану Турчин и оком погледну, 

Па се Турчин гротом насмијао: 

„Душо моја, Страхинова љубо! 

Чудно ли те Влашче препануло! 

Од њега си џаса задобила, 

Кад т’ одведем граду Једренету, 

Бан ће ти се и онђе призират’; 

Оно није Страхинићу бане, 

Већ је оно царев делибаша, 

К мене га је царе оправио, 

Јал’ је царе, јал’ Мемед везире, 

Да ме царе зове на предају, 

Да ја војску цару не растурам: 

Препали се цареви везири, 

Да им почем сабљу не ударим; 

Но да можеш оком погледати, 

Ти се, душо, немој препанути, 

Кад потегнем моју бритку сабљу, 

Те ошинем цар’ва делибашу, 

Нека другог већ не шиље к мене.” 

Страхинова проговара љуба: 

„Господаре, силан Влах Алија! 

Та л’ не видиш? испале ти очи! 

Ово није цареви делија, 

Мој господар Страхинићу бане, 

Ја познајем чело како му је 

И под челом очи обадвије, 

И његова оба мрка брка, 

И под њиме пуљата ђогата, 

И жутога хрта Карамана; 

Не шали се главом, господару!” 

Ја кад зачу Туре Влах Алија, 

Како ли се Туре придрнуло, 

Те поскочи на лагане ноге, 

46 




Опасује мукадем-појаса, 

А пињале остре за појаса, 

И ту бритку сабљу припасује, 

А све врана коња погледује. 

У то доба бане пристасао, 

Мудар бане, пак је иштетио: 

На јутру му не зва добро јутро, 

Нити турски селам називаше, 

Но му грдну ријеч проговара: 

„А ту ли си? јадан копилане! 

Копилане, царев хаинине! 

Чије ли си дворе похарао? 

Чије ли си робље поробио? 

Чију л’ љубиш под чадором љубу? 

Излази ми на мегдан јуначки!” 

Скочи Турчин ка’ да се придрну, 

Једном крочи, до коња докрочи, 

Другом крочи, коња појахао, 

Притегну му обадва дизђена. 

Ал’ не чека Страхинићу бане, 

Но на њега ђога нагоњаше, 

Па на њега бојно копље пушти; 

Удари се јунак на јунака, 

Пружи руке силан Влах Алија, 

У руку му копље уфатио, 

Па ти бану ријеч проговара: 

„Копилане, Страхинићу бане! 

А шта ли си, влашче, промислило? 

Није с’ ово бабе Шумадијнске, 

Да разгониш и да набрекујеш, 

Но је ово силан Влах Алија, 

Што с’ не боји цара ни везира, 

Што ј’ у цара војске државине, 

Чини ми се сва царева војска, 

Као мрави по зеленој трави; 

А ти, море! мегдан да дијелиш!” 

То му рече, бојно копље пушти, 

Од прве га обранити шћаше, 

Бог поможе Страхинићу бану, 

Има ђога коња од мегдана, 

Како копље на планини звизну, 

Соко ђого паде на кољена, 

Изнад њега копље прелетало, 

Ударило о камен студени, 

Натроје се копље саломило: 

До јабуке и до десне руке. 

Док сатрше она копља бојна, 

Потегоше перне буздохане: 

Кад удара силан Влах Алија, 

Кад удара Страхинића бана, 

Из седла га коњу изгоњаше, 

А на уши ђогу нагоњаше, 

Бог поможе Страхинићу бану, 

Има ђога коња од мегдана, 

Што га данас у Србина нема, 

У Србина, нити у Турчина, 

Узмахује и главом и снагом, 

Те у седло баца господара; 

Кад удара Страхинићу бане 

Мучну алу силна Влах Алију, 

Из седла га маћи не могаше, 

Тону вранцу коњу до кољена 

У земљицу ноге све четири. 

Буздохане перне поломише, 

Поломише, и пера просуше, 

Па су бритке сабље повадили, 

Да јуначки мегдан подијеле. 

Но да видиш Страхинића бана! 

Кажу има сабљу о појасу: 

Ковала су сабљу два ковача, 

Два ковача и три помагача, 

Од неђеље опет до неђеље, 

Од челика сабљу претопили, 

У острицу сабљу угодили; 

Турчин ману, а дочека бане, 

На сабљу му сабљу дочекао, 

По поли му сабљу пресјекао: 

Виђе бане, па се разрадова, 

Љуто сави и отуд и отуд, 

Еда би му главу осјекао, 

Јал’ Турчину руке обранио; 

Удари се јунак на јунака, 

Не да Турчин главу укинути, 

Не да своје руке иштетити, 

пињале – кратки ножеви 

пристасати – пристићи, 

доспети 

иштетити – нанети штету; 

оштетити; ранити 

дизђени – дизгини, каишеви 

од узда; поводац 

набрекивати – постати 

напрегнут 

перни – који има пера 

разрадовати се – растужити се 

Јаничар, дрворез, 

16. век 




47

оштрпкивати – крњити, 

кидати; повређивати 

балчак – дршка сабље или 

мача 

подбити – дохватити, 

зграбити, узети 

јаглук – марама 

чекрк-челенка – златно или 

сребрно одличје; обично се 

носило на челу, за калпаком 

обранити – ранити, 

повредити 

Но се брани с оном половином: 

Половину на врат натураше, 

И својега врата заклоњаше, 

И банову сабљу оштрпкује, 

Све откида по комат и комат 

Обадвије сабље исјекоше, 

До балчака сабље догонише, 

Побацише њине одломчине, 

Од хитријех коња одскочише, 

За била се грла доватише, 

Те се двије але понијеше 

На Голечу на равној планини; 

Носише се љетни дан до подне, 

Док Турчина пјене попануше, 

Бијеле су како горски снијег, 

Страхин бана б’јеле, па крваве, 

Искрвави низ прси хаљине, 

Искрвави чизме обадвије. 

А кад бану мука досадила, 

Тада бане ријеч проговара: 

„Љубо моја, тебе бог убио! 

Које јаде гледаш на планини? 

Но ти подби један комат сабље, 

Удри, љубо, мене, ја Турчина: 

Мисли, љубо, кога тебе драго.” 

Али Турчин љуто проговара: 

„Душо моја, Страхињина љубо! 

Немој мене, но удри Страхина, 

Нигда њему мила бити нећеш, 

Пријекорна бити до вијека: 

Кориће те јутром и вечером, 

Ђе си била са мном под чадором; 

Мене бити мила до вијека, 

Одвешћу те Једренету граду, 

Наредићу тридест слушкињица, 

Нек ти држе скуте и рукаве, 

Ранићу те медом и шећером, 

Окитити тебе дукатима 

Саврх главе до зелене траве; 

Удри саде Страхинића бана!” 

Женску страну ласно преварити: 

Лако скочи, ка’ да се помами, 

Она нађе један комат сабље, 

Зави комат у везени јаглук, 

Да јој билу руку не обрани, 

Па облеће и отуд и отуд, 

Чува главу Турчин Влах Алије, 

А ошину господара свога, 

Господара Страхинића бана, 

Поврх главе по чекрк-челенци 

И по њег’ву бијелу кауку, 

Прес’јече му златали челенку, 

И прес’јече бијела каука, 

Мало рани главу на јунаку, 

Поли крвца низ јуначко лице, 

Шћаше залит’ очи обадвије. 

Препаде се Страхинићу бане, 

Ђе погибе лудо и безумно, 

А нешто се бане домислио, 

Викну бане из бијела грла 

Некакога хрта Карамана, 

Што је хрче на лов научио, 

Михаљ Добози и 

његова жена, Виктор 

Мадараш, 1868. 

48 




Викну бане и опет привикну, 

Скочи хрче и одмах дотрча, 

Те банову љубу доватило; 

Ал’ је женска страна страшивица, 

Страшивица свака од пашчади, 

Баци комат у зелену траву, 

Љуто врисну, далеко се чује, 

Жута хрта за уши подбила, 

Те се шњиме коље низ планину, 

А Турчину очи испадоше, 

Колико му нешто жао бјеше, 

Те он гледа, што се чини шњоме; 

Али бану друга снага дође, 

Друга снага и срце јуначко, 

Те оману тамо и овамо, 

Док Турчина с ногу укинуо. 

Колико се бане уострио, 

Он не тражи ништа од оружа 

Но му грлом бане запињаше, 

А под грло зубом доваташе, 

Закла њега како вуче јагње; 

Скочи бане, па из грла викну, 

Те набрекну оног хрта жута, 

Доке своју курталиса љубу. 

Запе љуба бјежат’ низ планину, 

Она шћаше бјежат’ у Турака, 

Не даде јој Страхинићу бане, 

За десну је руку ухитио, 

Приведе је к пуљату ђогату, 

Па се ђогу фати на рамена, 

Тури љубу за се на ђогина, 

Па побјеже бане упријеко, 

Упријеко, али попријеко, 

Отклони се од те силе турске, 

Те долази у равна Крушевца, 

У Крушевац, у тазбину своју. 

Виђе њега старац Југ Богдане, 

А срете га девет милих шура, 

Руке шире, у лице се љубе, 

За лако се упиташе здравље. 

А кад виђе стари Југ Богдане 

Обрањена зета у челенку, 

Просу сузе низ господско лице: 

„Весела ти наша царевина! 

Међер има у цара Турака, 

Међер има силнијех јунака, 

Који зета обранише мога, 

Кога данас у далеко нема.” 

Шуреви се њему препадоше. 

Проговара Страхинићу бане: 

„Немој ми се, тасте, раскарити, 

Ни ви, моје шуре, препанути; 

У цара се не нађе јунака, 

Да дохака мене и обрани; 

Да ви кажем, ко ме обранио, 

Од кога сам ране допануо: 

Кад дијелих мегдан са Турчином, 

О мој тасте, стари Југ Богдане! 

Онда мене љуба обранила, 

Љуба моја, мила шћера твоја, 

Не шће мене, поможе Турчину.” 

Плану Јуже, како огањ живи, 

Викну Јуже ђеце деветоро: 

„Повадите ноже деветоре, 

На комате кују искидајте.” 

Силна ђеца баба послушаше, 

Те на своју сестру кидисаше, 

Ал’ је не да Страхинићу бане, 

Шуревима ријеч говораше: 

„Шуре моје, девет Југовића! 

Што се, браћо, данас обрукасте? 

На кога сте ноже потргнули? 

Кад сте, браћо, ви таки јунаци, 

Камо ножи, камо ваше сабље, 

Те не бисте са мном на Косову. 

Да чините с Турцима јунаштво, 

Десите се мене у невољи? 

Не дам вашу сестру похарчити, 

Без вас бих је могао стопити, 

Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју, 

Немам с киме ладно пити вино; 

Но сам љуби мојој поклонио.” 

Помало је такијех јунака, 

Ка’ што бјеше Страхинићу бане. 

бану друга снага дође – 

повратио је, добио је снагу 

курталисати – ослободити 

међер – дакле 

раскарити се – забринути се 

дохакати – савладати; 

надмудрити 

стопити – овде: погубити, 

уништити, упропастити 

Извор: 

Вук Стефановић Караџић. 

Српске народне пјесме II. 

Београд: Просвета, Нолит, 

1972, стр. 44. 




49


Истраживачки пројекат 

1. Уметнички свет дела 

Шта у свету песме снажно привлачи твоју читалачку пажњу? Чиме се читалачка 

пажња у делу подстиче и одржава? 

2. Нетко бјеше… 

Које су посебности Страхињиног карактера наглашене већ у уводним 

стиховима песме? Просуди због чега је Страхиња желео да оде у Крушевац. Које 

појединости из експозиције песме сведоче о његовом јунаштву и изузетности? 

Наведи детаље којима се наглашава велелепност дочека јунака у Крушевцу. 

Какве му почасти чини Југ Богдан, а како бана уважава крушевачка господа? 

3. Сам отиде пољем крушевачким 

На који начин се у песму уводи драматичан заплет? Проучи садржину мајчиног 

писма. Запази како се у њему приказује и тумачи напад Влах Алије на Бањску. 

Процени понашање Југ Богдана и Југовића према зету када им се обраћа за 

помоћ. Зашто старац не помаже зету? Како на одлуку Југ Богдана реагују 

Југовићи? Анализирај монолог којим се Страхиња обратио тасту. Које га речи и 

гледишта приказују као промишљеног, смиреног и храброг човека? 

4. Твоме ђогу и твоме јунаштву 

Свуд су броди, ђегод дођеш води 

Проучи какву улогу у песми има Страхињин сусрет са дервишем. Којим је 

композиционим поступком ова сцена укључена у дело? На основу дервишевих 

речи и поступака докажи да се добро добрим враћа. По чему су старац и млади 

јунак слични? У чему се битно разликују? Какву је похвалу дервиш упутио 

Страхињи? Зашто се пред добрим људима и изузетним јунацима на путу ка 

циљу уклањају препреке? 

5. Удари се јунак на јунака 

Прикажи мегдан Бановић Страхиње и Влах Алије. У чему се огледају 

изузетна физичка снага и ратничка вештина обојице мегданџија? Којим су 

карактеристичним епским поступцима приказане етапе мегдана? 

Упореди однос Бановић Страхиње и Влах Алије према љуби током мегдана. 

Пажљиво проучи како је Страхиња савладао силног одметника Алију. Шта му је 

дало снагу да победи самоувереног и окрутног противника? 

6. Не дам вашу сестру похарчити 

Протумачи иронију у монологу којом је Страхиња приказао Југовићима љубино 

понашање током мегдана. Како је Југ Богдан реаговао на ову вест? На који начин 

му се Страхиња супротставио? Објасни зашто је Страхињин однос према љуби 

на крају песме изненађујући. Анализирај дубља значења његовог завршног 

обраћања Југовићима, који су исуканим мачевима насрнули на сестру. 

50 




7. Естетска значења 

Установи универзална значења у песми. На примеру Страхињиног лика покажи 

како су потреба за пријатељством и љубављу снажни покретачи великих 

подвига. Због чега су снага и мегданџијске вештине сирове и нељудске уколико 

нису обогаћене племенитошћу и човекољубљем? Зашто су изузетни јунаци 

веома често велики усамљеници? 

Карактеризација ликова 

Према заступљености, али и према утицају на збивања, ликови се у 

наративним остварењима уобичајено деле на главне и споредне (епизодне). 

Осим тога, ликови се могу посматрати и као индивидуални и колективни 

(групни). На примеру песме Бановић Страхиња покажи који су ликови 

главни, а који споредни. Који ликови су у овој епској песми приказани као 

колективни? Каква је њихова улога у делу? 

Карактеризација је укупност стваралачких поступака којима су у 

књижевноуметничким делима приказани и тумачени ликови. У читалачкој 

свести ликови се формирају у машти, на основу оних података које 

приповедачи чине доступнима и који су довољно подстицајни да их читаоци 

„оживе” током и након читања дела. Приказивање карактерних особина 

ликова, као и сложених психолошких стања и духовних расположења, 

знатно је сложенији поступак. 

Табела 7. Облици карактеризације ликова 

ДИРЕКТНА КАРАКТЕРИЗАЦИЈА ИНДИРЕКТНА КАРАКТЕРИЗАЦИЈА МЕТАФОРИЧКА КАРАКТЕРИЗАЦИЈА 

– приказује се изглед, портрет, опис 

појаве, спољашњост, особине и 

понашање 

– приповедач непосредно и директно 

приписује ликовима конкретне 

карактерне особине или одлике 

– остварује се у приповедним 

исказима или дескрипцијама 

– карактери ликова испољавају се у 

приказивању њихових речи и поступака 

– на основу онога што ликови саопште 

(кажу), мисле или осећају поводом 

збивања у делу откривају се њихове 

врлине, мане и многобројне карактерне 

црте 

– испољава се у дијалозима, монолозима, 

унутрашњим монолозима, али и у 

дескрипцијама 

– карактери, а посебно духовна и 

психолошка стања и расположења, 

приказују се на индиректан начин, тако 

што се унутрашња својства ликова 

пројектују на околну предметност, 

објекте из природе, а понекад и на друге 

ликове 

– остварује се у приповедању и 

посредством дескрипције 




51


Начин на који читаоци доживљавају ликове условљен је и особеним 

стваралачким и изражајним поступцима, као и стилским изражајним 

средствима којима се они у делу приказују. 

Запази између којих се ликова у овој песми успостављају јасне паралеле. 

Протумачи које су од тих паралела остварене према сличности, а које према 

разликама. Установи на који начин контрасти између ликова доприносе томе 

да се њихове карактерне особине, а посебно мане и врлине, снажно истакну и 

оживе у читалачкој машти. Своја запажања илуструј конкретним примерима из 

дела. 


драматизација – стварање 

драмског комада прерадом 

дела неког другог жанра, 

најчешће епског (хронике, 

романа, приповетке, кратке 

приче и сл.), при чему се 

нарација трансформише у 

дијалоге и монологе 

Плакат за представу 

Бановић Страхиња, 2010. 

екранизација – популаран 

назив за остварења која 

се приказују на филмском 

и телевизијском екрану, а 

инспирисана су књижевним 

делима или неким 

догађајима из стварности 

• Драматизација 

Драматизација је поступак преобликовања дела која изворно најчешће 

припадају епском жанру у драмски текст. Приповедање се том приликом 

приказује кроз дијалоге и монологе. Драматизације су некад верне оригиналу, 

али се могу и слободније односити према извору и у знатној мери одступати 

од њега. Изворни текст који се подвргава драматизацији веома је често 

инспирација за настанак сасвим оригиналног драмског остварења, па су његове 

везе са изворником (предлошком) понекад незнатне. Драматизацијом настају 

нова и оригинална драмска остварења, која, инспирисана вредним делима из 

ближе или даље књижевне прошлости, истичу и преиспитују универзалну снагу 

естетских вредности. 

Савремени писац Борислав Михаиловић Михиз написао је 1963. године 

драму Бановић Страхиња. Прочитај ову драму. Бићеш у прилици да видиш 

како остварења из књижевне прошлости постају инспирација савременом 

стваралаштву. 

Једну од успешнијих поставки Михизове драме у новије време остварило је 

Народно позориште из Суботице 2010. године, у режији Андраша Урбана. 

• Екранизација 

Драматизација књижевног дела намењена филму или телевизији назива 

се екранизацијом. Поред дијалога и монолога, изворни садржаји се на 

филму и телевизији приказују посредством изражајних средстава која 

су карактеристична за ове медије, а то су, осим редитељског поступка и 

глумачких креација, још и: филмски кадар, монтажа, музика, сценографија и 

костимографија. 

Редитељ Ватрослав Мимица је 1981. године екранизовао Бановић Страхињу. 

Уколико имаш прилике да пронађеш ДВД запис овог филма, пажљиво га 

погледај и уочи битна одступања од епске песме. 

52 




Приповетка 

Кључне речи: облици казивања, приповедање, наратор, карактеризација 

Наративна прозна форма која приказује један или више догађаја, а која је 

најчешће краћа од романа назива се приповетка. 

Ова прозна врста може се одредити и као приповедачки облик који 

приказује један или више догађаја, са сведеним заплетом и наглим расплетом, 

а чија је семантичка и структурна тежња усмерена на завршетак. 

Јунаци у приповеци различито су карактерисани, а могу бити и носиоци 

наглашених типичних особина. 

Вук Караџић је у своју збирку Српске народне приповјетке из 1853. године 

уврстио бајке, легендарне приче, новеле и приче о животињама, те се појам 

приповетке, уз предања, може сматрати и надређеном категоријом у оквиру 

усмених прозних облика. 

У периоду после Другог светског рата приповетка постаје један од 

најпопуларнијих жанрова, мада је у српској књижевности и раније била 

заступљена. 

Лаза Лазаревић 

Први пут с оцем на јутрење 

Приповетка Лазе Лазаревића Све ће то народ позлатити позната ти је из 

основне школе. Сада ћеш се упознати са Лазаревићевом приповетком која говори 

о драматичним данима у животу једне породице. Запази пред каквим се изазовима 

нашла породица добростојећег трговца Митра. Уочи на који начин су приказана 

дешавања у приповеци. Откриј како су се узбудљиви догађаји разрешили. 

„Било ми је”, вели, „онда тек девет година. Ни сам се не сећам свега баш 

натанко. Причаћу вам колико сам запамтио. И моја од мене старија сестра зна 

за то, а мој млађи брат баш ништа. Нисам пао на теме да му казујем! 

Мени је и мати причала много штошта, кад сам одрастао, па је запиткивао. 

Отац, наравно, никад ни словца! 

Он, тј. мој отац, носио се, разуме се, турски. Чисто га гледам како се 

облачи: џемадан од црвене кадифе, с неколико катова златна гајтана; поврх 

њега ћурче од зелене чохе. Силај ишаран златом, за њега заденута једна 

харбија, с дршком од слонове кости, и један ножић, са сребрним цагријама и 

с дршком од слонове кости. Поврх силаја транболос, па ресе од њега бију по 

левом боку. Чакшире са свиленим гајтаном и бућметом, па широки пачалуци 

прекрилили до пола ногу у белој чарапи и плитким ципелама. На главу тури 

тунос, па га мало накриви на леву страну, у рукама му абонос-чибук с такумом 

од ћилибара, а с десне стране под појас подвучена, златом и ђинђувама 

извезена дуванкеса. Прави кицош! 

носити се турски – 

облачити се попут Турака 

џемадан – врста мушког 

затвореног прслука с 

рукавима 

кадифа – сомот 

катови златног гајтана – 

златне упредене врпце које 

служе за украшавање одеће 

ћурче – кратак капут 

постављен крзном 

чоха – врста вунене тканине 

силај – појас за који се 

задевало оружје 

харбија – метална шипка 

којом су се пуниле или 

чистиле пушке или 

пиштољи 

цагрије – корице за нож 

транболос – свилени појас 

са ресама 

бућме – украсна трака за 

одело 

пачалук – доњи део 

ногавице 

тунос – врста феса, назив 

добио по томе што је 

израђен у Тунису 

абонос-чибук – лула од 

абоноса 

такум – опрема 




53

алилуј – припев у 

хришћанској литургији 

(хвалите Господа) 

одалачити – одаламити, 

јако ударити 

алекције – лекције 

својта – родбина 

петачка – буре од 250 

литара 

аков – стара мера за 

течност (50 литара) 

крајцар – бакрени 

новац коришћен у 

Аустроугарској; врста игре 

са тим новчићима 

потписати буквар 

– издати уверење о 

запослењу 

ајлук – месечна зарада 

Нарави је био – отац ми је, истина, али кад сам већ почео причати, не вреди 

шепртљити – нарави је био чудновате. Озбиљан преко јего, па само заповеда, и 

то он једанпут што рекне, па ако не урадиш – бежи куд знаш! Осорљив и увек 

хоће да буде на његову, тј. нико се није ни усуђивао доказивати што противно 

њему. Када се здраво наљути, а он псује алилуј. Тукао je само шамаром, и 

то само једанпут, али, брате, кад одалачи, од часа се прућиш! Лако се наљути; 

натушти се, гриска доњу усну, десни брк суче и издиже га навише, веђе му 

се састале на челу, а оне црне очи севају. Јао! Да онда неко дође да му каже да 

нисам знао „алекције”! Не знам чега сам се тако бојао, напослетку баш и да ме 

ћуши једанпут, па шта? Али ја стрепим од оних очију: кад их превали, па као из 

праћке, а ти, не знаш зашто ни крошто, цептиш као прут! 

Никад се није смејао, бар не као други свет. Знам, једанпут држи он на крилу 

мог малог братића. Дао му сахат да се игра, а мој Ђокица окупио, па гура оцу 

сахат у уста и дерња се из петних жила што он неће да отвори уста. Ја и сестра 

да умремо од смеха, а то се и оцу даде нешто на смех, па неколико пута развуче 

мало леву страну од уста и око левога ока набра му се кожа. То је била велика 

реткост, и ето, тако се он смејао кад се десило штогод где би неки други развалио 

вилице, да би се чуло у Тетребову механу. 

А знам, опет, кад је умро мој чича, с којим је бабо ортачки радио и кога је 

јако волео. Моја стрина, мати, својте, ми деца – удри кукај, плачи, запевај, стоји 

нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни „ух!” да рече. Само 

кад га понеше из куће а баби заигра доња усна, дркће, дркће; прислонио се на 

врата, блед као крпа, па ћути. 

Што рекне, неће попустити ни за главу. Па макар да се он каје у себи. Знам 

кад је отпустио Проку момка из службе. Видим да се каје и да му је жао, али 

попустити неће. Тога Проку је најволео од свију момака. Знам само једанпут 

да га је ударио, што, точећи ракију, није добро заврнуо славину на петачки, па 

скоро аков ракије истекао. Иначе никад ни да га је кљуцнуо! Све му је поверавао, 

слао га у села по вересију и којешта. – А знате што га је отпустио? – На 

правди бога!... Видео га да игра крајцара! – Тек ћете се ви после чудити! 

То о Ђурђеву дне. Дошао Прока у дућан да му се наново потпише буквар. 

Бабо извади деведесет гроша, па каже: „На, ево ти ајлука! Мени више не требаш; 

иди па тражи где се може играти крајцара!” Турио Прока вес на очи, плаче 

као киша и моли. Дарну то мог оца, баш видех, али мислите да је попустио? 

– Боже сахрани! Извади само још један дукат, па му даде: „На, па пут за уши!” 

Оде Прока, а он се каје у себи што истера на правди бога најваљанијег момка. 

Никад се није шалио; ни с нама децом, ни с мајком, ни с ким другим. Чудно 

је живео с мојом мајком. Није то, да рекнеш, да је он, не дај, боже, као што има 

људи, па хоће да удари и тако што, него онако некако: увек хладан, осорљив, 

гори од туђина, па то ти је. А она, сирота, добра, брате, као светац, па пиљи 

у њега као ноје у јаје. Кад се он што обрецне, а она да свисне од плача, па још 

мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с њоме ишао, нити 

је она смела поменути да је куда поведе. Није трпео ни да се она што меша у 

трговину и у његова посла. 

54 




Каже она једанпут: 

– Митре, што не даш Станоју ракију? Скоро ће и нова, па где ћеш је? 

А тек се он издрачи на њу: 

– Јеси ли ти гладна, или ти је чега мало? Новци су у твојим рукама, па кад ти 

нестане, а ти кажи! А у мој се посао не плећи! 

Покуњи се мати, па ћути. 

Са светом је такође мало говорио. У кавани имао је своје друштво и само 

међ’ њима што рекне по коју. Кума Илију је поштовао што може бити: и то је 

једини човек који му је смео рећи шта је хтео, и кога се мој отац чисто поприбојавао. 

Нас је децу, као и мајку, волео, није вајде, то се види, али нас је држао 

престрого. Ја се не сећам никад и никака знака нежности од њега. Покривао 

нас је, истина, ноћу, кад се откријемо, и није нам дао да се надносимо над бунар 

и пењемо на дуд – али шта ми је то? То раде и други очеви, али купују деци и 

шећерлемета, златне хартије и лопту од гумаластике што скаче сврх јаблана! 

У цркву је ишао само на Ђурђевдан, у кавану свако вече. Вечерамо, он тури 

чибук под леву мишку, задене дуванкесу под појас, па хајд’! Долазио је лети у 

девет, а зими и раније, али неки пут превали и по ноћи, а њега нема. То је моју 

сироту мајку и сестру пекло – ја вам се онда још нисам разумевао у лумповању. 

– Никад оне нису заспале пре него он дође, па ма то било у зору. Седе у креветима 

– не смеју ни свеће да упале. Љути се он, болан, кад види да свећа гори. 

Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа: 

– Шта ће та свећа у ово доба? 

– Па да се видиш свући, Митре – каже моја мати. 

– А зар ја не знам упалити свеће, или сам, ваљда, пијан, па не умем наћи? 

– Па није, Митре – увија се моја мати – него као велим... 

– А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући! 

Какав мртвац! Ви мислите он то озбиља мисли? Мари он и за суседство! 

Него не да он да моја мати води рачуна о његову доласку и одласку, па не зна 

од зла како ће да почне. Хтео би да мати спава и кад јој се не спава, само да он 

може без бриге банчити. Пекло је то и њега, види се то. 

Пио је врло мало, и то само вино. Ракију, и кад огледа за куповину, испљује, 

па накисели лице. Ни за каву није богзна како марио... Па шта је радио сву ноћ 

по механчинама? питате ви. 

Несрећа, па то ти је! Да је пио, чини ми се, ни по јада. Него... Видећете! 

То је мојој мајци пола века укинуло. Плаче неких пута да свисне. А никоме 

да се појада. 

Једанпут дође он тако доцне кући... Ништа!... Сутрадан – ништа... Кад, мој 

брате, опази мајка да он нема сахата! Прекиде се жена, пита га: 

– А где ти је, Митре, сахат? 

Он се намргодио. Гледа на страну, каже: 

– Послао сам га у Београд, да се оправи. 

– Па добро је ишао, Митре. 

– Ваљда ја нисам ћорав ни луд; ваљда ја знам кад сахат иде и кад не иде! 

издрачити се – овде: 

издерати се, обрецнути се, 

строго викнути 

плећи се – од уплитати се; 

мешати се (у посао) 

гумаластика – врло 

еластична, растегљива гума 

банчити – пијанчити, 

лумповати 

прекинути се – уплашити се; 

зачудити се 

добро је ишао (сат) – добро 

је радио 




55

астрахан – астраган, 

скупоцено крзно од руна 

врло младих јагањаца 

астраханске овце (по 

руском граду Астрахану) 

сребрњак – пиштољ 

украшен сребром 

као санћим – тобож 

казначеј – благајник 

Моја мати – шта ће? – ућута. 

Кука после с мојом сестром: „Еј, тешко мени! Даће све што имамо, па под 

старост да перем туђе кошуље!” 

Једанпут опет – јали је било десет, јали није – а њега ето из каване. Накривио 

једну астраханску шубару, преко прсију златан ланац с прста дебео, за 

појасом један сребрњак, искићен златом и драгим камењем. Уђе он, а као да му 

се набрала кожа око левог ока. Нешто је добре воље. 

Како уђе, извади сахат иза појаса, као санћим да види колико је. 

– Зар си повратио?... – и трже се. – Зар ти је већ оправљен сахат? 

– Оправљен! – каже он. 

– А какав ти је то ланац? 

– Ланац као сваки ланац – каже он, али некако мекано, није да се издире. 

– Знам – каже моја мати – а откуд ти? 

– Купио сам! 

– А та шубара? То има само у Миће казначеја. 

– Купио сам и њу! 

– Продао ти? 

– Продао! 

– А какав...? 

Али ту мој отац погледа некако преко ока моју мајку. Она умуче. 

Он се узе скидати. Гледам испод јоргана. Извади иза појаса један замотуљак, 

колик’ песница, па баци на сто, а оно звекну: сам самцит дукат, брате! 

- На! – рече, – остави ово! – Па онда изиђе у кухињу. 

Моја мати узе ону хартију некако само с два прста, као кад диже прљаву 

дечју пелену. 

– А шта ћу – каже сестри – с овим новцима? Ово је проклето!... Ово је ђаволско!... 

Ово ће ђаво однети како је и донео!... 

Као што видите, нема ту среће ни живота! 

И тако је моја мати била несрећна, и ми смо уз њу били несрећни... 

Некад, причала ми је мати, био је он сасвим други човек; а и ја се сећам, као 

кроз маглу, како ме је често држао на крилу док сам био сасвим мали, правио 

ми од зове свирајку и водио ме са собом на колима у ливаду. Али, каже мајка, 

откако се поче дружити с Мићом казначејем, Крстом из Макевине улице, Олбректом 

апотекаром и још тамо некима, све се окрену и пође како не треба. 

Обрецује се. Не трпи никаква запиткивања, одмах се испречи: ’Гледај своја 

посла!’, или ’Имаш ли ти друге каке бриге?’. 

Није вајде, казао сам ја: видео је он сам да не ваља шта ради; али га узео 

буди бог с нама на своју руку, па га не пушта. 

Па ипак, смешно је казати, али опет, опет је он био добар човек. Јесте, богами! 

Али тако... 

Једанпут врати се он у неко доба кући. Није сам! Чуди се моја мати. Прође 

он још с неким поред врата, нешто полако гунђају. Одоше у авлију. Чујемо ми 

мало после коњски топот и хрзање. Не знам ја шта је то. 

56 




Кад он после уђе, ја почех хркати, и моја се сестра учини да спава. Назва 

добро вече, па ућута. Ћути он, ћути мајка, чекам ја. 

Онда моја мати отпоче, а глас јој промукао: 

– Одведоше вранца! 

– Одведоше – каже он. 

Опет ћуте, само мати час по усекњује се, а ја чисто осећам како плаче. 

– Митре, тако ти бога, тако ти ове наше деце, остави се, брате, друговања 

с ђаволом. Ко се њега држи, губи и овај и онај свет. Ено ти Јове карташа, па 

гледај! Онакав газда, па сад спао на то да прегрће туђу шишарку и да купује 

по селима коже за Чифуте. Зар ти, забога, није жао да ја под старост чекам од 

другога кору хлеба и да ова наша дечица служе туђину?... Па онда поче јецати. 

– А шта си ти узела мене заклињати децом и плакати нада мном живим? 

Шта слиниш за једном дркелом? Није он мене стекао, него ја њега! Сутра, ако 

хоћеш, да купим десет! 

Моја мати плаче још јаче: 

– Знам, Митре брате – каже она милостивно – али хоће душмани све да 

однесу. Остави се, брате, тако ти ове наше нејачи, проклете карте! Знаш да смо 

ми на нашој грбини и крвавим знојем стекли ово крова над главом, па зар да 

ме којекаке изелице из мог добра истерају?... 

– А ко те тера? 

– Не тера ме нико, брате, али ће ме истерати ако тако и даље радиш. То је 

занат од бога проклет! 

– Ама ја сам теби сто пута казао да ми не попујеш и да ми не слиниш без 

невоље! Није мени, ваљда, врана попила памет, да ми треба жена тутор! 

Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више. Оне теку кроз прси, 

падају на срце и камене се. 

Дан за даном, оно све по старом. Доносио је често пуне вишеке новаца. 

Губио је такође. Долазио је често без прстења, без сахата и без златна силаја. 

Доносио је други пут и по два три сахата и по неколико прстенова. Једанпут: 

једне чизме, једну ћурдију; други пут: коњско седло; после опет: туце сребрних 

кашика; а једном: пуно буре лакерде и свакојаких других комендија. Једанпут 

доведе увече вранца, оног истог нашег. 

Сутра му купио нове амове: висе ремени до ниже колена и бију га ројте по 

вилицама. Упрегао га у кола, а столицу турио на дућанска врата, па кроз варош 

рррррр!, да све излеће калдрма испод ногу. 

Ми смо већ били огуглали, само је мати плакала и бринула се. Како да није 

болан? Трговина забатаљена. Момак се један по један отпушта. Све иде као у 

несрећној кући, а новци се троше као киша. 

Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући. Затворе се 

у велику собу, упале по неколико свећа, звечи дукат, пуши се дуван, клизи 

карта, а наш момак Стојан не престаје пећи им каве (а сутрадан показује 

по неколико дуката што је надобијао напојнице). А наша мати седи с нама у 

другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке сухе и час пÔ понавља: 

’Боже ти нама буди пријатељ!’ 

усекњивати се – брисати нос 

шмрчући 

Чифут – Јеврејин 

дркела – оронуо, физички 

пропао човек или животиња 

ћурдија – кратак крзнени 

капут 

лакерда – локарда, врста 

рибе 

ам – опрема за вучу 

ремен – каиш 

ројта – украсна реса, 

кићанка 




57

легрштер – писаљка којом 

се пише на таблицама 

плета – врста старог 

новца (некадашњих 20 

пара) 

гејак – неотесан, прост 

човек 

чивит – плава боја; 

биљка од које се добија 

карактеристична плава 

боја 

шишкав – дебео и омален, 

здепаст 

јед – жуч; љутња, бес 

распучити – раскопчати, 

раздвојити оно што је 

било везано пуцима, 

дугметима 

И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути. Матери никад не гледа у 

очи. Нас децу не милује, ни осорне речи да рекне а камоли благе. Све бежи од 

куће. Само нам пара даје колико које хоћемо. Ако иштем да купим легрштер, а 

он извади по читаву плету. За јело је куповао све што je било најлепше у вароши. 

Моје хаљине најлепше у целој школи. Али, опет, нешто ми је тако тешко 

било гледајући моју мајку и сестру: чисто постареле, бледе, тужне, озбиљне. 

Никуд под богом не иду, па и на славу слабо ком да оду. А и нама су жене слабо 

долазиле, већ само људи, и то готово све само ’лоле’ и ’пуста’ије’, као што их је 

моја мати звала. Дућан готово и не ради. „Зар ја” – каже мој отац – „да мерим 

гејаку за дваест пара чивита? Ено му Чифута!” – Мати не сме ништа више ни да 

прослови. Каже, једанпут јој казао: 

„Јеси чула, ти, разумеј српски што ћу ти рећи: ако ти мени цигло једанпут 

још што о томе прословиш, ја ћу себи наћи кућу, па се иселити; а ти овде попуј 

коме хоћеш! У-пам-ти до-бро!” 

Ћути она, сирота, као заливена. Стегла срце, копни из дана у дан, а све се 

моли богу: „Боже, ти мене немој оставити!” 

Е, па ваљда видите шта ће из свега да буде! 

Дођоше они сви једно вече. Дође с њима још некакав Перо Зеленбаћ, некакав 

свињарски трговац, који, веле, „ради с Пештом”. Бркове ушиљио, косу 

остраг разделио, а золуфе пустио чак до јагодица. Дебео у лицу, шишкав у телу; 

накривио некакав шеширић, а преко прслука златан ланац: исти онакав је пре 

бабо имао. На руци му некакав прстен, цакли се, брате, не да у се погледати. 

Гега се кад иде; говори крупно и промукло, а све се смеши оним малим, као јед 

зеленим очима, да те некакав страх ухвати као од совуљаге. 

Дођоше они, велим. Стојан одмах уз огњиште, па пеци каву. 

Запалише четири свеће. Удари дим од дувана као из димњака. Пију каву, 

ћуте као Турци, само карта клизи, и чујеш како звечи дукат. 

То је била страшна ноћ! 

Ми се с мајком затворили у другу собу. Она више не плаче. Ни сестра. 

Испијене у лицу, очи упале, па гледају страховито уплашено. Према овоме је 

ништа оно кад ми је стриц умро. 

Неколико пута улазио је мој отац у нашу собу. Био је сав знојав. Раздрљио 

џемадан, распучио кошуљу, па му се виде густе црне длаке на грудима. Намрчио 

се као Турчин. 

– Дај још! – вели мојој мајци. 

Она стегла срце. Ћути као камен, отвара ковчег, па шаком сипа у његову, а 

он везује у махраму. 

Гледа узверено и на страну, одлаже ногама, као ја кад ме друштво чека 

напољу, а ја стојим док ми сеша не одсече хлеба. Узима новце, главу окренуо 

на другу страну, па кад пође, прогунђа као за се: „Још ово само!” И онда чисто 

бежи из собе. 

Али „још ово”, „још ово”, уђе ти он, чини ми се, пети пут у нашу собу, а тако 

око три сахата по поноћи. 

– Дај! – вели мојој мајци, а дошао у лицу као земља. 

58 




Мати пође ковчегу, а ноге јој клецају, све се навија. 

Онда ја видех, испод јоргана, како се онај мој велики отац стресе и како се 

прихвати за пећ. 

– Брже! – каже мајци, а одлаже ногама и рукавом брише зној. 

Мати му пружи. 

– Дај све! – рече он. 

– Последњих десет дуката! – рече она. Али то не беше више глас, ни шапут, 

већ нешто налик на хропац. 

Он скопа оне новце и управо истрча из собе. 

Моја мати клону крај ковчега и обнесвести се. Сестра врисну. Ја скочих из 

постеље. И Ђокица скочи. Седосмо доле на патос крај ње; љубисмо је у руку: 

„Нано, нано!” 

Она метну руку на моју главу и шапуташе нешто. Онда скочи, упали свитац, 

па прижеже кандило пред светим Ђорђем. 

– ’Одите, децо, молите се богу, да нас избави од напасти! – рече она. Глас јој 

звони као звоно, а очи светле као вечерњача на небу. 

Ми потрчасмо њој под икону и сви клекосмо, а Ђокица клекао пред мајку, 

окренуо се лицем њој, крсти се и, сироче, чита наглас ону половину оченаша 

што је већ био научио. Онда се опет крсти и љуби матер у руку, па опет гледа 

у њу. Из њених очију теку два млаза суза. Оне беху управљене на свеца и на 

небо. Тамо горе беше нешто што је она видела; тамо њен бог, ког је она гледала 

и који је у њу гледао. И онда јој се по лицу разли некако блаженство и некака 

светлост, и мени се учини да је бог помилова руком, и да се светац насмеши, и 

да аждаја под његовим копљем зе’ну. После ми заблеснуше очи, па падох ничице 

на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по 

стоти пут: „Боже, ти видиш моју мајку! Боже, молим ти се за бабу!” И онда, а не 

знам зашто: „Боже, убиј онога Зеленбаћа!” 

Дуго смо се тако молили. 

После моја мати уста, попе се на столицу, па целива светог 

Ђорђа. И моја сестра то исто учини, а после диже и мене и Ђокицу, 

те и ми целивасмо. Онда мати узе суху киту босиока, што је стајала 

за иконом, и стакленце с богојављенском водицом, што је висило 

под иконом, покваси оном водом босиљак, па, нешто шапућући, 

прекрсти њиме собу. Онда полако отвори врата, па на прстима 

дође до велике собе, па прекрсти китом врата од ње. 

Еј, како ми је онда лако било! Како сам се осећао блажен, као 

окупан! Ама што ми сад не може више да буде онако? 

Истом што мати прекрсти врата од велике собе, а унутра се 

диже жагор. Не може ништа да се разуме, само што Зеленбаћ једанпут 

викну, колико игда може: 

– А ко мене може натерати да играм више? Камо тога? 

После опет наста нејасан жагор и свађа. Онда чусмо како се врата 

отворише, гунђање и кораке. 

свитац – мала свећа 

Ишчекивање, 

Луј Гале, 19. век 




59

трина – мрва, трунка 

кабаст – незграпан, крупан, 

гломазан 

Али бабо не уђе у собу. Залуд ми чекасмо. И дан забеле, ја и Ђокица и 

заспасмо, а он још не дође. 

* * * 

Кад се пробудих, сунце беше далеко одскочило. Осећао сам се страшно уморан 

и празан, али не могох више затворити очију. Устанем. 

Све изгледа некако свечано, па тужно. Напољу мирно, свеж зрак пада кроз 

отворен прозор, а пред иконом још дршће пламичак у кандилу. Моја мати и 

сестра бледе као крпе, очи им влажне, лице као од воска, крше прсте, иду на 

прстима и ништа не говоре, само што шапућу неке побожне речи. Не донеше 

нам доручак, не питају јесмо ли гладни, не шаље ме мати у школу! 

– Шта је ово? – питао сам се ја. – Је ли овде мртвац у кући, или се мој покојни 

стриц вратио, па га ваља наново сахрањивати? 

Онда претрнух кад се сетих шта је ноћас било, и механички прошапутах: 

„Боже, знаш оно за бабу!” И опет: „Боже, ама убиј оног Зеленбаћа!” 

Не мислећи ништа, обучем се и изиђем из собе. И нехотично пођох вратима 

од велике собе, али се очас тргох, јер осетих како ме мајка дохвати за руку. 

Ја се окретох али она не рече ништа, само тури прст на уста; онда ме одведе 

до врата од куће, па ме пусти. Она се врати натраг у собу, а ја стајах на вратима. 

Гледам за њом – не знам шта да мислим. 

Онда се наново пришуњам на прстима до велике собе, па провирим кроз 

кључаоницу. 

Гледам. 

Сто насред собе. Око њега разбацане столице; две или три претурене. По 

поду лежи тисућу карата, разгажене и неразгажене цигаре, једна разбијена кавена 

шоља, и испод једне карте вири дукат. Застор на столу свучен с једне стране 

скоро до половине. По њему разбацане карте, испреваљиване шоље, пуно трина 

и пепела од дувана. Стоји још неколико празних тањира, само на једном дуван 

истресен из луле. Четири празна свећњака, само у једном што букти дебела хартија 

којом је свећа била омотана, и црн дим мирно се уздиже и дохвата за таван. 

На једној столици за столом, леђима окренут вратима, седи мој отац. Обе 

руке до лаката наслонио на сто, а на руке легао челом, па се не миче. 

Гледао сам тако дуго али он ама да је мрднуо. Само видех како му се слабине 

купе и надимају. Чудно сам и мрачно нешто мислио. Чинило ми се, на пример 

– а не знам, управо, зашто – да је он мртав, па сам се чудио како мртвац дише. 

После ми се чинило да му је она снажна рука од кабасте хартије, да не може 

више њом ударити – и све тако којешта. 

Богзна докле бих ја тако вирио да ме се опет не дотакну мајчина рука. 

Ништа ми не рече, само оним благим очима показа пут врата. 

Ја – не знам зашто – одједанпут скидох капу, пољубих је у руку, па изиђох 

напоље. 

Тај дан био је субота. 

60 




Кад изиђох на улицу, иде свет као и обично; сваки гледа своја посла. Силни 

сељаци дотерали којешта на пијацу. Трговци завирују у вреће и пипају јагњад. 

Новак пандур дере се и одређује где ће ко да притера кола. Деца краду трешње. 

Сретен ћата иде с добошарем по вароши и чита да се забрањује пуштати свиње 

по улицама. Тривко извадио јагње па виче: ’Ходи, вруће!’, а пијани Јоза игра у 

једној барици. 

– А што је, море, ваш дућан затворен? – запита ме Игњат ћурчија, који у тај 

пар прође. 

– Тако! – кажем ја. 

– Да није болестан Митар? 

– Није – кажем ја. 

– Отишао, ваљда некуд? 

– У село – рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана „девера”, 

тј. мојих другова, које је послао господин да виде што нисам дошао у школу. 

Сад се тек сетих да је требало ићи у школу. Узмем књиге и комад хлеба, а 

гледам у мајку и девере. 

– Кажите, децо, господину да Миша није могао пре доћи – имао је посла. 

О, ова рука! Да ми је да је се сит наљубим кад она спава, кад ме не види! 

Шта је било у нашој кући за време док сам био у школи – не знам... То јест, 

знам: јер кад се вратих из школе, нађох све онако како сам оставио: моја мати 

и сестра седе с рукама у крилу; не куха се ни ручак; пролазе на прстима покрај 

велике собе и само отхукују – исто онако као кад ми је стриц умро! Ђокица, 

у авлији, везао мачки ђезву за реп па се увесељава њеном трком. Момци шију 

гуњеве у својој одаји, а Стојан се извалио у сено, па хрче као да је по ноћи. 

Мој отац још исто онако седи, не миче се. Затегло му се ћурче преко широких 

леђа, а око појаса се размиче од дубока даха. 

Одавно је већ било звонило на вечерње. 

Дан се клони својему крају а у нашој души иста она пучина – нигде краја да 

видиш, само што се облаци све гушће гомилају! Све постаје несносније, страшније 

и очајније. – Боже, ти на добро окрени! 

Ја сам седео на прагу пред кућом. Држао сам у руци некаку школску књижицу, 

али је нисам читао. Видео сам на прозору бледо лице моје матере, наслоњено 

на суху јој ручицу. У ушима ми је зујало. Нисам умео ништа да мислим. 

Уједанпут шкљоцну брава. Моје мајке неста са прозора. Ја претрнух. 

Врата се од велике собе отворише. На прагу стајаше он, мој отац! 

Вес мало затурио, па му вири испод њега коса и пада му на високо чело. 

Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на 

оне пређашње! Чисто посукнуле, утекле у главу, упола покривене трепавицама, 

полако се крећу, нестално и бесмислено гледају, не траже ништа, не мисле 

ништа. У њима нешто празно, налик на дурбин коме су полупана стакла. На 

лицу некакав тужан и милостиван осмејак – није то никад пре било! Такав је 

изгледао мој стриц кад је пред смрт искао да га причесте. 

ћурчија – крзнар 

ђезва – џезва, суд за кување 

кафе 

гуњ – огртач с рукавима који 

обично сеже до колена 

посукнути – фигуративно: 

изгубити сјај, постати мутан 




61

пирнути – слабо, помало 

дунути 

поребарке – бочно 

џубе – дуга горња хаљина 

без рукава 

амбар – складиште, обично 

за житарице 

Старење, Јозеф 

Израелс, 1878. 

Полако пређе ходник, отвори врата од наше собе, промоли само главу 

унутра, па се, не рекавши ништа, брзо повуче. Затвори врата, па изиђе на улицу 

и лагано се упути кум-Илиној кући. 

Причао ми је после Тома, кум-Илијин син, да се мој отац с његовим затворио 

у једну собу, да су нешто дуго полако разговарали, да им је после донето 

хартије и мастила, да су нешто писали, ударали печате и тако даље. Али шта је 

то било, то се не зна, нити ће икад ико знати. 

Око девет и по сахата ми смо сви лежали у постељи, само мати што је седела 

с рукама у крилу и безначајним погледом гледала у свећу. У то доба шкрипнуше 

авлијска врата. Мати брзо пирну у свећу, па и сама леже у кревет. 

Мени је испод јоргана куцало срце, као да неко бије чекићем у грудима. 

Врата се отворише, и мој отац уђе. Обрте се једном-два по соби, па онда, не 

палећи свеће, скиде се и леже. Дуго сам још слушао како се преврће по кревету, 

па после сам заспао. 

Не знам колико сам тако спавао, кад осетих нешто мокро на челу. Отворим 

очи и погледам: пун месец гледа право у собу, а његов паучинаст зрак пао на 

лице моје мајке. Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди 

јој се немирно дижу. 

Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се. 

Мало после приђе нашем кревету. Гледа нас све, гледа моју сестру. Дође опет 

насред собе, опет погледа уокруг, па прошапута: 

– Спавају! – Али се трже од свог шапата и као да се окамени насред собе. 

Дуго је тако стајао, не мичући се, само што опазим покаткад како му сену очи, 

гледајући час на нас, час на матер. 

Али ми ни једно ни ухом да макнусмо! 

Онда он пође поребарке на прстима чивилуку а не скида ока с нас; скиде 

пажљиво онај сребрњак, тури га под џубе, натуче вес на очи, па, брзо и целом 

ногом ступајући, изиђе напоље. 

Али тек што се врата притворише, а моја се мати исправи у кревету. 

За њом се диже и сестра. Као каки дуси! 

Мати брзо али пажљиво уста и пође вратима; за њом приста и сеша. 

– Остани код деце! – прошапута мајка, па изиђе напоље. 

Ја скочих, па и сам пођох на врата. Сеша ме ухвати за руку, али ја се 

отргох и рекох јој: 

– Остани код деце! 

Кад изиђох напоље, притрчим плоту, па све поред плота, а испод 

вишања, довучем се до бунара и чучнем иза њега. 

Ноћ је била у бога дивота! Небо се сија, месец се цакли, ваздух свеж 

– нигде се ништа не миче. Онда видех бабу како се надвири над прозор 

од момачке собе, па опет оде даље. Стаде најзад под кров од амбара, па 

извади пиштољ. 

Али у исти пар, не знам откуд, створи се моја мајка уз њега. 

Пренерази се човек. Упро поглед у њу, па блеји. 

– Митре брате, господару мој, шта си то наумио? 

62 




Мој отац уздрхта. Стоји као свећа, шупљим погледом гледа моју мајку, а глас 

му као разбијено звоно: 

– Иди, Марице, остави ме... Ја сам пропао! 

– Како си пропао, господару, бог с тобом! Што говориш тако! 

– Све сам дао! – рече он, па рашири руке. 

– Па ако си, брате, ти си и стекао! 

Мој отац устукну један корак, па блене у моју матер. 

– Ама све! – рече он. – Све, све! 

– Ако ће! – рече моја мати. 

– И коња! – рече он. 

– Кљусину! – каже моја мати. 

– И ливаду! 

– Пустолину! 

Он се примиче мојој мајци. Гледа је у очи, чисто прожиже. Али она као један 

божји светац. 

– И кућу! – рече он, па разрогачи очи. 

– Ако ће! – рече моја мати. – Да си ти жив и здрав! 

– Марице! 

– Митре! 

– Шта ти то велиш, Марице? 

– Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа, 

ни ливада, него ти, хранитељу наш! Нећемо ми бити ниједно гладни, док си ти 

међ нама! 

Мој отац као да се мало занесе, па се наслони лактом на раме материно. 

– Марице – поче он – зар ти?... – Загрцну се, па покри очи рукама и ућута. 

Мајка га ухвати за руку: 

– Кад смо се ми узели, нисмо имали ништа осим оне поњаве, једне тепсије и 

два-три корита, а данас, хвала богу, пуна кућа! 

Ја видим како испод бабина рукава кану кап и блесну спрам месечине. 

– Па зар си заборавио на чардак пун шишарке? 

– Пун је! – каже отац гласом меканим као свила, а рукав превуче преко 

очију и спусти руку. 

– Па шта ради она моја ниска дуката? Што ће онај лежећи новац? Узми га у 

трговину! 

– Уложићемо у жито! 

– Па зар смо ми неки престари људи? Здрави смо, хвала богу, а здрава су 

нам дечица. Молићемо се богу, па радити. 

– Као поштени људи! 

– Ниси ти неки туњез, као што има људи. Не дам ја самих твојих руку за сав 

капитал Параносов, па да је још онолики! 

– Па ћемо опет стећи кућу! 

– Извешћемо нашу децу на пут – каже мати. 

– Па ме неће мртвог клети... Откад их нисам видео! 

туњез – млакоња, 

несналажљив човек 




63

боља и печал – духовни бол 

и туга 

јеспап – еспап, роба 

Извор: 

Лаза К. Лазаревић. 

Приповетке. Београд: 

Вук Караџић; Приштина: 

Јединство, 1985, стр. 

127–144. 

– ’Оди да их видиш! – рече мати па га као неко дете поведе за руку. 

Али ја у три корака већ у соби. Само што пришаптах мојој сестри: „Лези!” 

па навукох јорган на главу. 

Управо њих двоје ступају преко прага, а на цркви грунуше звона на јутрење. 

Громко се разлеже кроз тиху ноћ, и потреса се душа хришћанска. И као талас 

сухо грање, тако њихов звук односи бољу и печал, кида узе таштине, а скршена 

душа разговара се с небом... 

– Сине! Устани, да идемо у цркву!... 

* * * 

Кад сам ишао лане у Београд по јеспап, видео сам у Топчидеру Перу Зеленбаћа 

у робијашким хаљинама: туца камен!” 



1. У свету дела 

Шта из приповетке подстиче твоје снажне доживљаје и осећања? 

О чему размишљаш током и након читања овог текста? 

2. Било ми је, вели, онда тек девет година... 

Ко казује приповетку, а ко преноси казивање? Наведи елементе из текста 

дела који упућују на разлику између казивача и приповедача. Тумачи зашто је 

казивање препуштено Миши. Установи са које временске тачке он остварује 

казивање. Објасни како његова тачка гледишта утиче на доживљаје и значења 

садржаја. Којим исказима је подстицао читаочеву радозналост? Закључке 

илуструј конкретним примерима из приповетке. 

3. А где ти је, Митре, сахат? 

Тумачи на који начин је у делу испољен и расветљаван порок коцкања. Откриј 

околности које су приказане као узроци коцкања. Протумачи мане повезане 

са ликовима коцкара. На шта је коцкар спреман? Које сцене сведоче о немоћи 

човека да се одупре пороку? Шта коцкар добија коцкањем, а које животне 

вредности трајно губи? 

4. Мој отац носио се, разуме се, турски... 

Окарактериши Митров лик. Проучи поступке карактеризације којима је 

приказан. Шта је у његовом карактеру и понашању чудно, противречно и 

изненађујуће? Протумачи дубље узроке Митрове оданости коцкању. Објасни 

како је остао без имања које је годинама стицао. У какву опасност се доводи 

човек отуђен од породице? На који начин је Митар покушао да разреши 

животни промашај? Какве је карактерне особине испољио у критичним 

околностима? Зашто су га изненадиле Маричине речи? Које је животне 

вредности у њима открио? 

64 




5. ...и мени се учини да је бог помилова руком... 

Проучи Маричин лик. Шта јој даје снагу да се суочава и бори са животним 

изазовима? Уочи речи и поступке који је приказују као мудру, моралну и 

племениту особу. Када је Марица испољила нарочиту храброст? На какве 

вредности живота и постојања је указала Митру? У чему проналази излаз 

из економске пропасти породице и Митровог посрнућа? Због чега она види 

решења за која је Митар слеп? 

6. Сине, устани да идемо у цркву! 

Протумачи симболику завршетка приповетке. На какву промену указује 

Митров позив упућен Миши? Шта важно о будућности Митрове породице 

сазнајеш из кратког епилога? Чиме су награђени победници у борби са 

искушењима? Каква казна сустиже коцкара? 

Какву улогу имају породица, разумевање и борбеност у савладавању животних 

недаћа? Са којих извора човек црпе снагу у борби против сила искушења? 

Издвој кључне вредности којима се превазилазе и побеђују наизглед безизлазне 

животне ситуације. 


• У чему је посебна снага уметничке приче? Размисли о мотивисаности Мишиног 

лика да казује о догађају из детињства. Како су се читаоци ове приповетке 

нашли у „привилегованом” положају? Зашто су читаоци у прилици да сазнају 

оно о чему чак ни Мишин брат не зна? Које психолошке притиске и моралне 

недоумице Миша разрешава причањем? 

• Уметничко приповедање је промишљено организовано. Аутор га осмишљава 

тако да код читаоца подстакне естетске доживљаје и формирање универзалних 

гледишта. Из следећих табела подсети се уобичајених облика казивања и 

врста приповедања у уметничком делу. Запази који од њих су заступљени у 

Лазаревићевој приповеци. Протумачи њихову уметничку улогу. 

Табела 8. Облици казивања и врсте приповедања у књижевном тексту 

ОБЛИЦИ КАЗИВАЊА 

приповедање 

(нарација) 

описивање 

(дескрипција) 

дијалог монолог унутрашњи монолог 

ВРСТЕ ПРИПОВЕДАЊА 

граматички облик лица у којем се 

остварује приповедање 

однос приповедача према 

садржајима 

однос приповедача према времену 


у првом лицу 

(Ich-форма) 


у трећем лицу 

(Er-форма) 

свезнајући 

приповедач 

ограничени 

приповедач 

хронолошко 


ретроспективно 





65

Новела 

Кључне речи: новела, поетски простор, поетско време, метафоричка карактеризација, 

психолошко, унутрашњи монолог, наративна поента 

Уобичајено се новела описује као краћа прозна форма која приповеда 

о једном важном и необичном догађају, или о неколико њих, са једним 

ликом или више јунака чија је карактеризација заснована на повезивању 

литерарних поступака са психолошким особинама лика. Новела је веома 

блиска другим наративним облицима, попут приче и приповетке. То је 

кратка форма, згуснуте структуре, изоштрене радње, са сведеним заплетом 

и наглим расплетом и често израженом поентом. 

Антон Павлович Чехов 

Туга 

Читајући Чеховљеву новелу Туга, запажај у њој истакнуте особине жанра 

новеле и сазнај више о њему. 

Коме да искажем печал своју?... 

шињел – дугачки војнички 

капут 

Вечерњи сумрак. Крупне и мокре пахуље снега лено се вију око тек 

упаљених фењера и танким меканим слојем покривају кровове, коњска 

леђа, људска рамена, капе. Кочијаш Јона Потапов сав је бео као привиђење. 

Пресавио се колико се може савити живо тело, седи на седишту и не 

миче се. Да напада на њега читав смет снега, он, изгледа, ни тада не би 

помислио да га стресе са себе... И његово коњче је бело и непомично. 

Својом непомичношћу, избоченим облицима, ногама правим као мотке, 

оно чак и изблиза личи на јевтин колач у виду коњића. И оно је, по свему 

судећи, утонуло у мисли. Онај кога су одвојили од плуга, од свих пејзажа на 

које је навикао и дотерали овамо, у ову провалију пуну чудовишних ватри, 

непрекидне хуке и ужурбаног света – тај мора да се замисли... 

Одавно се Јона и његов коњић не мичу с места. Још јутрос су изашли 

из свог станишта, а прве муштерије нема па нема. Већ се и вечерња тама 

спушта на град. Бледило фењерске светлости уступа место јарким бојама а 

улична гужва и врева су све бучније. 

– Кочијашу, у Виборшки крај! – зачу Јона. – Кочијашу! 

Јона се трже и кроз трепавице посуте снегом угледа човека у шињелу и 

са капуљачом. 

– У Виборшки крај! – понавља војно лице. – Ти, изгледа, спаваш, шта ли? 

У Виборшки крај! 

У знак пристанка Јона трза узде, због чега се с коњских леђа и његових 

рамена осипају снежне наслаге... Војно лице седа у саонице. Кочијаш цокће 

уснама, истеже врат као лабуд, придиже се и маше бичем више по навици 

него из потребе. И коњић истеже шију, савија моткасте ноге и неодлучно 

креће с места. 

66 




– Куд си навалио, ђаволе?! – већ у првом тренутку чује Јона повике из 

тмасте масе која се кретала тамо-амо. – Куда те ђаволи носе? Држи дее-сно! 

– Ти не умеш да возиш! Држи десно! – љути се човек у униформи. 

Кочијаш фијакера га псује, стресајући с рукава снег, љутито га гледа 

пролазник који је претрчавао улицу и налетео раменом на коњску њушку. 

Јона се врти на седишту као на иглама, размахује лактовима и колута очима 

сумануто, као да не схвата где је и зашто је овде. 

– Какви су све то подлаци! – шегачи се војно лице. – Само гледају да се 

сударе с тобом, или да налете на коња. To су се они договорили. 

Јона се окреће путнику и миче уснама... Очевидно, жели нешто да каже, 

али из грла се чује само шиштање. 

– Шта? – пита војно лице. 

Јона криви уста у осмех, напреже грло и шишти: 

– А мени је, господине, знаш... син умро ове недеље. 

– Хм!... А од чега је умро? 

Јона се целим трупом окреће путнику и каже: 

– А ко ће га знати! Мора да је од грознице... Три дана полежао у болници 

и умро... Божја воља. 

– Скрећи, ђаволе! – одјекује у мраку. – Јесу ли ти очи испале, псино 

матора? Отвори очи! 

– Вози, вози... – говори путник. – Овако ни до сутра нећемо стићи. 

Пожури, де! 

Кочијаш опет извија врат, придиже се и са тромом грациозношћу 

замахује бичем. Затим се неколико пута осврће на путника, али он је 

затворио очи и, по свему изгледа, није расположен да слуша. Кад га је 

довезао у Виборшки крај, зауставио се код крчме, пресамитио се на 

седишту и остао непомичан... Мокар снег опет боји белином њега и 

коњића. Пролази сат, два... 

Шљапкајући каљачама, тротоаром пролазе препирући се три 

младића: двојица високи и мршави, трећи мали и грбав. 

– Кочијашу, до Полицијског моста! – виче грбавко дрхтавим 

гласом. – Тројицу! За двадесет копејки! 

Јона трза узде и цокће. Двадесет копејки је неповољна цена, 

али њему није до цене... Рубља или петак, сада му је свеједно, 

само да има путнике... Гурајући се и псујући, младићи прилазе 

санкама, пењу се и сва тројица одједном наваљују на седиште. 

Почиње решавање питања: која ће двојица седети, а ко ће 

стајати? После дуге препирке, јогунства и прекора, одлучили су 

да стоји грбавко – као најмањи. 

– Де, терај! – крештао је грбавко намештајући се иза Јоне и 

дувајући му у затиљак. – Удри! Ала имаш капу, брале! У целом 

Петрограду не би се могла наћи гора! 

– Хи-хи... хи-хи... – кикоће се Јона. – Каква је таква је. 

– Деде, ти, каква је таква је, терај! Хоћеш ли тако целим путем 

возити? A? А хоћеш ли по врату?... 

Стара улица, 

Јакуб Шиканедер, 

1909. 




67

Ода меланхолији, Вилијем 

Милер, 1872. 

– Глава ми пуца... – говори један од дугајлија. – Јуче смо 

код Дукмасових ја и Васка попили четири флаше коњака... 

– He разумем зашто лаже! – љути се други дугајлија. – 

Лаже као скот. Убио ме бог ако није истина... 

– To је исто таква истина као да вашка кашље. 

– Хи-хи! – смешка се Јона. – Ве-села господа! 

– Фуј, ђаво да те носи!... – бесни грбавко. – Хоћеш ли 

потерати, стара битанго, или нећеш? Зар се тако вози? 

Распали га бичем! Деде, ђаволе! Деде! Јаче ошини! 

Јона осећа иза леђа грбавково узмувано тело и дрхтави 

глас. Слуша псовку њему упућену, види људе и мало-помало 

почиње му нестајати из груди осећање усамљености. Грбавко грди док 

се не загрцне од сочне, бизарне псовке и не закашље се. Дугајлије почињу 

разговор о некој Надежди Петровној. Јона се осврће према њима. 

Кад је дочекао кратку паузу, осврнуо се још једном и почео да мрмља: 

– А мени је... овај... ове недеље син умро! 

– Сви ћемо умрети... – уздише грбавко, бришући уста после кашља. – 

Heгo, терај, терај! Господо, ја уопште не могу да се возим овако! Кад ће нас 

он довести? 

– А ти га мало подстакни... по врату! 

– Чујеш ли ти, стара битанго? По врату ћу те!... Ако се човек устручава 

са вама, мора ићи пешке!... Чујеш ли ти, Змају Гориничу? Или те није брига 

што ја говорим? 

И Јона више чује звук него што осећа ударац по врату. 

– Хи-хи... – смеје се. – Весела господа, бог им дао здравља! 

– Кочијашу, јеси ли ожењен? – пита га дугајлија. 

– Је л’ ја? Хи-хи... ве-села господа! Сада је моја једина жена – црна 

земља... Хи-хо-хо!... To јест гроб!... Син ми је, ето, умро, a ја сам жив... чудновата 

ствар, смрт је погрешила врата... Уместо да дође к мени, отишла је 

сину... 

И Јона се окреће на седишту да исприча како је умро његов син, али 

грбавко лако уздише и саопштава да су, хвала богу, најзад, стигли. Пошто 

је примио двадесет копејки, Јона дуго гледа за весељацима који нестају у 

мрачном улазу. 

Опет је сам и опет за њега настаје тишина... 

Туга, умирена за кратко време, поново се јавља и још снажније му раздире 

груди. Јонине очи узнемирено и мученички лутају по маси која снује с 

обе стране улице: неће ли се међу хиљадама људи наћи бар један који би га 

саслушао? Али гомила жури, не примећујући ни њега ни његову тугу... Туга 

голема, безгранична. Да пукну Јонине груди и да се из њих излије туга, свет 

би поплавила, али ипак се не види. Умела је да се смести у тако ништавну 

љуштуру да се и по белом дану свећом не би могла видети... 

Јона је угледао чистача дворишта са завежљајем и одлучио да с њим 

поразговара. 

– Драги мој, колико је сада сати? – питао је. 

68 




– Прошло је девет... А што си стао овде? Пролази! 

Јона се одвози неколико корака, савија се и предаје својој тузи... Сад већ 

сматра да је узалудно обраћати се људима. Али није прошло ни пет минута, 

а он се исправља, одмахује главом као да је осетио оштар бол и затеже 

узде... He може више да издржи. 

„У шталу”, мисли он. „У шталу!” 

И коњић, као да је схватио његову мисао, полази касом. После једно сат 

и по Јона већ седи крај велике и прљаве пећи. На пећи, на патосу, по клупама, 

хрчу људи. У ваздуху смрад и загушљиво... Јона гледа спаваче, чешка се 

и жали што се тако рано вратио кући... 

„Ни за овас нисам зарадио”, мисли он. „Зато ме обузима туга. Човек који 

зна свој посао... и сам је сит и коњ му је сит, увек је спокојан...” 

Из једног кутка устаје млад кочијаш, сањиво кркља и пружа руку ка 

ведру с водом. 

– Хоћеш да пијеш? – пита га Јона. 

– Да пијем, значи! 

– Е... нека ти је на здравље... А мени је, брате, син умро... Јеси ли чуо? Ове 

недеље, у болници... Невоља! 

Јона посматра какав су утисак оставиле његове речи, али не види ништа. 

Младић се покрива преко главе и већ тоне у сан. Старац уздише и чешка 

се... Као што је младић био жедан воде, тако и он осећа потребу да прича. 

Скоро ће бити недеља дана како му је син умро, а он још ни с ким није 

могао лепо да поразговара... А треба поразговарати разборито и натенане... 

Треба испричати како се син разболео, како се мучио, шта је пред смрт говорио, 

како је умро... Треба описати сахрану и одлазак у болницу по одело 

покојниково. У селу је остала кћерчица Анисја... И о њој треба поразговарати... 

Зар о мало чему он сада може да поразговара? Слушалац би морао 

сажаљевати, уздисати, нарицати... А још је боље разговарати са женама. 

Јесте да су глупе, али ридају од прве речи. 

„Да погледам коња”, мисли Јона. „Стићи ћеш да спаваш... Ваљда ћеш се 

наспавати...” 

Облачи се и иде у коњушницу, где му је коњ. Мисли на зоб, на сено, на 

време... Кад је сам, не може о сину да мисли... Да разговара с неким о њему 

може, али да сам о њему мисли, да замишља његов лик, то је неподношљиво, 

ужасно... 

– Грицкаш ли? – пита Јона свог коња, видећи његове сјајне очи. – Е па, 

грицкај, грицкај... Кад нисмо зарадили за овас, јешћемо сено... Да... A стар 

сам ја већ да возим... Син би требало да вози, а не ја... To је био прави кочијаш... 

Само да је жив... 

Јона поћута извесно време и настави: 

– Тако је то, сестрице, кобилице... Нема више Кузме Јонича... Упокојио 

се... Залудно... Рецимо садекарце да ти имаш ждребенце и ти си том ждребенцету 

мати... И одједном, рецимо, умре... Зар није жалосно? 

Коњче грицка сено, слуша и дува на руке свог власника. Јона се заноси и 

прича му све... 

Извор: 

Антон Павлович Чехов. 

Изабране приче. Превео 

Милосав Бабовић. Београд: 

Граматик, 2003, стр. 53–57. 




69


1. Којим су стилским изражајним средствима сликани вечерњи зимски пејзажи 

узаврелог града, изглед Јониног лика и његових саоница? Тумачи на који 

начин атмосфера зиме и града учествује у дочаравању Јониних расположења и 

доживљаја. 

2. Када Јона први пут проговара о ономе што га највише мучи? Какво дејство 

његове речи имају на униформисаног официра? Опиши понашање тројице 

младића према Јони. Запази како се грбавков бес због понижења која су му 

приредили другови обрушава на Јону. Зашто Јона трпи увреде и слабу наплату? 

Зашто му је потребно присуство других људи? 

3. Због чега ликови људи са којима кочијаш долази у контакт превиђају његову 

потребу да говори о синовљевој смрти? Запази и тумачи приповедачева 

гледишта поводом овог проблемског места у делу. Зашто су, осим Јоне, други 

ликови именовани заједничким именицама? У којим исказима се назире 

приповедачева притајена осуда отуђености и нехуманости живота у граду? 

4. Када кулминира Јонина болна усамљеност? Какву симболику уочаваш у 

завршној сцени новеле? 

5. Због чега је човеку који је опхрван тугом важно да своја осећања подели са 

другима? Шта људима понекад отежава саучествовање у болу других? Зашто је 

човекољубље нарочито на искушењу у тешким животним ситуацијама? 

6. Повежи значења догађаја из ове новеле са исказом који је наведен као мото дела. 

У овим размишљањима уочавај естетске вредности Чеховљеве новеле. 


• Уз помоћ следећег прегледа датог у табели упореди својства приповетке 

и новеле. Притом се послужи примерима из овог поглавља Читанке. 

Табела 9. Упоредни преглед особина приповетке и новеле 

ПРИПОВЕТКА 

НОВЕЛА 

– приказивање догађања – приказивање доживљаја поводом дешавања 

– развијеност композиције – сажетост 

– тежња ка приповедној објективности 

– приповедач се не уздржава од саопштавања 

субјективних гледишта 

– нагласак је на нарацији – истакнута је уметничка дескрипција 

– психолошко је присутно, али није доминантно 

– инсистира се на продубљеном приказивању 

психологије ликова 

– заплет се приказује поступно, развијено, а епилог је 

мотивисан повезивањем приказаних догађања 

– заплет је сведен, а расплет наступа изненада, често у 

облику поенте, а понекад и наравоученија 

70 




Роман 

Кључне речи: роман, нарација, наратор, наратер, приповедачка ситуација, мотив, 

мотивација, романескно 

Роман се често дефинише као обимна епска фикционална врста. Овакву 

дефиницију треба прихватити са извесним ограничењима. Садржина романа, 

наиме, не мора бити обимна. Од епа, из којег се сматра да је поникао, роман се 

разликује по томе што најчешће говори о човековом приватном и интимном 

животу. Роман настоји да кроз збивања, догађаје, начине приповедања, стил 

изражавања и ликове дочара величину и богатство живота. 

Данас је роман један од најзаступљенијих књижевних жанрова. Поједини 

савремени романописци веома су популарни. Иако се много романа пише и 

објављује, мало је оних који представљају уметнички успеле творевине. 

Роман понекад настаје удруживањем мањих приповедних делова у већу, 

на дре ђену целину. Када је повезаност приповедних делова снажна, па се 

они не могу читати и поуздано разумевати без увида у целину, говоримо 

о роману. Оваквим поступком настали су многи романи, на пример, наш 

најпознатији ро ман На Дрини ћуприја Иве Андрића. Удруживање кратких 

новела остварио је и Данило Киш обликујући један од својих најпознатијих 

романа Рани јади. Већина Кишових прича које су ти познате из основне 

школе јесу одломци из овог романа. 

Данило Киш 

Рани јади 

(одломак) 

У основној школи обрађени су многи књижевни текстови Данила Киша 

(Дечак и пас, Вереници, Ливада у јесен). Подсети их се. 

Пред тобом се налази уводно поглавље Раних јада. Прочитај га и проучи. 

Запази на који начин се у њему успостављају водеће теме и мотиви који су ти 

познати из других делова романа. 

С јесени, када почну ветрови 

С јесени, када почну ветрови, лишће дивљег кестена пада стрмоглавце, 

с петељком наниже. Онда се чује звук: као да је птица ударила кљуном о 

земљу. А дивљи кестен пада без и најмањег ветра, сам од себе, као што падају 

звезде – вртоглаво. Онда удари о тле с тупим криком. Не рађа се као птица 

из јајета, постепено, него се одједном распрсне длакава љуштура, изнутра 

беличастоплава, а из ње искачу враголасти, тамни мелези, зацакљених образа, 

као јагодице насмејаног црнца. У некој се махуни налазе близанци; ипак би их 

људи могли разликовати: један има на челу белегу, као коњ. Мајка ће, дакле, 

увек моћи да га препозна – по звезди на челу. 

мелез – дете родитеља 

различитих раса 




71

фушкије – коњска балега 

жалузине – капци на 

прозорима 

штедро – дарежљиво 

фуга – музичка композиција 

романескно – оно што је 

својствено роману, што је 

обележје романа (ширина 

приповедања, приватни 

живот, интимни доживљаји, 

специфичан утицај средине 

и друштва на приказана 

дешавања…) 

наративна (приповедна) 

ситуација – скуп 

просторних, временских и 

других околности у којима 

се започињу, развијају и 

завршавају приповедања у 

делима наративне прозе 

Дечак купи дивље кестенове који су се сакрили у рупе на травњаку и 

ставља их под образе. Уста су му пуна неке лепљиве горчине. Дечак се 

смешка. Требало би се попети на грану, изабрати један грозд и чекати. Не 

дати анђелу сна да те превари. Требало би бар три дана и три ноћи, без јела 

и пића, без сна и починка, гледати плод. Као када се гледа мала казаљка 

на сату. Бодље су се стврдле и при врху мало потамнеле. Ако их дирнеш 

невешто, на прсту ће ти направити рупицу, па ће да потече твоја лепа, 

црвена крв. Мораћеш онда да сишеш свој прљави прст којим си малопре 

правио грудве од блата и фушкије. А може да наступи и тровање крви. 

Када се то догоди, онда деца умиру. Ставе их у мале позлаћене сандуке и 

носе их на гробље, међу руже. На челу поворке носе крст, а за сандуком иду 

дечакова мама и тата и, наравно, његова сестра, ако је имао сестру. Мајка 

је сва у црнини, не види јој се лице. Само тамо где су очи, црна је свила 

влажна од суза. 

Једна белопутна госпођица у црној кецељи гимназијалке седи у некој 

кристалној светлости што долази кроз полуспуштене жалузине. Сунце 

црта на љубичастим боцама с колоњском водом звездице од злата. 

Е, па, ево тајне мириса љубичица: госпођица која продаје сличице 

лептирова и дивљих звери, као и парфеме, од свих мириса највише воли 

мирис љубичица, и ставља га свуда штедро: на дланове, на бујну риђу косу 

(мада би риђој коси, по свој прилици, боље пристајао неки други мирис). 

Требало би компоновати фугу за оркестар и јоргован. Износити на 

подијум у мрачној сали љубичасте бочице оплемењених мириса. 

Оне који би тихо, без крика, изгубили свест, износили би у другу салу, 

где би лебдео детињасти, лековити мирис липе и камилице. 

Извор: 

Данило Киш. Рани јади. 

Београд: Нолит, 1976, стр. 9–10. 

72 

Кестење у Оснију, Камиј 

Писаро, 1873. 





1. Шта је у тексту којим започињу Рани јади чудно, необично и изненађујуће? Који 

литерарни детаљи и садржаји приповедања су ти највише привукли пажњу? 

Због чега? На који начин се свет детињства и смрт доводе у везу? Објасни дубље 

узроке њихове повезаности. 

2. Прикажи слику којом започиње приповедање. Препознај стилска средства 

којима се дочаравају ветровито време, опадање лишћа и кестенова. Објасни 

какву функцију ова изражајна средства остварују приликом осликавања 

наративне слике. Размисли о њеној сложеној симболици. Како се слика 

дрвета, лишћа и кестена повезује са мотивима односа између родитеља и деце, 

постојања и пролазности, рађања и смрти? 

3. Како је читалац довeден у ситуацију да прихвата гледишта која се приписују 

лику безименог дечака? Уочи реченице којима је остварена та сугестија. Објасни 

њихову изражајну снагу. Како лик дечака у овом роману доживљава смрт? 

4. Проучи мотиве с краја одломка: белопута госпођица, мириси, природа, музика. 

Објасни каквим је асоцијацијама приповедач доспео до њих. Какве ефекте 

постиже њиховим повезивањем? Овакав поступак познат је као асоцијативно 

везивање мотива. На примеру из Кишовог дела објасни какви се приповедачки 

доживљаји и уметничке слике формирају овим приповедачким поступком. 

Запажај га и у осталим садржајима из романа. 

мотив – најмања 

тематска јединица у 

књижевном делу 

мотивација – скуп речи, 

поступака и других 

својстава који покрећу 

дешавања, радње, 

поступке, речи или 

гледишта ликова у делу 

наратор – приповедач 

у делу 

наратер – лик (или лица) 

којем се наратор (или 

наратори) непосредно 

обраћа током 

приповедања 


Поводом Кишовог дела, присети се романа за које знаш из основне школе. 

Прочитај један роман који није обрађиван у школи. Спреми се да на часу 

представиш главне податке о аутору и делу. Потом се припреми да роман 

прикажеш уз помоћ следећег подсетника: 

• представи теме које се у роману покрећу и тумаче; 

• истакни главне утиске и размишљања на које роман подстиче читаоце; 

• нагласи зашто је садржина романа интересантна и привлачна за читање; 

• испричај главне догађаје из дела; разликуј их од споредних и 

епизодних дешавања; 

• објасни какву улогу у роману има проширивање и богаћење основног 

приповедног тока; 

• опиши главне ликове; истакни литерарне поступке којима се у делу 

дочаравају и приказују изглед и карактер јунака; 

• протумачи значења која роман остварује. 




73

Џон Р. Р. Толкин 

Господар прстенова 

Кључне речи: роман, епска фантастика, трилогија, филмска адаптација 

Роман епске фантастике Господар прстенова, који је написао енглески 

академик и филолог Џон Роналд Руел Толкин, започиње као наставак романа 

Хобит. Господар прстенова је писан у етапама, од 1937. до 1949. године, те је 

тако добио тротомни обим, у ком је објављен 1954. и 1955. године. Од тада 

до данас ово дело превођено је на многе језике, а пажња читалачке публике 

преусмерила се на филмске адаптације. 

Стара шума 

(одломци) 

По налогу мрачног господара Саурона исковано је двадесет прстенова 

моћи: три су поклоњена вилењацима, седам патуљцима, а девет људима. 

Прстенови су својим носиоцима давали снагу и вољу да владају својом 

расом. Двадесети прстен, искован у тајности, у земљи Мордор, имао је 

моћ да управља осталим прстеновима. Током једне битке против људи и 

вилењака, Саурон страда, а његов прстен бива изгубљен. 

Два и по миленијума касније, прстен се налази у Округу, у власништву 

хобита Билба Багинса. Када, по савету чаробњака Гандалфа, Билбо 

пристане да се одрекне прстена и преда га младом Фроду Багинсу, 

започиње невероватно путовање Дружине прстена. Циљ ове дружине, 

коју предводи Фродо, јесте да уништи прстен у који је уливена Сауронова 

окрутност и злоба и тако спречи да зло завлада Средњом Земљом. Прстен, 

пак, тежи да се врати свом правом господару. 

Пред тобом је одломак из романа Дружина прстена, првог романа 

трилогије Господар прстенова. 

Сауронов прстен 

Изненада Фродо се пробуди. У соби је још било мрачно. Весели је стајао 

ту са свећом у једној руци, а другом је грувао о врата. „У реду! Шта је?”, 

упита Фродо, још уздрман и пометен. 

„Шта је!”, повика Весели. „То је да је време за устајање. То је да је пола пет 

и да је веома магловито. Хајде! Сем већ спрема доручак. Чак је и Пипин на 

ногама. Ја баш крећем да оседлам поније и доведем оног што има да носи 

пртљаг. Пробуди оног отомбољеног Дебелог. Мора да устане да нас бар 

испрати.” 

74 




Убрзо после шест часова пет Хобита били су спремни да пођу – Дебели 

Болџер још је зевао. Искрали су се тихо из куће. Весели је ишао напред 

водећи једног натовареног понија и запутио се стазом кроз честу иза куће, 

а потом пресекао преко неколиких пољана. Лишће је на дрвећу блистало, 

а са сваке гранчице откидале су се капи; трава је била сива од хладне 

росе. Све је било непомично, и далеки звуци чинили су се блиски и јасни: 

живина која је торокала у неком дворишту, неко ко је затварао врата 

извесне удаљене куће. 

У штали нађоше поније; издржљиве мале животиње од врсте веома 

омиљене међу Хобитима, не брзе, али погодне да раде цео дуги дан. Они их 

узјахаше и убрзо су залазили у маглу, која као да се с оклевањем отварала 

пред њима, а затварала непријатно за њима. Пошто су јахали отприлике 

један час, лагано и не причајући, угледаше Живицу како се одједном дигла 

пред њима. Била је висока и премрежена сребрном паучином. 

„Како ћете проћи кроз ово?”, упита Фредегар. 

„За мном!”, рече Весели. „И видећеш.” Он скрете лево и ускоро стиже на 

једно место где је живица завијала унутра, дуж руба једне увале. Ту је на 

извесној удаљености од Живице био начињен усек, који се благо спуштао 

у земљу. Имао је са страна зидове од цигала који су се постојано дизали, да 

изненада начине лук и створе тунел који је урањао дубоко испод Живице и 

излазио у удубљење са друге стране. 

Ту Дебели Болџер стаде. „Збогом, Фродо!”, рече он. „Волео бих да не 

одлазиш у шуму. Надам се само да ти неће бити потребан спас пре но што 

се овај дан заврши. Али добра ти срећа – данас и сваког дана!” 

„Ако нема горих ствари пред нама од Старе шуме, онда ћу имати среће”, 

рече Фродо. [...] – „Збогом!”, завикаше сви, одјахаше низ косину и изгубише 

се Фредегару из вида зашавши у тунел. Био је мрачан и влажан. На другом 

крају затварала га је капија од густо усађених гвоздених шипки. Весели 

сјаха и откључа капију, и када су сви прошли, затвори је поново. Она се 

склопи са звекетом, а брава шкљоцну. Тај звук је био злослутан. 

„Ето!”, рече Весели. „Напустили сте Округ и сада сте напољу и на ивици 

Старе шуме.” 

„Јесу ли оне приче о њој истините?”, упита Пипин. 

„Не знам на које приче мислиш”, одговори Весели. „Ако мислиш на 

старе бау-бау приче које су Дебелом дадиље знале да причају, о бауцима 

и курјацима и таквим стварима, рекао бих да нису. У сваком случају, ја не 

верујем у њих. Али Шума јесте чудна. Све је у њој много више живо, много 

свесније онога што се дешава, да тако кажем, него што су то створови у 

Округу. А ово дрвеће не воли странце. Оно те посматра. Док дан траје, 




75

углавном се задовољава тиме да те просто држи на оку и не чини баш 

много шта. [...] Али ноћу ствари могу бити до крајности застрашујуће, или 

је бар мени тако речено. [...]” 

„Је ли дрвеће једино што је опасно?”, упита Пипин. 

„Има разних чудних створова што живе дубоко у шуми и на њеној другој 

страни”, рече Весели, „или бар сам ја тако чуо; али никад нисам видео 

ниједног. Међутим, нешто прави стазе. Кад когод зађе унутра, налази стазе, 

али оне као да се на неки чудан начин премештају и мењају с времена на 

време. Недалеко од овог тунела налази се, или се дуго налазио, почетак једне 

пошироке стазе која води до Пропланка ломаче, а онда, мање-више, нашим 

правцем, источно и мало ка северу. То је стаза коју ћу покушати да нађем.” [...] 

Извор: 

Џ. Р. Р. Толкин. Господар прстенова (Књига 1). 

Превео Зоран Станојевић. 

Београд: Нолит, 1981, стр. 189–191. 


•• 

Прочитај прву књигу романа Господар прстенова, а затим погледај филмску 

адаптацију овог литерарног дела. Забележи разлике које запажаш. 

•• 

Издвој једну сцену из романа која ти се посебно допала и припреми се да 

усмено образложиш зашто. 

•• 

Који сегменти филма Господар прстенова: Дружина прстена су посебно 

окупирали твоју пажњу? Шта те је привукло, а шта те није одушевило? Објасни 

свој одговор. 

76 




Драма 

Кључне речи: драма, драмска књижевност, комедија, трагедија, драма у ужем смислу, 

позориште, античка драма, катарза 

Речју драма уобичајено се називају књижевноуметнички текстови писани 

у дијалошкој форми, намењени извођењу пред публиком. 

Драмски текстови су писани у облику дијалога, а остварују се у репликама 

(дијалозима) које размењују ликови, као и у монолозима и дидаскалијама 

(ремаркама), упутствима која драмски писци дају извођачима дела (пре 

свега редитељима и глумцима). 

Догађања у драмским текстовима су узбудљива, занимљива и привлачна 

за гледање, без обзира на то о којој драмској врсти је реч. Драматичност 

догађаја произилази из драмских сукоба, а то су идеје, мишљења, ставови, 

појединости или циљеви око којих су супротстављени ликови или групе 

ликова. Радњу која се развија услед драмских сукоба називамо драмском 

радњом, односно драмском акцијом. Она је динамична, променљива и 

одвија се у етапама, које драмски писци композиционо повезују у складно 

јединство дела. Драмска акција може бити спољашња, када се развија између 

ликова, и унутрашња, када ликови у себи бурно проживљавају многобојне 

противречности. 

Носиоци драмске радње су драмски ликови. Они се највише и 

најнепосредније испољавају у дијалозима и монолозима, али и у радњама и 

поступцима. Као и у делима наративне прозе, и у драми се разликују главни 

од споредних (епизодних) ликова. Главни лик се назива и протагонист, 

а његов опозит антагонист. Често се за називе ликова у драмском тексту 

користи и термин драмско лице. Уобичајено је да се на почетку драмских 

текстова налазе имена лица која учествују у радњи. 

Толос на светилишту 

Атине Пронеје у Делфима 

(Грчка) 

Аутори, извођачи и публика 

У зависности од места и начина извођења драмских дела разликују се 

позоришна драма, радио-драма, филмски сценарио и телевизијски сценарио. 

Током рада на драмском тексту писци узимају у обзир околности у којима ће 

ти текстови бити изведени (позорница, радијски, филмски или телевизијски 

медиј). Аутори позоришних текстова, на пример, рачунају на посебности 

живог извођења драмског текста пред гледаоцима. За позоришну уметност 

се зато често каже да је ефемерна, односно незадржива у времену и 

простору. Свако извођење драмског текста на сцени је непоновљиво и стога 

оригинално. У овом стваралачком чину, поред глумаца, учествује и публика, 

која одређеним реакцијама утиче на драмско извођење. 




77

театрон – простор на 

којем је била смештена 

публика 

маске – глумци су на сцени 

носили маске како би 

одвојили глуму од сопствене 

личности. Постојале су 

маске за трагичне улоге и 

оне које су носили глумци у 

комедијама. Маска је имала 

и функцију да направи 

разлику између полова 

ликова у драми јер су све 

улоге играли мушкарци. 

Један од најстаријих облика ритуалног 

извођења на Балију припада племену Баронга. 

На слици је сцена из тог обреда, 

који се данас, због занимљивости, изводи 

и у туристичке сврхе. 

У извођењу драмских дела учествује велики број људи. Уобичајено 

је да се екипа која ради на постављању и извођењу драмског дела дели 

на ауторску и техничку. Ауторски део екипе чине редитељ, глумци, 

сценаристи, аутори музике, костимографи, сценографи, сниматељи слике 

и сниматељи звука, монтажери и др. Свако од њих на особен начин, из 

перспективе своје уметничке делатности, узима учешће у реализацији 

драмског текста. Због тога што у реализацији драмских текстова учествује 

већи број уметника, односно већи број уметности, овакви видови 

уметничких остварења су синкретични. 

Настанак драме и позоришта 

Иако се често сматра да је драма најмлађи књижевни род, неки историчари 

књижевности, драме и, посебно, позоришта не би се сасвим сложили са 

овом тврдњом. Старост драме може се различито схватити ако се има у виду 

то да неки проучаваоци под драмом подразумевају све видове извођења у 

којима постоје извођачи и публика, док други драму везују за 

постојање драмског текста који је претходио извођењу. 

Настанак и стасавање драме уско су повезани са митом, 

магијским и религијским обредима из давне прошлости. 

Заједничко им је то што настоје да маштом и стваралачким 

мишљењем објасне многобројне природне појаве и да према 

њима испоље одређени став. За магијске и верске ритуале 

карактеристично је постојање извођача, посматрача 

и околности у којима се подразумева да извођачи не 

представљају себе, већ неког другог. Појединци који имају 

активну улогу у ритуалима, помоћу маске и костима 

наглашавају кога представљају. Радња коју извођачи 

презентују одвија се по планираном и унапред осмишљеном 

редоследу и има обележја синкретичности, јер се састоји 

од глуме, музике, покрета и плеса, а понекад се изговара и 

пригодни текст. 

Познато је такође да су древни народи Сумера и Египта 

имали развијене обредне радње, које су углавном биле 

посвећене светковању природних циклуса. Услед недостатка 

материјалних доказа не може се утврдити да ли се у овим 

друштвима развило позориште као облик институције 

намењен извођењу позоришних представа. 

78 




У Индији, Кини и Јапану такође су били 

развијени облици драме у давној прошлости. 

У овим културама драма је најпре била 

уско повезана са храмовима и религијским 

обредима. Њен развој се кретао у правцу изласка 

из институције храма и приказивања 

садржаја пред заинтересованом, углавном 

градском публиком. У тим драмама у великој 

мери је била заступљена музика. Тако су 

се, на пример, у Кини развили посебни облици 

драме који су имали и музичке садржаје 

(Пекиншка опера). Из традиционалне 

и обредне игре развиле су се и чувене позоришне 

форме у Јапану, као што су Но драма 

и Кабуки позориште. 

Настанак драме која се изводи на позоришној сцени везује се за античку 

Грчку и период око петог века пре нове ере. Као и у другим старим 

културама, и у Грчкој је драма била тесно повезана са верским обредним 

светковинама. 

Грци су посебно славили празнике посвећене Дионису, богу плодности 

и надахнућа. За време бербе грожђа приређивана су општенародна весеља, 

позната и под именом баханалије. У част Диониса у светилиштима су приношене 

жртве као знак захвалности боговима и из жеље да година буде успешна 

и плодна. Храмови су били кружног облика, а око њих су подизани 

стубови украшени орнаментима, док се у средини налазио жртвеник. Место 

одвијања обредне радње представља својеврсну претечу позоришне сцене. 

На њој су се у одговарајућим улогама појављивали свештеници и лица која 

су приносила жртву. Обредне радње су биле праћене музиком, покретима и 

песмом која се звала дитирамб. 

Сматра се да је тиранин Пизистрат у Атину довео песника Тесписа. Теспис 

је са хором путовао на колима и изводио верске обреде. Верује се да је управо 

он извео једног извођача испред хора и да су се између тог глумца и 

хора први пут јавили дијалози. Ова ситуација је била подстицајна за развој 

драмског рода, а потом и за настанак позоришта. Стари Грци су већ од петог 

века током пролећа организовали позоришне свечаности, дионизије. 

Старогрчки драмски писци такмичили су се за титулу најбољег. Такмичари 

у писању драма, а посебно трагедија, представљали су се са по три 

представе, које су биле извођене током једног дана. Паузу између приказивања 

трагедија попуњавале су сатирске игре, комади лаке, углавном забавне 

садржине. 

Сцена из Кабуки позоришта 

хор – у старогрчкој драми 

хор је био колективни 

лик. Имао је дванаест или 

петнаест чланова, који 

су заједнички изводили 

оде (песме у паузи 

између чинова). Већина 

грчких драматичара 

хору је намењивала 

песму на почетку 

трагедије, која је публику 

обавештавала о месту и 

времену радње. Хор је у 

епилогу резимирао сва 

дешавања и обједињавао 

заједничку поруку свега 

што је приказано. Хор је 

симболично представљао 

најстарије грађане, 

такозване старешине, 

а његови ставови 

представљали су заправо 

став грађана. Хор је увек 

имао и хоровођу, који 

би ступао у непосредан 

дијалог са ликом или 

ликовима. 




79

сцена – назив за зграду 

која се налазила у 

позадини и у којој су 

се глумци припремали 

за извођење представе. 

Понекад је ова зграда 

била и осликана, па је 

вероватно представљала 

део декора. Одатле 

долази назив данашње 

сцене, простора за 

извођење. 

орхестра – кружни део 

испред сцене на коме 

је у старогрчкој драми 

најчешће наступао 

хор. Предњи део сцене 

називао се просценијум. 

Институција позоришта 

Данас се под позориштем подразумева место на којем се приређују и изводе 

позоришне представе. Оне се могу изводити на било којем простору 

за који аутори утврде да је погодан за драмски текст који желе да прикажу 

публици. Позориште и данас представља архитектонско здање намењено 

припреми и извођењу позоришних представа. 

Популарност драме, а посебно позоришта, била је изазов за старе Грке. 

Масовни одлазак у позориште подстакао их је да зидају велика здања на 

отвореном, која су могла да приме и неколико хиљада људи. Позоришне 

представе су се одвијале за време дионизија током целог дана, по утврђеном 

реду, правилима и обичајима. Стара грчка позоришта и данас су позната по 

доброј прегледности и савршеној акустици, јер су подизана на обронцима 

падина и зидана у облику левка, тако да се и у најудаљенијим редовима јасно 

могао чути чак и шапат глумаца на сцени. 


Табела 10. 

У наредној табели наведени су најважнији облици драмских текстова. Упознај их 

и сазнај њихова основна својства. 

позоришна драма 

– намењена извођењу на позоришној сцени 

радио-драма 

– изводи се на радију и остварује се слушањем; садржаји се дочаравају 

гласовима глумаца, тоновима, звуковима и музиком 

ДРАМСКИ 

ТЕКСТОВИ 

филмски сценарио 

– намењен је снимању филмова; 

– након представљања у виду синопсиса (кратког прегледа садржаја), 

филмски сценарио се разрађује у дијалог-листу, која се састоји од реплика 

које ће глумци изговарати; 

– додавањем техничких података о томе на који начин ће садржаји бити 

снимани према замисли редитеља настаје књига снимања, по којој се филм 

реализује, а потом и саставља у монтажи 

телевизијски 

сценарио 

–пише се за драмске, али и друге телевизијске садржаје (информативне, 

забавне, научне, образовне...); 

–настаје на сличан начин као и филмски сценарио, те пролази кроз све 

развојне фазе од синопсиса, преко дијалог-листе до књиге снимања; 

–прилагођен је техничким посебностима телевизијске технологије (величина 

слике, начин снимања и приказивања и сл.) 

80 




Мит и трагедија 

Кључне речи: трагедија, мит и трагедија у античкој Грчкој, трагички заплет, трагичка 

кривица 

Трагедија је једна од основних драмских врста. Њено порекло повезује се 

са настанком позоришта на тлу Грчке, у петом веку пре нове ере. Дешавања у 

трагедији односе се на главног јунака (трагички јунак), који доспева у тешке, 

неразрешиве животне околности. Иако невин, без кривице, трагички јунак 

смртно страда. Често се дешава да су збивања у трагедији приказана тако 

да наглашавају како се јунак могао спасти смрти, али се то, ипак, не дешава. 

Узроци због којих трагички јунак страда најчешће нису резултат његових 

моралних преступа, већ су махом последица неке грешке, несвесног преступа, 

уверења које он поседује и саопштава. У различитим епохама и стилским 

правцима током развоја књижевности трагедија је мењала своју природу, 

али су ове њене одлике сачуване. 

Победници на дионизијама и уважени драмски писци старе Грчке били 

су Есхил, Софокле и Еурипид. 

Мит је древна прича којом се објашњавају појаве (најчешће из природе) 

које људи нису могли да протумаче нити објасне на рационалан начин. У старој 

Грчкој мит је био прича о боговима, славним јунацима и њиховим делима. 

Грци су митове стварали и преносили усменим путем, у оквиру колектива. 

Митови су имали веома значајну улогу у развоју старогрчке културе, нарочито 

ликовних уметности, књижевности и драме. Они пред стављају 

важну стваралачку инспирацију. Уметници су најпопуларније митове радо 

обрађивали у својим делима. Такође, ствараоци су имали у виду чињеницу да 

публика познаје садржину митова. Зато су се ослањали на знање публике, која 

је могла да разуме значења дела и доживи приказане трагичке обрте. 

Есхил (525–456. пре н. е.) 

– сматра се да је први увео 

другог глумца у трагедију. 

Значајна дела: 

Персијанци, Седморица 

против Тебе, Оковани 

Прометеј, Орестија 

(трилогија: Агамемнон, 

Покајнице, Еумениде). 

Софокле (496–406. пре н. е.) 

– увео трећег глумца и 

био веома популаран код 

публике са делима: 

Ајант, Антигона, Цар 

Едип, Едип на Колону. 

Густав Шваб 

Херакле 


Херакле је био полубог, син врховног бога Зевса и смртнице Алкимене. У 

римској митологији звао се Херкул. Кад је Херакле био беба, Хера (Зевсова 

жена) послала је, из љубоморе, две змије да га убију док је лежао у колевци. 

Херакле је задавио сваку змију по једном руком и наставио да се игра њима као 

играчкама. 

Према једној митолошкој причи, Зевс је преварио Херу да доји Херакла. Кад 

је она открила ко је дете, одбацила га је са својих груди, а њено млеко се просуло 

небом и створило Млечни пут. 

Еурипид (484–406. пре н. е.) 

– тематику драма је највише 

прилагођавао човеку. 

Значајна дела: 

Медеја, Хиполит, Хекаба, 

Тројанке, Електра, 

Алкестида. 




81

Извор: Густав Шваб. 

Приче из класичне старине. 

Превео Милан Токин. 

Београд: Српска књижевна 

задруга, 1990. 

Херакле се баш маши треће стреле кад га лав, окренувши очи у страну, опази. 

Он подвуче дуги реп све до задњих потколењака, врат му се наду од гнева, 

грива му се накостреши уз режање, а леђа му се повише у лук. Припреми се 

на борбу и једним скоком јурну на непријатеља. Херакле баци стреле из шаке, 

а лавовску кожу с леђа, десном руком завитла батину над главом животиње, 

па је удари у затиљак тако да се лав усред скока стропошта на земљу и поново 

стаде на задрхтале ноге, тресући главом. Пре него што је могао и да предахне, 

Херакле баци на земљу још и тоболац са стрелама, да би био слободнији, приближи 

се животињи остраг, обухвати је рукама око врата и стезаше јој гркљан 

све док се лав није утушио и његова свирепа душа одлетела доле у Хад. Херакле 

је узалуд покушавао да здере кожу убијене немани; она није попуштала ни 

гвожђу ни камену. Најзад се Херакле присети да је здере канџама саме зверке, 

што одмах и успе. Касније од те дивне лавље коже начини оклоп, а од лавље 

главе нов шлем. Узе одело и оружје са којим је дошао и, пребацивши крзно 

немејског лава преко руке, упути се натраг у Тирин. 

Био је тридесети дан када је поново навратио до честитога Молорха. Када 

ступи у његов дом, овај је баш припремао посмртну жртву Хераклу. Сада 

заједно принеше жртву спасиоцу Зевсу, после чега се Херакле пријатељски 

растаде од Молорха. 

Када краљ Еуристеј опази да се он приближава са кожом ужасне животиње, 

толико се престраши од божанске снаге јунакове да се завуче у буре од туча. А 

ни доцније не дозволи да му Херакле излази на очи, него му је своја наређења 

саопштавао само ван градских зидина, преко Пелопова сина Копреја. 

82 


Херакле је као услов за долазак на Олимп и стицање бесмртности требало да 

изврши дванаест задатака које му је поставио краљ Еуристеј. 

• Убити немејског лава и донети његову кожу краљу Еуристеју. 

• Убити лернејску хидру. 

• Ухватити керинејску кошуту, која је била посвећена богињи Артемиди, и 

довести је краљу Еуристеју. 

• Савладати, али не и убити еримантског вепра, који је уништавао усеве и говеда. 

• Очистити Аугијеве штале за један дан. 

• Истребити стимфалске птице. 

• Голорук убити критског бика. 

• Украсти Диомедове коње. 

• Прибавити Хиполитин појас и донети га кћерки краља Еуристеја. 

• Прикупити и ухватити стадо троглавог дива Гериона. 

• Донети Хесперидине златне јабуке. 

• Отићи до врата Хада (подземног света) и тамо се обрачунати с троглавим псом 

Кербером, који је имао змију уместо репа. 

Пошто је успешно извршио све задатке, Херакле се придружио Аргонаутима у 

потрази за Златним руном. 




Мит о Едипу 

Грчки драмски писци, а посебно Софокле, грађу за трагедије су налазили 

у старогрчким митовима. Софокле је нарочито био инспирисан митом 

о Едипу. На грађи овог мита утемељио је неке од најуспелијих трагедија 

(Антигона, Цар Едип, Едип на Колону). 

Мит о тебанском краљу Едипу један је од најпознатијих и најпопуларнијих 

грчких митова. Разумевање Софоклове трагедије Антигона нераскидиво је 

повезано са овим митом, те ће ти његово познавање омогућити да пратиш 

заплет дела, уочаваш односе између ликова и тумачиш његова сложена 

значења. Подсети се мита о Едипу или се посредством наредног текста 

упознај са његовом садржином. 

Едип је син тебанског краља Лаја и краљице Јокасте. Лаја је опоменуло 

пророчиште у Делфима да ће га рођени син убити. Зато је одлучио да нема 

деце и отуђио се од Јокасте, али га је она једне ноћи, након што га је опила, 

намамила у постељу и потом му родила мушко дете. Откривши превару, Лај 

је из дадиљиног наручја отео тек рођеног дечака, избо му стопала и однео га 

на планину Китерон. Неки пастир је нашао новорођенче и дао му име Едип 

(што значи избодених стопала). Затим је дете, затворено у ковчежић, бацио 

низ реку. На обали Сикиона пронашла га је Перибеја, жена краља Полиба; 

она је представила да је дете сама родила и одгајила га је са много љубави. 

Када је одрастао, у жељи да открије шта га чека у будућности, млади 

Едип је кренуо у Делфе. Едипу су у Делфима овако пророковали: „Клони се 

светилишта, бедниче! Ти ћеш убити оца и оженити се својом мајком!” Едипа 

су пренеразиле ове речи и он је одлучио да се више не враћа кући. 

На путу, у уском кланцу између Делфа и Даулиде, срео је тебанског краља 

Лаја, који му је наредио да се склони са пута и уступи пролаз бољем од себе. 

Како Едип није хтео да изврши наредбу и како није могао претпоставити 

да му је то отац, жестоко се успротивио. Лај је наредио да кочијама прегазе 

Едипа, али је младић био спретан. Стрелом је погодио кочијаша, једним 

ударцем избацио Лаја из кочија, ошинувши коње прегазио тебанског владара 

и усмртио га. Затим је продужио према Теби. 

На уласку у Тебу суочио се са Сфингом, чудовиштем са женском главом, 

телом лава и орловским крилима, које је богиња Хера сместила надомак 

града и које је путницима постављало загонетку: „Које живо биће, само са 

једним гласом, има некад две ноге, некад три, некад четири, а најслабије је 

када их има највише?” Онима који нису знали одгонетку Сфинга је доносила 

смрт. Едип је кратко рекао: „То је човек! Као дете пузи четвороношке, чврсто 

стоји на двема ногама када је у зрелом добу, а поштапа се у старости.” После 

Едиповог одговора Сфинга се стропоштала са трона, а одушевљени Тебанци, 

Едип и Сфинга, тањир 

(Грчка, око 470. пре н. е.) 




83

захвални што их је спасао чудовишта, поставе га за краља, на место убијеног 

Лаја и ожене га удовицом, краљицом Јокастом. Из овог родоскврног брака 

потекло је четворо деце: Полиник, Етеокле, Исмена и Антигона. 

Након мирних и срећних година Тебом је изненада завладала куга. 

Суочени са смртном опасношћу, Тебанци су се обратили пророчишту у 

Делфима. Одговор је гласио да треба прогнати убицу краља Лаја из Тебе. Не 

знајући ко је убио Лаја, Едип је проклео убицу. Убрзо се на двору појавио 

слепи пророк Тиресија и открио Едипу стару вољу богова – да ће страдати 

онај ко убије Лаја и ожени се својом мајком, а да је то управо он сам – Едип. 

Јокаста се од бола и стида обесила, а Едип је себе ослепио чиодом из њене 

одеће. Јокастин брат Креонт прогнао је затим Едипа из Тебе, а краљевски 

престо заузели су Едипови синови, Етеокле и Полиник. Слеп и несрећан, 

Едип је лутао Грчком, праћен оданом кћерком Антигоном. После многих 

година лутања Едип умире у Колони, на Атици, а Антигона се враћа у Тебу. 

У Теби је затекла тешка времена. Полиник и Етеокле су се најпре договорили 

да ће сваки владати по једну годину. Етеокле, који је први ступио 

на власт, одбио је да брату уступи престо када је година истекла. Полиник 

је сакупио војску и уз помоћ краља Адраста организовао поход. Опсели су 

град, али нису имали среће јер су губили битке. Видевши да ће изгубити бој, 

Полиник је позвао Етеокла на двобој у којем ће се одредити ко ће од њих 

двојице бити будући владар града. У том боју су обојица погинули. Њихов 

ујак Креонт преузео је команду над војском и одбранио град. Као победник, 

Креонт је најпре наредио да се мртви нападачи не покопају. 

Ту почиње Софоклова Антигона. 


Приређено према: Ристић, Светислав: 

Мит и уметност. Београд: Вук Караџић, 1984. 

1. Издвој делове овог мита који су ти посебно занимљиви и објасни зашто су за 

тебе привлачни. Шта је све Лај учинио не би ли избегао пророчанство? Како 

се, упркос свему, сусрео са сином Едипом? Окарактериши Едипов лик у миту. 

Запази у конкретним сценама његову неустрашивост, храброст и мудрост. 

Објасни на који начин се речи пророчанства обистињују у Едиповој судбини. 

У чему се огледа Антигонина посебна везаност за Едипа? О каквом односу 

судбине, живота и човекове воље и одлука сведочи мит? 

2. Прочитај прву сцену Софоклове трагедије Антигона. Установи на који начин 

се трагедија повезује са митом о Едипу. Око којих ликова из мита се заплиће 

драмска радња? Уочи на који начин се у дијалогу Антигоне са сестром Исменом 

утемељује драмски сукоб. Прати гледишта једне и друге јунакиње поводом 

Креонтове одлуке и заузимај према њима одговарајуће ставове. 

84 




Софокле 

Антигона 


Пролог, први чин, прва сцена 

Антигона, Исмена 

У свитање. Из двора на десна врата долази Антигона, па за њом Исмена. 

АНТИГОНА: 

Исмена мила, сејо моја рођена, 

да л’ знадеш за јад какав што због Едипа 

још Див га не учини нама живима: 

та нема беде, нити јада икаква, 

ни нечасно ни ружно ништа што ти ја 

међ’ твојим не видех и мојим јадима. 

Па и сад опет какву, кажу, наредбу 

поглавар целом граду овчас издаде? 

Да л’ знаш, да л’ чу шта? Или не знаш да се зло 

за миле наше спрема ко за душмане. 

трагос – старогрчки 

назив за јарећу кожу 

од које је био начињен 

огртач који су носили 

глумци на сцени. Од ове 

речи изведен је и назив 

за трагедију. 

ИСМЕНА: 

О милим вест још никаква, Антигона, 

ни весела ни тужна мени не стиже, 

без оба брата откад нас две остасмо, 

што један другог у дан један убише. 

А откад ноћас војска оде Аргијвска, 

од тада ништа више нисам чула ја, 

ни да сам срећнија а ни несрећнија. 


То знађах добро, па те позвах овамо 

пред врата дворска, да ме чујеш насамо. 

ИСМЕНА: 

А шта је? Нека реч те узнемирила. 

Антигона и Исмена, 

Емил Тешендорф, 1892. 




85


Зар није Креонт једном брату нашему 

част гроба дао, а другоме ускратио? 

Етеокла је, казују, по закону 

и суду праведном у крило земљи дао, 

на оном свету да га мртви поштују, 

а Полиника што нам јадно погину 

наредио је, кажу, грађанима свим 

да нико не погребе и не окука, 

без плача и без гроба да га оставе, 

да буде слатким пленом гадним птицама. 

То кажу да је теби добри Креонт 

и мени, велим, и мени наредио, 

па амо хита онима што не знају 

да јавно каже то; и ствар ту не сматра 

ко шалу, него усуди л’ се на то ко, 

од народа га стиже смрт под камењем. 

Ствар тако стоји, а сад посведочи ти. 

С врлином да л’ се роди, ил’ се изроди. 

ИСМЕНА: 

У таквим приликама шта бих, јаднице, 

помогла ја да вежем ил’ одређујем? 


Де, види, труд и муку са мном делиш ли? 

ИСМЕНА: 

У каквој напасти? И шта то науми? 


Да и ти са мном брата мртвог сахраниш. 

ИСМЕНА: 

Сахранити га мислиш, мимо забране? 


Ко мога и твога брата, ако нећеш ти, 

јер издајница, богме нећу бити ја. 

ИСМЕНА: 

О, јаднице! Зар и кад Креонт забрани? 


Он нема право од мог да ме одбија. 

ИСМЕНА: 

Вај, мени! Оца, селе, опомени се 

у какву јаду престави се омражен 

кад грехе своје откри сам, па због њих 

сам руком себи оба ока ископа! 

Па мајка му и жена, двострука је реч, 

плетеним ужем срамно сконча живот свој! 

А треће, оба наша брата несрећна 

у једном дану једном смрћу падоше 

кад један другог братском руком убише! 

Нас две смо саме сада остале, па чуј: 

најгора смрт нам ако мимо закон сад 

не послушамо царску одлуку и власт. 

Ал’ на памети имај ово: жене смо, 

па нећемо с мушкарцима се борити; 

па онда нама јачи заповедају, 

те и то још горе ваља слушати. 

Ја, дакле, молићу се покојницима 

нек опросте, јер ово јачи намећу, 

и послушаћу власт. Та узимати труд 

над снагу своју – није памет никаква. 


Не зовем те, а кад би ти пристала, 

та помоћ твоја не би текла од срца. 

Но мисли како хоћеш, ја ћу онога 

сахранити. За такво дело радо мрем. 

И мила с њиме, с милим, у гроб лећи ћу, 

са светим грехом. Морам дуже времена 

да доњем свету угађам на овом. 

Јер онде бићу вечно. Ти, пак, воља л’ те, 

погрди и оно што је часно самим бозима. 

86 




ИСМЕНА: 

Не чиним ништа непоштено. Тек сам ја 

неспособна да грађанима пркосим. 


Овако ти изговарај се ту, а ја 

сад идем гроб да наспем брату предрагом. 

ИСМЕНА: 

Вај, мени, невољнице! Страх ме, страдаћеш! 


Не страхуј за ме! Свој ти удес поправљај! 

ИСМЕНА: 

Бар ником своје дело не поверавај, 

но тајом таји, а тако и ја ћу! 


Кад тако збориш, ја ћу на те мрзити, 

крај покојника с правом мрска лежаћеш. 

Ал’ пусти мене и мој пусти неразум 

да муку мучим ту! Та нећу страдати, 

а племенита да не задеси ме смрт. 

ИСМЕНА: 

Кад тако мислиш, а ти иди! Само знај 

да лудо греш, ал’ с правом драга драгима. 

Извор: 

Хеленскe драме. 

Превео Милош Ђурић. 

Подгорица: ЦИД, 2002. 


Вај, мени, казуј! Бићеш много мрзнија 

ко ћуталица, ако свима не кажеш. 

ИСМЕНА: 

За делом крв што леди срце гори ти! 


Ја знадем коме треба годити највише. 

ИСМЕНА: 

Да, можеш; али тражиш што се не може. 


Па добро, кад ме снага изда, престаћу. 

Едип и Антигона, 

Aнтони Бродовски, 1828. 

ИСМЕНА: 

Ни почет’ не треба што бити не може. 




87


1. О чему Антигона обавештава Исмену? Проучи у контексту мита Креонтову 

одлуку да са свим почастима сахрани Етеокла. Зашто је одлучио да Полиник 

умре понижен, обешчашћен као јунак и човек, те сахрањен без обреда? Какву 

оштру казну Креонт предвиђа за оне који се супротставе његовој наредби? 

2. Анализирај драмски сукоб између Антигоне и Исмене. Прати на који начин њих 

две од различитих ставова поводом Креонтове одлуке доспевају до дубљих и 

пресудних животних питања. О чему сведоче и шта дочаравају дужина дијалога 

и динамика којом се размењују искази између сукобљених ликова? 

3. Какву изненађујућу одлуку Антигона саопштава Исмени? Које речи и гледишта 

представљају Антигону као одлучну, свесну и храбру? Зашто Исмена не жели 

да јој се придружи? Чиме она објашњава да се владаревој одлуци не треба 

противити? На какву страшну породичну судбину она подсећа Антигону? На 

шта жели да јој укаже том опоменом? 

4. Чиме све Антигона правда свој став да и Полиник заслужује сахрану? 

Протумачи њене речи које говоре о томе да ће прекршајем наредбе починити 

свети грех. Протумачи Антигонине речи којима истиче да на овом свету треба 

дуже да се угађа доњем свету. Доведи их у везу са Креонтовом одлуком. Зашто је 

Антигона спремна да умре због онога што ће учинити? 


Уз помоћ следећег истраживачког пројекта спреми се да прочиташ трагедију у 

целини и да је на часовима тумачиш. 

1. Доживљаји и утисци побуђени читањем трагедије 

Припреми се да на часу детаљно говориш о утисцима побуђеним читањем 

трагедије. Уочавај драмске сукобе и процени на који начин сваки од њих 

утиче на трагичан ток и исход збивања. Објасни које врлине се препознају и 

откривају у Антигонином лику. 

Током читања установи везе између трагедије и мита о Едипу. Анализирај 

какве утицаје на радњу и на доживљај карактера ликова остварује познавање 

мита. На који начин мит допуњује сложена значења трагедије? 

2. Заснивање и развијање трагичког сукоба 

Препознај композиционе елементе у трагедији: експозицију (увод), заплет, 

кулминацију (климакс), перипетију (преокрет) и епилог (расплет). 

Установи основ драмских сукоба. Протумачи дубље узроке Антигонине 

побуне. 

Зашто је Антигона изазвала Креонтову срџбу? Издвој и детаљно анализирај 

сцену дијалога између ње и Креонта. Прати и тумачи како се њихови ставови, 

гледишта и убеђења испољавају и продубљују. Када они кулминирају? 

Чиме су снажно истакнути јачина и продубљивање њиховог неслагања? 

88 




Сагледај каква се све опречна гледишта на законе, веровања и убеђења 

налазе у позадини овог сукоба. Запази којим речима је Антигона испољила 

изузетну одважност и храброст. Која је уверења и поступци чине 

самоувереном и одважном? Установи како она разоткрива лицемерни однос 

друштва према власти. Анализирај јачину Креонтовог беса. Како он тумачи 

Антигонине нападе? 

Шта подрива Креонтову сигурност и самоувереност? Прати како нараста, шири 

се и кулминира отпор који потиче од Антигоне. Када тај отпор доживљава 

кулминацију? Зашто Хемон није послушан? Какву животну мудрост Хемон 

упућује оцу? Представи наређење о Антигонином погубљењу које је владар 

објавио. Размисли како Креонт разоткрива своју владарску моћ, али и 

несигурност. Образложи своја гледишта. 

Припреми се да дискутујеш о преокрету у трагедији. Шта је Креонта 

поколебало? Како је Тиресија утицао на Креонтову промену одлуке о 

кажњавању Антигоне? Због чега овај преокрет појачава трагично дејство? 

Забележи и прокоментариши Тиресијине мудре ставове. Шта је, према његовом 

мишљењу, највећа људска врлина? Објасни лепоту овог гледишта. 

Спреми се да прикажеш и протумачиш трагичан епилог. Како је приказан 

крвави завршетак сукоба? Зашто се најважније дешавање изоставља са сцене, 

односно збива далеко од погледа публике? Због чега је трагичан расплет 

приказан као судбоносан и неизбежан? Какав утицај на трагични исход 

догађаја има породична прошлост Едипове деце? Шта је истакнуто страдањем 

Креонтове породице? 

3. Антигона 

Филозоф Аристотел је о карактерима трагичких јунака писао да би требало да 

поседују следеће важне особине: доброту, уверљивост и доследност. Размисли 

зашто су ове врлине важне за формирање трагичког дејства у драми. Процени 

у којој мери су оне присутне у лику Антигоне. Аргументуј своја гледишта 

конкретним сценама из трагедије. 

Одреди у чему се посебно огледају Антигонина доброта и племенитост. Проучи 

доследност њеног карактера. Чиме је резултирала Креонтова недоследност? 

Протумачи снагу Антигонине воље да се истрајно супротставља владару, 

али и владарској моћи и друштвеном поретку. Зашто почињу да је следе сви 

становници Тебе? 

Шта из Антигониних ставова сазнајеш о важности исказивања сопствених 

уверења? Објасни зашто је важно борити се за њих. 

4. Закон или обичаји 

Окарактериши Креонтов лик. Протумачи на који начин владарска самовоља 

води трагичним исходима. Које особине треба да поседује добар владар? 

Колико је Креонтово позивање на законе оправдано? Зашто је Антигонино 

позивање на обичаје, односно на моралне и религијске законе испуњено 

племенитошћу и човекољубљем? 

Зашто је важно борити се за вредности до којих нам је стало и доследно 

их бранити, чак и по цену сопствене пропасти? Заузми став поводом овог 

питања и припреми се да аргументовано дискутујеш на часу о универзалним 

вредностима Антигоне. 

драмско јединство – 

односи се на јединство 

времена, места и 

радње. Драма ретко 

када успева да задржи 

јединство временских и 

просторних категорија, 

а јединство радње 

подразумева да се 

дешавања приказују 

повезано и етапно. 

Најпознатије етапе 

у радњи, уједно и 

водећи композициони 

делови трагедије, јесу: 

експозиција, заплет, 

кулминација, перипетија 

(преокрет) и расплет. 

катарза – филозоф 

Аристотел овако је 

именовао специфично 

осећање и сложен 

доживљај који имају 

гледаоци трагичких 

збивања на сцени. Они 

кроз страх и сажаљење 

које осећају према 

трагичким јунацима 

долазе до прочишћења. 

Аристотел је 

размишљања о трагедији 

изнео у својој чувеној 

књизи Поетика или О 

песничком умећу. 

Deus ex machina – у 

време након Софокла 

често је коришћена 

механичка направа 

налик на кран помоћу 

које се приказивало 

ступање богова на сцену 

(са неба) када је било 

потребно да се и они 

умешају у радњу. Данас 

се овај назив одомаћио 

у значењу дејства више 

силе или истицања 

брзог разрешења неке 

сложене радње, односно 

ситуације. 




89

Табела 11. Подела ауторске књижевности на књижевне родове и врсте 

Еп/Епопеја 

Средњовековни еп: 

• Јуначки 

• Хришћански 

• Дворски 

ЕПИКА ЛИРИКА ДРАМА 

Нововековни еп: 

• Комични 

• Религиозно филозофски 

• Грађански 

• Идилични 

• Историјски 

Епска песма 

Епске прозне врсте 

• Бајка 

• Басна 

• Легенда 

• Житије 

• Шаљива прича 

• Анегдота 

• Приповетка 

• Новела 

• Приповест 

• Роман 

• Кратка прича 

• Цртица 

Античке врсте 

• Елегија 

• Химна 

• Епиникија 

• Ода 

• Дитирамб 

• Епиграм 

• Епитаф 

• Посланица/епистола 

• Идила 

Средњовековне врсте 

• Молитва 

• Плач 

• Похвала 

• Канон 

Ренесансне врсте 

• Трубадурске песме 

• Сонет 

• Канцона 

• Страмбото 

• Мадригал 

• Лауда 

• Рондо 

Оријенталне врсте 

• Газел 

• Рубаија 

• Пантум 

Лирско-епске песме 

• Поема 

• Балада 

• Романса 

• Идила 

• Трагедија 

• Комедија 

• Мистерија/миракул/ 

моралитет 

• Лакрдија 

• Фарса 

• Сотија 

• Commedia dell’arte 

• Плачна комедија 

• Енглеска ренесансна драма 

• Мелодрама 

• Драма у ужем смислу 

• Трагикомедија 

• Бурлеска 

• Комад с певањем 

• Сценарио/синопсис 

• Радио-драма 

• Монодрама 

• Дуодрама 

90 





старог века 




Књижевност старог века 

Кључне речи: књижевност старог века, врсте и видови најстаријих писама, књижевност, 

обреди и религија, легенде и митови 

Запис на сумерском, 

26. век пре н. е. 

Уобичајено је да најстарије етапе у развоју књижевности имeнујемо 

заједничким називом: књижевност старог века. На многим поднебљима и 

континентима књижевност се развијала на различите начине. Облици, садржаји, 

теме и видови најстаријих етапа у развоју књижевности били су под утицајем 

друштвених збивања, еконoмских прилика, начина живота и обичаја у којима се 

конкретно књижевно стваралаштво зачињало и развијало. 

Свим књижевностима старог века заједничко је усмено порекло. Записивање 

и читање јавили су се у свим књижевностима знатно касније и били су праћени 

развојем писма и различитих система за записивање и чување рукописа. Оно 

што о књижевностима старог века знамо представља само мали део који је 

кроз миленијуме и векове доспео до наших времена. Проучавање текстова 

старовековне књижевности још увек траје, а нека књижевна дела, захваљујући 

вредном раду археолога и историчара, и даље се откривају. 

Табела 12. Најстарија писма 

Наше пoзнавање књижевних дела старог века засновано је на писаним 

траговима који су до данас сачувани. Развој писма је био пресудан и за 

развој књижевности, јер је у свим срединама, открићем писма, књижевност 

прелазила из усменог у писани облик. Та промена је трајала дуго и мењала 

природу, значај и улогу књижевности. Писмо је знатно млађе од говора, а у 

свим културама настало је из практичних потреба. 

НАЈСТАРИЈИ ВИДОВИ ПОЈЕДИНИХ ПИСАМА 

КЛИНАСТО 

пре 5000 година 

ХИЈЕРОГЛИФСКО пре 5000 година 

КИНЕСКО 


ГРЧКИ АЛФАБЕТ 

пре око 2800 година 

РИМСКА АБЕЦЕДА пре око 2000 година 

ХЕБРЕЈСКО 


СЛОВЕНСКО ПИСМО 863. година – почетак словенске писмености 

Књижевност старог века била је 

на свим просторима у знатној мери 

условљена религијама, обредима и 

митским садржајима. 

Табела 13. Типови најстаријих писама и њихов развој 

ТИПОВИ НАЈСТАРИЈИХ ПИСАМА И ЊИХОВ РАЗВОЈ 

ПИКТОГРАФСКО 

сликовно 

цртежи који приказују ситуације, предмете, особе, појаве 

ИДЕОГРАФСКО 

појмовно 

цртежи постају симболи који се тумаче; вишезначна симболика отежава употребу овог писма 

ЛОГОГРАФСКО 

појмовно 

СИЛАБИЧКО 

слоговно 

АЛФАБЕТСКО 

гласовно 

– знаци почињу да симболизују веће језичке јединице (реч или групу речи) 

– почиње фонетизација: представљање гласовних скупова 

симболи представљају слогове 

графички знаци постају ознака за гласове 

92 




Књижевности у старом веку најнепосредније одражавају религију, културу 

и друштва у којима настају. Зато је уобичајено да их разликујемо не 

само по старини, од најстаријих према најмлађим и најразвијенијим, већ и 

према поднебљима на којима су настајале. 

Табела 14. Књижевности у старом веку 

СУМЕРСКО- 

-ВАВИЛОНСКА 

КЊИЖЕВНОСТ 

ЕГИПАТСКА 


ХЕБРЕЈСКА 


ГРЧКА И РИМСКА 


КЊИЖЕВНОСТИ 

ДАЛЕКОГ ИСТОКА 

писмо клинасто хијероглифско хебрејско алфабет и абецеда кинеско и јапанско 

поднебље 

форме 

и опште 

одлике 

област 

Месопотамије 

– најстарија 

сачувана 

књижевна дела 

– књижевност под 

великим утицајем 

религијског 

виђења света 

– епска традиција 

је веома изражена 

(сачуван је 

и најстарији 

еп, о владару 

Гилгамешу) 

Египат 

– повезаност са 

религијом 

– песме које прате 

обреде и славе 

природу, годишња 

доба и владаре (оде) 

– бројни су записи 

на пирамидама 

и саркофазима; 

књижевни текст 

прати покојника 

у свет мртвих 

(познате су Књиге 

мртвих, које су 

сачуване) 

– религиозне и 

љубавне песме 

– нису сачувани 

облици епске 


област Палестине и 

Блиског истока 

– настанак Библије 

– историја јеврејског 

народа није 

била везана за 

територију старе 

јеврејске државе, 

стога је најстарија 

књижевност 

јеврејског народа 

трпела утицаје 

многих поднебља 

Блиског истока, 

успевајући да 

сачува и развије 

сопствену 

оригиналност 

Грчко и Римско 

царство 

– развијају се сва 

три књижевна 

рода 

– књижевност 

постаје друштвено 

уважена, а писци 

поштовани, 

награђивани и 

слављени 

– изузетнo 

развијени 

филозофија, 

историографија, 

говорништво 

– почетак развоја 

позоришне 

уметности 

Кина и Јапан 

– најстарија кинеска 

песмарица је 

Ши кинг (Књига 

песама); садржи 

верске химне и 

дворске песме 

изузетне естетске 

вредности 

– у Јапану су 

развијене лирика 

и епска поезија, 

а посебно су 

значајне приче 

које се називају 

моногатари 


У договору са наставником ученици се организују у пет мањих 

група. Свака група има задатак да проучи енциклопедије и 

историје књижевности и да припреми кратак реферат о једној 

од истакнутих књижевности старог века. Реферати могу бити 

праћени одговарајућим илустративним материјалом. Најважније је 

то да реферати покажу како се у свакој од ових култура и средина 

развијала првобитна књижевност, ко су били њени представници и 

која су дела, позната најширој јавности, остала сачувана до данас. 

Пошто саслушају реферате, на следећем часу сви ученици ће 

учествовати у говорној вежби под називом: Шта је заједничко 

књижевностима старог века. Одељење ће тако сачинити листу 

заједничких одлика свих књижевности у старом веку. Запажања 

ће пропратити одговарајућим примерима. Сачињена листа се 

може приказати на радном паноу и чувати у учионици (кабинету), 

те допуњавати на следећим часовима, током упознавања дела из 

књижевности старог века. 

Материјал за писање у старом Риму 




93

Еп 

Кључне речи: еп, мотиви и теме у епском делу, репрезентативни одломак 

репрезентативни 

одломак – мањи део 

обимнијег текста 

који садржи водеће 

особине дела у целини. 

Такав одломак може 

читаоцима да прикаже и 

представи (репрезентује) 

природу дела, његов 

језик, стил, водеће 

мотиве, ликове и 

садржаје. 

Део плоче са записом Епа о 

Гилгамешу, 7. век пре н. е. 

Еп je основни облик епске књижевности и једна од најстаријих форми 

епике. Обликује се у стиховима. Епови одражавају природу и својства живота 

у најстаријим друштвима. Приказују живот заједнице, религију, веровања, 

уверења, обичаје, вредности које се поштују, врлине које се уважавају и мане 

које се најчешће оштро кажњавају. 

Збивања се нижу у узрочно-последичној вези, опширно и развијено, помоћу 

поступака који имају обележја такозване епске технике. Централни догађај, 

изузетно значајан за читаво друштво, прате бројне епизоде. 

Дешавања приказана у епу могу бити потпуно измишљена, легендарна и 

митска. Понекад могу имати и историјску позадину. 

Поред епова који су настајали и били преношени усменим путем, поједини 

писци из различитих епоха састављали су епове, епопеје и спевове. 

Еп о Гилгамешу је најстарији пронађени еп. Сматра се да је настао око 

1700. године пре нове ере. Текст дела није сачуван у првобитном облику. У 

библиотеци краља Асурбанипала пронађено је око две стотине нецеловитих 

плочица на којима је клинастим писмом утиснута садржина епа. Иако неке 

таблице недостају или су потпуно оштећене, па их је немогуће дешифровати, 

радња епа се чита са разумевањем, као целина. 

Сва збивања у епу тичу се краља Гилгамеша, који је владао градом 

по имену Урук. Заједно са најбољим пријатељем Енкидуом Гилгамеш се 

бори за добробит уручког народа. Поред јуначких подвига, еп приказује и 

Гилгамешову потрагу за вечним животом. 

Најпознатији епови: 

– Еп о Гилгамешу 

– Илијада 

– Одисеја 

– Енеида 

– Беовулф 

– Слово о Игоровом походу 

– Еп о Нибелунзима 

– Песма о Роланду 

Табела 15. Ликови у Епу о Гилгамешу 

ЛИКОВИ ЕПА О ГИЛГАМЕШУ 

ЛИКОВИ БОГОВА МИТСКА БИЋА ЛИКОВИ ЉУДИ 

• Ану, бог неба 

• Иштар, богиња љубави и плодности 

• Шамаш, бог Сунца 

• Адад, бог олује 

• Аруру, богиња стварања 

• Нинурт, бог рата 

• Шумукан, бог стада и дивљих звери 

• Еа, бог мудрости 

• Енлил, бог ваздуха 

• Хумбаба, моћно чудовиште, 

нападач на Урук 

• Утнапиштим, бесмртни предак 

• Сидури, слуга богова 

• Уршамаби, лађар богова 

• Гилгамеш, човек и бог 

• Енкиду, Гилгамешов пријатељ 

• Нинсун, Гилгамешова мајка 

• ловац 

• жена 

94 




Еп о Гилгамешу 


Током читања епа упознај ликове и одреди главне и споредне (епизодне) 

јунаке. Запази како су ликови повезани. Прати на који начин сваки од ликова 

учествује у заплету, току и исходу радње. Посебно уочи улоге и значај митских 

бића. Протумачи улогу богова у човековом животу. Откриј Гилгамешову 

разапетост између људског и божанског у себи. 

Упознај репрезентативни одломак из епа. Размишљај о његовој тематици и 

запази шта је и пре више од 3000 година заокупљало човека. 

Осма плоча 

Чим засја први јутарњи зрак, 

диже се Гилгамеш 

и приступи пријатељеву лежају. 

Мирно је лежао Енкиду. 

Тихо су се дизале груди и опет спуштале. 

Тихо је истицао из уста дах његове душе. 

А Гилгамеш је плакао и говорио: 

„Енкиду, млади пријатељу, 

где ми је остала снага, 

где ми је остао глас? 

Где је мој Енкиду? 

Јак си био као лав и дивљи бик, 

брз си био као газела. 

Као брата сам те волео, тебе, тебе! 

Великим сам учинио међу свим кнезовима 

тебе, тебе! 

Све лепе жене Урука волеле су тебе, тебе! 

У Кедрову шуму ишао сам с тобом, 

дању и ноћу био си са мном. 

Са мном си донео главу Хумбабе у утврђени 

Урук, 

а узнемиравани становници брегова 

ослобођени од немани 

непрестано су нас благосиљали. 

Ми смо убили чудесног бика који је дахтао. 

Можда те је погодио његов отровни дах? 

Можда велики богови ипак нису одобрили 

што смо успламтели срџбом на Иштару 

и убили бика који је послан с неба?” 

Ћутећи је седео уз пријатељев лежај, 

а поглед му је лутао у даљину. 

Гилгамеш опет погледа Енкидуа. 

Мирно је лежао Енкиду и спавао. 

„Енкиду, пријатељу младих година! 

Ту лежи сада пантер степе који је све учинио 

да се успнемо на Брег богова, 

да оборимо и убијемо небеског бика, 

да савладамо Хумбабу, 

који је становао у Кедровој шуми. 

Какав те је то дубоки сан сада ухватио? 

Тако си мрачан и не чујеш ме више!” 

Али овај не подиже својих очију. 

Гилгамеш дотакне његово срце, 

али оно више није куцало. 

Тада он покри пријатеља као невесту. 

Сличан лаву, подиже он свој тужан глас. 

Сличан лавици, погођеној копљем, заурла он. 




95

Чупао је своју косу и разбацивао. 

Подерао је своју одећу и обукао прашну, 

жалобну. 

Чим је засјао први јутарњи зрак, 

подиже Гилгамеш нову тужаљку. 

Шест је дана и шест ноћи оплакивао Енкидуа, 

пријатеља. 

Све док није седмог дана 

освануло јутарње руменило, 

оставио га је непокопаног. 

Седмог дана сахрањује Гилгамеш пријатеља 

и напушта град Урук. 

Он жури напоље у степу. 

Тамо га сусреће ловац 

који копа јаме за лавове. 

Ловац проговори краљу 

и овако рече Гилгамешу: 

„Узвишени владару, 

ти си убио страшног чувара Кедрове шуме, 

ти си савладао самога Хумбабу, 

господара Кедровог брега, 

својом си руком убијао лавове у бреговима, 

ти си убио силнога бика 

кога је послао бог неба. 

Зашто су ти образи тако бледи и упали, 

а твоје лице тако погружено? 

Зашто ти је душа ојађена, 

а стас погрбљен? 

Енкиду и Гилгамеш убијају 

чаробног бика, рељеф, око 

8. века пре н. е. 

Зашто је јадиковка у твом срцу тако гласна? 

Зашто личиш на путника далеких путева? 

Зашто ти је лице опаљено од ветра, пљуска 

и подневног сунца? 

Зашто тако немирно журиш преко поља?” 

Гилгамеш отвори уста, говори и рече му: 

„Мога пријатеља, 

који ми је био привржен као верни коњ, 

пантера степе, Енкидуа, мога пријатеља, 

који је све учинио 

да се успнемо на Брег богова, 

да ухватимо и убијемо чаробног бика, 

да савладамо Хумбабу на Брегу кедрова 

и да у гудурама убијамо лавове, 

мога пријатеља, 

који је са мном делио све опасности – 

њега је стигла људска судбина. 

Шест сам га дана и шест ноћи оплакивао, 

све до седмог дана 

оставио сам га непокопаног. 

Судбина пријатеља тако тешко лежи на мени, 

зато журим преко поља 

и тражим даљине. 

Како само могу то да прећутим, 

како да се изјадам? 

Пријатељ кога волим 

постао је земља. 

Енкиду, мој пријатељ, 

постао је као блато земље! 

Зар нећу и ја морати да се смирим као он 

и да не устанем довека?” 

Извор: 

Еп о Гилгамешу. Превео Станислав 

Препрек. Београд: Завод за уџбенике и 

наставна средства, 2001, стр. 53–56. 

96 





1. Анализирај Гилгамешово понашање поводом Енкидуове смрти. Због чега 

га пријатељев одлазак толико узнемирује? У којим околностима Гилгамеш 

изражава неверицу, а када је потресен, тужан и депресиван? 

2. Проучи Гилгамешове монологе. О којим се Енкидуовим особинама у њима 

сведочи? Проучи епитете којима је описан Енкидуов лик и карактер. Које 

врлине је поседовао? Зашто их Гилгамеш истиче? Због чега је владару Урука и 

великом јунаку тешко да прихвати губитак таквог човека? Зашто су племенити 

и, стога, изузетни јунаци ретки? 

3. Како се Гилгамеш понаша када Енкиду издахне? Којим се стилским средствима 

истичу и појачавају осећања туге, великог узбуђења и страха од смрти? 

4. Зашто је Гилгамеш одбијао да сахрани Енкидуа? Колико дуго је био паралисан 

трагичним дешавањем? Куда креће након сахране? Протумачи смисао његовог 

усамљеничког лутања степом. Опиши Гилгамешов сусрет са ловцем. О чему се 

говори у ловчевом монологу? Шта се посредством њега сазнаје о Гилгамешовим 

емоцијама и стању у коме се налази? Протумачи Гилгамешов одговор. Зашто 

му је било тешко да поверује да је Енкидуа „стигла људска судбина”? До ког 

суштинског животног сазнања Гилгамеша доводи смрт најбољег пријатеља? 

5. Протумачи снагу пријатељства, о којој сведочи ово дело књижевности старог 

века. У чему је узвишени смисао друговања у људској егзистенцији? Зашто је 

истинско пријатељство значајно, величанствено, али и ретко? 


1. Шта повезује следеће књижевне ликове: Том Сојер и Хаклбери Фин, Робинсон 

Крусо и Петко, Николетина Бурсаћ и Јовица, Станко и Дева, Ћира и Спира? Из 

којих књижевних дела их познајеш? 

2. Сети се других ликова пријатеља из књижевности, као и из остварења 

популарне културе: филмова, телевизијских серија, стрипова. Наведи њихова 

имена и прикажи како се њихово пријатељство развијало. Протумачи 

вредности пријатељства о којима сведоче врхунска књижевна дела, као и 

остварења из других уметности. Шта човек добија у пријатељству? Зашто за 

пријатељство вреди живети? 


За домаћи задатак обради тему Ко ми је пријатељ. Објасни шта за тебе 

представља пријатељство; које су одлике правог пријатељства; какве карактерне 

особине има твој најбољи пријатељ/пријатељица; у којим ситуацијама се твоје 

пријатељство доказало. 




97

Библија 

Кључне речи: хебрејска књижевност, Библија, састав Библије, преводи Библије, 

библијски стил 

јеванђеље – реч грчког 

порекла која означава 

добре и радосне вести. 

За Исуса Христа и 

хришћане ова реч значи 

радосне вести о доласку 

Божјег царства. 

апостоли – Христови 

ученици 

Библија је зборник текстова који су настајали у дугом временском периоду, а 

писали су их многи аутори. Назив за Библију потиче од грчке речи βιβλία, што 

је значило књиге. Сви библијски текстови организовани су у целине које се и 

данас називају књиге. 

Настанак Библије углавном се везује за јеврејски народ и јудаизам, али њен 

развој и обликовање повезани су и са хришћанском религијом и вером. Стари 

завет приказује и тумачи јудаизам, верско учење јеврејског народа, њихову историју 

и легенде. Нови завет тумачи хришћанску религију кроз живот и учење 

Исуса Христа. Стари завет је највећим делом писан на хебрејском језику. Поједини 

текстови писани су и на арамејском (старосемитски језик који се користио 

у Сирији, Месопотамији и Палестини). Нови завет је написан на грчком језику. 

До данас нису пронађени оригинални текстови; постоји близу 5000 копија. 

Најстарији рукописи Новог завета потичу из четвртог века (називају се још и 

Codex Sinaiticus јер су пронађени на Синају, у манастиру Свете Катарине). 

Упознај композицију и главне делове обе књиге: 

Табела 16. Библија 

СТАРИ ЗАВЕТ 

Закони (Петокњижје, Пентатеух) 

• Постање 

• Излазак 

• Левитска 

• Бројеви 

• Закони поновљени 

Историјске књиге 

• Књига Исуса Навина 

• Књига о судијама 

• Четири књиге о царевима 

• Две књиге дневника 

• Књига Јездрина 

• Књига Немијина 

• Књига о Јестири 

Поучне или моралне књиге 

• Књига о Јову 

• Псалми 

• Мудре приче Соломона 

• Књига проповедникова 

• Песма над песмама 

• Књига о Рути 

Пророчке књиге 

Јеванђеља 

• по Матеју 

• по Марку 

• по Луки 

• по Јовану 

Дела апостолска 

НОВИ ЗАВЕТ 

Посланице (писма) 

• Павлове 

• Јаковљева 

• Петрове 

• Јованове 

• Јудина 

Откровење Јованово (Апокалипса) 

98 

Издање Библије из 

1407. године 




Стари завјет 

Прва књига Mојсијева која се зове Постање. 

Легенда о потопу 

Неваљалство људи. Ноје. 

Објављивање 

потопа. Грађење ковчега. 

А кад се људи почеше множити на 

земљи, и кћери им се народише. 

2. Видећи синови Божји кћери 

човјечије како су лијепе узимаше их 

за жене које хтјеше. 

3. А Господ рече: неће се дух мој до 

вијека прети с људима, јер су тијело; 

нека им још сто и двадесет година. 

4. А бијаше тада дивова на земљи; а 

и послије, кад се синови Божји састајаху 

са кћерима човјечијим, па им оне рађаху 

синове; то бијаху силни људи, од старине 

на гласу. 

5. И Господ видећи да је неваљалство 

људско велико на земљи, и да 

су све мисли срца њихова свагда само зле 

6. Покаја се Господ што је створио 

човјека на земљи, и би му жао у срцу. 

7. И рече Господ: хоћу да истријебим 

са земље људе, које сам створио, од 

човјека до стоке и до ситне животиње 

и до птица небеских; јер се кајем што 

сам их створио. 

8. Али Ноје нађе милост пред 

Господом. 

9. Ово су догађаји Нојеви: Ноје 

бјеше човјек праведан и безазлен 

својега вијека; по вољи Божјој свагда 

живљаше Ноје. 

10. И роди Ноје три сина: Сима, Хама 

и Јафета. 

11. А земља се поквари пред Богом, и 

напуни се земља безакоња. 

12. И погледа Бог на земљу, а она 

бјеше покварена; јер свако тијело 

поквари пут свој на земљи. 

13. И рече Бог Ноју: крај свакоме 

тијелу дође преда ме, јер напунише 

земљу безакоња; и ево хоћу да их 

затрем са земљом. 

14. Начини себи небески ковчег од 

дрвета гофера, и начини прегратке 

у ковчегу; и затопи га смолом 

изнутра и споља. 

15. И начини га овако: у дужину 

нека буде триста лаката, у ширину 

педесет лаката, и у висину тридесет 

лаката. 

16. Пусти доста свјетлости у ковчег, 

и кров му сведи озго од лакта; и 

удари врата ковчегу са стране; и 

начини га на три боја: доњи, други 

и трећи. 

17. Јер ево пустићу потоп на земљу, 

да истријебим свако тијело, у којем 

има жива душа под небом; што је 

год на земљи све ће изгинути. 

18. Али ћу с тобом учинити завјет 

свој: и ући ћеш у ковчег ти и 

синови твоји и жена твоја и жене 

синова твојих с тобом. 

19. И од свега жива, од свакога 

тијела, узећеш у ковчег по двоје, 

да сачуваш у животу са собом, а 

мушко и женско нека буде. 

20. Од птица по врстама 

њиховијем, од стоке по врстама 

њезинијем, и од свега што се миче 

на земљи по врстама његовијем, од 

свега по двоје нека уђе с тобом, да 

их сачуваш у животу. 

Нојева барка на планини 

Арарат, Симон де Мајл, 

1517. 

прети се – препирати се, 

свађати се 

безазлен – који је без 

пакости, простодушан 

лакат – стара мера за 

дужину 




99

дажд – киша 

развалити – пробити 

устава – брана, препрека 

21. И узми са собом свега што се једе, 

и чувај код себе, да буде хране теби и 

њима. 

22. И Ноје учини, како му заповједи 

Бог, све онако учини. 

Настаје потоп 

И рече Господ Ноју: уђи у ковчег ти 

и сав дом твој; јер те нађох праведна 

пред собом овога вијека. 

2. Узми са собом од свијех животиња 

чистих по седморо, све мужјака 

и женку његову; а од животиња 

нечистих по двоје, мужјака и женку 

његову. 

3. Такођер и од птица небеских по 

седам, мужјака и женку његову, да им 

се сачува сјеме на земљи. 

4. Јере ћу до седам дана пустити 

дажд на земљу за четрдесет дана и 

четрдесет ноћи, и истријебићу са 

земље свако тијело живо, које сам 

створио. 

5. И Ноје учини све што му заповједи 

Господ. 

6. И бијаше Ноју шест стотина година 

кад дође потоп на земљу. 

7. И уђе Ноје у ковчег и синови 

његови и жена његова и жене синова 

његовијех с њим ради потопа. 

8. Од животиња чистих и од 

животиња нечистих и од птица и од 

свега што се миче по земљи, 

9. Уђе к Ноју у ковчег по двоје, 

мушко и женско, као што бјеше Бог 

заповједио Ноју. 

10. А у седми дан дође потоп на 

земљу. 

11. Кад је било Ноју шест стотина 

година, те године другога мјесеца, 

седамнаести дан тога мјесеца, тај дан 

развалише се сви извори великога 

бездана, и отворише се уставе 

небеске; 

12. И удари дажд на земљу за 

четрдесет дана и четрдесет ноћи. 

13. Тај дан уђе у ковчег Ноје и Сим 

и Хам и Јафет, синови Нојеви, и 

жена Нојева и три жене синова 

његовијех с њима; 

14. Они, и свакојаке звијери по 

врстама својим, и свакојака стока 

по врстама својим, и што се год 

миче по земљи по врстама својим, 

и птице све по врстама својим, и 

што год лети и има крила. 

15. Дође к Ноју у ковчег по двоје 

од свакога тијела, у којем има жива 

душа. 

16. Мушко и женско од свакога 

тијела уђоше, као што бјеше Бог 

заповједио Ноју; па Господ затвори 

за њим. 

17. И би потоп на земљи за 

четрдесет дана; и вода дође и узе 

ковчег, и подиже га од земље. 

18. И навали вода, и уста јако по 

земљи, и ковчег стаде пловити 

водом. 

19. И наваљиваше вода све већма 

по земљи, и покри сва највиша брда 

што су под цијелијем небом. 

20. Петнаест лаката дође вода изнад 

брда, пошто их покри. 

21. Тада изгибе свако тијело што се 

мицаше на земљи, птице и стока, и 

звијери и све што гмиже по земљи, 

и сви људи. 

22. Све што имаше душу живу 

у носу, све што бијаше на суху, 

помрије. 

23. И истријеби се свако тијело 

живо на земљи, и људи и стока 

што год гамиже и птице небеске, 

све, велим, истријеби се са земље; 

само Ноје оста и што с њим бјеше у 

ковчегу. 

24. И стајаше вода поврх земље сто 

и педесет дана. 

100 




Крај потопа. Нојеве жртве из 

захвалности. Обрицање Господа. 

А Бог се опомену Ноја и свијех 

звијери и све стоке што бјеху с њим у 

ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу 

да узбије воду. 

2. И затворише се извори бездану и 

уставе небеске, и дажд с неба престаде. 

3. И стаде вода опадати на земљи, и 

једнако опадаше послије сто педесет дана; 

4. Те се устави ковчег седмога мјесеца 

дана седамнаестога на планини 

Арарату. 

5. И вода опадаше све већма до 

десетога мјесеца и првога дана 

десетога мјесеца показаше се врхови 

од брда. 

6. А послије четрдесет дана отвори 

Ноје прозор на ковчегу, који бјеше 

начинио; 

7. И испусти гаврана, који једнако 

одлијеташе и долијеташе докле не 

пресахну вода на земљи. 

8. Па пусти и голубицу да би видио је 

ли опала вода са земље. 

9. А голубица не нашавши гдје би 

стала ногом својом врати се к њему 

у ковчег, јер још бјеше вода по свој 

земљи; и Ноје пруживши руку ухвати 

је и узе к себи у ковчег. 

10. И почека још седам дана, па опет 

испусти голубицу из ковчега. 

11. И пред вече врати се к њему 

голубица, и гле, у кљуну јој лист 

маслинов, који бјеше откинула; тако 

позна Ноје да је опала вода са земље. 

12. Али почека још седам дана, па 

опет испусти голубицу, а она му се 

више не врати. 

13. Шест стотина прве године вијека 

Нојева први дан првога мјесеца 

усахну вода на земљи; и Ноје откри 

кров на ковчегу, и угледа земљу суху. 

14. А другога мјесеца двадесет 

седмога дана бјеше сва земља суха. 

15. Тада рече Бог Ноју говорећи: 

16. Изиђи из ковчега ти и жена 

твоја и синови твоји и жене синова 

твојих с тобом; 

17. Све звијери што су с тобом од 

свакога тијела, птице и стоку и што 

год гамиже по земљи, изведи са 

собом, нека се разиђу по земљи, и 

нека се плоде и множе на земљи. 

18. И изиде Ноје и синови његови 

и жена његова и жене синова 

његовијех с њим. 

19. Све звијери, све ситне 

животиње, све птице и све што се 

миче по земљи по својим врстама 

изиђоше из ковчега. 

20. И начини Ноје жртвеник 

Господу, и узе од сваке чисте 

стоке и од свијех птица чистијех 

и принесе на жртвенику жртве 

паљенице. 

21. И Господ омириса мирис 

угодни, и рече у срцу својем: нећу 

више клети земље с људи, што 

је мисао срца човјечијега зла од 

малена; нити ћу више убијати свега 

што живи, као што учиних. 

22. Отселе докле буде земље, неће 

нестајати сјетве ни жетве, студени 

ни врућине, љета ни зиме, дана ни 

ноћи. 

Закони за нови свијет. Завјет 

и дуга. Нојево проклетство и 

благослов дјеце. 

И Бог благослови Ноја и синове 

његове, и рече им: рађајте се и 

множите се, и напуните земљу; 

2. И све звјери земаљске и све 

птице небеске и све што иде по 

земљи и све рибе морске нека вас 

обрицати – обећавати, 

давати реч 

узбити – сузбити, 

потиснути, одбити 

Арарат – планина у Турској 

отселе – од сада 

Па пусти и голубицу да би 

видио... , Гистав Доре, 1866. 




101

се боје и страше; све је предано у 

ваше руке. 

3. Што се год миче и живи нека вам 

буде за јело, све вам то дадох као 

зелену траву. 

4. Али не једите меса с душом 

његовом, а то му је крв. 

5. Јер ћу и вашу крв, душе ваше, 

искати; од сваке ћу је звијери искати; 

из руке самога човјека, из руке 

свакога брата његова искаћу душу 

човјечију. 

6. Ко пролије крв човјечију, његову 

ће крв пролити човјек; јер је Бог по 

својему обличју створио човјека. 

7. Рађајте се дакле и множите се; 

народите се веома на земљи и 

намножите се на њој. 

8. И рече Бог Ноју и синовима 

његовијем с њим, говорећи: 

9. А ја ево постављам завјет свој с 

вама и с вашим сјеменом након вас, 

10. И са свијем животињама, што су 

с вама од птица, од стоке и од свега 

звијерја земаљскога што је с вама, са 

свачим што је изашло из ковчега, и са 

свијем звијерјем земаљским. 

11. Постављам завјет свој с вама, те 

отселе неће ниједно тијело погинути 

од потопа, нити ће више бити потопа 

да затре земљу. 

12. И рече Бог: ево знак завјета који 

постављам између себе и вас и сваке 

живе твари, која је с вама до вијека: 

13. Метнуо сам дугу своју у облаке, 

да буде знак завјета између мене и 

земље. 

14. Па кад облаке навучем на земљу, 

видјеће се дуга у облацима, 

15. И опоменућу се завјета својега 

који је између мене и вас и сваке душе 

живе у сваком тијелу, и неће више 

бити од воде потопа да затре свако 

тијело. 

16. Дуга ће бити у облацима, па 

ћу је погледати, и опоменућу се 

вјечнога завјета између Бога и 

сваке душе живе у сваком тијелу 

које је на земљи. 

17. И рече Бог Ноју: то је знак 

завјета који сам учинио између себе 

и свакога тијела на земљи. 

Извор: 

Свето писмо. 

Превели Вук Стефановић Караџић 

и Ђура Даничић. Београд: Библијско 

друштво, 1997. 

Потоп, Микеланђело Буонароти, композиција 

на таваници Сикстинске капеле у Риму, око 

1512. 

102 





1. Осим што поседује религијски и историјски значај, Библија је и прворазредно 

књижевно дело. Која својства књижевноуметничког дела препознајеш у 

познатој библијској сцени потопа? На каква те размишљања она подстичу? 

Запажај појачану употребу стилских изражајних средстава. Уочавај их у тексту, 

означи их и објасни њихову уметничку улогу. 

2. Зашто је Бог одлучио да потопом казни људе? Проучи Нојев лик. Протумачи 

због чега је управо он заслужио Божју милост. Зашто Бог одлучује да спаси и 

остали живи свет? Због чега се покајао? Тумачи дубљи смисао Божје намере да 

човечанство опомене, али не и да га уништи. 

3. Анализирај упутства која је Бог дао Ноју за прављење ковчега. Тумачи 

симболику речи којима је Бог научио Ноја да направи ковчег за спас од олује. 

Каква сазнања и спознаје човек добија од Бога? 

4. Проучи дескрипцију којом је приказан потоп. У којим њеним деловима 

уочаваш хиперболу? Шта се посредством ње дочарава? Запази употребљене 

бројеве и тумачи њихову симболику. 

5. Како је Ноје проверавао да ли је потоп завршен? Шта је био први знак да се 

вода повлачи, односно да је потопу крај? Шта данас симболизује маслинова 

гранчица? 

6. Шта је Ноје прво учинио након потопа? Којим је речима Бог благословио 

Ноја и његову породицу? Какве им је законе објавио? Размисли о улози ових 

заповести. Шта је Бог поставио као знак вечног завета између себе и људи? 

Тумачи симболичну вредност мотива дуге. 

хипербола – 

преувеличавање, настало 

у циљу наглашавања 

емотивног става према 

ликовима, предметима, 

појавама и радњама 


• Спреми се да, помоћу текста, тумачиш својства библијског стила. Уочи сва 

понављања у тексту. Протумачи њихов смисао. У којим књижевним делима се 

такође сусрећеш са понављањима, сталним местима и устаљеним бројевима? 

• Наведи анафоре које се појављују у монолозима ликова, посебно у Божјим 

обраћањима. Која се расположења и гледишта ликова на тај начин осликавају? 

Где се још јавља ова стилска фигура? На којим местима запажаш набрајање? 

Којим се везником набрајање приказује у растућем градативном низу? 

• Запажај у којем облику је већина глагола у тексту. Размисли због чега се 

наглашено употребљавају глаголски облици за означавање прошлог и давно 

прошлог времена. Шта се њиховом употребом сугестивно дочарава? 

• Проучи лексику коришћену у тексту. Које речи имају архаично значење? Шта се 

њиховом употребом постиже? 

• Направи кратак подсетник језичких појава које су карактеристичне за 

библијски стил. Прочитај поједине делове текста поново, у себи, а затим и 

наглас. Прати како се стилске одлике испољавају у интонацији и звучности 

текста. Које утиске и какве доживљаје подстиче специфична звуковност 

библијског текста? 




103

Стари завјет 

Пјесма над пјесмама 


Пред тобом се налази једно од најзначајнијих лирских остварења старе 

јеврејске књижевности, песма настала, како се претпоставља, у трећем веку пре 

Христа. Пјесма над пјесмама поседује изузетну уметничку вредност и убраја се 

у посебно инспиративне делове Библије. Разлог томе је двострук. У Пјесми над 

пјесмама уживају и људи који су свој живот посветили религији, нарочито због 

алегорије о младожењи и невести у којима се назире Христов лик и црква као 

отелотворење Божјег дома. Такође, ова песма непрестано привлачи пажњу и 

свих других читалаца, јер надахнутим речима пева о непоколебљивој љубави, 

величајући телесну снагу лепоте и младости. 

Чежња пријатељице за пријатељем 

Ја сам ружа Саронска, љиљан у долу. 

2. Што је љиљан међу трњем, то је 

драга моја међу девојкама. 

3. Што је јабука међу дрветима 

шумским, то је драги мој међу 

момцима; жељех хлада њезина, и 

сједох, и род је њезин сладак грлу 

мојему. 

[…] 

8. Глас драгога мојега; ево га, иде 

скакућући преко гора, прескакујући 

преко хумова. 

9. Драги је мој као срна или као 

јеленче; ево га, стоји иза нашег 

зида, гледа кроз прозор, вири кроз 

решетку. 

10. Проговори драги мој и рече ми: 

устани, драга моја, љепотице моја, и 

ходи. 

11. Јер, гле, зима прође, минуше 

дажди, отидоше. 

12. Цвијеће се види по земљи, дође 

вријеме певању, и глас грличин чује се 

у нашој земљи. 

13. Смоква је пустила заметке своје, 

и лоза винова уцвала мирише. 

Устани, драга моја, љепотице моја, 

и ходи. 

14. Голубице моја у расјелинама 

каменијем, у заклону врлетном! Дај 

да видим лице твоје, дај да чујем 

глас твој; јер је глас твој сладак и 

лице твоје красно. 

15. Похватајте нам лисице, мале 

лисице, што кваре винограде, јер 

наши виногради цвату. 

16. Мој је драги мој, и ја сам његова, 

он пасе међу љиљанима. 

17. Док захлади дан и сјенке отиду, 

врати се, буди као срна, драги 

мој, или као јеленче по горама 

раздјељенијем. 

Извор: 

Свето писмо. 

Превели Вук Стефановић Караџић 

и Ђура Даничић. Београд: Библијско 

друштво, 1997. 

104 





1. Пажљиво прочитај стихове Пјесме над пјесмама и издвој описе момка и девојке 

који су посебно привукли твоју пажњу. 

2. Објасни зашто се лепота љубави и дивљење драгој и драгом исказује уз 

поређења са ружом, љиљаном, јабуком, срном и јеленом, голубицом, гласом 

грлице и мирисима винове лозе и смокве. Протумачи симболику ових појмова. 

3. Којим чулима се осећају љубав и приврженост двоје заљубљених? Образложи 

их тумачећи језичкостилска средства. 

4. Пронађи стихове којима се истиче трајност љубави. 

5. Објасни симболику лисице која квари виноград док цвета. 


• Јелен носи симболичке или архетипске карактеристике и има значајну улогу 

у легендама и митовима код свих народа. Неки сматрају да су рогови јелена 

једна од карактеристика која га је учинила фигуром духовне супериорности, 

јер они као круна расту изван његовог тела, приближавајући га небу и чинећи 

га светим. Током његовог живота, рогови падају и расту поново идуће године 

већи, снажнији и лепши. Тако су јеленски рогови у народном схватању постали 

симбол који у себи уједињује, на најлепши начин, смрт и поновно рађање, 

васкрсење и бесмртност, а сам јелен представља симбол регенерације. 

• У келтској митологији, јелен се везује за плодност и поновно рађање. Оваква 

симболика мотивисана је тиме што јелен сваке године губи рогове, да би они 

потом поново израсли. Кернунос, келтски бог земљорадње, обиља, плодности и 

подземног света, приказује се као старац са роговима јелена. 

• У хришћанству се јелен повезује са верницима оданим 

Исусу Христу и представља симбол побожности, праштања, 

чистоте, преданости и Божје бриге о људима. Исус Христ је 

често идентификован са јеленом и сматран је као „јелен међу 

јеленима”, односно „верник међу верницима”, док је јелен са 

змијом под ногама представљао Исуса Христа који је савладао 

силе зла. 

• Јелен је веома значајан у будизму и има почасно место изнад 

улаза у многе тибетанске манастире и храмове. Такође, јелен 

се повезује и са дугим животом. 

Песма над песмама, 

Гистав Моро, 1853. 




105

Нови завјет 

Јеванђеље по Mатеју. 

Бесједа на гори 

апокриф (грч. скривени, 

тајни) – религиозно- 

-књижевни састав на 

неку од библијских тема 

који је у супротности са 

традицијом библијског 

канона, те га црква као 

учење одбацује 

Четири књиге јеванђеља, којима почиње Нови завет, посвећене су животу и 

учењу Исуса Христа. Књиге су написали први Христови следбеници, вероватно 

у првом веку нове ере. Јеванђеља нису биографски текстови, већ дела Исусових 

следбеника. 

Постоје и други хришћански документи који говоре о Исусовом верском 

учењу, а који нису укључени у библијска јеванђеља и називају се апокрифи. 

Прочитај наредни текст из новозаветног јеванђеља. 

књижевници и 

фарисеји – Христови 

противници, људи 

Закона (следбеници 

Мојсијевих закона), 

који су оптуживали 

Исуса да својим 

понашањем вређа Бога 

рака – шупљоглавац 

Глава 5. 

А кад он видје народ, попе се на гору, 

и сједе, и приступише му ученици 

његови. 

2. И отворивши уста своја учаше их 

говорећи: 

3. Благо сиромашнима духом, јер је 

њихово царство небеско; 

4. Благо онима који плачу, јер ће се 

утјешити; 

5. Благо кроткима, јер ће наслиједити 

земљу; 

6. Благо гладнима и жеднима правде, 

јер ће се наситити; 

7. Благо милостивима, јер ће бити 

помиловани; 

8. Благо онима који су чистога срца, 

јер ће Бога видјети; 

9. Благо онима који мир граде, јер ће 

се синови Божији назвати; 

10. Благо прогнанима правде ради, 

јер је њихово царство небеско. 

11. Благо вама ако вас узасрамоте 

и успрогоне и реку на вас свакојаке 

рђаве ријечи лажући, мене ради. 

12. Радујте се и веселите се, јер је 

велика плата ваша на небесима, јер 

су тако прогонили пророке прије вас. 

13. Ви сте со земљи; ако се обљутави, 

чим ће се осолити? Она већ неће 

бити ни за што, осим да се проспе на 

поље и да је људи погазе. 

14. Ви сте видјело свијету; не може се 

град сакрити кад на гори стоји. 

15. Нити се ужиже свијећа и меће 

под суд него на свијетњак, те 

свијетли свима који су у кући. 

16. Тако да се свијетли ваше видјело 

пред људима, да виде ваша добра 

дјела, и славе оца вашега који је на 

небесима. 

17. Не мислите да сам ја дошао 

да покварим закон или пророке: 

нијесам дошао да покварим, него да 

испуним. 

18. Јер вам заиста кажем: докле 

небо и земља стоји, неће нестати ни 

најмањега словца или једне титле из 

закона док се све не изврши. 

19. Ако ко поквари једну од овијех 

најмањијех заповијести, и научи тако 

људе, најмањи назваће се у царству 

небескоме; а ко изврши и научи, 

тај ће се велики назвати у царству 

небескоме. 

20. Јер вам кажем да ако не буде 

већа правда ваша него књижевника 

и фарисеја, нећете ући у царство 

небеско. 

21. Чули сте како је казано старима: 

не убиј; јер ко убије, биће крив суду. 

22. А ја вам кажем да ће сваки који 

се гњеви на брата својега ни за 

што, бити крив суду; а ако ли ко 

рече брату својему: рака! биће крив 

106 




скупштини; а ко рече: будало! биће 

крив паклу огњеном. 

23. За то дакле ако принесеш дар свој 

к олтару, и ондје се опоменеш да брат 

твој има нешто на те. 

24. Остави ондје дар свој пред 

олтаром, и иди прије те се помири 

с братом својијем, па онда дођи и 

принеси дар свој. 

25. Мири се са супарником својијем 

брзо, док си на путу с њим, да те 

супарник не преда судији, а судија да 

те не преда слузи и у тамницу да те не 

вргну. 

26. Заиста ти кажем: нећеш изићи 

оданде док не даш до пошљедњега 

динара. 

27. Чули сте како је казано старима: не 

чини прељубе. 

28. А ја вам кажем да сваки који 

погледа на жену са жељом, већ је 

учинио прељубу у срцу својему. 

29. А ако те око твоје десно 

саблажњава, ископај га и баци од себе: 

јер ти је боље да погине један од удова 

твојијех него ли све тијело твоје да 

буде бачено у пакао. 

30. И ако те десна рука твоја 

саблажњава, одсијеци је и баци од 

себе: јер ти је боље да погине један од 

удова твојијех него ли све тијело твоје 

да буде бачено у пакао. 

31. Тако је казано: ако ко пусти жену 

своју, да јој да књигу распусну. 

32. А ја вам кажем да сваки који пусти 

жену своју, осим за прељубу, наводи 

је те чини прељубу; и који пуштеницу 

узме прељубу чини. 

33. Још сте чули како је казано 

старима: не куни се криво, а испуни 

што си се Господу заклео. 

34. А ја вам кажем: не куните се 

никако: ни небом, јер је пријестол 

Божиј; 

35. Ни земљом, јер је подножје 

ногама његовијем; ни Јерусалимом, 

јер је град великога цара. 

36. Ни главом својом не куни се, јер 

не можеш ни длаке једне бијеле или 

црне учинити. 

37. Дакле нека буде ваша ријеч: да, да; 

не, не; а што је више од овога, ода зла 

је. 

38. Чули сте да је казано: око за око, и 

зуб за зуб. 

39. А ја вам кажем да се не браните 

ода зла, него ако те ко удари по 

десноме твом образу, обрни му и 

други; 

40. И који хоће да се суди с тобом 

и кошуљу твоју да узме, подај му и 

хаљину. 

41. И ако те потјера ко један сахат, 

иди с њиме два. 

42. Који иште у тебе, подај му; и који 

хоће да му узајмиш, не одреци му. 

43. Чули сте да је казано: љуби 

ближњега својега, и мрзи на 

непријатеља својега. 

44. А ја вам кажем: љубите 

непријатеље своје, благосиљајте оне 

који вас куну, чините добро онима 

који на вас мрзе и молите се Богу за 

оне који вас гоне; 

45. Да будете синови оца својега који 

је на небесима; јер он заповиједа 

своме сунцу, те обасјава и зле и 

добре, и даје дажд праведнима и 

неправеднима. 

46. Јер ако љубите оне који вас љубе, 

какову плату имате? Не чине ли то и 

цариници? 

47. И ако Бога називате само својој 

браћи, шта одвише чините? Не чине 

ли тако и незнабошци? 

48. Будите ви дакле савршени, као 

што је савршен отац ваш небески. 




107


1. Проучи садржај Христове беседе на гори. Анализирај исказе од 3. до 11. Каквим 

људима се Христ обраћа? Зашто им поручује да се радују и веселе? Шта им 

обећава? 

2. У којим Христовим речима уочаваш похвалу хуманости и охрабрење упућено 

верницима? Објасни сликовиту лепоту метафора у исказима ви сте сô земљи и 

ви сте видјело свијету. Зашто су трпељивост и прибраност обесправљених и 

понижених извор свега доброг? 

3. Како Христ одговара нападачима 

и противницима? У којим 

његовим ставовима долази до 

изражаја толерантност? 

4. Уочи моралне поуке у 

заповестима које Христ упућује 

верницима. Протумачи њихове 

универзалне вредности. Које ти 

је Христово гледиште нарочито 

привукло пажњу? Издвој га и 

прикажи. 


Распеће, Матијас 

Гриневалд, 1515. 

• Преводи Библије 

Први преводи Библије појављују се у другом веку, и то на латинском и 

сиријском језику. Арапски, кинески и већина англосаксонских језика превод 

Библије су добили у осмом веку. 

Библија је најпревођенија књига на свету. У деловима или у целини Библија је 

до 2010. године преведена на преко 2500 језика. То је и најпродаванија књига на 

свету: годишње се прода око 15 милиона примерака ове књиге. 

Проучи ко су били први преводиоци 

делова Библије на нашим просторима. 

Када је Библија први пут у целини 

преведена на српски језик? Зашто је 

најпре преведен Нови завјет? Сети 

се шта је појава овог превода значила 

за Вукову реформу српског језика и 

правописа. 

Codex Sinaiticus 

Налази се у Лондону, у Британском музеју. 

108 




Борислав Пекић 

Време чуда 

Кључне речи: роман, Библија, инспирација, чудо, губа, грешница 

Пред тобом је одломак из романа Време чуда (1965) Борислава Пекића. У 

овом делу писац се ослања на Библију, односно користи новозаветне приче о 

Христовим чудима како би у потпуно другачијем контексту указао на трагичну 

судбину човека. У причи Чудо у Јабнелу, упознаћеш јунакињу Еглу коју је Исус 

излечио од губе, али јој здравље не доноси благостање, већ у складу са Пекићевом 

необичном уметничком визијом постаје узрок њене патње. 

Чудо у Јабнелу 


И гле, човек губав дође и клањаше му се говорећи: 

Господе, ако хоћеш, можеш ме и очистити. 

И Исус, дохвати га говорећи: хоћу, очисти се. 

И одмах очисти се од губе. 

И рече му Исус: никоме не казуј, него иди и покажи се свештенику, 

и принеси дар који је заповедио Мојсије зарад сведочанстава њима. 

(Јеванђеље по Матеју, глава VIII) 

[...] Што се незнанка ближе примицала, лица губаваца постајаху све забринутија, 

док Азаило пренеражено не посумња да жена која долази уопште није 

Егла Уријина, или ако јесте да се са њом нешто страшно морало збити. Једни 

су мислили да је то Егла која је преко ноћи поружнела, и чије су црте неким 

жалосним чинима изгубиле краљевску изразитост губавог лика; други се 

заклињаху да то није Уријина жена већ њена сестра близнакиња (назор који 

није могао бити оповргнут ни чињеницом да Егла уопште није имала сестру 

близнакињу); трећи, међу којима је био Азаило, заступаху уверење да је то 

нека сасвим непозната и здрава дошљакиња, која само личи на њихову Еглу. 

– Шта је, Азаило – рече жена – зар више не познајеш Еглу Уријину? 

Губавци зажаморише, а старешина се грдно расрди: 

– Не поричем да, иако ружнија, подећаш на супругу нашег перача мртвих, 

али шта смераш том преварном сличношћу: наша Егла је губава, а ти си чиста! 

Егла се насмеши неким светлим унутрашњим осмехом, осмехом самртничког 

олакшања. Добро је што се на време ослободила заблуде да је чиста, 

добро је што зна да упркос поштеној вољи младог и лепог Богочовека, чуду 

и церемонијама опраштања којима се оно озакоњује, за губавце нема наде, 

нема исцељења, нема повратка. Губа је била неизлечива. И то је добро. Тек 

од јутрос може она да живи као што препоручују Завети: цела целцијата 

иза окола, а не са срцем које бије на пољани између два града. То је, помисли, 

моје треће рођење. 

губа – тешка, заразна 

болест, која изазива 

промене на кожи 




109

прапорац – шупља 

метална лоптица с 

металном куглом унутра, 

која при потресању звецка 

звездознанац – онај који 

„чита” звезде; астролог 

скиптар – жезло; штап, 

палица која представља 

знак неког владарског или 

другог достојанства 

галиот – веслач, робијаш 

на галији 

белег – обележје; знак 

меродаван – онај који 

има довољно знања или 

способности да одлучује; 

компетентан 

гукица – гука, израслина 

– Дакле, шта желиш, жено? 

Моје прапорце – рече Егла – моје прапорце које сам изгубила, а које према 

Закону морам да носим око врата или на хаљинама. 

Губавци уперише руке небу као да је изречено светогрђе. Азаило се намршти. 

Иако сe никад нису нарочито трпели, Егла осети жељу да помилује 

његово драго, надувено лице, али старешина престрашено устукну: 

– Јеси ли помахнитала? Зар не видиш да сам нечист? 

– Па шта је с тим? И ја сам нечиста – рече Егла ликујући. – Хајде, пожурите, 

набавите ми нове прапорце! Хоћу да их обесим да би сви знали колико сам 

губава. 

Јонадав, који је до тада ћутао, одби тај захтев као недоличан: прапорци припадају 

само нечистима и они су уз болест једино што их одликује од здравих 

људи. Прапорци су још од Мојсија амблем њихове кужне заједнице (као планетама 

исцртан појас који обележава звездознанца, краљев скиптар или оков 

галиота) и могу их носити око врата само прави губавци, а не они који су излечени, 

те ко знa из кaквих помодарских разлога желе да звецкају њима. Он не 

тврди да Егла никад није била губава, сви они знају да је била. Међутим, за све 

њих је исто тако извесно да се она излечила и да више не припада Новом него 

Старом Јабнелу. Зар Егла и сама не запажа како изгледа? 

Егла плаховито рече да је она чиста само споља, а да се изнутра нимало није 

изменила, да се прст Богочовека није могао дотаћи њених унутрашњих органа 

ни посвећена крв јагњета продрети кроз ухо, и да се она, не само што је 

губава, у највећој могућој мери и осећа таквом. Шта хоће више? 

– Исмај из Старог Јабнела учи да је унутрашња, невидљива губа губавија од 

површинске! – узвикну она. 

– То што Исмај учи важи за Стари Јабнел, а ово је Нови. Овде важе наша 

учења – рече Азаило. – Још од Синаја ми се управљамо према спољашњим 

белегама божје осуде на човеку, хаљини или кући, а презиремо све што је 

унутрашње, сумњиво, неодређено и превртљиво, и што може да буде овако и 

онако. За нас је меродавно одсуство најсићушнијег трага губе на теби (утроба 

твоја нас не занима), и ми ти забрањујемо да понесеш прапорце који су на 

неки начин свети. Ти више не припадаш нама! Одлази онима којима те је вратила 

божја милост! 

Затим узе реч Јонадав: ако Егла може да им пружи иједну богињицу, квргицу, 

гукицу, приштић или ожиљак као доказ губе, они ће је без предрасуда пригрлити 

као заблуделу сестру. Може ли Егла то да учини? Очигледно, не може. 

Зато нека их остави. Чисти и нечисти – казао је Јонадав – немају ничег заједничког 

осим греха који је у виду уског, једносмерног моста Творац подигао 

између њих. И као што се чисти грозе губаваца, тако се и губавци с правом и 

разлогом грозе здравих. 

Егла замоли да се, пре него што буде прогнана, опрости од Урије. У нади да 

ће јој Урија помоћи и уразумити њену губаву браћу, да ће он схватити њену 

унутрашњу нечистоћу и безопасност за кажњеничку колонију, она похита 

према мртвачници. 

110 




Руља се на извесној удаљености вукла за њом. 

Мртвачница у којој је пословао Урија бен Мијам беше обично двориште 

ограђено сивим каменом. Надстрешница од бамбуса покривала је само део с 

тезгама за лешеве и казане из којих се пушило уље за помазање. 

Урија не показа никакво дивљење што Еглу види измењену. Чак ни посао не 

прекиде да јој пружи супружански пољубац. Рече да су му већ јавили што се 

збило, и да јој не пребацује што се кришом од њега додворавала Богу и најзад 

успела да га умилостиви. Рече још да му је драго што је дошла да се опрости 

пре него што оде. 

– До беса, куда да одем? – прасну Егла и рече да она не намерава никуда да 

оде. Она је нечиста, у то су је убедили Старојабнељани, то осећа целим телом 

и свом душом својом, и њено место је овде међу губавцима. Она није дошла 

да се опрашта већ да га моли за интервенције код старешина: нека је Азаило и 

Јонадав оставe овде бар док се не увере у њену беспрекорну губавост. Такође, 

нек јој врате њене прапорце. 

Урија је козјом кожицом у облику беспрстне рукавице мазао голо тело мртваца, 

пре него ће га зашивеног у платнену врећу предати рођацима који су 

чекали у дворишту. Није одговарао. 

– Па ти ме волиш – зајеца Егла – мораш ми помоћи да их придобијем. 

А Урија одговори да није заволео њу него п р а в у Еглу, губаву Еглу, с којом 

она нема ничег заједничког осим неодређене сличности коју има и вечито 

променљива лава са беживотнo jедноликим каменом. Она је сада сасвим нова 

жена, па ако и допушта да је то нека првобитна, изворна и здрава Егла, она му 

се у садашњем облику ни најмање не свиђа. Ружна и безбојна, грешно је друкчија 

него он или било ко у заједници. Да буде искрен, она му се чак и гади. 

Не, рекао је Урија, не жели да буде груб према њој, али га она на то присиљава 

својим неразумним понашањем: зар не увиђа да су њих двоје сада као труд и 

вода. Ко труд може запалити држећи га под водом? 

– Па шта да радим, Уријо? – упита Егла уморно. 

Урија је посаветова да се врати с в о ј и м а, мислећи при томе на Старојабнељане, 

но када му Егла каза да јој они одричу чистоћу за коју је Новојабнељани 

оптужују, и да су је поново прогнали, Урија признаде да у том случају не 

зна куда би могла да оде. 

– Не – рече Егла – неће она више никуда да иде, остаће у насељу па ма шта 

било. – Нећеш остати у насељу – казао је Урија – они то неће дозволити. Азаило 

и Јонадав ће те приморати да одеш. То је Закон. – Брига ме за Закон, ја 

немам куд да одем – бранила се Егла. – Шта се то окола тиче? – казао је Урија. 

– Ми само поступамо по заветима. – Брига ме за завете – викала је Егла. – Јонадав 

и Азаило се старају за наше интересе пред Богом. Ти ћеш ићи – заврши 

Урија. – Брига ме за богове и ја нећу ићи – рече Егла беживотно – сешћу овде 

насред дворишта и нико неће моћи да ме помери с моје земље, с моје нечисте 

земље. – Не дирај земљу која није твоја – викао је Урија разјарено – твоја 

земља је тамо преко Јабтеле. Хајде одлази, жено, иди својим путем! 

Христ исцељује 

парализованог човека, 

Бернхард Роде, 1780. 

помазање – антички 

обред приликом кога 

је свето уље мазано 

на главу новом краљу 

или првосвештенику; у 

хришћанству, то је једна 

од светих тајни и обавља 

се одмах после крштења 

труд – врста гљиве која се 

просушена употребљава 

за паљење ватре 




111

јамачно – апсолутно, 

извесно, поуздано, стварно 

тетрарх – владалац који 

влада четвртином неке 

земље, нпр. Палестине 

(у Старом веку) 

кијача – дебела батина 

бигот – онај који се прави 

да је строго религиозан; 

фигуративно: лицемер 

– Ја ћу сести баш овде – викала је Егла – и твој ће Азаило морати да ми врати 

моје прапорце. 

Егла седе на земљу и скрсти ноге. 

– Добро – рече Урија – немој рећи да те нисам упозорио. 

И напусти мртвачницу. Руља је напољу жаморила. Егла је седела насред дворишта 

и све што је видела били су сасвим бели и несразмерно велики табани 

мртваца поређаних по тезгама као корење неког дивљег поврћа. Иза њих се 

пушило уље. 

Да ли онај млади Богочовек зна шта се са њом догађа? Он се јамачно и не 

сећа жене коју је видео летимично, под рђавим осветљењем и у изопаченом 

обличју. Није била кивна на њега, јер је он учинио што је до њега стајало: чудо 

се збило, била је здрава. Али, ако је тако добро знао шта ће се са њом догодити, 

ако је знао да њему предстоји обоготворење, он, који је све ово замесио, 

морао је предвидети да њу очекује каменовање. 

Ево, први је камен већ пао у двориште. Егла се не обазре. Било је смешно 

што је у овом часу уместо да бежи мислила како се приликом линча нечисти 

или чисти, ма колико им је стало до разликовања и раздвајања, увек служе 

истим камењем. 

А Богочовек, како се усудио да је излечи ако је знао шта је чека захваљујући 

његовом леку. А морао је знати, иначе не би био Богочовек. 

Више није могла да остане седећи, јер је камење све ближе падало. 

Како је оно стајало у тетраховој потерници? „Јер ко може дићи човека кога 

Адонајева воља одброји, а моја га кијача погоди иза врата?” Он је баш и хтео 

да се успротиви богу Оцу. Што се њега тиче успео је – помисли јетко Егла – 

али је одмазда за пркос пала на моју главу. Сигурно не беше никаквог договора 

између Оца и Сина. 

Егла посрну пред каменицама и потрча према отвору на огради мртвачнице. 

Била је полуслепа од крви али прибрана. Губави дречећи појурише за њом. 

Само једном она застаде да их уразуми: 

– Ја сам нечиста, браћо – викала је – ја сам нечиста! 

Али јој се враћао само окрњен ехо молбе, коју је руља претварала у клетву: 

„Чиста! Чиста!” 

Онда је по трећи пут од јутра издаде храброст и она се устреми према излазу 

из насеља. Из бојазни да се не предомисли, губавци су је засипали камењем 

све до корита Јабтеле, где су још увек стражарили они најокорелији старојабнелски 

биготи да Егла не би искористила ноћ и покушала поново да се ушуња 

у град, навлачећи несрећу на њих и њихову децу. У намери да јој спрече прелазак 

преко нечисте међе они је дочекаше пљуском још у подне напабирчених 

каменица. Зато је била принуђена да бежи по неравном дну корита, по пусти 

ничије земље, засипана каменим хицима са обе стране, све док се и губавци и 

здрави не уморише и не разиђоше кућама свесни да су се за овај дан држали 

Завета. За жетву је то било боље од сваке молитве. 

Најзад, измрцварена Егла паде не хрпу каменица које су заостале после каменовања. 

112 




Затим, кад се мало опоравила, сагради кућицу од тог камења и настани се, 

храњена копривом, стрвинама и змијским јајима, на дну корита које се од тада 

звало „Еглина земља”, а њена кућица „Еглина кућица”. 

После неколико година наиђоше сувим усеком Јабтеле два путника у одећи 

ходочасника. Први од њих беше риђи човечуљак опуштена лица, чији је поглед 

био угашен као у осуђеника на животну робију. Други носаше торбу, а 

у очима пламен вере. Они затекоше Еглу како опружена као гуштер спава на 

сунчаној стени. 

– Пре неколико година, Рави – рече млађи – сећаш ли се, ти си негде у околини 

Јабнела, можда баш на овом месту, излечио једну младу губавку. 

Старији путник, онај с погледом вечиташа, одговори као да не поклања никакву 

веру тој могућности: 

– Не, Андрија, не сећам се. 

– О, јеси. Захваљујући Јуди, свега што се тиче пророштва добро се сећам. Јехуда 

иш Кериот се успротивио, јер ниједан пророк није помињао неко чудо на 

овом пустом месту, али си га ти ипак учинио. Хоћеш ли поново да покушаш? 

Исус Христос га погледа с негодовањем: 

– Зашто? Овој жени ништа не недостаје осим што је стара, врло стара. Тако 

ми мука које ме очекују у Светом граду, никад нисам видео старије старице. 

– Можда би хтела поново да буде млада и да преживи оно што је преживела, 

Рави – рече апостол – мада, признајем, пророци нигде не говоре о подмлађивању. 

– Не говоре јер то би било рђаво, Андрија, сине Јонин! Јагње божје које, ево, 

иде у Јерусалим по своју смрт и ова старица која овде чека њену, срешће се заиста 

врло, врло скоро пред Оцем мојим. Зар да јој то задовољство ускратим!? 

И одоше према Светом граду Јерусалиму. 

Извор: 

Борислав Пекић. Време чуда. 

Београд: Просвета, 1991, 

стр. 65–70. 

стрвина – трупло угинуле 

животиње; лешина; 

цркотина 

рави – учитељ; титула 

којом су се Исусу 

обраћали његови 

следбеници 

вечиташ – човек осуђен 

на вечну, доживотну 

робију 

Јехуда иш Кериот – Јуда 

Искариотски, један 

од дванаест апостола, 

следбеника Исуса Христа. 

Назив Искариотски је 

добио по крају одакле 

потиче, Кариоту. 


1. Пажљиво прочитај одломак из романа Време чуда Борислава Пекића. Какво се 

то чудо десило у Јабнелу? Ко га је извео? 

2. У контексту приче, објасни зашто за губавце нема наде, нема исцељења и нема 

повратка. 

3. Шта Егла жели? Којим аргументима располаже? Зашто њих нико не прихвата 

ни у Старом, ни у Новом Јабнелу? 

4. Шта је, према овој причи, заједничко чистима и нечистима? Образложи своје 

мишљење. 

5. Кога је волео Урије? Како разумеш промену његових емоција? Објасни. 

6. Зашто Еглу каменују и губавци и Старојабнељани? Шта о каменовању сазнајеш 

из Новог завјета? Објасни мисао из текста да се приликом линча и чисти и 

нечисти служе истим камењем. 




113

Хомерско доба 

Кључне речи: хомерско доба, мит о Троји, хомерски еп, оригинални епитети, хексаметар, 

херојство 

Сматра се да су велики грчки епови Илијада и Одисеја настали између 9. 

и 8. века пре нове ере. Они опевају догађаје који су се збили знатно раније, 

у најстаријем периоду грчке историје, вероватно у 13. и 12. веку пре нове 

ере. У историји се тај период често назива хомерским добом, односно 

хомерским временима, јер се ауторство епова приписује певачу Хомеру. 

Постоје претпоставке да је управо он објединио разноврсне епске песме у 

којима су опевани догађаји повезани са Тројанским ратом. Иначе, Троја је 

била малоазијски град чије је старо име гласило Илион, односно Илиј (отуда 

и назив епа Илијада). Ратовања око Троје била су обрађена у различитим 

митовима. 

Мит о Троји 

Хекторово тело се враћа 

у Троју, детаљ са римског 

саркофага, око 200. 

Мит о Троји почива на сукобу око Јелене, жене изузетне лепоте, супруге 

спартанског краља Менелаја. Јелену је отео тројански краљевић Парис, 

уз помоћ богиње Афродите. Отмица Јелене изазвала је велики гнев Грка (у 

епу се називају Ахајци). Зато је Менелај, са својим братом Агамемноном, 

микенским краљем, сакупио огромну војску и кренуо у поход на утврђени 

град Троју. Менелајева војска опседала је град десет година, а успела је да га 

освоји на превару. Када су видели да никако не могу продрети у Троју, Грци 

су направили великог шупљег дрвеног коња, у коме су се сакрили ратници 

предвођени Одисејем. Грчки шпијун Синон успео је да убеди Тројанце да 

прихвате дрвеног коња као поклон у знак мира и признања пораза од стране 

Ахајаца. За то време, грчка војска се повукла иза 

планине Тенед, недалеко од града. 

Тројанци су прихватили коња и почели да славе 

победу. Када је Тројанце довољно омамило вино, 

грчки ратници су изашли из коња, отворили 

капије града и започели пустошење Троје. Град је 

уништен и Јелена враћена, али је повратак ратника 

био дуг, исцрпљујући и за већину јунака завршио 

се трагично. У Илијади су приказани догађаји из 

десете године Тројанског рата. Одисеја приповеда 

о судбини ратника који се враћају из тројанског 

похода. 

114 




Хомер 

Илијада 


Врста иницијалне формуле, посебно карактеристична за епску поезију, 

која представља песников позив музи или божанству од кога се тражи помоћ 

при стварању дела (најчешће у виду инспирације), назива се инвокација. 

Карактеристична је за античку књижевност. Илијада започиње инвокацијом: 

„Гњев ми, богињо певај, Ахилеја, Пелеју сина”, а Одисеја: „Певај ми, музо, јунака 

довитљивца онога штоно тројански свети разори град”. 

Док читаш почетак Илијаде, великог Хомеровог спева, размишљај о улози 

инвокације у овом делу. 

Прво певање 

КУГА. ГЊЕВ 

1. 

Позивање Мусе. Агамемнон вређа свештеника Хриса 

(стихови 1–42) 

Гњев ми, богињо певај, Ахилеја, Пелеју сина, 

злосрећни, штоно Ахејце у хиљаде ували јада, 

душе пак многих јунака јаких посла Аиду, 

а њих учини саме да буду пљачка за псине 

и још гозба за птице – и тако се Дивова воља 

вршила – откад се оно у свађи разишли били 

Атрејев син, јунацима вођа, и дивни Ахилеј. 

Ко ли од богова раздор и борбу међу њима створи? 

Дивов и Летин син. Он гњевом плану на краља, 

страшну болест баци у војску, те гињаху пуци, 

зато што је Хриса увредио, његова жреца, 

Атрејев син. Он стиже до брзих ахејских лађа, 

ћерку да откупи своју, а голем је носио откуп, 

држећ’ у рукама ловоров венац Феба стрељача 

на златном жезлу, и сву је ахејску молио војску, 

а највише два владара јунака Атрида: 

„Атреју синци и сви Ахејци с назувком лепим, 

дали нам бози, станари на Олимпу, Пријамов да град 

разрушите и својој да кући се вратите здрави! 

Мени пак милу повратите ћерку и узмите откуп 

страхујући од Дивова сина, Феба стрељача!” 

То му повладише други сви Ахејци да треба 

жрецу одати пошту и откупе примити сјајне. 

хексаметар – стих од 

шест тактова или шест 

стопа, пет дактилских 

(наглашен + ненаглашен 

+ ненаглашен слог) и 

једне спондејске (два 

ненаглашена слога) или 

трохејске (наглашен и 

ненаглашен слог) стопе 

Муса – муза, она која 

надахњује уметнике 

жрец – многобожански, 

пагански свештеник 

жезло – владарска палица; 

уз круну представља 

симбол највише власти 

и части владара, 

војсковођа и црквених 

великодостојника 




115

Али се не свиде то Агамемнону, Атреја сину, 

него га отпреми грубо и погрдне додаде речи: 

„Да те не видим више код пространих бродова, старче, 

ни да боравиш сад ни поново њима да идеш, 

јер ти жезло неће помоћи ни божији венац! 

Не дам ове на откуп; и пре ће дочекат’ старост 

у кући нашој у Аргу, од завичаја далеко, 

служећи као ткаља и на мој лежући одар. 

Одлази, немој ме дражит’, одавде здраво да одеш!” 

Тако рече, старац се поплаши, послуша претњу, 

па он муком оде низ игало пребучног мора. 

Кад већ одмаче даље, тад старац мољаше много 

господа Аполона, ког роди лепокоса Лета: 

„Чуј ме, сребролуки боже, ти Хриси и пресветој Кили 

одбрано, ти што си јаки господар Тенеду, чуј ме, 

Сминтеју! Ако икад саградих угодан храм ти 

или ако ти спалих од бикова или од коза 

дебела стегна икада, ову ми испуни жељу: 

моје наплати сузе Данајцима стрелама твојим!” 

2. 

Аполон шаље кугу 


тулац – тул, кожна или 

дрвена направа у облику 

торбе у којој су се некада 

носиле стреле, футрола 

Такву молитву рече, и чује га Фебо Аполон, 

те он с олимпских сиђе висина у срцу срдит 

носећ’ на плећима лук и двоклопац тулац; 

срдиту њему звекну на плећима убојне стреле, 

када се покрене сам, а иђаше личећи на ноћ. 

Затим подаље седне од лађа те изметне стрелу, 

сребрни звекеће лук му и злозуко звижде му стреле. 

Најпре он мазге згађати узме и брзу пашчад, 

онда оштрљату стрелу и на људе одапне саме, 

стрељаше: свуда запламтеше лешева ломаче силне. [...] 

Римски мозаик из Аполоновог храма у 

Помпеји на ком је представљен сукоб Ахила 

и Агамемнона у првом певању Илијаде 

116 




Као главни јунак Илијаде приказан је Ахилеј, син краља Пелеја и богиње 

Тетиде, полубог рањив само у пету. Он се расрдио јер му је Агамемнон отео 

омиљену робињу Брисеиду. Љутити Ахилеј је напустио рат, међутим, враћа се у 

борбу након што му Хектор убија најбољег друга Патрокла. 

У одломку који следи упознаћеш се са једним од истакнутих тројанских 

јунака – Хектором. Уочи одлучујућих сукоба са Ахилејом он долази у свој двор 

да се поздрави са супругом Андромахом и сином Астијанактом. Прочитај и 

проучи одломак из шестог певања. Запази како су у њему приказани јуначки 

кодекси и херојски поглед на живот и човекову судбину. 

Шесто певање 

ХЕКТОР И АНДРОМАХА 


[...] Тако рече и оде сјајношлеми велики Хектор 

и кући стигне брзо у којој се пријатно живи, 

ал’ он белòлакту љубу Андромаху не нађе у њој, 

него је са сином и с лепòрухом дворкињом једном 

стајала онде на кули и јецала, плакала горко. 

А кад не нађе Хектор беспрекорну љубу у двору, 

ступи на кућни праг и слушкињам’ прозбори ово: 

„Нудер, момкиње, сада по истини кажите мени: 

куд белòлакта крену Андромаха из дома овог? 

Или је јетрвама лепорухим пошла, ил’ можда 

заовама, ил’ у храм Атенин, где Тројанке друге 

госпе лепокосе хоће да умире богињу страшну?” 

Хектору хитра на то кључарица прозбори ово: 

„Кад нам, Хекторе, кажеш да истину рекнемо праву, 

није јетрвама белорухим пошла, ил’ можда 

заовама, ил’ у храм Атенин, где Тројанке друге 

госпе лепокосе хоће да умире богињу страшну, 

него се на вељу кулу на илијску попела, јер чу 

да су на муци Тројанци, надвладали да су Ахејци. 

Она је бедему кренула журно махнитој слична, 

и с њоме је дојкиња пошла у наручју носећи дете.” 

Тако кључарица рече, и Хектор из двора истрчи, 

истим се врати путем кроз улице грађене лепо. 

Кад град големи прође и када до Скејскијех врата 

веће стиже куд шћаше да онамо на поље доспе, 

ту му даровита љуба долèти тада у сусрет 

љуба Андромаха, ћерка јунака Еетиòна, 

овај под гором Плаком шумовитом живљаше некад, 

нудер – него 

рухо – одело (лепорух – 

лепо обучен) 

момкиње – слушкиње 

кључарица – чуварка 

двора, главна слушкиња 

Хектор и Андромаха са сином, призор са вазе 

(oкo 370–360. п. н. е.) 




117

обучена у мед – украшена накитом од бакра 

брешће – брестови 

нимфе – пратиље Артемиде, богиње лова 

егида – Зевсов штит 

Див – Зевс, врховни бог 

Аид – Хад, бог подземног света, света смрти 

Ајанта оба – Ајант и Теукро, највећи јунаци 

после Ахила 

Идоменеј – краљ Арга 

Атриди – Менелај и Агамемнон 

Тидеј – Енејев син 

онде под Плаком у Теби, а владар Киличаним’ беше; 

ћерка његова пође за Хектора обучена у мед. 

Она се сусретне с њиме, а дадиља иђаше с њоме 

носећ’ на грудима сина безазленог, нејако дете, 

љубимца Хектору сина, а лепој подобна звезди; 

Хектор је њега назив’о Скамандријем, други га зваху 

Астијàнактом, јер је сам Хектор бранио Илиј. 

Хектор се сину своме, кад виде га, ћутке насмеши, 

а Андромаха стане крај војна ронећи сузе, 

стисне му руку и овако му беседит почне: 

„Јадниче, са свог ћеш срца заглавит, а нејаког чеда 

није ти жао ни мене сироте; ја ћу се брзо 

твоја удовица назват, јер тебе ће смаћи Ахејци, 

када одасвуд бахну, а мени било би боље 

да под земљицу сиђем, кад нема те више, јер нећу 

имати утехе друге кад житку ти стигне свршетак, 

него жалост кад немам ни оца ни госпође мајке. 

Јер мог је оца негда погубио дивни Ахилеј 

и још угодни килички град разорио Тебу 

високòвратну и онде погубио Еетиòна, 

али га не оплени, јер зазор му беше у души 

него га заједно спали са оружјем његовим сјајним 

и гробни постави камен; на камену посаде брешће 

горанке нимфе, све ћерке егидоноше Дива. 

Седморо имађах браће у двору, и заједно они 

сви су се истога дана запутили у дом Аидов, 

јер их је све погубио брзоног дивни Ахилеј 

код спороногих крава и поред белих оваца. 

А мајку, штоно под Плаком шумовитом царица беше, 

њу је Ахилеј са осталим довео благом, 

ал’ је поврати натраг кад големе откупе узе, 

а њу Артемида стрелом у очеву погуби двору. 

Сад си ми, Хекторе, све, и отац и госпођа мајка, 

ти си ми и брат сада, а и мој млађани војно; 

него смилуј се на ме и остани овде на кули, 

сина не остав’ сиротом, а ни удовицом љубу! 

Нудер постави војску код смокве, откуд се може 

најлакше продрети у град и бедеми могу освојит. 

Трипут су онамо дошли и најбољи кушали борци 

око Ајанта оба и славног Идоменеја 

и око оба Атрида и смелог Тидèјева сина: 

ил’ им је мој вичан прорицању казао човек, 

или их води и гони и само њихово срце.” 

118 




Њојзи одговори на то сјајношлеми велики Хектор: 

„О свем размислих, љубо, и све ми је то на памети, 

ал’ ме је Тројаца стид и дугоскутих Тројанки њиних, 

ако бежао будем из борбе као плашљивац какав. 

То ми забрањује срце, јер навикох увек да честит 

будем и храбро се борим мед првим Тројанцима свагда, 

велику текући славу и оцу и самоме себи. 

Јер ја добро знадем у души и у срцу своме: 

доћи ће дан у који и свети ће пропасти Илиј, 

Пријам сам и народ краља вичнога копљу. 

Али не жалим ја толико тројанску судбу 

ни Хекабу саму ни Пријама, нашег владара, 

ни браћу што их је много и сви су добри јунаци, 

али ће у прах пасти од руку љутих крвника, 

– колико жалим тебе, медорухи када те који 

плачну одведе Ахејац кад узме ти данак слободе. 

Па кад мораднеш живећ у Аргу туђинцу ткати, 

ил’ воду носит из Хиперије ил’ Месеиде 

у муци вељој и љутој ал’ нужда те примора силна, 

онда ће казати когод када види те сузе где лијеш: 

’То је Хектору љуба, што најбољи беше у борби 

међу Тројанцима међу коњокротама под Тројом.’ 

Тако ће рећи, а тебе још већа спопашће жалост 

за мужем таквим да те од ропства ослободи јадну. 

Него волим пре да легнем под земљицу хладну 

него лелек ти чујем где на силу одвлаче тебе.” 

Рече блистави Хектор и хтеде да прихвати сина, 

ал’ се он на недра лепопојасној дадиљи приви, 

и цикне уплашив се од погледа драгога оца, 

меди се преплаши он и перјанице од струне 

како се страшно њише на шлему одозго на врху. 

Томе се драги бабо насмеје и госпођа мајка. 

Одмах блистави Хектор са главе кацигу скине, 

па је сјајну сву на црну земљицу метне, 

сина у наручју поњише свог и пољуби њега, 

затим, помолив се Диву и осталим бозима, рекне: 

„Диве и остали бози, и овоме дарујте сину 

моме да он, као и ја, мед Тројцима славом заблиста, 

снагом да буде добар и моћно да Илијем влада, 

и да се каже: ’Тај је честитији много од оца!’ 

буде л’ се враћао из борбе и, смакнув душмана, собом 

крвав носио плен, а радосна биће му мати!” 

Тако рече и сина у наручје предаде драгој 

Љубав Париса и Јелене, 

Жак Луј Давид, 1788. 




119

Извор: 

Хомер. Илијада. 

Превео Милош Ђурић. Нови 

Сад: Матица српска, 1985. 

љуби, а она га прими на мирисна недра те се 

плачућ насмеши, а мужу, кад виде то буде је жао, 

руком је обгрли па јој овако беседит стане: 

„Немој, јаднице, у срцу своме се ражалит одвећ, 

нико ме преко судбине Аиду послати неће, 

ниједан човек пак није од смрти умакао, мислим, 

био он рђа ил’ јунак, кад мајка једном га роди. 

А сад иди у дворе и твоје редовање гледај, 

разбој и преслицу, и нареди да дворкиње твоје 

иду за послом. Свима мушкарцима борба је брига, 

највише мени од свију колико нас Илиј имаде.” 

Рече сјајни Хектор и потом узме са земље 

шлем коњорепни, а драга у дворе крену му љуба 

често се обзирућ за њим и грозне лијућ сузе. 

Брзо стиже у дворе за пријатан грађене живот, 

а у дворе војскоморе Хектора и ту затече 

својих дворкиња много и све их подстакне на плач. 

Жив јој Хектор беше у своме оплакан двору, 

јер су мислиле, неће из боја се вратити више 

нити ахејском бесу и десници руци утећи. [...] 


1. Које посебности запажаш у тексту овог одломка из Илијаде? Пронађи епитете 

који се појављују у тексту. Који од њих су кованице? Размисли о њиховом 

значењу и уметничкој улози коју остварују у дочаравању изгледа ликова, у 

описивању и приказивању догађаја. 

2. Којим животним гледиштима су те изненадили ликови Хектора и Андромахе? 

Чиме су подстакли снажне читалачке утиске? Каква су интересовања и 

размишљања побудили у теби? 

3. Због чега је Хектор дошао у свој двор? Зашто у одајама не затиче супругу 

Андромаху? О чему говори њена заокупљеност борбама око Троје? Зашто их 

Андромаха тако помно прати? Откриј детаље у њеном монологу из којих се 

увиђа да је она изузетно пажљиво, попут војног стратега, пратила збивања око 

градских утврђења. 

4. Како Андромаха доживљава Хекторово учешће у рату? Које му савете даје? Шта 

би желела да он учини? Каква су њена предосећања? Који су догађаји, везани 

за Андромахину породицу, утицали на гледишта која она саопштава супругу? 

Како ју је Хектор саслушао? 

5. Обрати пажњу на Хекторов монолог и ставове које је у њему изнео. Протумачи 

његову смиреност и трезвеност. О чему сведоче таква Хекторова расположења? 

Како је Андромахи објаснио разлоге свог учешћа у рату? Шта је у његовим 

гледиштима лично, а шта засновано на гледиштима тројанског друштва? Зашто 

120 




је Хектору важно да остане јунак и онда када је страдање извесно? Чиме би 

се он поносио? Зашто му је јуначка смрт дража од ропског понижења? Какав 

завет оставља сину? 

6. У којим појединостима изнетим у тексту препознајеш Хекторову топлину и 

нежност? Издвој стихове који сведоче о Хекторовом јуначком лику. Какви се 

херојски и патриотски идеали приказују и тумаче посредством Хекторовог 

опроштаја са Андромахом? 


Илијада је испевана у преко 15.500 стихова. Изучаваоци античког наслеђа 

поделили су је у 24 певања, према броју слова у грчком алфабету. У договору 

са наставником и другим ученицима прочитај још једно певање из Илијаде, 

а затим се припреми да га детаљно прикажеш на часу. Саслушај и приказе 

других ученика. Ова излагања ће ти пружити више података о садржини епа. 

Посети интернет страницу на којој је приказано породично стабло грчких 

богова: http://en.wikipedia.org/wiki/Family_tree_of_the_Greek_gods. Упознај 

и детаљније проучи ове податке, а пратећи линкове из приказа породичног 

стабла богова са Олимпа, детаљније се информиши о њиховој природи, 

карактеристикама, као и уметничким садржајима у којима су заступљени, 

односно обрађени. 

Мит о Троји је у последњих неколико година веома присутан у остварењима 

популарне културе. Редитељ Волфганг Петерсен је 2004. године снимио филм 

Троја са Бредом Питом у улози Ахила. Подсети се филма или га погледај уколико 

то досад ниси учинио/учинила. Запази на који начин се у њему приказује 

и тумачи познати старогрчки мит. Са којих се гледишта у филму приказује 

Тројански рат? Размисли због чега је овај мит и данас популаран. Шта је у њему 

свевремено? Припреми се да о овоме разговараш на часу. 


Повод Тројанском рату (према митологији) 

• На свадбу Пелеја и Тетиде били су позвани сви богови и богиње, осим Ериде 

(Свађе). Зато се она расрдила, па је дошла непозвана и међу богиње бацила 

златну јабуку с натписом „Најлепшој”. То је била „јабука раздора”. Богиње Хера, 

Атина и Афродита, сматрајући свака за себе да је најлепша, посвађају се, а Див 

(Зевс) их пошаље младом пастиру Парису, Пријамовом и Хекабином сину, да 

им он пресуди. Пошто су се окупале на изворима Иде и окитиле се, изашле су 

пред Париса. Хера је Парису обећала благо и власт ако њој додели јабуку, Атина 

мудрост и славу, а Афродита – најлепшу жену. Парис се приволео Афродитином 

обећању и њој досудио јабуку. Она му је помогла да лепу Хелену (Јелену), ћерку 

Зевса и Леде, а жену спартанског краља Менелаја, доведе у Троју, те се то сматра 

узроком Тројанског рата. 

Сцена из филма Троја 

из 2004. године 




121

Хомер 

Одисеја 


Кључне речи: Одисеј, Хомеров јунак, путовање, мотив повратка мужа на свадбу своје 

жене, приповедање 

У Одисеји, Хомеровом епу који се састоји од 12 110 хексаметара, главни 

јунак после десетогодишњег Тројанског рата још десет година лута морима 

и доживљава многе пустоловине. Изгубивши у разним окршајима све своје 

другове, он ипак успева да се врати на Итаку и да се уз помоћ сина Телемаха 

освети бројним просцима, који су, трошећи Одисејево имање, чекали да се 

Пенелопа, Одисејева верна жена, одлучи за кога ће се удати (пошто јој се муж 

није вратио). 

Окосницу овог епа чини Одисејев повратак и освета просцима, а о својим 

путовањима приповеда сам Одисеј на двору феачанског краља Алкиноја (9–12. 

певање). 

Читајући одломак из Хомеровог епа упознаћеш изванредног јунака светске 

књижевности чија је судбина надахнула многе уметнике да створе дела која ће 

изнова говорити о путовању, о препрекама на путу које човека чине снажнијим 

и мудријим. Одисеј је ратник који се враћа у свој завичај и тај повратак ће 

обележити многи доживљаји који ће те подсетити на живот у целини. Пред 

тобом је епизода Одисејевог боравка код Феачана, уз коју ћеш упознати неке 

од важних особина овог античког јунака, али и обичаје и вредности античког 

света. 

Осмо певање 

ОДИСЕЈ МЕЂУ ФЕАЧАНИМА 

1. 

Други дан Алкиној сазива скупштину, и она реши да се 

Одисеј опреми кући. Алкиној позива старешине да дођу на 

опроштајну гозбу 

Препис Одисеје из 15. века 

А кад ујутро рано ружопрста осване Зора, 

јаки и чили брзо Алкиној устане с одра, 

и богòродни јунак Одисеј рушиград уста. 

на место феачко збора што беше код бродова брзих. 

А кад онамо стигну, на глатко камење седну 

један крај другог близу. Атена Палада потом 

хођаше кроз град слична гласнику Алкиноја храброг 

снујући како би се Одисеј вратио јунак, 

пред сваког човека стане и реч му прозбори ову: 

„Нудер потрчите ви, старешине феачке мудре, 

на место крените зборно, да странца чујете оног 

122 




штоно је доспе скоро у дворе Алкиноја храброг 

пошто је по мору лут’о, на богове наличан стасом.” 

Тако рече и снагу и срце сваком подстаче. 

Ту се збориште брзо и седишта напуне људска 

колико хитаху на збор, те многи се дивише видев 

смелог Лаèртова сина; по глави и плећима њега 

обли милином божанском Атена и њега још вишим 

учини на очи она и крупнијим да би се тако 

свима феачким срцима свидео, међу њима да би 

способан и величанствен у такмичењима многим 

победу однео, на која Феачани позваше њега. 

А кад се сакупе веће и кад се на искупу нађу 

устане онда Алкиној и рекне у скупштини ово: 

„Чујте ме сада ви, старешине феачке мудре, 

да вам саопштим што ми у грудма наређује срце. 

Овај незнани странац у дворе долута моје 

на знам са источних да л’ је или са западних страна; 

опрему тражи и моли решење да чврсто нам буде; 

а ми, по навици старој, убрзајмо повратак њему. 

Никога другога нема, у моју кућу ко стигне, 

да би остао дуго и жалио одласка ради! 

Зато црницу лађу на пучину гурнимо дивну, 

лађу првòпловку, нек се педесет и два изаберу 

момка у народу, што су јунаци најбољи давно. 

А кад потом весла уз клинове вежете чврсто, 

онда остав’те лађу и у кућу дођите моју 

брзо на гозбу, а ја ћу приредити довољно за све! 

Момцима то наређујем, остали који сте овде 

ви жезлоноше, ви старешине, у лепи мој дом 

дођите, странца да оног у двору гостимо нашем, 

да не одрекне нико! Певача позов’те божанског 

оног Демодока, бог што га обдари песмом, да њоме 

људе весели како у грудма га светује срце!” 

Рече и похита напред, а за њим жезлоноше пођу, 

а по оног певача божанског отиде гласник. 

Изабраних момака педесет и два оду 

тада по наређењу на жале трепетљивог мора; 

а кад момци до лађа и до мора стигоше веће, 

лађу отисну црну у слану дубину онде, 

јарбол положе потом и једра на лађу црну, 

весла затим припремив у кожне их уметну гужве, 

како све иде по реду, и бела развију једра. 

Сидро у дубину спусте и пошто изврше све то, 

пођу у велики дом Алкиноја, мудрог јунака. 

штоно – што 

Демодок – према грчкој 

митологији славни певач 

на двору феачанског 

краља Алкиноја; музе су 

му одузеле вид, али су га 

обдариле песмом која је 

увесељавала сва људска 

срца 

Извор: 

Хомер. Одисеја. Превео 

Милош Ђурић. Београд: 

Завод за уџбенике, 2002, 

стр. 155–156. 




123


1. Објасни смисао необичних придева којима се описују јунаци и појаве у 

наведеним синтагмама: ружопрста Зора, Одисеј рушиград, лађа првопловка, 

момци жезлоноше. 

2. Зашто Алкиној сазива скупштину? Како богиња Атина подстиче народ да се 

окупи? У чему се све огледа Алкинојево гостопримство? 

3. Прочитај завршни део овог епа у којем доминира мотив о повратку мужа који 

своју породицу избавља из невоље. 

4. Подсети се значења изреке Верна као Пенелопа и прочитај како је Одисејева 

жена одуговлачила тренутак одлуке за ког ће се од многобројних просаца удати. 


• Одисејева путовања представљају својеврсно путовање кроз митологију. 

• Пошто је сазвао скупштину Феачана и предложио да се опреми брод за Одисеја, 

Алкиној прави велику гозбу и дарује Одисеја. Одисеј се опрашта с прелепом 

Наусикајом, која га је спасла и довела на очев двор. Демодок, слепи певач 

божанског гласа, пева о дрвеном коњу, помоћу којег су Ахејци преварили 

Тројанце и освојили Троју. 

• Одисеј се на гозби представља и започиње причу о својим авантурама по одласку 

из Троје, о разарању града Измара и Киконцима, Латофазима и киклопима. 

Приближивши се родној Итаки, Одисеј је неповољним ветровима враћен ка Еолу, 

после чега је допао у руке људождерима Лестригонцима. 

• Оставши без бројне посаде и са само једном лађом, грчки јунак допловљава до 

острва Ееје, где му је чаробница Кирка двадесет два друга претворила у свиње. 

Пошто је код Кирке остао годину дана, она је ипак пристала да скине чини с 

Одисејеве посаде и посаветовала га да, пре повратка на Итаку, пође у подземни 

свет и пита пророка Тиресију о својој будућности. У доњем свету Одисеј сусреће 

многе људе из своје прошлости: мајку, Агамемнона, Патрокла, Тантала, Сизифа... 

Опростивши се од Кирке, креће на Итаку, унапред спреман на невоље које га 

очекују: пролазак поред сирена и опасних хидри Сциле и Харибде. Усудивши 

се да дирну у Хелијева говеда (пошто је посада била гладна), Одисејеве другове 

дочека Зевсова казна, те се сви подаве у мору осим Одисеја, који сасвим 

исцрпљен, на остацима разбијеног брода, тек после девет дана доплови до 

Калипсиног острва. Тако стигне до Феачана. 

124 




Народна 

(усмена) књижевност 




Народна (усмена) књижевност 

Кључне речи: народна (усмена) књижевност, традиција, колективност, усмени медиј 

у стварању и преношењу творевина, формулативност, варијантност, записи народних 

умотворина, родови и врсте у народној књижевности 

Прикупљање, 

записивање и 

објављивање народних 

умотворина пре Вука 

Караџића 

Познати српски 

правни историчар 

Валтазар Богишић 

објавио је 1878. године 

збирку под називом 

Народне пјесме из 

старијих, највише 

приморских записа. 

Богишић је у ову књигу 

укључио песме које су 

бележене од половине 

16. до почетка 18. века. 

Ове старије слојеве 

наше епске поезије 

чине епске песме дугог 

стиха, познате као 

бугарштице. 

Значајан зборник 

десетерачких песама, 

углавном епских, 

записао је почетком 

18. века непознати 

аустријски официр 

на терену Војне 

границе, која је била 

под аустријском 

управом. Овај зборник 

је проучио и објавио 

немачки слависта 

Герхард Геземан 1925. 

године под насловом 

Ерлангенски рукопис. 

У терминима за означавање усмених дела која настају и живе у једном временском 

периоду садржане су основне одлике ове специфичне појаве у култури 

и књижевности многих народа. Одредница народна сведочи о колективном, 

а усмена о начину настанка и преношења ових творевина. Колективност 

и усменост се испољавају и у настанку, стварању и преношењу песама и прича. 

Усмене творевине настају као резултат стваралачког чина талентованих појединаца, 

а изводе се певањем или казивањем пред слушаоцима. Пошто настају 

и изводе се усменим путем, подложне су мењању. До промена долази и у току 

самог чина извођења, али и приликом памћења и преношења усмених творевина. 

Опстанак дела зависи од садржине, уметничких домета, даровитости усмених 

стваралаца и реакција колектива. Када су сви ти услови испуњени, могуће 

је да се дело преноси кроз простор и време. Али, тек када су усмене творевине 

записане, у рукописима или штампаном облику, ова дела су трајно сачувана 

од заборава. 

Дела народне књижевности сведоче о гледиштима, ставовима, судовима 

и вредностима које је колектив у одређеном времену формирао, али међу 

њима има и примера изузетних уметничких достигнућа. 

Прикупљање, записивање и објављивање народних умотворина 

Нису наше српске народне песме извађене из пергаментских рукописа, него су 

оне покупљене са топлих усана народа. 

Јакоб Грим 

Вуков рад на прикупљању, објављивању и записивању народних умотворина 

био је систематичан, промишљен и научан. Поред записивачке делатности 

и великих послова везаних за објављивање, Вук је изложио најважније 

облике умотворина и указао на услове њиховог трајања. Он је, такође, 

засновао класификацију обимног наслеђа наше народне усмене књижевности. 

Прва објављена збирка народних песама је Мала простонародња славеносербска 

пјеснарица (Беч, 1814. године). Она садржи сто лирских и осам 

епских песама, које је Вук тада назвао „женским” и „мушким”. Друга збирка је 

објављена наредне, 1815. године, такође у Бечу, под називом Народна српска 

пјеснарица. Вукове прве књиге привукле су пажњу културне јавности Европе 

и представиле српску традицију и културу на најлепши начин. 

126 





• Прочитај најстарији запис наше народне епике. Песму о деспоту Ђурђу и 

Сибињанин Јанку открио је професор Мирослав Пантић. Запис потиче из 1497. 

године. Запазићеш да је то песма дугог стиха, односно бугарштица. Италијански 

песник Рођери де Пачијенца записао је ове стихове и унео их у свој спев, а 

саопштио је и околности њиховог извођења током посете италијанске краљице 

градићу Ђоја дел Коле. 

Орао се вијаше над градом Смедеревом, 

Никторе не шћаше с њиме говорити, 

Него Јанко војвода говораше из тамнице: 

„Молим ти се, орле, сиди мало ниже, 

(Сиди мало ниже) да с тобом проговору. 

Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе 

Да с’ моле славному деспоту да м’ отпусти 

(Да м’ отпусти) из тамнице смедеревске. 

И ако ми Бог помаже и славни деспот пусти 

из тамнице смедеревске, 

Ја те ћу напитати црвене крвце турешке, 

Белога тела витешкога.” 

Извор: 

Народне песме у записима XV–XVIII века. 

Избор и предговор Мирослав Пантић. 

Београд: Просвета, 2002, стр. 33. 

никторе – нико 

Богом те брата јимају – 

братимим те 

напитати – нахранити 

• Протумачи симболику орла у песми. Зашто му се 

усамљени заробљени јунак обраћа? У којим речима 

препознајеш снагу јуначког духа и борбеност лика 

војводе Јанка? На који начин је наглашена његова 

жеља да се у борби искаже на начин достојан правог 

јунака? 

• Проучи дужину стихова. Која карактеристична 

обележја епског стила препознајеш у овој краткој 

песми? 

Смедеревска тврђава, детаљ. Подигао 

ју је деспот Ђурађ Бранковић 1430. 

године, као своју престоницу. 




127

Формулативност 

Термином формулативност означавају се понављања устаљених елемената 

у делима народне књижевности. Захваљујући различитим формулама, 

певачи и казивачи су у могућности да тему обраде помоћу изграђених образаца 

изражајних и садржинских модела. 

Формулативност се запажа на нивоу изражајних облика и на нивоу 

садржинских облика. 

Изражајни облици представљају стилске фигуре: стални епитети, поређења, 

градације, словенске антитезе и друга изражајна средства. Присети се 

епитета којима се описују ликови, природа, предмети и ситуације у усменим 

делима. Сигурно знаш и да наведеш карактеристични почетак већине народних 

песама или прича, посебно епских песама или бајки. 

Садржински облици су мисаона понављања и препознају се у свим 

битнијим елементима структуре дела народне књижевности: у мотивима, 

ликовима (типски ликови), устаљеним ситуацијама (мегдани, женидбе), 

опи сима предмета, као и у низу веровања и обредних понашања као што су, 

на пример, братимљење, кумство, морални кодекс... 

Варијантност 

У свакодневном животу можеш да приметиш како се усмено саопштени 

догађаји преносе у различитим варијантама од једне до друге особе. Из 

природе усмености произилази и појава различитих варијанти остварења 

народне књижевности. Свако извођење дела (певање, гуслање, казивање) 

једна је од варијанти тог дела. Током извођења долази до спонтаног мењања 

појединих делова и детаља, које певач или приповедач прилагођава типу и 

расположењу публике. До варијантности долази и приликом преношења 

дела из једне у другу генерацију, са једног на друго поднебље. Уочава се више 

видова варијантности. 

Дијахронијске (временске) варијанте настају као последица преношења 

усмених садржаја кроз време. Многе популарне теме, мотиви, сижеи, ликови 

опевани су у различитим варијантама, о чему сведочи, на пример, поређење 

појединих песама из Вукових збирки са њиховим варијантама у старијим 

или млађим записима. Даровитост, таленат појединих извођача, као и 

простор и околности извођења такође утичу на појаву варијанти. Током 

сакупљања народних умотворина Вук је на различитим поднебљима, али и 

код различитих певача слушао различите обраде истих тема, а ту појаву је 

сликовито означио као „исто то само мало другачије”. Приликом штампања 

збирки бирао је уметнички најуспелије варијанте. 

Жанровске варијанте подразумевају да се исти мотив појављује у делима 

различитих књижевних врста. Вук је, између осталих, забележио две варијанте 

бајке о змији младожењи, али је објавио и две варијанте ове бајке, 

испеване у стиховима. 

128 




Марко Краљевић и брат му Андријаш 

бугарштица 

Кључне речи: Рибање и рибарско приговарање, бугарити – тужно певати, Марко Краљевић, 

Андријаш, браћа 

Са ликом чувеног јунака наше народне епике Марком Краљевићем упознајеш 

се још у основној школи. Пред тобом се налази песма коју је забележио Петар 

Хекторовић 1555/1556. године од рибара Паскоја Дебеље са острва Хвара и 

објавио у делу Рибање и рибарско приговарање, у Венецији, 1568. Ова песма 

припада епским песмама дугог стиха, које се називају бугарштице (по преводу 

архаичног глагола бугарити – тужно певати). Из ње сазнајемо да је Марко имао 

рођеног брата који је био велики јунак, још већи од Марка. 

Два ми ста сиромаха дуго вриме друговала, 

Липо ти ста друговала и липо се драговала, 

Липо плинке дилила и липо се раздиљала, 

И раздилив се, опет се сазивала. – 

Већ ми нигда заробише три јуначке добре коње, 

Два сиромаха, 

Тере ста два коњица много липо раздилила, 

О третјега не могоше се јунаци погодити, 

Негли су се разгнивала и много се сапсовала 

Оно то ми не биху, дружино, два сиромаха, 

Да једно ми бише витез Марко Краљевићу, 

Витез Марко Краљевићу и брајен му Андријашу, 

Млади витези, 

Туј си Марко потрже свитлу сабљу позлаћену 

И удари Андријаша брајена у срдашце. 

Он ми рањен приону за његову десну руку, 

Тере кнезу Марку потихора бесијаше: 

„Једа ми те могу, мили брате, умолити, 

Немој то ми вадити сабљице из срдашца, 

Мили брајене, 

Докле ти не наручам до дви и до три бесиде. 

Када дојдеш, кнеже Марко, к нашој мајци јуначкој, 

Немој то јој, ја те молим, крива дила учинити, 

И мој дил ћеш подати, кнеже Марко, нашој мајци, 

Зашто си га нигдар веће од мене не дочека. 

Ако ли те буде мила мајка упрашати, 

Витеже Марко: 

плинка – плен 

дилити – делити 

третјега – трећега 

сапсовати – псовати, 

говорити ружне речи 

потихора – тихо, испотиха 




129

казовати – казати, 

казивати 

ништоре – ништа 

билје – биље 

– Што ми ти је, синко, сабљица сва крвава? – 

Немој то јој, мили брате, све истину казовати, 

Ни нају мајку никако зловољити, 

Да реци то овако нашој мајци јуначкој: 

– Сусрите ме, мила мајко, један тихи јеленчац, 

Који ми се не хти са друмка уклонити, 

Јуначка мајко, 

Ни он мени, мила мајко, ни ја њему, 

И туј ставши потргох моју сабљу јуначку, 

И ударих тихога јеленка у срдашце. 

И када ја погледах онога тиха јеленка, 

Гди се хтише на друмку с душицом раздилити, 

Виде ми га мило бише како мојега брајена, 

Тихога јеленка, 

И да би ми на поврате, не бих ти га загубио. – 

И када те јошће буде нају мајка упрашати: 

– Да гди ти је, кнеже Марко, твој брајен 

Андријашу? – 

Не реци ми нашој мајци истине по ништоре: 

– Остао је – реци – јунак, мила мајко, у тујој земљи 

Из које се не може од милинја одилити, 

Андријашу. 

Онде ми је обљубио једну гиздаву девојку. 

И одкле је јунак туј девојку обљубио, 

Никад веће није пошал са мноме војевати 

И са мноме није веће ни плинка раздилио. 

Она т’ му је дала многа билја непознана 

И онога винца јунаку од забитја, 

Гиздава девојка. 

Ли ускори му се хоћеш, мила мајко, надијати. – 

А кад на те нападу гусари у црној гори 

Немој то се прид њими, мили брате, припаднути 

Да из гласа покликни брајена Андријаша, 

Буд’ да ме ћеш заман, брате, при потреби кликовати. 

Када ми те зачују, моје име кликујући, 

Клети гусари, 

Тај час ће се од тебе јунаци разбигнути, 

Како су се ваздакрат, брајене, разбиговали 

130 




Када су те зачули моје име кликовати. 

А нека да ти види твоја љубима дружина, 

Који си ме, твога брата, без кривине загубио!” 

Весел буди, господару, и весела ти дружина. 

Наш господару! 

Ова писан да буде твој милости на почтенје! 

Извор: Народне песме у записима XV–XVIII века. 

Избор и предговор Мирослав Пантић. Београд: 

Просвета, 2002, 53–55. 


1. Око чега су се сукобили Марко Краљевић и његов брат Андријаш? 

2. Шта Андријаш на самрти моли Марка? Које особине притом испољава? 

3. Шта Андријаш саветује Марку да мајци каже о трагичном догађају? У коју 

причу о разлозима његовог недоласка, он мисли да ће мајка поверовати? 

4. Андријаш саветује свог брата да само ускликне његово име ако се нађе у 

невољи, тј. ако га нападну. Шта то говори о Андријашевом јунаштву? 

5. Присети се песама о Марку Краљевићу читаних у основној школи. Које 

особине народни певачи у њима придају Марку? 

6. Шта о Марку Краљевићу сазнајеш из ове бугарштице? 

7. Коме се обраћа народни певач у завршним стиховима? 

Марко Краљевић на Шарцу, 

Иван Мештровић, 1909. 




131

Хасанагиница 

народна балада 

Кључне речи: лирски елементи, епски елементи, драмски и драматични елементи, балада, 

песме „на међи”, психолошка структура лика, литерарни детаљи, литерарни проблеми 

Текст најпознатије баладе Хасанагиница први је забележио Алберто Фортис 

у путопису Путовања по Далмацији (Viaggio in Dalmazia), објављеном 1774. 

године у Венецији. Ову песму је Фортис у целини превео на италијански 

језик. Од тада, Хасанагиница својом лепотом не престаје да заокупља пажњу. 

Одушевљен загонетним садржајима и сложеношћу лика Хасанагинице, песму је 

из Фортисовог италијанског изворника Гете превео на немачки 1789. године. И 

сам Вук Караџић констатује да је ово била прва наша песма „која је се појавила 

у ученој Европи”. Хасанагиница је заинтересовала европску јавност за српску 

народну поезију, а затим су и Вукове збирке непрекидно добијале изузетне 

похвале. 

Вук Караџић није успео да ову песму пронађе „у народу”. Након дугог 

трагања за певачима који би је можда могли знати, у трећи том бечког издања 

Српских народних пјесама уврстио је текст песме служећи се Фортисовим 

изворником. 

Пажљиво прочитај ову народну песму. Бићеш у прилици да обновиш и 

прошириш знања о жанру баладе. Вук је песмама које припадају том жанру дао 

назив песме „на међи”, мислећи притом на границу између женских (лирских) и 

мушких (епских) усмених творевина. 

кадуна – угледна жена, 

госпођа 

јека стаде коња око двора 

– зачуо се топот коњских 

копита 

пенџер – прозор 

даиџа – ујак 

мучати – ћутати 

књига опрошћења – 

документ о разводу 

грети – ићи 

Шта се б’јели у гори зеленој? 

Ал’ је снијег, ал’ су лабудови? 

Да је снијег, већ би окопнио, 

лабудови већ би полетјели. 

Нит’ је снијег, нит’ су лабудови, 

него шатор aгe Хасанаге; 

он болује од љутијех рана. 

Об’лазе га мати и сестрица, 

а љубовца од стида не могла. 

Кад ли му је ранам’ боље било, 

он поручи вјерној љуби својој: 

„Не чекај ме у двору б’јелому, 

ни у двору, ни у роду мому.” 

Кад кадуна р’јечи разумјела, 

још је јадна у тој мисли стала, 

јека стаде коња око двора; 

тад’ побјеже Хасанагиница 

да врат ломи кули низ пенџере; 

за њом трче дв’је ћере дјевојке: 

„Врати нам се, мила мајко наша! 

Није ово бабо Хасанага, 

већ даиџа Пинторовић беже.” 

И врати се Хасанагиница, 

тер се вјеша брату око врата: 

„Да мој брате, велике срамоте, 

гдје ме шаље од петоро дјеце!” 

Беже мучи, ништа не говори, 

већ се маша у џепе свионе, 

и вади јој књигу опрошћења, 

да узимље потпуно вјенчање, 

да гре с њиме мајци унатраге. 

Кад кадуна књигу проучила, 

два је сина у чело љубила, 

а дв’је ћере у румена лица, 

132 




а с малахним у бешици синком 

од’јелит’ се никако не могла; 

већ је братац за руке узео 

и једва је с синком раставио, 

тер је меће к себи на коњица, 

с њоме греде двору бијелому. 

У роду је мало вр’јеме стала, 

мало вр’јеме ни недјељу дана. 

Добра када и од рода добра, 

добру каду просе са свих страна, 

а највише имоски кадија. 

Кадуна се брату своме моли: 

„Ај тако те не желила, брацо, 

немој мене дават’ ни за кога, 

да не пуца јадно срце моје 

гледајући сиротице своје.” 

Али беже ништа не хајаше, 

већ њу даје имоском кадији. 

Још кадуна брату се мољаше 

да напише листак б’јеле књиге, 

да је шаље имоском кадији: 

„Дјевојка те л’јепо поздрављаше, 

а у књизи л’јепо те мољаше: 

кад покупиш господу сватове, 

и кад дођеш њеном б’јелу двору, 

дуг покривач носи на дјевојку, 

када буде аги мимо двора, 

да не види сиротице своје.” 

Кад кадији б’јела књига дође, 

господу је свате покупио, 

свате купи, греде по дјевојку. 

Добро свати дошли до дјевојке, 

и здраво се повратили с њоме; 

а кад били аги мимо двора, 

дв’је је ћерце с пенџера гледаху, 

а два сина пред њу исхођаху, 

тере својој мајци говораху: 

„Сврати нам се, мила мајко наша, 

да ми тебе ужинати дамо.” 

Кад то чула Хасанагиница, 

старјешини свата говорила: 

„Богом брате, свата старјешина, 

устави ми коње уза двора 

да дарујем сиротице моје.” 

Уставише коње уза двора. 

Своју дјецу л’јепо даровала: 

сваком сину ноже позлаћене, 

свакој ћери чоху до пољане, 

а малому у бешици синку, 

њему шаље убошке хаљине. 

A то гледа јунак Хасанага, 

пак дозивље до два сина своја: 

„Ход’те амо, сиротице моје, 

кад се неће смиловати на вас 

мајка ваша срца каменога.” 

Кад то чула Хасанагиница, 

б’јелим лицем у земљу уд’рила, 

упут се је с душом раставила 

од жалости гледајућ’ сироте. 

Извор: 

Хатиџа Крњевић. 

Антологија народних балада. Београд: 

Српска књижевна задруга, 1978, стр. 68–70. 

бешика – колевка 

кадија – судија, чиновник 

у турској администрацији 

убошке хаљине – полустих 

који је изазвао највише 

полемика; израз може 

означавати хаљине (одећу) 

намењене убогој (сиротој) 

деци која су остала без 

родитеља; према другим 

тумачењима, израз би 

могао значити у бошчи 

хаљине; бошча значи 

убрусац или комад 

тканине у који се некад 

стављао дар (бошчалук). 

То би значило да 

Хасанагиница најмлађем 

сину поклања одећу коју 

ће он носити када порасте. 

Прво издање Хасанагинице, 

у путопису Алберта Фортиса 

Путовање по Далмацији, 1774. 




133


поређење – поступак 

упоређивања по 

сличности или према 

супротности (антитеза) 

Сцена из драме 

Хасанагиница Љубомира 

Симовића, у режији 

Јагоша Марковића 

(Народно позориште у 

Београду) 

1. У чему сагледаваш снагу и лепоту баладе о Хасанагиници? Шта је, према твом 

мишљењу, у песми највише привлачило пажњу писаца као што су Гете и Пушкин? 

Који детаљи баладе су посебно загонетни? Образложи своје мишљење. 

2. За баладу је карактеристично присуство елемената који су својствени различи 

тим књижевним родовима. Запази лирске елементе у песми. Илуструј запажања 

конкретним стиховима. Која се обележја Хасанагинице везују за епски 

књижевни род? Каква збивања су приказана у делу? Иако се о догађају приповеда, 

по чему се ова песма битно разликује од епских остварења? Шта је у 

песми драматично? Због чега се истиче трагичност обрта? Аргументовано протумачи 

своја запажања. 

3. Којом стилском фигуром се отвара свет ове песме? Протумачи симболику боја, 

простора и мотива који учествују у почетној слици. Посматрај их у контексту 

целе песме. Каква дешавања и доживљаје наговештава и сугерише експозиција 

баладе? 

4. Како је дошло до неспоразума између Хасан-аге и његове љубе? Како разумеш 

Хасанагиничин стид? Који разлози су је могли спречити да обиђе рањеног 

мужа? Због чега је Хасан-агина порука оштра и сурова? 

5. Која духовна стања и размишљања разоткривају Хасанагиничини поступци 

приликом доласка брата? Какво решење је бег имао за сестру? Запази и 

протумачи Хасанагиничине поступке. Откриј како се приказују њена сложена 

психолошка стања. Због чега је њено делање углавном сведено на ћутање? Каква 

је дешавања подстакло то ћутање? Које важне одлуке Хасанагиница није могла 

да донесе самостално? Због чега? Које одлуке успева да спроведе у дело? Шта је 

њима желела да каже и поручи Хасан-аги, деци, брату и друштву? 

6. Прати Хасанагиничин однос према деци. Издвој сцене у којима су сугестивно 

дочаране узајамна љубав и приврженост. Шта се догодило када је Хасанагиница 

са сватовима пролазила поред некадашњег дома? Како тумачиш њене поступке? 

Шта даривањем поручује деци, а шта Хасан-аги? 

7. Протумачи Хасан-агине речи са почетка и краја 

баладе. Запази да је његово обраћање супрузи 

увек посредно. Протумачи на који начин је 

таква комуникација допринела продубљивању 

трагичког неспоразума. 

8. Објасни шта је у овим збивањима тра гично. 

Проучи дубље узроке Хасана ги ничиног 

страдања. Зашто је важно испољавати љубав? 

На који начин је могуће превазићи чак и 

најсложеније неспоразуме? Откриј и друга 

естетска значења. Тумачи их свестрано и 

аргументовано. 

134 





Подсети се народне баладе Женидба Милића Барјактара. Издвој кључне 

разлике између лирског и епског књижевног рода. Сажето их прикажи на часу, 

истичући особености лирско-епских народних песама. 


• У договору са наставником организујте групни рад поводом тумачења 

Хасанагинице. Свака група ће имати задатак да о делу и поводом њега 

проучи одговарајуће секундарне изворе и да на основу њих припреми групну 

презентацију предложене теме. Своје радове групе могу приказати пред 

одељењем на неком од часова предвиђених за то. 

• Прва група 

Прочитајте и проучите студију Хасанагиница Хатиџе Крњевић. Припремите 

се да уз помоћ података из овог научног рада укратко прикажете историјат 

бележења ове народне баладе, као и гледишта на тумачење спорних места у 

њеном тексту. 

Извор: Krnjević, Hatidža. Hasanaginica, u: Živi palimpsesti ili o usmenoj poeziji. 

Beograd: Nolit, 1980, str. 64–108. 

• Друга група 

У договору са наставником одаберите две народне баладе из Вукових 

збирки народних песама и припремите се да проучите њихове одлике и да 

их упоредите са својствима и одликама структуре Хасанагинице. (Ова група 

ће истаћи шта је народним баладама заједничко, а шта сваку од њих чини 

оригиналном уметничком творевином.) 

Извор према бечком издању Вукових Српских народних пјесама. 

• Трећа група 

Проучите одреднице трагедија и трагично из одговарајућих речника 

књижевних термина. Укратко реферишите о томе шта се подразумева под 

трагедијом као драмском врстом, а потом представите својства дешавања која 

се приказују у уметничким делима, а која се сматрају трагичним. У завршници 

излагања, на примеру баладе Хасанагиница, прикажите и протумачите елементе 

трагичног. 

Извори: Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit, 1992; Popović, Tanja. Rečnik 

književnih termina. Beograd: Logos аrt, 2007. 




135

Народна књижевност као тема и 

инспирација 

Кључне речи: Хасанагиница, Љубомир Симовић, драма, народна балада као инспирација 

Љубомир Симовић 

Хасанагиница 


Народна балада Хасанагиница и лик Хасанагинице постали су инспирација 

многим уметницима. Један од њих је и књижевник Љубомир Симовић. 

Одломак који следи представља разговор аскера (војника) који чувају 

Хасанагин шатор, док се он опоравља од задобијених рана. Суљо и Ахмед и 

Муса и Хусо, у повремено шаљивим дијалозима, дотичу се важних питања: 

односа према женама и односа према политици и власти, коментаришући и 

развод несрећне Хасанагинице. 

Из одломка ове Симовићеве драме сазнаје се и о положају војника у време 

турске владавине. 

III СЛИКА 

ЛОГОР ПРЕД ХАСАНАГИНОМ КУЋОМ 

(На сцени се виде кућа и простор испред ње, на коме је смештен логор 

Хасанагиних војника. Страном окренутом публици, кућа нема зида. 

То омогућава да се прати разговор који ће се, у другом делу ове слике, 

одвијати у Хасанагиној соби. 

У почетку, аскери су одвојени у две групе.) 

СУЉО 

(у разговору са Ахмедом): 

Изнесе она купус са овчетином. 

Ја појдем. 

Изнесе баклаву. 

Појдем. 

Донесе она бадеме, 

појдем и бадеме. 

Пита оћеш ли кафу, 

кажем оћу. 

Донесе она кафу. 

Попијем. 

О оном још ни речи, 

само је гледам. 

Погледам је овако, скрозирам је, 

видим, врућина јој. 

Погледам је овако, 

она цепти од зиме. 

АХМЕД: 

И онда? 

136 




СУЉО: 

Дише, ко да је трчала узбрдо. 

Ништа ја, ћутим. 

Не брзам, идем на сигурно. 

АХМЕД: 

Па већ ти је сигурно, 

није ти џабе дала толику храну! 

Кошта то! 

А плус је и удовица! 

Шта ћеш сигурније? 

СУЉО: 

Не знаш ти жене. 

Кад покажеш да хоћеш, оне неће, 

чак и кад им се из петних жила хоће! 

С њима ти треба до краја изокола. 

Али да видиш даље. 

Тако ти ја, 

ручо, па седим и пушим. 

Док ће ти она мени – 

да ти покажем сабљу. 

Каку сабљу, питам ја, 

каже: ону у соби. 

Ајде да видим. 

А осећам колко је сати. 

Уведе ти она мене у собу... 

МУСА 

(у разговору са Хусом): 

Знам само то, 

кад ага кине, 

ти мислиш открио се преко ноћи, 

назебо, 

упо у ладну воду, 

спаво без чарапа, 

ухватила га промаја; 

а није, 

него кинуо из неке намере! 

Пази шта ти кажем! 

Ко не разуме о чему ага кија, 

искијаће! 

ХУСО: 

Тражиш длаку у јајету. 

То је бар просто, 

и све је било по пропису. 

Молим лепо. 

Хасанага отеро жену, 

бег Пинторовић тражио илмихабер, 

каже нећу да је водим 

без илмихабера! 

Има човек и право. 

Хасанага, опет, са своје стране, 

реко: добро, у реду, 

ево ти тај илмихабер! Закити се! 

Кад је већ неће, што да јој стаје на пут? 

Нека се удаје, ако хоће. 

И то ти је све! Квит! Чиста посла! 

Штета само онаке жене! 

Ко да се на месечини сунчала... 

МУСА: 

Ама баш и није толико квит! 

Чиста посла? Међ њима никад нису чиста посла, 

то ти ја кажем, а ти, ако хоћеш, провери! 

И то са Хасанагиницом канда је нека политика! 

ХУСО: 

Ти све пребацујеш на политички терен! 

Олиста буква – политика! Процвета багрем – 

политика! 

Разболи се крава, цркне – опет политика! 

Ваљда има још нешто, осим политике? 

МУСА: 

Причекај, па ћеш видети. 

Зна се каква је ово игра. 

аскери – војници 

илми-хабер – потврда о 

слободном брачном стању, 

разводу 




137

Ту ти се никад не зна шта се зна. 

Ко нешто не зна на време, тешко њему! 

Ако се нешто крупније није замутило 

између аге и бега, ево главе! 

Ко зна шта је све однела вода 

док је и ово испливало на видело! 

Пази шта сам ти казао. 

ХУСО: 

Можеш ли ти мени да кажеш 

хоће ли стићи вечера? 

То ти мени кажи! 

МУСА: 

Па ето видиш, и то је неки знак! 

Ни храна не стиже редовно! 

Шта то значи? Значи: 

ага има неке велике бриге! 

Све иде у прилог оном како сам казао... 

[...] 

АХМЕД: 

Не знам шта да радим са Шемсом. 

Ил она, ил ниједна! 

Дотле је дошло! 

Не ваља мени што много идеалишем... 

СУЉО: 

Ма, то ти опет о Шемси? 

АХМЕД: 

О Шемси... 

СУЉО: 

Можда је начула да си био гробар, 

па жену страх... 

Гробар је гадно занимање... 

(Прилази Муса) 

МУСА: 

Ништа не јављају за вечеру? 

СУЉО: 

Ништа. 

МУСА: 

Е, вала, стварно га претераше! 

АХМЕД: 

Да ти довршим о Шемси... 

СУЉО: 

Немој, молим те! 

Не могу ни о Шемси на празан стомак. 

ХУСО: 

Знаш ли шта је божја милост 

за сиромаха човека? 

Телећа чорба! 

Греје трбух, смирује живце, 

припитомљава! 

Приставити два литра ладне воде, 

ставити везу зелени, парадајз, 

једну бабуру, 

главицу црног лука, 

мало соли и бибера. 

Два жуманцета и лонче кисела млека. 

А одабрати лепе комаде телетине! 

Па насећи два-три кромпира! 

Све то добро промешати, 

и добро запржити, 

па закиселити сирћетом! 

Па кад седнеш! 

То се милост, то се објава небеска 

пуши и мирише из препуног тањира! 

138 




СУЉО: 

Ајде џарни ту ватру. 

Ако смо гладни, 

Не морамо и да се смрзавамо. 

Лако је аги горе на миндерлуку; 

гори мангал, 

иза крстâ наслаго јастуке, 

а пред миндерлуком жубори наргила! 

И то после обилне вечере! 

МУСА: 

Јадно му његово добро. 

Зар га не видиш како је уфитиљио? 

Што би се смејао тако гласно, да није назор? 

Ја ти кажем, да он гадно очајава! 

СУЉО: 

Тако бих и ја волео да очајавам! 

Што мене тако неко не унесрећи! 

Него ти, Суљо, седи на пањ, пред ватру, 

спреда гориш, с леђа ти ладно, 

кеса празна, трбух празан, 

и, што је најгоре, кревет празан! 

МУСА: 

Не бих ја дао моје благо за његово! 

СУЉО: 

Које, бре, твоје благо? 

Буђаву чизму под главом, 

коњско ћебе којим се покриваш, 

леб удробљен у кишницу? 

МУСА: 

Паметан човек на већем и не завиди! 

СУЉО: 

Погледај, дина ти, опет упалио прозор! 

Можда се сетио, 

па усто да нареди да се донесе вечера? А? [...] 

миндерлук – клупа дуж 

собног зида, диван, софа 

уфитиљити – много 

ослабити, смршати 

дина ти – вере ти 

Извор: Љубомир Симовић. 

Драме (Књига 1). Београд: 

Београдска књига, 2008, стр. 45–54. 


1. Прокоментариши Суљину „тактику” удварања женама. 

2. Образложи Мусин коментар: „Ко не разуме о чему ага кија, искијаће!” 

3. Пронађи у одломку реченицу којом се истиче Хасанагиничина лепота. 

4. Зашто Муса истиче да међу агама и беговима никад нису чиста посла? 

5. О чему Хусо машта? 

6. Шта је Ахмедов највећи проблем? 

7. Шта је за Суљу најгора немаштина? 

8. Доведи у везу народну баладу Хасанагиница са наведеним одломком из 

Симовићеве драме. Које дилеме, у вези са разводом Хасанаге и његове супруге, 

потцртава Љубомир Симовић? 




139

Комади од различнијех косовскијех пјесама 

народне епске песме 

Кључне речи: косовска епика, Лазарица, историја и легенда 

премјена – промена, 

преокрет 

Косовски бој, Олга Оља 

Ивањицки, 1989. 

Ја мислим да су Србљи и прије Косова имали и јуначки пјесама од старине, 

но будући да је она премјена тако силно ударила у народ да су готово све 

заборавили што је било донде, па смо оданде почели наново приповједати и 

пјевати. 

Вук Стефановић Караџић 

Какав доживљај Косовског боја у свести народа дочарава овај Вуков исказ? 

Како он размишља о прошлости народне епике и историјским условима битним 

за трајање песама? Објасни зашто су косовски догађаји доживљени у народу и 

у народном певању као „силна премјена”. Због чега се Косовски бој у традицији 

приказује као прекретница у развоју друштва? 

Вук је у Рјечнику из 1818. године записао да је Лазарица назив којим слепи 

певачи зову „ону велику пјесму од кнеза Лазара и од Косовског боја”. Ипак, када 

је састављао збирке, објавио је само песме које чине засебне епске целине. Пет 

одломака епских песама Вук је објавио под насловом Комади од различнијех 

косовскијех пјесама. 

Прочитај Комаде од различнијех косовскијех пјесама. Утврди њихове мотиве 

и тематику. Обрати пажњу на то какав се епски јуначки кодекс приказује и 

тумачи у њима. Запази који се догађаји у вези са битком највише приказују. 

Размисли због чега изостаје сцена која непосредно приказује окршај Срба и 

Турака на Косову пољу. 

140 




I 

Цар Мурате у Косово паде, 

Како паде, ситну књигу пише, 

Те је шаље ка Крушевцу граду, 

На кољено српском кнезЛазару: 

„Ој Лазаре, од Србије главо! 

Нит’ је било, нити може бити: 

Једна земља, а два господара; 

Једна раја, два харача даје; 

Царовати оба не можемо, 

Већ ми пошљи кључе и хараче, 

Златне кључе од свијех градова, 

И хараче од седам година; 

Ако ли ми то послати нећеш, 

А ти хајде у поље Косово, 

Да сабљама земљу дијелимо.” 

Кад Лазару ситна књига дође, 

Књигу гледа, грозне сузе рони. 

II 

Да је коме послушати било, 

Како љуто кнеже проклињаше: 

„Ко не дође на бој на Косово, 

Од руке му ништа не родило: 

Ни у пољу бјелица пшеница, 

Ни у брду винова лозица!” 

III 

Славу слави српски кнез Лазаре 

У Крушевцу мјесту скровитоме, 

Сву господу за софру сједао, 

Сву господу и господичиће: 

С десне стране старог ЈугБогдана, 

И до њега девет Југовића; 

А с лијеве Вука Бранковића. 

И осталу сву господу редом, 

У заставу војводу Милоша, 

И до њега дв’је српске војводе: 

Једно ми је Косанчић Иване, 

А друго је Топлица Милане. 

Цар узима златан пехар вина, 

Па говори свој господи српској: 

„Коме ћ’ ову чашу наздравити? 

Ако ћу је напит’ по старјештву, 

Напићу је старом Југ Богдану; 

Ако ћу је напит’ по господству, 

Напићу је Вуку Бранковићу; 

Ако ћу је напит’ по милости, 

Напићу је мојим девет шура, 

Девет шура, девет Југовића; 

Ако ћу је напит’ по љепоти, 

Напићу је Косанчић Ивану; 

Ако ћу је напит’ по висини, 

Напићу је Топлици Милану; 

Ако ћу је напит’ по јунаштву, 

Напићу је војводи Милошу. 

Та ником је другом напит’ нећу, 

Већ у здравље МилошОбилића! 

Здрав Милошу, вјеро и невјеро! 

Прва вјеро, потоња невјеро! 

Сјутра ћеш ме издат’ на Косову, 

И одбјећи турском царМурату; 

Здрав ми буди, и здравицу попиј, 

Вино попиј, а на част ти пехар!” 

Скочи Милош на ноге лагане, 

Пак се клања до земљице црне: 

„Вала тебе, славни кнезЛазаре! 

Вала тебе на твојој здравици, 

На здравици и на дару твоме; 

Ал’ не вала на такој бесједи, 

Јер, тако ме вјера не убила! 

Ја невјера никад био нисам, 

Нит’ сам био, нити ћу кад бити, 

Него сјутра мислим у Косову 

За ришћанску вјеру погинути, 

Невјера ти сједи уз кољено, 

Испод скута пије ладно вино: 

А проклети Вуче Бранковићу. 

Сјутра јесте лијеп Видов данак, 

Виђећемо у пољу Косову, 

Ко је вјера, ко ли је невјера! 

А тако ми Бога великога, 

Ја ћу отић’ сјутра у Косово, 

И заклаћу турског царМурата, 

И стаћу му ногом под гр’оце; 

Ако ли ми Бог и срећа даде, 

харач – порез 

застава – (овде) место у 

дну стола, супротно од 

чела стола 




141

куђељ – кудеља, влакно 

конопље 

хесап – рачун 

ћемер-ћуприја – 

засвођени мост 

плахо – нагло, обилно 

ћарџија – трговац 

сакагија – коњска болест; 

шмркавост 

крсташ-барјак – барјак са 

знаком крста 

буљук – одред војске, чета; 

гомила 

Извор: 


Српске народне пјесме, 

књига друга у којој су 

пјесме јуначке најстарије. 

Београд: Нолит, 1972, 

стр. 195–199. 

Те се здраво у Крушевац вратим, 

Уватићу Вука Бранковића, 

Везаћу га уз то бојно копље, 

Као жена куђељ’ уз преслицу, 

Носићу га у поље Косово!” 

IV 

„Побратиме, КосанчићИване! 

Јеси л’ турску уводио војску? 

Је ли млого војске у Турака? 

Можемо ли с Турци бојак бити? 

Можемо ли Турке придобити?” 

Вели њему Косанчић Иване: 

„О мој брате, МилошОбилићу! 

Ја сам турску војску уводио, 

Јесте силна војска у Турака; 

Сви ми да се у со прометнемо, 

Не би Турком ручка осолили! 

Ево пуно петнаест данака 

Ја све ходах по турској ордији, 

И не нађох краја ни хесапа: 

Од Мрамора до сува Јавора, 

Од Јавора, побро, до Сазлије, 

До Сазлије на ћемер ћуприје, 

Од ћуприје до града Звечана, 

Од Звечана, побро, до Чечана, 

Од Чечана врху до планине, 

Све је турска војска притиснула: 

Коњ до коња, јунак до јунака, 

Бојна копља као чарна гора, 

Све барјаци као и облаци, 

А чадори као и сњегови; 

Да из неба плаха киша падне, 

Ниђе не би на земљицу пала, 

Већ на добре коње и јунаке. 

Мурат пао на Мазгит на поље, 

Уватио и Лаб и Ситницу.” 

Још га пита Милош Обилићу. 

„Ја Иване, мио побратиме, 

Ђе је чадор силног царМурата? 

Ја сам ти се кнезу затекао, 

Да закољем турског царМурата, 

Да му станем ногом под гр’оце.” 

Ал’ говори Косанчић Иване: 

„Да луд ти си, мио побратиме! 

Ђе је чадор силног царМурата, 

Усред турског силна таобора, 

Да ти имаш крила соколова, 

Пак да паднеш из неба ведрога, 

Перје меса не би изнијело.” 

Тада Милош заклиње Ивана: 

„О Иване, да мој мили брате, 

Нерођени, као и рођени! 

Немој тако кнезу казивати, 

Јер ће нам се кнеже забринути, 

И сва ће се војска поплашити, 

Већ овако нашем кнезу кажи: 

Има доста војске у Турака, 

Ал’ с’ можемо с њима ударити, 

И ласно их придобит’ можемо; 

Јера није војска од мејдана, 

Већ све старе хоџе и хаџије, 

Занатлије и младе ћарџије, 

Који боја ни виђели нису, 

Истом пошли, да се љебом ране; 

А и што је војске у Турака, 

Војска им се јесте побољела 

Од болести тешке срдобоље, 

А добри се коњи побољели 

Од болести коњске сакагије.” 

V 

„Који оно добар јунак бјеше, 

Што једанпут бритком сабљом мане, 

Бритком сабљом и десницом руком, 

Пак двадесет одсијече глава?” – 

„Оно јесте Бановић Страхиња!” – 

„Који оно добар јунак бјеше, 

Што два и два на копље набија, 

Преко себе у Ситницу тура?” – 

„Оно јесте Срђа Злопоглеђа.” 

„Који оно добар јунак бјеше 

На алату коњу великоме, 

Са крсташем у руци барјаком, 

Што сагони Турке у буљуке 

И нагони на воду Ситницу?” – 

„Оно јесте Бошко Југовићу!” 

142 





1. Проучи шта приказују Комади од различнијех косовскијех пјесама. Зашто 

се највише пажње посвећује догађајима који непосредно претходе бици? 

Који део је најснажније привукао твоју пажњу? Због чега? Уочи сликовитост 

песничког израза. Запази шта је у ликовима српских јунака племенито, 

витешко, родољубиво. 

2. Објасни чиме је изазван сукоб Срба и Турака на Косову пољу. Проучи 

Муратову претњу. Шта је у његовим речима бахато, надмено и увредљиво? 

У којим стиховима кулминира његова претња? Објасни смисао градације у 

Муратовом монологу. Запази Лазареву реакцију на Муратове претње. 

3. Тумачи дубљи смисао речи кнежеве клетве упућенe ратницима. Због чега је 

позив у бој интониран и обликован као клетва? Зашто се клетва односи баш 

на пород и род? Које вредности истиче ова клетва? 

4. Који библијски мотив препознајеш у сцени кнежеве вечере? Уочи и 

протумачи стилска изражајна средства посредством којих је приказан 

распоред јунака за столом. Проучи кнежеву здравицу. Запази којим је 

епитетима кнез окарактерисао ликове српских јунака. Како је окарактерисао 

Милоша Обилића? Протумачи кнежеву објективност када је Милоша 

назвао јунаком, да би га одмах потом оптужио за издају. Објасни поступке 

оклеветаног Милоша Обилића. Због чега је његова 

реакција вербална, пристојна и уљудна, иако је оптужба 

озбиљна и готово сурова? На шта се он заветује 

присутнима? Покажи на примеру Милошевог понашања 

да су дела снажнија од речи. 

5. Због чега је управо лик Милоша Обилића онај који 

се распитује за турску војну силу? Сагледај које су 

околности уочи боја приказане као посебно отежавајуће 

за српске борце. Проучи извештај Ивана Косанчића. 

Којим сликама он дочарава бројчану надмоћ Турака? 

Издвој стилска средства којима се приказује турска војна 

сила. Закључи какав дубљи смисао српском одзиву на 

битку дају подаци из извештаја Ивана Косанчића. Зашто 

Обилић саветује Косанчића да цару Лазару не предочи 

такав извештај? На какву одлучност српских ратника 

указује његов савет? 

6. Анализирај како се извештава о току и исходу битке. 

Опиши како су се борили Бановић Страхиња, Срђа 

Злопоглеђа и Бошко Југовић. Шта овај кратки приказ 

непосредне борбе сведочи о пожртвовању, храбрости и 

истрајности српских јунака? 

Милош Обилић, фреска, 

манастир Хиландар 




143


Милош Обилић, Александар 

Добрић, 1861. 

Подсети се података које из историје знаш о Косовској бици. Представи 

историјске околности које су проузроковале сукоб између Срба и Турака 1389. 

године. Како историјска наука представља Косовски бој? Шта историчарима 

отежава стварање целовите и објективне слике о току и последицама битке? 

У библиотеци пронађи књигу Косовска битка – мит, 

легенда и стварност (избор текстова Ратко Пековић, избор 

илустрација др Никола Кусовац. Београд: Литера, 1989). У 

њој се налази и текст Сукоби с Турцима познатог историчара 

Радета Михаљчића (стр. 57–66). Проучи садржај овог текста, 

а најважније податке забележи. Припреми се да помоћу 

бележака усмено реферишеш о следећим питањима: 

Какав је био економски и културни развој Србије уочи 

битке? Који споменици српске средњовековне културе 

сведоче о напретку и развијености тадашње српске државе? 

Због чега историјска наука отежано приступа приказивању 

и тумачењу догађаја који су у вези са Косовском битком? 

Како о боју сведоче историјски извори из времена блиских 

догађају? 

Који догађај у бици је заокупио пажњу ондашње светске 

јавности? Образложи због чега. 

Прокоментариши следећи став историчара: „Временом се 

показало да је то била победа економски и бројно снажнијег 

противника, а слом стране која је све ставила на коцку да би 

само закратко зауставила, односно успорила напредовање 

непријатеља.” 

Тумачи како је Косовска битка постала снажан извор 

националних осећања код Срба. 


• У књизи Косовски бој – мит, легенда и стварност пронађи и проучи текст 

Око историјског и легендарног у косовском предању историчара Радована 

Самарџића. Припреми се да на часу дискутујеш о следећим питањима: 

• Којим елементима косовске легенде се бави овај историчар? Какви су били 

односи између кнеза Лазара и Вука Бранковића уочи битке? Шта историјски 

извори говоре о могућностима Вукове издаје, коју је приказала епска песма? 

Спреми се да образложиш своје мишљење о разлозима због којих је Вук 

Бранковић у епици приказан као издајник. 

144 




Усправна земља 

Кључне речи: Васко Попа, Усправна земља, циклус „Косово поље”, ауторска лирска песма, 

симболика коса 

Лирска збирка Усправна земља (1972) четврта је песничка књига Васка Попе. 

Састоји се од пет циклуса: Ходочашћа, Савин извор, Косово поље, Ћеле-кула и 

Повратак у Београд. Духовно путовање започето је ходочашћем, од Хиландара 

преко Каленића, Жиче, Сопоћана и Манасије до Сентандреје. Лирски субјекат 

затим застаје на Савином извору, па у његовој ковачници и школи, да би им се 

потом путеви стопили. Дошавши на Косово поље, после Вечере, уз Косову песму и 

рефлекс чувеног боја, он посматра Попиног „венцоносца”, који стоји „пресрећан на 

облаку”. Прате га Бојовници што бој „настављају унатраг”, док „Кос крила орошена 

крвљу суши / На ватри црвених божура”. Дотле, на Ћеле-кули, у кули смрти „на 

чеоним костима се пресијава / страховито памћење”. Црни Ђорђе се ту посвећује, 

умире и расцветава. Он – и све друге српске лобање. На крају путовања светли 

Београд, „Бела (си) кост међу облацима / Кост костију наших”. Повратак у Горњу 

тврђаву, на Теразије, Врачар-поље и Небојша кулу гледа „велики господин Дунав”. 

И ту се ова збирка завршава. 

Васко Попа 

Вечера на Косову пољу 

Сви седе провидни за столом 

И виде један другоме звезду у срцу 

Венцоносац им ломи и дели 

Њихову златну прошлост 

И они је једу 

Сипа им у путире белих божура 

Њихову рујну будућност 

И они је пију 

На коленима под столом 

Мачеви им тихо реже 

У чанцима на столу 

Огледа се вечерње небо 

И на небу крај сутрашњег боја 

На десну руку венцоносца 

Слеће кос и зачиње песму 

Бој на Косову, руска 

минијатура из 16. века 




145

путир – у православној 

цркви, златна или сребрна 

чаша из које се верници 

причешћују; обредни 

пехар 

венцоносац – 

црквенословенска реч 

која означава оног који је 

крунисан, овенчан 

црноризац – испосник, 

духовник; усамљеник 


Косова песма 

Ја кос 

Црноризац међу птицама 

Склапам и расклапам крила 

Чинодејствујем насред свога поља 

Претварам у кљуну 

Кап росе и зрно земље у песму 

Ти боју сутра буди леп 

Што ће рећи праведан 

Ти зелена царице траво 

Ти једина победи 

Ти победо усрећи царичине слуге 

Који је црвеним млеком хране 

Усрећи и њене слушкиње звезде 

Које је у живо сребро облаче 

Певам 

И палим једно перо из левога крила 

Да ми песма буде примљена 



Бој на Косову пољу 

Јашемо певајући пољем 

У сусрет оклопљеним змајевима 

Наш прелепи вучји пастир 

С процветалим штапом у руци 

На белцу небом лети 

Побеснело жедно оружје 

Само се насред поља уједа 

Из смртно рањенога гвожђа 

Река наше крви извире 

Тече увис и увире у сунце 

Поље се под нама усправља 

Сустижемо небеског коњаника 

И своје звезде веренице 

И летимо заједно кроз плавет 

Одоздо нас прати 

Опроштајна песма коса 

Извор: 

Васко Попа. Усправна земља. 

Београд: Вук Караџић, 1972. 

1. Доведи у везу народну епску песму Кнежева вечера са Вечером на Косову 

пољу Васка Попе. Како су у Попиној песми представљени јунаци? Зашто 

они седе провидни за столом и виде један другом звезду у срцу? 

2. Из које се временске перспективе косовски јунаци у Попиној песми 

посматрају? Зашто је њихова прошлост златна, а будућност рујна? Због 

чега су путири, из којих се пије вино, налик белим божуровима? 

3. Зашто се кос у својој песми обраћа трави и жели да она победи? Како то кос 

„чинодејствује” насред свога поља? Шта су за њега лепота и правда? 

4. За бој на Косову често се каже да је изнедрио „небеску Србију”, мада је, 

исто риј ски гледано, изгубљен. Прокоментариши ову реченицу користећи 

речи: правда, морал, победник (морални победник), пораз, уздигнути се, 

венцоносац, Лазар. 

5. Од давнина се уз птицу кос у многим културама везује разноврсна 

симболика. Потражи у библиотеци Речник симбола, па објасни на који 

начин помињање ове птице повезује стихове три одабране Попине песме из 

циклуса „Косово поље” (у оквиру збирке Усправна земља). 

146 




Диоба Јакшића 


Кључне речи: Јакшићи, породични односи, породичне вредности, варијантност 

Јакшићи су познати јунаци епских песама старијих времена. Опевани догађаји 

у овој породици српских великаша припадају периоду након Косовског боја, али 

одражавају дух и поглед на свет патријархалне задруге. Тематски круг песама о 

Јакшићима на симболичан начин затвара старија времена, Вукову другу књигу 

Српских народних пјесама. 

Размисли о томе какав се значај у народном стваралаштву придаје породичном 

заједништву и љубави. 

Прати како се у песми Диоба Јакшића образује сукоб међу ликовима. Установи 

како се он разрешава. 

Мјесец кара звијезду Даницу: 

„Ђе си била, звијездо Данице? 

Ђе си била, ђе си дангубила, 

Дангубила три бијела дана?” 

Даница се њему одговара: 

„Ја сам била, ја сам дангубила 

Више б’јела града Бијограда, 

Гледајући чуда великога, 

Ђе дијеле браћа очевину, 

Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане. 

Лијепо се браћа погодише, 

Очевину своју под’јелише: 

Дмитар узе земљу Каравлашку, 

Каравлашку и Карабогданску, 

И сав Банат до воде Дунава; 

Богдан узе Сријем земљу равну, 

Сријем земљу и равно Посавље, 

И Србију до Ужица града; 

Дмитар узе доњи крај од града 

И Небојшу на Дунаву кулу; 

Богдан узе горњи крај од града 

И Ружицу цркву насред града. 

О мало се браћа завадише, 

Да око шта, веће ни око шта: 

Око врана коња и сокола: 

Дмитар иште коња старјешинство, 

Врана коња и сива сокола, 

Богдан њему не да ни једнога. 

Кад у јутру јутро освануло, 

Дмитар узја вранца великога, 

И он узе сивога сокола, 

Пак полази у лов у планину, 

А дозива љубу Анђелију: 

„Анђелија, моја вјерна љубо! 

Отруј мени мог брата Богдана; 

Ако ли га отровати нећеш, 

Не чекај ме у бијелу двору.” 

Кад то зачу љуба Анђелија, 

Она сједе брижна, невесела, 

Сама мисли, а сама говори: 

„Што ће ова сиња кукавица! 

Да отрујем мојега ђевера, 

Од Бога је велика гријота, 

А од људи покор и срамота; 

Рећи ће ми мало и велико: 

Видите ли оне несретнице, 

Ђе отрова својега ђевера; 

Ако ли га отровати не ћу, 

Не см’јем војна у двору чекати.” 

Све мислила, на једно смислила: 

Она оде у подруме доње, 

Те узима чашу молитвену, 

Саковану од сувога злата, 

Што је она од оца донела, 

Пуну рујна наточила вина, 

Пак је носи својему ђеверу, 

Љуби њега у скут и у руку, 

И пред њим се до земљице клања: 

диоба – деоба, подела 

дангубити – узалудно 

трошити време 

вран – црн 

старјешинство – власт, 

поседништво 

узја – узјаха 

покор – казна; мука, 

невоља што изазива стид, 

срамоту 

војно – муж, супруг 

молитвена чаша – 

обредни предмет у 

склопу ритуала добре 

молитве, којом се 

благосиља и испраћа 

невеста из родитељског 

дома; најчешће златни 

пехар 




147

утва златокрила – према 

Српском рјечнику В. С. 

Караџића (1852): „некаква 

тица водена; кажу да је по 

трбуху жута као злато, и 

зато се свагда пјева утва 

златокрила” 

завргнути – узети, забацити 

перни – који је окићен 

перјем 

Извор: 


Српске народне пјесме, 

књига друга у којој су пјесме 

јуначке најстарије. 

Београд: Нолит, 1972, 

стр. 390–392. 

На част теби, мој мили ђевере! 

На част теби и чаша и вино, 

Поклони ми коња и сокола.” 

Богдану се на то ражалило, 

Поклони јој коња и сокола. 

Дмитар лови цијел дан по гори, 

И не може ништа уловити; 

Намјера га пред вече нанесе 

На зелено у гори језеро, 

У језеру утва златокрила, 

Пусти Дмитар сивога сокола, 

Да увати утву златокрилу, 

Она му се не да ни гледати, 

Него шчепа сивога сокола 

И сломи му оно десно крило. 

Кад то виђе Јакшић Димитрије, 

Брже свлачи господско од’јело, 

Пак заплива у тихо језеро, 

Те извади сивога сокола, 

Па он пита сивога сокола: 

„Како ти је, мој сиви соколе, 

Како ти је без крила твојега?” 

Соко њему писком одговара: 

„Мени јесте без крила мојега, 

Као брату једном без другога.” 

Тад’ се Дмитар бјеше осјетио, 

Ђе ће љуба брата отровати, 

Па он узја вранца великога, 

Брже трчи граду Бијограду, 

Не би л’ брата жива затекао; 

Кад је био на Чекмекћуприју, 

Нагна вранца, да преко ње пређе, 

Пропадоше ноге у ћуприју, 

Сломи вранац обје ноге прве. 

Кад се Дмитар виђе у невољи, 

Скиде седло с вранца великога, 

Пак заврже на буздован перни, 

Брже дође граду Бијограду, 

Како дође, он љубу дозива: 

„Анђелија, моја вјерна љубо! 

Да ми ниси брата отровала?” 

Анђелија њему одговара: 

„Нијесам ти брата отровала, 

Веће сам те с братом помирила.” 


1. Проучи дијалог Месеца и Данице са почетка песме. Зашто је звезди припала 

улога приповедача? Протумачи каква се значења уносе у песму оваквом 

приповедном ситуацијом. 

2. Испричај како су Дмитар и Богдан поделили очевину, државну територију, град 

и имање. Уочи градацију у приказу поделе заоставштине. Зашто су се оштро 

сукобили око коња и сокола? Сети се какву вредност и значај у карактеризацији 

епског јунака имају коњ и соко. Закључи који су дубљи узроци сукоба браће. 

3. Шта је Дмитар наредио Анђелији? Због чега је његова одлука брзоплета и 

кукавичка? У каквим је тешким мислима оставио Анђелију? Пореди Дмитров 

и Анђелијин став према сукобу са Богданом. Како Анђелија размишља о 

проблему пред који ју је супруг поставио? До каквих закључака је дошла? 

Проучи улогу мотива молитвене чаше. Подсети се или истражи какву улогу 

она има у свадбеном обреду. Тумачи шта мотивише Анђелију да се одрекне 

драгоцености. Зашто је Богдан без поговора прихватио њен дар у замену за 

коња и сокола? Вреднуј мудрост и племенитост Анђелијиних поступака. 

4. Како се Дмитар у лову освестио? Којим литерарним детаљима се истиче да је 

увидео грешку? 

148 




Опет диоба Јакшића 


(Из Црне Горе) 

Кључне речи: народна епика, варијантност, браћа Јакшићи, симболика јелена 

Пред тобом је народна епска песма Опет диоба Јакшића, испевана у Црној 

Гори. Као и у песми Диоба Јакшића, пева се о два брата који су решили да се оделе 

и расподеле имовину. Док читаш, запажај разлике међу варијантама ових песама и 

откривај њихове сличности. 

Вино пију два брата Јакшића: 

Јакшић Митар и Јакшић Шћепане; 

А пошто се напојише вина, 

Шћепану је Митар бесједио: 

„Хајд’, Шћепане, у лов да идемо; 

Јесам јуче био у планину, 

Ранио сам плавога јелена, 

Нећемо л’ га данас уфатити.” 

Но му Шћепан ријеч бесједио: 

„Ја не могу ходит планинама, 

Љуто ме је забољела глава.” 

Митар скочи на ноге лагане, 

Па он узе хрте и загаре, 

Сам отиде у лов у планину. 

А Шћепану љуба бесједила: 

„Чујеш ли ме, драги господару! 

Одијели Митра брата свога, 

Ал’ ће ти се замакнути љуба 

О конопцу у твоје дворове”. 

Шћепан њојзи ријеч бесједио: 

„Мучи љубо, срећу изгубила! 

С киме ћемо Митра одијелит, 

Кад он нема ни сестре, ни мајке, 

За љубу му ни помена није?” 

Кад навече нојца долазила, 

Али Митар из планине дође, 

Њему Шћепан ријеч говорио: 

„Ходи, Митре, да се дијелимо.” 

Цикну Митар како змија љута: 

„А с ким ћеш ме, брате, одијелит?” 

Друга њему бити не могаше, 

Но се браћа сташе дијелити, 

И најприје овце дијељаху: 

Шћепан узе првојагњенице, 

Митру даје старе очупане; 

Па стадоше дијелити благо: 

Шћепан узе гроше и дукате 

И на голо крупне талијере, 

Митру даје паре и динаре; 

Ту је Митар ријеч говорио: 

„Узми, брате, честити ти били! 

Свакојако трговац нијесам.” 

Кад стадоше дијелит оружје 

Шћепан узе ново и свијетло, 

Митру даје старо испрскало; 

Ту је Митар ријеч говорио: 

„Узми, брате, честито ти било! 

„Свакојако делија нијесам.” 

Од свашта му даје дио криви. 

Па с’ ондолен Митар подигнуо, 

И најави овце очупане, 

Поведе их Звијезди планини, 

Ту jе Митар чардак направио, 

И ту стаја за девет годинах, 

На хиљаду овце укрдио. 

А Шћепан је, Бог зна, опразнио, 

Празан сједи, ништа не имаде, 

Њему вјерна љуба говорила: 

„О Шћепане, драги господару! 

Јес’ ли чуо, како љуђи кажу: 

загар – ловачки пас 

одијелити – поделити, 

одвојити; издвојити 

некога из заједнице, 

задруге, домаћинства 

и дати му део 

заједничког иметка 

замакнути се – 

извршити самоубиство 

вешањем, обесити се 

мучати – ћутати 

нојца – ноћца, ноћ 

првојагњеница – 

овца која се први пут 

ојагњила 

талијер – талир, 

старински сребрни 

новац 

ондолен – онда 

најавити – овде: 

истерати, изагнати 

стоку 

укрдити – скупити у 

крдо, стадо 

опразнити – 

постати сиромашан, 

осиромашити 




149

хајкати – гонити у хајци, 

водити хајку 

наженити – нагнати, гонећи 

натерати на одређено место, 

сатерати 

разбучити – распорити 

исправа – доказ, 

сведочанство о нечему 

дојавити – овде: дотерати, 

довести стадо 

свијара – свирала, народни 

дувачки инструмент 

оњен – онде 

чактар – звоно клепетуша 

занијети – овде: окренути 

ећим – лекар 

Ка’ је Митар овце укрдио? 

Хајде узми коња и оружје, 

И отиди Митру на чардаку, 

Позови га у лов у планину, 

Нек запане Митар на путове, 

Ти му хајкни звјерад из планине, 

Нажени му срне и јелене, 

Неће ли га јелен разбучити, 

Да ти буде пред љуђма исправа, 

Па његове ти дојави овце, 

Не бисмо л’ се од рђе отели.” 

То је Шћепан љубу послушао, 

И отиде зеленом планином; 

Кад се Митру примакнуо близу, 

Али Митар у свијару свири, 

У свијару брата поменује. 

Кад то зачу Јакшићу Шћепане, 

Он се јави Митру брату своме. 

Скочи Митар, познаде Шћепана, 

Руке шире, у лица се љубе, 

И за братско питају се здравље, 

Па су оњен нојцу боравили. 

А кад свану и ограну сунце, 

Отидоше у лов у планину, 

Шћепан хајка, а Митар западе, 

Нагна њему плавога јелена; 

Но је Митру добра срећа била, 

Од њега је јелен узбјегнуо, 

На Шћепана брзо долазио, 

Шћепан му се на пут учинио, 

Но га јелен рогом доватио, 

Грдну му је рану начинио, 

Виде му се црне утробице, 

Паде Шћепан насред друма пута; 

К њему брзо Митар доскочио, 

И пуштио крвцу од образах, 

Па га бачи на плећи широке, 

Донесе га својему чардаку, 

Па с овацах саломи чактаре, 

Брата бачи дору у рамена; 

Њега ћера, а најави овце, 

А све рони сузе од образах, 

Докле дође на своје дворове. 

А изљезе Шћепанова љуба, 

Да сусрете господара свога; 

Кад ђевера Митра угледала, 

Од њега је главу занијела; 

Унесе га Митар у дворове, 

Па набави од мора ећима, 

Свога брата од ранах извида. 

Кад се Шћепан на ноге дигнуо, 

Митру брату ријеч говорио: 

„Ходи, Митре, да се осветимо!” 

Па увати вјереницу љубу, 

Извади јој обје очи црне, 

Па јој даде тојагу у руке, 

Нека проси, да се љебом рани. 

Извор: 

Вук Стефановић Караџић. Српске 

народне пјесме, књ. 2. 1845. 

Београд: Просвета, 1988, стр. 450–453. 


1. Какав однос имају браћа Митар и Шћепан? 

2. Ко подстиче Шћепанову завист? Упореди Анђелију из Диобе Јакшића са 

Шћепановом љубом. 

3. Зашто Митар пристаје на поделу која изгледа неповољнија за њега? 

4. Објасни симболику плавог јелена. 

5. Шта је помогло Шћепану да се уразуми? 

150 





• Проучи варијанте појединих песама у другој 

Вуковој збирци народне поезије. Закључи о 

којим својствима поетике народне књижевности 

сведочи појава варијанти. 

• У музици је позната појава да исту песму изводи 

више извођача. Пронађи одговарајуће примере 

који илуструју ову појаву. Запази и протумачи 

како они који изводе исте песме успевају да им 

дају лични стваралачки печат. 

• Често се дешава да након извесног времена 

популарни филмови буду поново снимљени. 

Нова варијанта филмског остварења уобичајено 

се назива римејк. Погледај један оригинални 

филм и његов римејк. Примети до какве промене 

долази у новијим варијантама филмова. Како се 

дух времена у којима филмска остварења настају 

одражава на стилизацију и формирање значења? 

Запиши своја запажања и о њима извести 

одељење и наставника. 

Вукове збирке народних умотворина 

Систематичан начин објављивања народних 

умотворина најбољи је показатељ Вукове 

класификације. У последњем, такозваном бечком 

издању Српских народних пјесама, Вук је у првој 

књизи објавио лирске песме које је класификовао 

у двадесет врста. Епске песме је објавио у другој, 

трећој и четвртој књизи. 

• Прва књига (у којој су лирске пјесме), 1841. године. 

• Друга књига (у којој су пјесме јуначке старијих 

времена), 1845. године. 

• Трећа књига (у којој су пјесме јуначке средњих 


• Четврта књига (у којој су пјесме јуначке новијих 


• Српске народне приповетке објављене су у два 

наврата, 1821. и 1853. године. 

• Српске народне пословице и друге различне као оне у 

обичај узете ријечи објављене су 1836. и 1849. 

Табела 17. Подела народне књижевности 

НАРОДНА ПОЕЗИЈА 

НАРОДНА ПРОЗА 

ЛИРИКА ЕПИКА ПРИПОВЕТКА ПРЕДАЊЕ 

обредна 

обичајна 

митолошка 

посленичка 

љубавна 

породична 

шаљива 

епске песме 

– песме старијих 

времена 

– песме средњих 


– песме новијих 


бугарштице 

басна 

прича о 

животињама 

бајка 

новела 

шаљива прича 

анегдота 

легендарна прича 

демонолошко 

(митолошко) 

етиолошко, есхатолошко 

(о пореклу и постанку 

ствари и смаку света) 

културно-историјско 

КРАТКЕ ФОЛКЛОРНЕ 

ФОРМЕ 

(у прози и стиху) 

пословице 

загонетке 

питалице 

изреке 

пословичка поређења 

брзалице 

клетве 

заклетве 

благослови 

здравице 




151

Ропство Јанковић Стојана 


Кључне речи: епске песме средњих времена, епика о хајдуцима и ускоцима, баладични 

елементи, интернационални мотиви 

Котар, Равни котари – 

област у Далмацији, где 

је био један од ускочких 

центара. Средиште 

котарских ускока био је 

град Задар. 

Стојан Јанковић – 

ускочки поглавица 

у Равним Котарима. 

Истакао се у борби 

против Турака у другој 

половини 17. века. Био је 

у млетачкој служби, па је 

добио високо признање 

и млетачко племство. 

Син је сердара Јанка 

Митровића. Погинуо на 

Дунаву. 

Илија Смиљанић – ускок 

из Равних Котара, син 

личког харамбаше Петра. 

Епске песме га славе 

као рођака, побратима 

или саборца Стојана 

Јанковића. 

була – муслиманска 

жена у традиционалној 

оријенталној ношњи 

арови – коњушнице, 

штале 

тестир – по вољи, 

слободно 

оправити (покојника) 

– спровести све што 

је у складу с обичајем 

везаним за испраћај 

покојника, спремити за 

сахрану 

У којим историјским околностима се појављују хајдуци? Шта знаш о ускоцима? 

Присети се из основне школе епских песама о хајдуцима и ускоцима. У каквом 

светлу се у песмама приказују њихови мегдани, карактерне особине и морал? 

Епска песма о Стојану Јанковићу позната ти је из основне школе. Прочитај 

је још једном. Обрати пажњу на њене главне композиционе целине. Размишљај 

о питањима и литерарним проблемима које она покреће. Припреми се да их на 

часу прикажеш и тумачиш. 

Кадно Турци Котар поробише, 

Поараше дворе Јанковића, 

Заробише Смиљанић Илију, 

Заробише Јанковић Стојана. 

У Илије млада оста љуба 

Млада љуба од петнаест дана; 

У Стојана млађа оста љуба, 

Млађа љуба од неђеље дана. 

У Стамбол и’ одведоше Турци, 

Поклонише цару честитоме. 

Тамо били за девет година 

И десете за седам месеци, 

Тамо и’ је царе потурчио, 

Код себе им дворе саградио. 

Ал’ беседи Смиљанић Илија; 

„Ој, Стојане, да мој мили брате, 

Сутра јесте петак, турски светац, 

Цар ће отић’ с Турцима у шетњу, 

А царица с булама у шетњу; 

Већ ти кради кључе од ризница, 

Ја ћу красти кључе од арова, 

Пак да пуста блага награбимо, 

Да узмемо два добра коњица, 

Да бјежимо у Котаре равне, 

Да гледамо робље неробљено, 

Да љубимо лице нељубљено.” 

И ту су се браћа послушала. 

Кад освану петак, турски светац, 

Оде царе с Турцима у шетњу, 

А царица с булама у шетњу; 

Стојан краде кључе од ризница, 

А Илија кључе од арова, 

Награбише небројена блага, 

Па узеше два добра коњица, 

Побегоше у Котаре равне. 

Кад су били близу до Котара, 

Ал’ говори Јанковић Стојане: 

„О, Илија, да мој мили брате, 

Иди, брате, двору бијеломе, 

А ја идем моме винограду, 

Винограду, моме рукосаду, 

Да прегледам мога рукосада: 

Ко га веже, ко ли га залама, 

Коме ли је допао у руке.” 

Од’ Илија двору бијеломе, 

Стојан оде своме винограду. 

Нађе мајку Јанковић Стојане, 

Нађе мајку у свом винограду; 

Косу реже остарила мајка, 

Косу реже, па виноград веже, 

А сузама лозицу залива 

И спомиње свог Стојана сина; 

„Ој, Стојане, јабуко од злата! 

Мајка те је већ заборавила, 

Снае Јеле заборавит’ нећу; 

Снао Јело, неношено злато!” 

Божио је Јанковић Стојане: 

„Божја помоћ, сиротицо стара! 

Зар ти немаш никога млађега 

Да тебека виноград уради, 

Већ посрћеш стара и невољна?” 

Она њему боље одговара: 

152 




„Жив ми и здрав, делијо незнана! 

Немам, рано, никога млађега, 

До Стојана јединога сина. 

Њега јадног заробише Турци, 

А и њега и Илију мога, 

Стојанова брата стричевића. 

Од Илије млада оста љуба, 

Млада љуба од петнаест дана; 

Мог Стојана млађа оста љуба, 

Млађа љуба од недеље дана. 

Моја снаша адамско кољено, 

Чекала га за девет година 

И десете за седам месеци 

Данас ми се млада преудаје; 

Ја не мого од јада гледати, 

Већ побего саду винограду.” 

Кад је Стојан разумио рјечи, 

Брзо оде двору бијеломе, 

Заста тамо кићене сватове; 

Лепо су га свати дочекали: 

Како с коња, таки за трпезу. 

Кад се Стојан вина понапио, 

Поче Стојан тијо беседити: 

„Браћо моја, кићени сватови, 

Је ли тестир мало попевати?” 

Говоре му кићени сватови: 

„Јесте тестир, делијо незнана! 

Јесте тестир, а да зашто није?” 

Кличе Стојан танко гласовито: 

„Вила гњиздо тица ластавица, 

Вила га је за девет година, 

А јутрос га поче да развија; 

Долети јој сив-зелен соколе 

Од столице цара честитога, 

Па јој не да гњиздо да развија.” 

Том се свати ништа не сећају, 

Досети се љуба Стојанова, 

Отпусти се од ручна девера, 

Брзо оде на горње чардаке 

Па дозива сеју Стојанову: 

„Заовице, рођена сестрице! 

Ето т’ брата, господара мога!” 

Кад зачула сеја Стојанова, 

Она стрча доли низ чардаке, 

Трипут совру очима прегледа 

Док је брацу лице угледала; 

А кад брацу лице угледала, 

Руке шире, у лице се љубе, 

Једно друго сузама умива 

Од радости и од жеље живе. 

Ал’ говоре кићени сватови: 

„Господару, Јанковић Стојане, 

А што ћемо ми за наше благо? 

Ми смо млого истрошили блага 

Док смо твоју љубу испросили.” 

Беседи им Јанковић Стојане: 

„Стан’те, браћо, кићени сватови, 

Док се мало сестрице нагледам! 

Ласно ћемо ми за ваше благо, 

Ласно ћемо, ако јесмо људи.” 

Кад се Стојан сестрице нагледа, 

Лепо Стојан свате даривао: 

Ком мараму, ком кошуљу танку, 

Младожењи рођену сестрицу. 

И одоше кићени сватови. 

Кад увече о вечери било, 

Иде мајка у двор кукајући, 

Она кука као кукавица 

И спомиње свог Стојана сина: 

„Ој, Стојане, јабуко од злата! 

Стоју мајка, већ заборавила, 

Снае Јеле заборавит’ нећу: 

Снао Јело, неношено злато! 

Ко ће стару дочекати мајку? 

Ко пред мене стару ишетати? 

Ко ће стару запитати мајку: 

Јеси ли се уморила, мајко?” 

Кад зачула љуба Стојанова, 

Ишетала пред дворе бијеле, 

Прима мајку на господске руке 

И говори својој старој мајки: 

„Ти не кукај, моја стара мајко! 

Тебе стару огрејало сунце: 

Ево теби твог Стојана сина!” 

Кад угледа остарила мајка, 

Кад угледа свог Стојана сина, 

Мртва мајка на земљицу паде. 

Лепо Стојан оправио мајку, 

Како царски ваља и требује. 

Кула Јанковића 

у Исламу Грчком 

(северна Далмација) 

Паралелизам је 

стилски поступак 

карактеристичан како за 

лирску тако и за епску 

народну поезију. Отуда 

и појаве лирских и 

епских паралелизама. 

Паралелизми 

представљају специфичан 

вид понављања које се 

остварује гласовима, 

речима, деловима 

стихова (полустихови), 

читавим стиховима, па 

и мисаоним целинама 

у делу. Паралелизмима 

се остварују поређења 

и приказују паралелна 

дешавања или упоредне 

радње. 

Извор: 

Антологија епских народних 

песама. 

Приредила Снежана Самарџија. 

Београд: Народна књига, 2005, 

стр. 309–313. 




153


Интернационални 

мотиви су 

карактеристични за 

читаву фолклорну 

традицију, па и за дела 

народне књижевности. 

Они представљају честе 

обраде блиских или 

сличних мотива или 

чак читавих фабула 

и склопова мотива у 

усменим делима из 

различитих традиција 

и времена. Научници су 

различито објашњавали 

ову појаву у усменој 

књижевности. Најстарији 

приступ тумачи такве 

појаве постојањем 

заједничког мита, чији 

делови се затим различито 

обрађују. Неки су тврдили 

да је та појава условљена 

утицајима између култура 

и народа који су били у 

контакту. Други говоре 

о томе да такви мотиви 

сведоче о универзалним 

понашањима која су 

карактеристична за људе 

у сличним друштвеним 

и културолошким 

окружењима. 

1. У каквим околностима су се нашли ускочки јунаци Стојан и Илија? Испричај 

како су планирали и остварили бег из ропства. Због чега Стојан по доласку у 

Котаре најпре одлази у виноград? Шта дознаје од мајке, која га није препознала? 

Окарактериши Стојаново понашање на свадби. Које је врлине и карактерне 

особине испољио својим речима, поступцима и песмом? Како га је љуба 

препознала? Коме је најпре открила неочекивано сазнање? Зашто баш њој? Како 

су се сватови понели када су сазнали да је непознати гост Стојан? Који поступци 

потврђују људскост Стојановог лика, али и ликова сватова? Зашто добри људи 

могу наћи решење и за најсложеније животне ситуације? Прикажи епилог песме 

и протумачи његову уметничку улогу. 

2. Проучи мотиве препознавања и непрепознавања у песми. Објасни какву 

уметничку улогу они имају. Шта се из ове песме сазнаје о разумевању оних 

који се воле? У каквом светлу ово дело приказује срећу и тугу у животу сваког 

човека? 

3. Размотри мотиве ропства, бега, непрепознавања и препознавања ликова, 

свадбе, повратка супруга и ратника. Сети се других књижевних дела у којима 

се ови мотиви такође приказују. Подсети се догађаја који су пратили Одисејев 

повратак из Тројанског рата. Какве сличности у Одисејевој и Стојановој судбини 

препознајеш? Опиши их детаљније. 

Стојан Јанковић, 

илустрација 

154 




Златна јабука и девет пауница 

народна бајка 

Кључне речи: бајка, машта, утростручавање 

Подсети се народних бајки које су ти познате. На примеру одабране 

бајке илуструј основне карактеристике популарне прозне врсте народне 

књижевности. Објасни зашто је Вук бајке називао женским приповеткама. 

Размисли због чега су народне бајке популарне у културама свих народа. 

Каква виђења живота и човекове судбине колектив у њима изражава? За које 

се животне ситуације уобичајено каже да су „као из бајке”? Шта је у народним 

бајкама читаоцима данас посебно привлачно? 

Истраживачки прочитај нашу народну бајку о златној јабуци и девет пауница. 

Током читања запажај поступке и одлике карактеристичне за ову прозну врсту. 

Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, која за једну 

нoћ и уцвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко. Једном 

стане се цар разговарати са својим синовима: 

– Куд се то дева род с наше јабуке? 

На то ћe peћи најстарији син: 

– Ја ћу нoћac чувати јабуку, да видим ко је то бере. 

И кад се смркне, он отиде под јабуку па легне под њом да је чува, али кад 

јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. 

Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. 

Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под 

јабуком, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. 

Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под 

јабуку и намести кревет под њом па легне спавати. Кад буде испред поноћи, он 

се пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од 

ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку а девета њему 

у кревет, како падне на кревет, створи се девојка да је није било лепше у свему 

царству. Тако су се њих двоје грлили и љубили до после поноћи. Па онда девојка 

устане, и захвали му на јабукама, а он је стане молити да му остави барем 

једну; а она му остави две: једну њему а другу да однесе своме оцу. Девојка се 

потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима. Кад ујутру дан осване, 

устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило и похвали 

најмлађега сина. Кад буде опет увече, најмлађи царев син опет се намести 

као и пре да чува јабуку, и сачува је опет онако и сутрадан опет донесе оцу две 

златне јабуке. 

Пошто је тако неколико нoћи једнако радио, онда му браћа почну злобити, 

што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку ноћ сачува. У томе се још нађе 

некака проклета бабетина која им се обећа да ће ухватити и дознати како он 

јабуку сачува. Кад буде увече, та се баба прикраде под јабуку, па се подвуче под 




155

кревет и онде се притаји. После дође и најмлађи царев син, те легне као и пре. 

Кад буде око поноћи, али ето ти девет пауница, осам падну на јабуку, а девета 

њему у кревет па се претвори у девојку. Онда баба полагано узме девојчину 

плетеницу, која је висила низ кревет, па је осече, а девојка одмах ђипи с кревета, 

створи се пауница па полети, а остале паунице с јабуке за њом и тако их нестане. 

Онда ђипи и царев син па повиче: 

– Шта је то? 

Кад тамо, али баба под креветом, он зграби бабу па је извуче испод кревета и 

сутрадан заповеди те је растргну коњма на реповима. 

Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син једнако тужио и плакао. 

Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу и да се не враћа кући док 

је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио. Отац га стане одвраћати 

и говорити му да се махне тога, него ће му он наћи другу девојку коју год хоће 

у свему царству. Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом 

пође у свет да тражи своју пауницу. 

Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро и онде нађе једне 

велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу и једну девојку бабину кћер, 

па запита бабу: 

– Забога, бако, е да ли ти што знаш за девет златних пауница? 

А баба му стане казивати: 

– Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се 

купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи, красна девојка и толико 

благо, све ће теби остати. 

Али он, једва чекајући да види паунице, није хтео ни слушати што баба говори 

за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да 

чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра 

пири, па му рече: 

– Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, а ти му кришом само мало дуни 

за врат па ће заспати те се неће моћи с пауницама разговарати. 

Несретни слуга тако и учини: кад изиђу на језеро, он нађе згоду па своме 

господару дуне за врат из онога мешчића, а он сиромах одмах заспи као мртав. 

Тек што он заспи, али ето ти девет пауница, како дођу, осам падну на језеро, а 

девета њему на коња па га стане грлити и будити: 

– Устај, храно! Устај, срце! Устај, душо! 

А он ништа не зна као да је мртав. Паунице пошто се окупају, одлете све 

заједно. Онда се он одмах пробуди па запита слугу: 

– Шта је, јесу ли долазиле? 

А слуга одговори да су долазиле и како су осам пале у језеро, а девета њему 

на коња и како га је грлила и будила. Царев син сиромах чујући то, да се убије. 

Кад буде други дан ујутру, он се опет оправи са слугом, седне на коња, па све 

поред језера шеће. Слуга опет нађе згоду те му дуне за врат из мешчића, а он 

одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница: осам падну 

у језеро, а девета њему на коња па га стане грлити и будити: 

156 





Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи: 

– Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад 

овде неће видети. 

И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син па пита слугу: 

– Јесу ли долазиле? 

А слуга му одговори: 

– Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати, па више никад 

овде нeћe доћи. 

Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе 

од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне 

на коња па све покрај језера, али није хтео шетати, него све стане трчати да не 

би заспао. Али опет слуга некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он 

одмах падне по коњу и заспи. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница, како 

дођу, осам падну у језеро, а девета њему на коња па га стане будити и грлити: 


Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда рече пауница слузи: 

– Кад ти устане господар, кажи му нека смакне горњи клин на доњи, пa ћe ме 

онда наћи. 

С отим одлете све паунице. Како оне одлете, а царев се син пробуди, па запита 

слугу: 

– Јесу ли долазиле? 

А слуга одговори: 

– Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да 

смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи. 

Како он то чује, истргне сабљу те осече слузи главу. После тога почне сам 

путовати по свету и тако путујући задуго, дође у једну планину и онде заноћи 

у једнога пустиника, па га запита не би ли му знао казати што за девет златних 

пауница. Пустиник му одговори: 

– Е, мој синко, срећан си, сам те је Бог упутио куда треба! Одавде нема до 

њих више од пô дана хода. Само вала управо да идеш па ћеш наћи једне велике 

вратнице, кад прођеш оне вратнице, држи десно, па ћеш доћи управо у њихов 

град, онде су њихови двори. 

Кад ујутру сване, царев син устане, оправи се и захвали пустинику, па пође 

како му је казао. И тако путујући наиђе на велике вратнице и прошавши их, одмах 

узме десно и тако око подне угледа град где се бели и врло се обрадује. Кад 

уђе у град, напита и двор златних пауница. Кад дође на врата, онде га заустави 

стража и запита ко је и откуда је, па пошто се он каже, отиду те јаве царици, а 

она како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка, па узевши се 

с њим под руке уведе га у дворе. Ту буде велика радост и после неколико дана 

венчају се њих двоје и он остане живети онде код ње. 

После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у двору; царица 

му на поласку да кључеве од дванаест подрума, па му рече: 




157

Бајка, Валтер 

Фирле, 20. век 

– У све подруме можеш ићи, али у дванаести не иди нипошто, нити га отварај, 

не шали се главом! 

С отим она отиде. Царев син оставши сам у двору, стане мислити у себи: 

„Шта би то било у дванаестом подруму?” Па онда стане отворати подруме све 

редом. Кад дође на дванаести, није изнајпре хтео отворати га, али га опет стане 

копати: шта би то било у томе подруму! Па најпосле отвори и дванаести подрум, 

кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима 

одврањено па из њега изиђе глас: 

– Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми чашу воде! 

Царев син узме чашу воде, па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне 

један обруч на бурету. Затим опет изађе глас из бурета: 

– Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде! 

Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи 

пут изиђе глас из бурета: 

– Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде! 

Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, 

а змај излети из њега, па на путу ухвати царицу и однесе је. 

После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он сиромах од 

жалости није знао шта ћe радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи. 

И тако путујући по свету задуго, дође на једну воду, па идући покрај оне воде 

опази у једној локви малу рибицу где се праћака. Рибица кад види царевога 

сина, стане му се молити: 

– По Богу да си ми брат, баци ме у воду! Ја ћу теби једаред врло требовати, 

само узми од мене једну љуску, па кад ти затребам, само је протри мало. 

Царев син дигне рибицу, узме од ње једну љуску па рибицу баци у воду а љуску 

завије у мараму. После некога времена, идући тако по свету, нађе лисицу где 

се ухватила у гвожђа. Кад га лисица опази, рече му: 

– По Богу да си ми брат, пусти ме из ових гвожђа! Ја ћу ти кадгод требати, 

само узми од мене једну длаку па кад ти затребам, само је мало протри. 

Он узме од ње једну длаку па је пусти. Опет, 

тако идући преко једне планине нађе курјака где 

се ухватио у гвожђа. И курјак, кад га види, рече 

му: 

– По Богу да си ми брат, пусти ме! Ja ћy теби 

бити у невољи, само узми од мене једну длаку, па 

кад ти затребам, само је мало протри. 

Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога 

царев син, опет дуго путујући, срете једнога човека 

па га запита: 

– Забога, брате, е да ли си чуо кад од кога где су 

двори змаја цара? 

Овај га човек лепо упути и каже му и време 

у које ваља да је тамо. Онда му царев син захвали, 

па пође унапредак и једва једном дође у град 

158 




змајев. Кад уђе у змајеве дворе, нађе своју љубу и обоје се врло обрадују кад се 

састану, па се стану разговарати шта ће сад, како ће се избавити. Најпосле се договоре 

да беже. Брже-боље спреме се на пут, седну на коње, па бежи. 

Како они умакну из двора, а змај на коњу дође. Кад уђе у двор, али царице 

нема; онда он стане говорити коњу: 

– Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити или ћемо терати? 

Коњ му одговори: 

– Једи и пиј, стићи ћемо их, не старај се. 

Кад змај руча, онда седне на коња, па терај за њима, и за тили час их стигне. 

Како их стигне, царицу отме од царевога сина па му рече: 

– Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се 

више не враћај ако ти је живот мио. 

Он сиромах пође мало, али не могавши срцу одолети, врати се натраг, па 

сутрадан опет у змајев двор и нађе царицу, а она седи сама у двору и сузе 

рони. Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би 

побегли. Онда рече царев син њојзи: 

– Кад дође змај, питај ти њега где је добио онога коња, па ћеш ми казати, 

да и ја тражим онакога, не бисмо ли му како утекли. 

С тим отиде из двора. Кад змај дође кући, она му се стане умиљавати и 

превијати се око њега и од свашта се с њиме разговарати; па му најпосле рече: 

– Ала имаш брза коња! Где га доби, тако ти Бога?! 

А он јој одговори: 

– Е, где сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и у тој планини има једна 

баба, па има дванаест коња за јаслама, да не знаш који је од кога лепши. А има 

један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога 

коња; њега ко добије, може у небеса ићи. Али ко хоће да добије од бабе коња, 

ваља да служи у ње три дана: у бабе има једна кобила и ждребе, па ту кобилу и 

ждребе ваља чувати три ноћи, ко за три ноћи сачува кобилу и ждребе, баба му да 

коња да бира којега хоће. А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и 

ждребета, он је изгубио главу. 

Сутрадан, кад змај отиде од куће, царев син дође, па му она каже све шта је 

чула од змаја. Онда он отиде у ону планину к баби и дошавши к њој рече јој: 

– Помози Бог, бако! 

А она му прихвати Бога: 

– Бог ти помогао, синко; а које добро? 

Он јој рече: 

– Рад бих у тебе служити. 

Онда му баба рече: 

– Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год 

хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу. 

Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца и на свакоме 

коцу по људска глава, само на једноме није била и овај је колац све једнако 

викао: 

– Дај, баба, главу. 




159

Баба му ово све покаже, па му рече: 

– Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати. 

Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи. Кад 

буде увече уседне он на кобилу па у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео 

на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад 

се пробуди, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. 

Како то види, препадне се па скочи да тражи кобилу и тако тражећи је удари на 

некаку воду. Кад је види, онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио, 

па извадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица 

му се у једанпут јави из воде: 

– Шта је, побратиме? 

А он јој одговори: 

– Утекла ми бабина кобила, па не знам где је. 

А рибица му рече: 

– Ево је међу нама, створила се риба а ждребе рибић; него удри уларом по 

води и реци: дура, бабина кобила! 

Онда он удари уларом по води говорећи: „Дура, бабина кобила!” а она одмах 

постане кобила као што је и била и изиђе са ждребетом на обалу. Онда је он 

заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба њему да јести, 

а кобилу уведе у коњушницу па све жарачем: 

– У рибе, курво! 

А кобила јој одговори: 

– Ја сам била у рибама, али су њему рибе пријатељи, па ме проказаше. 

Онда опет баба: 

– А ти у лисице! 

Кад буде пред ноћ, он уседне на кобилу па у поље, а ждребе трчи уз кобилу. 

Тако је седео једнако на кобили, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и 

заспи, а кад се прене, а он опкорачио некакву кладу па седи на њој и држи улар у 

рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу. Али му одмах падне 

на памет што је баба кобили говорила, па извади из мараме ону лисичју длаку и 

протре је, а лисица уједанпут те преда њ: 


А он одговори: 


А лисица му одговори: 

– Ево је међу нама, створила се лисица а ждребе лисичић; него удри уларом о 

земљу па реци: дура, бабина кобила! 

Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!” а кобила 

постане кобила као што је и била и уједанпут се са ждребетом обри пред њим. 

Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба 

му изнесе ручак, а кобилу одмах уведе у коњушницу па све жарачем, говорећи: 

– У лисице, курво! 

А она јој одговори: 

– Била сам у лисицама, али су лисице њему пријатељи, па ме проказаше. 

160 




Онда опет баба: 

– А ти у курјаке! 

Кад буде пред ноћ, царев син уседне на кобилу, па хајде у поље, а ждребе трчи 

уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема и 

заспи на кобили, а кад се прене, а он опкорачио некакву кладу па седи на њој и 

улар држи у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу; али му 

одмах падне на памет што је баба кобили говорила, па извади из мараме курјачју 

длаку и протре је, а курјак уједанпут те преда њ: 


А он му рече: 


А курјак му рече: 

– Ево је међу нама, створила се курјачица, а ждребе курјачић; него удри уларом 

о земљу па реци: дура, бабина кобила! 

Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!” а кобила 

постане кобила као што је и била и у једанпут се са ждребетом обри пред њим. 

Онда је царев син заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, 

баба му да ручак, а кобилу уведе у коњушницу па све жарачем, говоpeћи: 

– У курјаке, курво! 

А кобила јој одговори: 

– Била сам у курјацима, али су курјаци њему пријатељи, па ме проказаше. 

Онда баба изиђе напоље а царев јој син рече: 

– Е, баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо погодили. 

Баба му одговори: 

– Синко, што је погођено оно ваља да буде. Ето, од дванаест коња бирај којега 

хоћеш. 

А он рече баби: 

– Та шта ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи. 

Онда га баба стане одвраћати: 

– Како би ти узео онога губавог код таких красних коња! 

Али он једнако остане на своме говорећи: 

– Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено. 

Баба, не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости, 

па пође водећи коња на улару. Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ 

сине као да му је златна длака. Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети 

баш као тица и за тили час донесе га пред змајеве дворе. Царев син, како уђе 

унутра, одмах рече царици: 

– Спремај се што брже. 

И тако се брзо спреме, седну обоје на онога коња, па хајде с Богом путовати. 

После мало, кад змај дође и види да царице нема, рекне своме коњу: 

– Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити или ћемо терати? 

А коњ му одговори: 

– Јео не јео, пио не пио, терао не терао, нећеш га стићи. 




161

у вретен – окретати, 

вртети као вретено 

Кад то змај чује, одмах седне на коња па потерај. А њих двоје кад опазе за 

собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонити коња да брже трчи, али 

им коњ одговори: 

– Не бојте се, не треба бежати. 

Кад једанпут, али змај већ да их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу 

под царевим сином и царицом: 

– Забога, брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући. 

А овај му одговори: 

– А што си луд те носиш ту алу! Ногама у вретен, те њега о камен, па хајде 

са мном. 

Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама у вретен, 

те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи. Онда царица 

уседне на овога коња и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану 

царујући до свога века. 

Извор: 

Антологија народних приповедака. Приредио Војислав Ђурић. 

Београд: Српска књижевна задруга, 1989, стр. 164–174. 


градација – стилска 

фигура у којој је набрајање 

распоређено тако да 

поједини чланови образују 

поредак по већој или 

мањој мери. Појачано 

градирање назива се 

климакс. Спуштање 

градацијског низа назива 

се антиклимакс. 

1. Због чега је ова народна бајка посебно интересантна? Уочи у њој елементе 

који су заједнички свим бајкама. Које мотиве и структурне елементе из других 

народних бајки уочаваш у овој варијанти? По чему је она ипак посебна и 

другачија? 

2. Уочи и издвој фантастичне елементе из бајке и протумачи њихову уметничку 

улогу. Запажај појаву реалистичких мотива. Како доживљаваш лик најмлађег 

царевог сина? Које људске слабости препознајеш у обликовању овог типског 

јунака? Запази младићеве врлине. Наведи их и протумачи како су му управо оне 

помогле да оствари жељени циљ. 

3. Протумачи симболику мотива из биљног и животињског света у делу. Каква је 

њихова улога у радњи бајке? Која се уметничка значења помоћу њих формирају? 

4. Опиши које је све препреке царевић савладавао на путу до девојке. Запази 

стваралачки поступак утростручавања, карактеристичан за бајке. Илуструј 

га конкретним примерима из овог дела. Објасни какве ефекте овај поступак 

остварује. Примети и протумачи градацију којом су епизоде изложене у 

делу. Чиме резултирају сложена и узбудљива дешавања? Примети симболику 

двоструког срећног завршетка на крају бајке. Осим што је царевић успео да 

добије лепу девојку, ко је још остварио животну срећу? Тумачи симболику 

оваквог исхода приче. 

5. На каква те размишљања ова бајка подстиче? До којих вредних животних 

сазнања доспеваш током и након њеног читања? Да би се остварила животна 

срећа, које карактерне особине човек треба да поседује? Наведи врлине којима 

се савладавају животне препреке, суочава са недаћама и побеђују самоћа, 

неправда и зло. Каква животна уверења народна бајка подстиче? 

162 




Дјевојка бржа од коња 

народна приповетка 

Кључне речи: народна приповетка, врсте народних приповедака, предање, лепота, 

естетско, отворено дело 

Током школовања обрађују се различите врсте народних приповедака. 

Свакако су ти познате бајке, приче о животињама, басне, шаљиве приче, новеле, 

легендарне приче, али и предања, која се сврставају у посебну категорију унутар 

класификације усмених прозних облика. 

Захваљујући народној приповеци Дјевојка бржа од коња стећи ћеш нове 

погледе на лепоту и лепо. Спреми се да протумачиш оригиналност овог дела 

усмене књижевности и његова сложена значења. 

Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиниле 

виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу Илијнскоме, вјетар 

је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем 

накитила и наресила. Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, 

сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она 

пусти глас по свијету да ће у тај и у тај дан на томе и на томе мјесту бити 

тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало 

дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњма да не 

знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане 

на биљегу и сви просиоци нареде се на коњма а она између њих без коња, 

него на својијем ногама, па им онда рече: „Ја сам онамо поставила златну 

јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к 

њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто 

остати, него пазите добро што чините.” Коњаници сви се погледају и сваки 

се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: „Знамо 

одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, 

а ко, тогај ће Бог и срећа данас помоћи.” Те тако кад ђевојка руком о руку 

пљасну, сви потекоше у један трен. Кад је било на по пута, богме ђевојка 

одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један 

другога, те приошинуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку. Кад она 

виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна 

гора да не знадоше просци ђе ће ни куда ће, но тамо амо те за њом, а 

она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше. А кад 

ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, док – букнуше страшне ријеке, 

те се за мало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до 

самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је 

ђевојка одмакла, закле је три пута именом Божјим да стане и она стане на 

ономе мјесту на којему се нађе; онда је он ухвати, те за се на коња врже, 

и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али кад дође у 

највисочију планину, обазре се, кад ли му ђевојке нема. 

наресити – украсити, 

окитити 

тркија – трка, надметање 

у трчању 

наредити се – спремити 

се, припремити се 

биљега – белега, (овде) 

црта као ознака старта, 

циља и сл. 

вргнути (врћи) – (овде) 

сместити, посадити 

Извор: 


Српске народне 

приповјетке. Београд: 

Просвета, 1969, бр. 24. 




163


Портрет Каролине 

Лемб, Сер Томас 

Лоренс, 19. век 

1. Прича 

Шта је у овој причи посебно чудно, изненађујуће и загонетно? Шта те је 

подсетило на бајку, а у чему се битно разликује од бајке? Представи своја 

гледишта формирана током читања. 

2. Девојка 

Ко је начинио девојку? Којим је стилским средствима приказана њена лепота? 

Тумачи симболику мотива из природе у девојчином портрету. Оживи лик 

девојке у машти. Опиши детаљније како је замишљаш. Чиме све девојка 

показује да није од овога света? Упореди особине јунака бајки и народних 

предања, па размисли о жанровским одликама ове приче. Какав је изазов 

девојка упутила свету? Размисли зашто је то учинила. 

3. Просци 

О којим својствима људске природе сведочи масовно окупљање младића на 

надметању? Шта потврђује присуство царевића? Како су реаговали младићи 

на изазов који им је девојка упутила? Зашто су били самоуверени када су чули 

правила надметања? Шта су тада превидели? 

4. Тркија 

Анализирај услове тркије које је девојка поставила пред младиће. Зашто, и 

поред сурових услова, нико од момака дуго није одустао од надметања? Шта 

о изгледу девојке сведочи награда која им је понуђена за победу у надметању? 

Прати етапно приказивање трке. Тумачи симболику пуштања крила, чупања 

косе и плакања. Како је царев син успео да се домогне девојке? Протумачи 

зашто је девојка стала на спомен Божјег имена. 

5. Награда 

Како је царевић поступио када се домогао девојке? Шта 

се догодило на повратку кући? Протумачи симболику 

поетског простора највисочије планине. Зашто баш 

на том месту девојка нестаје? Због чега девојка није 

испунила обећање дато на почетку надметања? Какву 

награду добијају читаоци овом причом? Због чега се за 

велику лепоту често сматра да не може бити од овога 

света? Зашто, и поред великих изазова, човек настоји 

да се домогне лепоте? Зашто је борба за остварење циља 

често већа награда него досезање самог циља? Како 

тумачиш загонетни крај народне приповетке? Која све 

решења нуди њена завршница? Наведи их што више 

и укажи на највероватнији завршетак. Који од њих би 

био карактеристичан за народну бајку, а какав исход је 

својствен предањима? 

164 




Војник и смрт 

руска народна бајка 


Кључне речи: руска народна бајка, машта, фантастично, реалистично, мудрост, 

племенитост 

Већина народа света поседује у свом културном наслеђу записе усмених 

прозних облика, казиване на народном језику. На крају овог поглавља 

представљамо ти једну руску народну бајку. 

Машта и фантастика којима обилују бајке чине да оне увек представљају 

занимљиво штиво различитим узрастима. У одабраној бајци руске народне 

књижевности Војник и смрт читаћеш о награди коју може добити само неко 

крајње племенит и чистога срца. 

Служио неки војник цара двадесет и пет година, па му уваже оставку 

и он пође да путује по свету. Ишао је, ишао, а у путу га сусрете просјак и 

затражи миостињу. Војник је имао само три пексимита; даде просјаку један, 

а себи задржа два. Пође даље. Није много потрајало, а наиђе други просјак, 

поклони се и замоли за милостињу. Војник подели с њим пексимит: њему 

даде један, а себи задржа један. Прође још неко време, сусрете га трећи 

просјак, сед као месец. Старац се поклони и затражи милостињу. Извуче 

војник последње парче и помисли: „Да дам све – мени неће 

остати ништа, да дам половину – можда ће се овај седи 

старац наћи с оним другим просјацима, па кад види код 

њих цео пексимит, биће му жао. Боље да му дам све, а сам 

ћу проћи како било!” Даде последњи пексимит и остаде без 

ичега. Тада га старац упита: 

– Кажи, добри човече, шта желиш, шта ти треба?... Ја ћу 

ти помоћи. 

– Бог с тобом! – одговори војник – зар од тебе, старца, да 

узмем нешто, па ти си и сам бедник. 

– Не гледај ти на моју беду, само реци шта желиш, а ја ћу 

те наградити... 

– Мени ништа не треба, а ако имаш неке карте, поклони 

ми за успомену. 

Старац извади из недара карте и даде војнику: 

– Узми – рече. С ким год будеш играо тим картама, 

свакоме ћеш добити. И још нешто, узми ову торбу. Кога год 

сретнеш на путу, звер или птицу, само отвори торбу и реци: 

Улази унутра! И звер или птица сами ће у њу ући. 

– Хвала – рече војник; узе карте и торбу и пође својим 

путем. 

пексимит – добро 

испечен хлеб, који може 

дуго трајати да се не 

поквари, двопек 

Руски војници, гравира 





165

завречати – звук који 

испушта коза; вречати, 

векетати, мекетати 

Ишао је, ни близу ни далеко, ни дуго ни кратко, и дође до једног језера, а 

на језеру пливају три дивља гусана. Војник стаде и помисли: „Дај да пробам 

торбу!” Скиде је, отвори и рече: 

– Еј, ви, дивље гуске, улазите овамо! 

И само што је изговорио те речи, а гусани улетеше право у торбу. Војник 

завеза торбу, баци је на плећа и упути се даље. Ишао је, ишао, па стиже у 

један непознати град. Нађе једну гостионицу и рече газди: 

– Узми тога гусана и испеци ми за вечеру, другога ти дајем за труд, а 

трећег ми замени за ракију. 

[...] Наједаред, паде му на ум да погледа кроз прозор. Погледа: недалеко 

стоји диван дворац, али на целом двору нема готово ни једног прозора 

читава. 

– Слушај – упита он гостионичара – шта је с тим двором и због чега је он 

пуст? 

– Па, ето, видиш – рече домаћин – наш је цар подигао тај двор за себе, 

само што је у њему немогуће живети. Има већ десет година како је пуст; 

све је нека нечиста сила прогонила! Сваке ноћи збира се тамо скупштина 

нечастивих: тутњи, ђуска, дречи, карте играју... Војник не чекаше дуго. 

Одмах се јави цару, стаде мирно и рече: 

– Царегосподаре, немој ме казнити, допусти ми да нешто кажем: 

дозволи ми да у твом пустом двору преноћим једну ноћ. 

– Шта је теби, слуго, Бог с тобом! Било је већ толико јунака, који су 

тражили да у томе дворцу преноће, па се ни један жив није вратио. [...] 

Војник остаде при своме. [...] 

Дође војник у опустели дворац и заузе највећу салу. Скиде ранац и 

сабљу, ранац остави у угао, а сабљу обеси на вешалицу; седе за сто, извади 

дуванкесу, наби лулу и поче пушити. Кад је било око дванаест сати (одакле 

је то дошло?) напуни се двор ђаволима, пунпрепун, подиже се бука, крици, 

игра и музика. 

– А и ти си, војниче, овде! – закречаше ђаволи. – Шта желиш? Да нећеш 

карте мало с нама да играш? 

– Зашто да не! Само мојим картама да играмо, ја вашим картама не 

верујем. 

Извади одмах своје карте и поче делити. Једном одиграше – војник доби, 

други пут – опет војник доби. Ма колико да су се трудили нечастиви, ипак 

су сав новац дали војнику: он је само згртао! [...] 

Ђаволима беше жао новца, скупише се сви око војника и завречаше: 

– Растргнимо га, браћо! 

А војник дохвати торбу, отвори је и упита: 

166 




– А шта је ово? 

– Торба – одговорише ђаволи. 

– Е, улазите у торбу! 

Само што је изговорио те речи – а ђаволи улетеше у торбу. Толико се 

много накупило, да су давили један један другога! [...] 

Људи дођоше у двор, гледају, а војник весело шета по собама и пуши 

лулу. 

– Здраво, војниче! Нисмо се надали да ћемо те видети живога... Но, како 

си спавао, како си се с ђаволима сложио? 

– Какви ђаволи! Видите колико сам им злата и сребра добио, пазите 

колике су гомиле! 

[...] Дуго ли, кратко ли – тек деси се да се разболи и сам цар. Дозваше 

војника. Он напуни чашу изворском водом, стави је цару више главе, 

погледа и шта? Смрт стоји ту више главе. 

– Царе-господаре – рече војник – нико те не може излечити, свега три 

часа остало ти је да живиш. 

На те речи, цар се силно расрди: 

– Како то! – подвикну он војнику – ти си многе племиће и генерале 

излечио, а мене нећеш... зар сам ја гори од свих? Одмах ћу наредити да те 

казне смрћу. 

Војник мишљаше, мишљаше шта да ради, и поче молити смрт: 

– Дај – рече – цару мој век, а мене умори, кад већ морам погинути; боље 

да умрем од тебе, него да примим тако страшну казну! 

[...] – Но, смрти – мољаше војник – дај ми рок за три сата; дозволи ми да 

одем до куће, да се опростим са женом и сином. 

– Иди! – одговори смрт. 

Дође војник кући, леже на кревет и опасно се разболе. А смрт се већ 

појави више његове главе: 

– Праштај се, војниче, брже!... Остало ти је свега још неколико тренутака 

да живиш на беломе свету. – Војник се протеже, дохвати са зида своју 

торбу, отвори и упита: 

– А шта је ово? 

– Торба – одговори смрт. 

– Е, кад је торба, улази унутра! – и у том тренутку смрт се нађе у торби. 

Војник (куд се деде сад његова болест?) скочи с постеље, завеза торбу 

што је јаче могао, баци је на плећа и пође у непроходну шуму, у шуму 

Брјанску. Кад је стигао, обеси торбу на горњу јасику, на сам врх, па се врати 

кући. 




167

Од тога случаја и од тога дана престаде народ да умире: рађало се – 

рађало, али није умирало! Прошло је много година, а војник торбу није 

никако скидао. Догодило се једном да је ишао по граду, а њему у сусрет 

наиђе стара-престара баба. [...] 

– Гле, како је стара – рече војник. – Тхе, одавно јој је већ било време да 

умре. 

– Да, баћушка – одговори бака – још онога дана, кад си ти утерао смрт 

у торбу, остало ми је да живим на свету свега један сат. Ја и сама желим 

покој, али ме без смрти земља не прима. И теби ће, војниче, зато од Бога 

доћи велика казна, јер није једна душа на свету, која се овако мучи као ја! 

Војник се замисли: „Очевидно, треба смрт пустити: нека прво умори 

мене, и без тога ми је доста греха...” Затим се спреми и пође у шуму 

Брјанску. [...] 

Војник скиде торбу и замоли да прво њега умори, али она „ухвати маглу” 

чим је он пусти, тако да је није добро ни видео. 

Врати се војник кући и после тога живео је дуго и дуго на беломе свету. 

Изгледало је да никад неће умрети, а баш је умро ових дана! 

Просјак који клечи, 

Василиј Суриков, 1886. 

Извор: Василиса Прекрасна: руске народне бајке. Превели 

Нада Драгић, Јован Јовановић Змај, Ксенија Стојановић. 

Београд: Српска књижевна задруга, 2008, стр. 73–79. 


1. Које особине красе војника? Какав је његов однос 

према просјацима? 

2. У којим приликама војник користи торбу и карте које 

му је даривао старац? 

3. Објасни како памет и мудрост помажу војнику да се 

спаси невоља. 

4. Примећујеш да се у тексту на неколико места 

појављују коментари приповедача (дати у заградама). 

Објасни њихову улогу у овој бајци. 

5. Које разлике и одступања примећујеш у овој руској 

народној бајци, у односу на бајке које си досад читао/ 

читала? 

168 




Средњовековна 

књижевност – период, 

тема и инспирација 




Средњовековна књижевност 

епоха – временски 

период који се по својим 

карактеристикама 

разликује, одваја од 

других 

memento mori – 

латинска изрека која у 

преводу значи „сети се 

да ћеш умрети, тј. да је 

живот пролазан”. Њоме 

се објашњава страх од 

смрти, једно од основних 

осећања средњовековног 

човека. 

оригинална и 

преводна књижевност 

– оригиналном књижевношћу 

сматрају се 

остварења средњовеко 

в них аутора, док се 

термином преводна 

књижевност означавају 

књижевна дела која су 

током средњег века највише 

и најчешће прево 

ђена; то су, пре свега, 

библиј ски текстови, али 

и дела из античког наслеђа, 

као што су ро мани, 

легенде и апокрифи 

споменик – 

писани документ 

који представља 

сведочанство о писму и 

језику 

пергамент – материјал 

на којем се писало у 

средњем веку; прављен 

је од коже која се тањила 

и сушила како би била 

подесна за писање; 

такође, то је и назив 

за садржај (рукопис) 

написан на таквом 

материјалу 

Кључне речи: средњовековна књижевност, епоха, оригинална и преводна књижевност, 

хришћанско виђење живота, византијски културни простор, средњовековни топоси 

(општа места), стил 

Култура и уметности средњег века тесно су повезани са друштвеним 

уређењем и оновременим збивањима, појавама и схватањима живота и човековог 

положаја у свету. Због тога се о средњовековној књижевности говори 

као о значајној појави у оквиру друштвене и културне епохе средњег 

века. Њено трајање уобичајено је омеђено двема годинама које представљају 

прекретнице у развоју већине европских друштава. То је период између 476, 

године пада Западног римског царства, и 1453. године, коју је обележио пад 

Цариграда. 

Живот средњовековног човека био је тежак, нестабилан и оптерећен 

многим практичним проблемима. Економска оскудица, немаштина, заразне 

болести и честа ратовања подстицали су код људи страх од смрти, страх 

од тежине казне на оном свету и појачани доживљај пролазности живота. 

Окренутост средњовековног човека религији често је подстицана управо 

таквим околностима. Хришћанска религија представља доминантан поглед 

на свет, који је снажно обликовао свакодневицу, али и покренуо најзначајнија 

и највећа друштвена збивања и промене. Религијска гледишта су обележила 

и све појаве у уметностима: архитектури, сликарству, музици, па и 

у књижевности. Образовање је углавном било организовано у црквеним и 

манастирским заједницама и везано за хришћанску мисао о животу. 

Средњовековна књижевност је прожета хришћанским виђењем живота. 

Мотиви и теме књижевних дела пре свега су религијског карактера. Аутори 

су инспирисани верским текстовима, мотивима из Библије, животима 

светаца или одабраних историјских личности. Уз хришћанску традицију, у 

средњовековној књижевности уочавају се и утицаји из антике, хебрејске историје, 

источњачке културе и, посебно, из фолклорне традиције. Народна 

(усмена) књижевност живи, ствара се и преноси у народним колективима 

напоредо са делима писане средњовековне књижевности, која се увек везује 

за рад талентованих појединаца при црквама и манастирима. За ауторе дела 

средњовековне књижевности прошлост је посебно значајна. У прошлости, а 

нарочито у хришћанском наслеђу, трага се за одговарајућим животним узорима, 

односно за понашањем које приказује верске идеале и усклађено је са 

животом у вери. 

170 




Схватање уметничког стваралаштва у књижевности средњег века 

Схватање уметничког стваралаштва у књижевности средњег века донекле 

се разликује од односа према уметничкој активности који познајемо из 

антике и новог доба. Средњовековни аутори формирају и прихватају моделе 

писања и настоје да се изразе у оквиру постојећих, понекад веома чврсто 

задатих стваралачких форми. Измишљање и маштање постају својствени 

стваралачкој делатности касније, од доба хуманизма и ренесансе. Оригиналност 

као главно својство уметничког стваралаштва другачије се схватало 

у средњовековној уметности. Средњовековни уметник је настојао да 

у задатим облицима, у складу са владајућим и прихваћеним идејама и погледима 

на свет, искаже сопствена гледишта. Оригиналност средњовековног 

уметника огледала се у чињеници да се у задатим формама и у одређеној групи 

тема уметнички обликују нови садржаји. Све водеће европске књижевности, 

међу њима и наша књижевност, дугују своје естетске домете наслеђу 

формираном управо у епохи средњег века. 

Скрипторијум или писарница била је, уз библиотеку, главно место настанка 

и деловања средњовековне књижевности. Сви текстови су израђивани 

руком, махом на пергаменту, без обзира на то да ли су оригинално 

стварани, превођени или преписивани. Уобичајено је било да на рукопису 

ради више уметника. Писар је био задужен за текст дела, док је илуминатор 

(ситносликар) осликавао (илустровао) рукопис мањим цртежима на ободима 

рукописа (вињете). Посебна пажња је била посвећена облику, величини 

и украсима наслова и почетног слова у тексту, које се назива иницијал, а 

углавном се израђивало у црвеној боји. Средњовековни рукописи су зато 

вредна и значајна дела не само књижевне већ и ликовне уметности. 

Из редова монаха и свештених лица издвајани 

су они који су имали способности да се благовремено 

науче читању и писању. Талентовани 

и обучавани појединци били су ангажовани да 

преписују свете књиге; најчешће су то били библијски 

текстови. Писари, талентовани за стваралачки 

рад, били су непосредно инспирисани делима 

која су читали или преписивали. Њихову 

пажњу су нарочито привлачили текстови у којима 

је приказивана или описивана снага верског 

доживљаја света и религијског заноса. Животи 

и дела светих људи посебно су их охрабривали 

да истрају у животу посвећеном религији, да се 

изборе са искушењима и задовоље често строге 

палимпсест – назив 

за стари рукопис 

на којем је преко 

избрисаног писан нови 

текст; палимпсести су 

настајали ради уштеде 

пергамента 

Мирослављево 

јеванђеље потиче из 12. 

века. Најзначајнији је 

споменик српскословенске 

писмености. Из историје 

језика сазнај какву улогу и 

значај има овај ћирилични 

споменик. Посматрајући 

репродукцију две странице 

из Мирослављевог 

јеванђеља, запазићеш 

рукопис и украсе који 

их прате. Уочићеш којим 

мотивима су украшене 

странице јеванђеља и 

открићеш изглед и лепоту 

иницијала. 




171

Codex Amiatinus, 7. век. 

Сматра се да је настао у 

Енглеској, а данас се чува у 

Фирентинској библиотеци. 

На минијатури је приказан 

јеврејски свештеник Езра у 

писарници. 

Табела 18. Популарна дела и родови световне књижевности у средњем веку 

ПОПУЛАРНА ДЕЛА И РОДОВИ СВЕТОВНЕ КЊИЖЕВНОСТИ 

У СРЕДЊЕМ ВЕКУ 

ЈУНАЧКИ ЕП ПЕСНИШТВО РОМАН 

Енглеска: 

Беовулф 

Француска: 

Песма о Ролану 

Немачка: 

Песма о 

Нибелунзима 

Шпанија: 

Песма о Сиду 

Посебно је 

популарна 

љубавна тематика 

из живота 

средњовековних 

витезова у 

Прованси, 

Аустрији и 

Немачкој, а потом 

и у Шпанији и 

Португалији. На 

овим просторима 

настаје такозвана 

трубадурска 

поезија. 

Највећу популарност 

имају витешки 

романи, који настају у 

Француској од 12. века 

и веома брзо се шире по 

читавој Европи. У њима 

има и античког наслеђа 

и далекоисточне 

традиције. У Византији 

су нарочито популарни 

романи о Александру 

Великом, Троји и 

Варлааму и Јоасафу, 

витезовима Округлог 

стола. 

религијске норме. Рад у скрипторијуму био је скоро целодневан и, 

за преписиваче и писаре, често исцрпљујући. Ипак, преписивачка 

делатност и писање сматрани су видом религијског чина, понекад 

чак и обредне радње. Преписивање религијских текстова доживљавано 

је као делатност којом се шири божја мисао, велича и слави 

божје дело. 

У средњовековној култури књига представља култни објекат. На 

пример, свеци су обично приказивани са затвореном књигом у рукама. 

Често то није књига коју свеци или јеванђелисти читају, већ 

знак да се књига доживљава и уважава као свети објекат. Појединим 

књигама је чак приписивана исцелитељска моћ. Постоји запис 

о томе како је рукопис једног париског опата, који су амбасадори 

византијског цара Михаила II даровали француском краљу Људевиту 

почетком 9. века, у једном дану излечио дванаест болесника. 

Језичка ситуација средњовековне епохе била је сложена. У 

средњем веку развијене су две подједнако снажне друштвене, 

политичке и културне средине. На истоку Европе друштво и култура развијају 

се под снажним утицајем Византијског царства. У Грчкој, на већем 

делу Балкана, Мале Азије и у Египту грчки језик је био језик културе и књижевности. 

На западу Европе развија се наслеђе на латинском језику. Језици 

црквених књига и обреда су хебрејски, грчки и латински, а у 9. веку почиње 

и борба за признавање словенског језика као званичног језика литургије. 

Оштар расцеп европског простора нарочито је појачан 1054. године поделом 

цркве на православну и католичку. 

Између осталих разлика, посебно је био 

значајан однос цркава према језику. Византија 

је дозвољавала богослужење и на 

народном језику, док је католичка црква 

инсистирала на употреби само три „света 

језика” (латински, грчки и хебрејски). 

Примат је имао латински језик, па он 

у средњем веку на западноевропском 

простору постаје језик администрације, 

образовања, науке и уметности. Језичка 

подела је утицала и на формирање две 

истакнуте културне зоне, па данас говоримо 

о источној (византијској) средњовековној 

традицији и западној средњовековној 

традицији или латинском средњовековљу. 

172 




Писац и публика 

Писац средњовековне књижевности обично је анониман. Писци 

средњо вековне књижевности сматрали су да их Бог надахњује да стварају 

текстове. Зато нису сматрали да испод текста који су створили треба да се 

потпишу. Ауторски глас се у делу појављује онда када се писци молитвом 

или речима похвале обраћају Богу и захваљују на томе што су удостојени 

могућности да стварају. У текстовима које стварају, писци неретко сами себе 

приказују као захвалне, али унижене, одане вери, као пролазне и ништавне 

спрам величине и вечности Божјих дела. 

Публика средњовековне књижевности је различита и у знатној мери 

одређена сталешком припадношћу. Зато се понекад каже да је средњовековна 

књижевност сталешки подељена већ према томе којем су друштвеном 

слоју намењена одређена књижевна дела. Књижевни родови и врсте који се 

развијају и негују у цркви (духовна књижевност) разликују се од књижевних 

форми популарних међу владарима и феудалцима (световна књижевност). 

У књижевности која се ствара под окриљем цркве настају литургијски 

текстови, црквена поезија, верске, алегоријске и поучне песме, црквене беседе, 

приче и други прозни религијски текстови, као и пригодне драме (такозвани 

моралитети и духовне драме), које приказују библијске сцене са снажним 

религиозним и моралним поукама, радо извођене и гледане о црквеним 

празницима или током верских светковина. 

Језици званичне администрације, науке, па и уметности били су туђи 

обичном човеку и веома су се разликовали од језика коришћеног у свакодневној 

комуникацији. На романском, германском и словенском простору 

појављују се књижевна дела на језицима блиским народном говору. Велико 

интересовање влада за јуначке епове, љубавну лирику и роман. У позном 

средњем веку млади људи, најчешће студенти, путујући свештеници стварају 

на латинском језику световну поезију која се на критички и ироничан 

начин односи према цркви и црквеној књижевности, понекад чак и оштро 

им се супротстављајући. Сачувана је збирка од око три стотине таквих песама 

под називом Carmina burana. 

Српска средњовековна књижевност 

Српска средњовековна књижевност припада источној, византијској 

традицији. Први књижевни језик Срба био је старословенски језик. То је 

био заједнички језик свих Словена између 9. и 10. века. Српска редакција 

старословенског језика назива се српскословенски језик. Српскословенски 

језик је био језик образованих, школованих људи, односно језик на којем се 

конституисала и највећим делом развијала српска средњовековна култура. 




173

Језичка ситуација код Срба у средњем веку повезана је са примањем 

хришћанства. У књижевним делима наших средњовековних аутора постепено 

су се развијали и учвршћивали језички садржаји карактеристични за 

нашу средњовековну културу и књижевност. 

Ћирило и Методије, 

манастир Тројан, 

Бугарска. Фреска потиче 

из прве половине 19. века, 

а њен аутор је Захари 

Зограф. 

Преводна и домаћа књижевност 

На почетку развоја српске средњовековне књижевности највише је било 

превода са грчког, а потом и са латинског и других језика. Посредством ових 

превода, у српску средњовековну књижевност уведено је мноштво мотива, 

тема и жанрова, али и значајних стилских одлика и стваралачких поступака 

из времена антике, који ће постати карактеристични за оригинална дела наших 

средњовековних писаца. 

У преводној књижевности доминирају библијски текстови, апокрифи 

и хагиографије. Апокрифни текстови су искључени из Библије, а у њима 

је хришћанско виђење живота приказано са много елемената фантастике и 

фолклора, што је за оновремене читаоце било привлачно. Апокрифи су у 

нашој културној средини били веома распрострањени. Такође, биле су популарне 

и хагиографије, односно животописи светаца, из којих ће се развити 

житије, најпопуларнији жанр српске средњовековне књижевности. 

Развијена је и црквена поезија, која по постанку, садржини и улогама има 

литургијски, односно богослужбени карактер. Захваљујући преводима, у 

нашу средњовековну књижевност доспевају зборници црквених беседа, а 

нарочиту популарност и значај имају романи и приповетке. 

Општа места (топоси) карактеристична су за књижевна 

дела у средњем веку. Уобичајено је да дела започињу обраћањем 

Богу, да се Божја промисао истиче као инспирација за рад, па 

се износе речи захвалности, а понекад и молитве да рад буде 

успешан и Богу угодан. Неретко се дешава да аутори дело именују 

као принос („приношеније”) којим славе Божје име и дело, 

али и манифестују снагу религијског надахнућа. Захваљујући 

познавању кључних мотива из Библије или догађаја који су 

обележили епоху, најчешће се открива смисао бројних алузија 

(недоречености, наговештаја), које су одлика стила средњовековних 

писаца. 

Општа места у стилу текстова средњовековне књижевности 

представљају и цитати. Највише се цитирају библијски текстови. 

Постоје директни цитати, који се редовно означавају 

наводницима, али се користе и сложенији облици цитирања 

– књижевни цитати библијских текстова, у којима се цитиране 

речи употребљавају у новом, понекад и неочекиваном значењу. 

У средњовековној књижевности настајали су текстови разноврсни 

по форми (облику). Њихове форме и структуре биле 

174 




су устаљене и утврђене, а веома често и кодификоване (прописане одговарајућим 

правилима). Разлика између песама и прозних текстова није била 

тако оштра, па је тешко разликовати родове средњовековне књижевности у 

данашњем смислу речи. У наредној табели наведене су и описане уобичајене 

књижевне врсте у средњовековној византијској књижевности. 

Табела 19. Главне књижевне врсте у средњовековној књижевности 

ГЛАВНЕ КЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ У СРЕДЊОВЕКОВНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ 

канон – сложени облик црквене православне поезије, 

сачињен од девет песама, при чему се друга песма (обраћање 

Мојсија народу у очекивању смрти) не изводи. Песме се у 

једном гласу читају на богослужбеном јутрењу. Свака од 

песама има неколико строфа. Прва је ирмос (спона између 

библијске песме и песме која следи), а за њом следе икоси, 

тропари, кондаци. 

акатист – сложени облик црквене поезије током чијег 

појања се стоји. У њему се смењују 12 кондака и 12 икоса. 

Наглашено интересовање за акатист у српској књижевности 

јавља се од 16. века. Акатисти се често удружују у акатисник 

или литургијску књигу, која обједињује песме посвећене 

Христу, свецима и Богородици. 

икос – православна црквена песма која слави свечеву 

близину Христу, као и молбу да се помогне онима који га 

славе и моле му се. 

тропар – назив за краћу црквену песму или за строфу у 

црквеној песми. Тропари су посвећени свецу или неком 

догађају. 

кондак – облик песме који се често назива и химна 

стихира – црквена песма састављена од строфа које се умећу 

у друге црквене песме. У црквеној служби стихови стихира 

су мелодијски развијени. 

похвала – краћи или дужи текст лирског карактера који 

велича и слави личност светитеља, понекад и историјске 

личности, те тако увећава њихов култ. Може се појавити 

самостално, али и као део веће целине, на пример житија. 

молитва – изразито лирски текст у облику песничког 

обраћања Богу, анђелима или свецима. Текст молитве има 

канонизован, односно устаљен садржај који обухвата: 

захваљивање, исповедање грешности, кајање и скрушеност и 

саму молбу („искање”). 

хронике – чест књижевни род у византијској 

историографији. Историјска прошлост народа доследно 

се доводи у везу са Божјом промисли. У хроникама има и 

елемената легенди и библијског предања. 

плач – популарна књижевна врста у којој се непосредно 

изражава туга поводом светитељевог страдалништва. Плач 

има наглашен лирски карактер. 

летопис – назив за историографски жанр у руској и српској 

историографији сродан византијским хроникама. Водећа 

тема српских летописа је историја народа и, посебно, 

династије Немањића. Обим летописа није велики. Прошлост 

Немањића се приказује прегледно и сажето. У тексту 

летописа много је библијских мотива и библијске симболике. 

родослов – историографски жанр сродан летопису, од којег 

се разликује по томе што сажето приказује историју лозе 

Немањића, без библијских мотива. 

хагиографија – поучан текст који слика идеал светог 

хришћанског живота. Хагиографије су нарочито присутне 

у првим фазама развоја средњовековне књижевности 

јер приказују борбу монаха са искушењима, одупирање 

слабостима тела и духа. Због узорног приказивања светачког 

живота хагиографије су биле цењене међу монасима. 

житије – најпопуларнији и најразвијенији жанр српске 

средњовековне књижевности. Садржински, житије је 

инспирисано античким биографијама. Оно приказује 

живот и подвиге светитеља и главна сврха његовог писања 

јесте да прикаже образац светачког живота и понашања. 

Сви биографски садржаји подређени су овој функцији 

текста. Житије има вишеструку и значајну улогу како у 

охрабривању манастирског колектива да истраје у вери, тако 

и у ширењу култа свеца. 

Најстарија житија писана на језику свих Словена 

посвећена су Ћирилу и Методију, а њихово ауторство још 

увек није утврђено. 

У српској књижевности разликују се краћа житија 

(такозвана пролошка житија) и обимна житија. Житија се 

читају у манастирској трпезарији, на дан престављења свеца. 




175


Информиши се о раду Ћирила и Методија. Спреми се да објасниш какав су значај 

за наш народ имали простор Балкана, однос према другим словенским племенима, 

примање хришћанства и конституисање државе. Своја сазнања активно примењуј 

приликом изучавања средњовековне књижевности, читања и тумачења 

њених репрезентативних остварења. 


• Ево неких назива за стилске фигуре које су користили писци средњовековне 

књижевности. Откриј сликовите кованице у њиховим терминима за стилске 

фигуре. Пронађи и протумачи семантичку везу између средњовековног и 

данашњег именовања стилских фигура. 

• крајегранесије – акростих 

• инословије – алегорија 

• нестатак – елипса 

• изобилије – плеоназам 

• иметвореније – ономатопеја 

• поруганије – иронија 

• отименије – метонимија 

• притча – парабола 

• превод – метафора 

• свратословије – перифраза 

Манастир Грачаница из 14. века, 

задужбина краља Милутина, 

његове жене Симониде и сина 

Стефана. Овај манастир је један 

од најлепших споменика српске 

средњовековне архитектуре. 

176 




Свети Сава 

Житије Светога Симеона Немање 


До осамостаљења српске књижевности у односу на књижевност Словена 

долази током 13. века, у епохи Немањића. Свети Сава (око 1175–1235) зачетник 

је српске средњовековне књижевности. У житијима и црквеној поезији он се 

исказује као познавалац литерарне традиције и оригиналан уметник. Свети Сава 

је првобитно Житије Светога Симеона написао 1208. године, као прву главу 

Студеничког типика, али га је завршио тек осам година касније. То је и најстарије 

житије у српској средњовековној књижевности. 

Овај блажени господин наш Симеон имађаше три сина. Један најмлађи – 

не могу га назвати сином, већ робом – кога љубљаше изнад свих, а и овај му 

неодступно работаше. Јер овај као млађи међу својом браћом и најмлађи, 

и, просто рећи, видевши немоћ своје природе и умножење грехова својих, 

учини као и блудни син, оставивши доброга оца и господина, и блажену 

матер госпођу своју, и благородну, нећу казати браћу, већ господаре своје, и 

обнажи све безумљем својим. И отидох у туђу страну далеко, хранећи се са 

свињама, и не насићаваше се њихове хране, мртав би и не оживе, изгубљен 

беше, и не нађе се. Јер ради овога блажени отац господин Симеон зажеле ићи 

у Свету Гору, да као пастир добри потражи одбегло јагње, и да га узевши на 

раме принесе ка Оцу своме и ка својој вољи, и да од Бога добије награду ради 

устрањења од својих, да испуни другу жељу срца свога и да нађе љубљено и 

заблудело јагње своје. И разгоревши се Духом мољаше се Богу, говорећи: 

„Цару славе, једини бесмртни, Оче неба и крепости, и који промислом 

своје доброте нећеш да погине ниједан човек, него да се сви спасу, не остави 

мене да погинем! Јер знам да је велика милост твоја на мени и сада те, 

Владико, молим, дај ми да скончам ову трку!” 

И ово рекавши посла по богодаровне му синове. Када су се они састали 

са свом властелом и бољарима, и опет по други пут давши им благослов, 

отиде одатле у Свету Гору, месеца октобра 8. дан, године 6706 (1197). А 

господину сину своме, који је остао у богоданој му области, заповеди да 

се брине о свему заповеђеном и о овом нашем манастиру, и да се труди о 

даљем напретку његову. А блажени отац наш и ктитор господин Симеон, 

одлазећи постави игумана овом светом месту, изабравши преподобна мужа, 

по имену Дионисија јеромонаха, и предаде му да се брине и да снабдева стадо 

Христово, које је у овом светом месту. 

А он, блажени, дође у Свету Гору месеца новембра 2. дан. Богоносни и 

преподобни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и с 

великом почашћу. Прво се усели у манастир Ватопед, јер ту и нађе жељено, 

заблудело своје јагње; и целовавши га и узевши га на своје раме, како 

доликоваше, и постави га себи у службу. 

насићивати се – чинити 

се ситим 

устрањење – одлазак, 

отуђење 

разгорети – распалити 

(ватру, дух) 

крепост – духовна 

и морална снага и 

постојаност 

бољар – властелин, 

племић 

ктитор – оснивач 

манастира или цркве 

преподобан – онај који је 

свет, свети монах 

јеромонах – монах који је 

заређен за свештеника 

Ватопед – манастир на 

Светој гори 




177

кир – титула уз име: 

господин 

подвиг – монашка аскеза; 

подвизавање 

црноризац – монах, калуђер 

клир – клер, свештенство 

зазоран – који изазива 

зазор, осуду; сраман, стидан 

отачаство – отаџбина, 

домовина 

устројити – основати, 

организовати 

И оставши ту мало времена, овај блажени хтеде да као што и овде оправда 

царство своје, тако и тамо зажеле да нађе место спасења свима који долазе 

одасвуд. И измоли у цара кир Алексе, пријатеља свога, пусто место ради 

устројења манастира у Светој Гори. И узе мене грешнога из Ватопеда у 

место то, и уселисмо се. И преподобни отац наш остаде са мном у Светој 

Гори годину и пет месеци. Ко може исказати подвиге и трудове овога 

блаженога? Јер, ваистину, сви који су живели у околним крајевима, дивљаху 

му се, гледајући на њему неисказана Божја сахођења, и долажаху к њему 

на благослов. И ту се преосвећени и богобојажљиви и христољубиви и 

црнорисци и цео освећени клир Свете Горе не раздвајаху од њега, дивећи се 

толикој смерности и примеру кротости и учитељу поста и последнику учења 

светих јеванђеља, према реченом: „Ко хоће да буде старији, нека буде млађи 

од свију и свима слуга”; и „ако не будете незлобиви као деца, нећете ући у 

царство небеско.” И опет: „Блажени су ништи духом, јер је такових царство 

небеско.” „Блажени су који овде плачу, јер ће се тамо смејати.” „Блажени су 

кротки овде, јер ће тамо бити наследници царства небеског. Блажени су 

гладни и жедни овде, јер ће се тамо наситити. Блажени су милостиви овде, 

јер ће тамо бити помиловани. Блажени су чисти срцем, јер ће вазда Бога 

гледати” и друго остало. Јер блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, 

постаде извршитељ свега овога, и није био зазоран ни у којем добром 

обичају, но прими спасење са онима који живе Христа ради. 

И стиже на ливаду мира, међу дрвета красна узрастом и плодовима на 

којима поју слатке птице, где слушавши и поживе мирним и неметежним и 

богоугодним животом, укоренивши се добро у правој вери и светло сијајући, 

стојаше као дивно дрво у добром пристаништу, то јест Светој Гори. А посред 

ове нађе некога жељенога монаха као слаткогласну птицу и пустинољубну 

грлицу, милу утеху христољубиву старцу, и некада од њега отхрањено 

јагње, изданак од плода његова и цвет од корена његова, а ту је и добри 

мирис. Јер, ваистину, зажеле и почину на ливади красној, на којој појаше 

птица мењајући гласове, и насићиваше се са пет премудрих чула: гледањем, 

слушањем, мирисом, гласањем и додиром птице. Јер изиђе из отачаства свога 

на ону свету ливаду, то јест у Свету Гору, и нађе некадашњи манастир, то јест 

Милеје, Ваведење свете и преславне Владичице Богородице, разваљен сасвим 

од безбожних ратника. И други већи подвиг узе и потруди старост своју, 

и мене, ако и недостојна, кога је имао код себе где му работа. Као што овде 

обнови и устроји све, тако и то свето место подиже, да нас ни тамо не лиши 

обновљења и помена и уточишта. 

И скупивши ту довољно монаха, постави некога преподобнога мужа по 

имену Методија монаха. И управивши све што је на довољство манастиру 

и онима који живе у њему, остаде ту осам месеци, вршећи подвиге и 

неисказана духовна дела, која не може исказати ум човечји. Јер не само ту 

178 




у манастир свој, него и у свој тој Светој Гори и свима ту манастирима даде 

преизобилне милостиње, на помен себи и свему своме наследству. 

У 7. дан месеца фебруара поче часна старост његова нешто мало слабити. 

И ту одмах блажени старац господин Симеон позва мене недостојнога и у 

сваком погледу умањенога, и поче ми са тихошћу говорити свете и часне и 

слатке речи: 

– Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине, слушај моје речи, приклони 

ухо своје ка мојим речима и нека не пресахну источници живота твога, 

сачувај их у своме срцу. Јер су живот свима који их налазе. Сваким чувањем 

чувај срце своје, јер од њих су исходишта живота. Уклони од себе оштра уста 

и увредљиве усне далеко од себе одбаци. Очи твоје нека право гледају и веђе 

твоје да мигом указују на оно што је праведно. Право ходи ногама својима и 

испољавај путеве своје. Не скрећи ни десно ни лево, јер путеве који су десно 

зна Бог, а они с лева су развраћени. А ти учи оно што је право, а хођење твоје 

у миру да буде. Сине, пази на моју премудрост, ка мојим речима прилажи 

твоје ухо, да сачуваш моју мисао добру, а осећај усана мојих казујем ти. Чувај, 

сине, закон оца твога, не одбаци карања матере твоје. Сине мој, послушај ме 

сада и бићеш блажен, јер блажен је муж који ме послуша и човек који сачува 

путеве моје. Не мешај се са безумнима. Тражи премудрости, да поживиш. 

Исправи сведочанства у разум. Јер онај који кори зле примиће себи досаду, 

а онај који обличава нечастивога, порећи ће себе. Не обличавај зле, да те не 

омрзне. Обличавај премудрога, и заволеће те. Укажи премудроме на кривицу 

и биће мудрији, а праведнику поуку и наставиће да је прима. Почетак 

премудрости је бојазан Господња и савет светих је разум, а разумевати 

закон добра је мисао. Јер оваким добрим обичајем много ћеш поживети и 

продужиће ти се године живота. 

И подигавши руке своје блажени, 

положи их на врат мој грешни, и поче 

плакати жалосно, и слатко целовање 

дарујући ми поче говорити: 

– Чедо моје вазљубљено, светлости 

очију мојих, и утехо и чувару старости 

моје! Ево већ приспе време нашега 

растанка; ево ме већ отпушта Владика 

с миром, по речи његовој, да се испуни 

речено: „Земља си и у исту земљу ћеш 

поћи.” А ти, чедо, не тугуј гледајући 

моје разлучење, јер ова је чаша свима 

заједничка. Јер ако се овде растајемо, 

тамо ћемо се опет састати, где више 

нема растанка. 

развраћен – развратан, 

неморалан 

карање – грдња 

обличавати – корити, 

кривити 

разлучење – растављање, 

раздвајање 

Свети Симеон 

Мироточиви, фреска на 

зиду Цркве Богородице 

Љевишке, Призрен, 14. век 




179

ничице – лицем надоле, 

главом ка тлу 

уподобити се – учинити 

се сличан, постати сличан 

(некоме, нечему) 

исход – излаз из неке 

ситуације; резултат неке 

акције; излазак душе из тела 

погребати – погрепсти, 

сахранити 

света тајна – (овде) 

причешће 

Свети Симеон Мироточиви, 

фреска на зиду Краљеве 

цркве, манастир Студеница, 

14. век 

И подигавши своје пречасне руке и положивши их на главу моју, говораше: 

– Благосиљајући, благосиљам те! Господ Бог благословен и поспешиће 

спасење твоје, и нека ти место земаљскога даде благодат и милост и царство 

небеско, и нека исправи пут течења твога, којим раније од мене потече, 

имајући нераздвојну са собом, овде и тамо, моју иако грешну молитву! 

А ја павши ничице на његове пречисте ноге, са сузама говорах: 

– Многих и великих дарова насладих се од тебе, блажени господине 

мој, Симеоне! Заборавих све, ја јадни и неблагодетни, помешах се са 

несмисленом стоком и уподобих се њима, бивајући убог добрим делима, а 

богат страстима, пун срама, лишен слободе у Бога, осуђени од Бога, оплакани 

од анђела, на смех бивајући бесима, обличаван од своје савести, злим делима 

својим посрамљен. И пре смрти мртав сам, и пре суда сам себе осуђујем, 

пре бесконачне муке сам себе мучим очајањем. Због тога, припадам ка 

пречасним ногама твојим клањајући се, не бих ли ја, неисправљени, због 

твојих пречасних молитава, неко мало олакшање добио у страшни онај 

долазак Господа нашега Исуса Христа! 

А када је дошао 8. дан тога месеца, рече к мени: 

– Чедо моје, пошљи ми по оца духовнога и по све часне старце Свете Горе, 

да дођу к мени, јер се већ приближује дан исхода мога! 

И пошто је извршена заповест његова, дође множаство монаха као 

добромирисних цветова који цветају у тој светој пустињи. Када су дошли 

к њему, мир и благослов примише међусобно, не даде им отићи од себе, и 

говораше им: 

– Останите код мене док тело моје, опевавши га светим и часним вашим 

песмама, не погребете! 

А блажени старац од седмога дана па све до смрти своје не окуси хлеба ни 

воде, само се сваки дан причешћиваше светим и пречистим тајнама, телом и 

крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. 

У 11. дан тога месеца видех га како се спрема за одлазак 

и рекох му: 

– О, блажени господине Симеоне! Ево се већ спрема 

благи твој исход у покој твој. Да, већ сам чуо како си 

благословио наследство своје, али и сада им подај свој 

последњи благослов! 

А он подигавши руке, поче са сузама говорити: 

– Тројице света, Боже наш, славим те и благосиљам 

те и молим те, и представљам те, јер по трећи пут дајем 

благослов наследству моме. Господе Сведржитељу, 

Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и 

семена праведнога, сачувај их и укрепи у држави бивше 

владавине моје, и помоћ пресвете Богородице и моја, 

иако грешна молитва нека је са њима од сада и до века. 

180 




А пређашњу заповед дајем им: Имајте љубав међу собом! А ко од њих одступи 

од онога што сам им ја наредио, гнев Божји нека прогута њега и семе његово! 

А ја сам на све то рекао: 

– Амин! 

А када је дошао 12. дана тога месеца, рече: 

– Чедо моје, донеси ми пресвету Богородицу, јер такав имам завет, да пред 

њом испустим дух свој. 

И када је била извршена заповест, и вече када је наступило, рече: 

– Чедо моје, учини љубав, положи ме на расу која је за мој погреб, и спреми 

ме потпуно на свети начин, као што ћу и у гробу лежати. И простри рогозину 

на земљу, и положи ме на њу, и положи камен под главу моју, да ту лежим док 

ме не посети Господ да ме узме одавде. 

А ја све испунивши, изврших што ми је он заповедио. 

А сви ми гледасмо и плакасмо горко, гледајући на овом блаженом старцу 

такова неисказана Божја провиђења. Јер како је и овде, у држави својој, 

молио у Бога и даде му, тако ни до овога часа не хтеде да се лиши ниједне 

ствари духовне, него му Бог све испуни. Јер, ваистину, браћо моја љубљена 

и оци, чудо беше гледати: онај кога се сви бојаху и од кога трептаху све 

земље, тај је изгледао као један од туђинаца, убог, расом обавијен, где лежи 

на земљи, на рогозини, а камен му под главом, и сви му се клањају, а он 

скрушено моли од свију проштења и благослова. 

А када је настала ноћ, пошто су се сви опростили и били благословени од 

њега, отидоше у ћелије да врше службе и да се мало одморе. А ја и једнога 

јереја оставих са собом, па остадосмо код њега сву ту ноћ. 

А када је дошла поноћ, утиша се блажени старац, и више ми није говорио. 

А када је настала ноћ, пошто су се сви опростили и црквена служба, одмах 

се просветли лице блаженога старца, и, подигавши очи к небу, рече: 

– Хвалите Бога међу светима његовим, хвалите га и на тврђи силе његове! 

А ја му рекох: 

– Кога виде те говориш? 

А он погледавши на ме, рече ми: 

– Хвалите га и на силама његовим, 

хвалите га и по премногој владавини његовој! 

И пошто је ово рекао, одмах испусти свој пребожаствени дух и усну у 

Господу. 

А ја павши на лице његово плаках горко и дуго, и уставши благодарих 

Бога, видевши овакав крај овога преподобног мужа. 

Чувши за то сви стадоше долазити па се дивљаху просветљености лица 

његова, и говораху: 

– О, блажени Симеоне, који си се удостојио да видиш такво виђење на 

крају, Владику светога како ти даје благодат за подвиге трудова твојих! Зато 

си, веселећи се, изрекао слатки глас при изласку душе твоје: 

раса – горња монашка одећа 

рогозина – груб покривач од 

рогоза, хасура 

провиђење – по религијском 

схватању деловање 

божанског бића; примисао 

јереј – свештеник 




181

Извор: 

Свети Сава. Сабрани списи. 

Приредио проф. др 

Димитрије Богдановић. 

Превели Лазар Мирковић и 

Димитрије Богдановић. 


задруга, Просвета, 1986, 

стр. 107–115. 

„Хвалите Бога међу светима његовим, 

хвалите га и на тврђи силе његове, 

хвалите га и по премногој владавини силе његове.” 

Блажен ћеш бити свуда, зато и блажени глас изрекао јеси! 

И после тога, преподобно тело његово узевши, са чашћу постависмо га 

посред цркве, као што је обичај. 

Када се свршила јутрења и када су се сабрали безбројни монаси, почеше 

часно појати уобичајене песме око преподобнога тела, и извршише речено: 

„Они који се боје Господа, славе га.” И тако многи народи тада дођоше 

да му се поклоне и да га са великом почашћу опоју. Појали су прво Грци, 

потом Иверци, затим Руси, после Руса Бугари, потом опет ми, његово стадо 

сакупљено. 

Када је прошло време после литургије и када се свршила сва уобичајена 

служба, сви целиваше преподобно тело. А ја грешни обујмивши блажено 

тело положих га у нови гроб, као што ми беше заповедио и испуних заповест 

његову. 

Пошто се скупило мноштво монаха, нисам их отпустио све до деветога 

дана, служећи му службу свакога дана. 


1. Које сцене из живота Светог Симеона Немање су приказане у овом одломку из 

житија? Размисли и објасни какву улогу оне имају у доживљавању Симеоновог 

лика и карактера. Који су те Симеонови поступци изненадили и задивили? 

Због чега? У којима од њих запажаш испољавање снажне привржености вери 

и хришћанском животу? Који подаци се могу сматрати историјски важним? 

Зашто? У којим сценама из одломка долазе до изражаја литерарна (естетска) 

својства текста? Излагање поткрепи одговарајућим примерима. 

2. Чиме је Симеон био мотивисан да напусти владарски престо и замонаши се? 

Протумачи гледишта којима Сава образлаже очеве одлуке и приказује његове 

поступке. Како се Симеон понашао у манастиру? Уочи сцену која се истиче 

лепотом описа природног амбијента. Каква Симеонова духовна стања и 

расположења сугестивно дочарава ова слика? 

3. Прикажи Симеонове подвиге. Издвој исказе, приповедне коментаре и 

конкретне сцене у којима долазе до изражаја доброчинства, марљив рад и 

ктиторске активности. Установи која га дубља мотивација подстиче да живи и 

ради у вери. Какав став о улози цркве и вере Симеон непосредно испољава у 

овим сценама? 

4. Пажљиво проучи сцене Симеоновог боловања и самрти. Које одлике 

карактеристичне за житија препознајеш у њима? Анализирај животне 

поуке које је Симеон упутио Сави. Шта им је заједничко? У којима од њих 

182 




препознајеш хришћанска гледишта, а у којима универзална хумана и племенита 

начела? У Симеоновим и Савиним монолозима запази и протумачи елементе 

стила плетеније словес. Илуструј своја запажања конкретним примерима. Какву 

улогу остварују понављања, сликовити епитети и набрајања? Које су Симеонове 

поуке посебно привукле твоју пажњу? Због чега? 

5. У каквим околностима Симеон дочекује смрт? Због чега је владарску моћ и 

страхопоштовање радо заменио духовним богатством, убогошћу и скрушеношћу? 

О каквој снази и смислу вере говоре Савина запажања о Симеоновим самртним 

часовима? 

6. Издвој речи које Симеон саопштава у предсмртном часу. О чему оне сведоче? 

Зашто поручује да треба славити Бога? Какву важну спознају саопштава сину 

и другим монасима? Због чега Симеонов издах није тренутак смрти већ знак 

посвећења? 

плетеније словес – 

назив за стил текстова 

средњовековне 

књижевности који се 

препознаје по богатој 

лексици, синонимима, 

сликовитим епитетима 

и набрајањима 


• У српској средњовековној књижевности житија су била посебно популаран 

и естетски успео књижевни облик. Упознај ауторе и наслове неких од наших 

најпознатијих дела житијне књижевности од 13. до 15. века и касније. У 

договору са наставником нека од њих прочитај у целини или одломцима. 

Спреми се да на једном од часова реферишеш о њиховој садржини, одликама и 

битним уметничким својствима. 

Табела 20. Дела житијске књижевности од 13. до 15. века и касније 

13. ВЕК 14. ВЕК 15. ВЕК И КАСНИЈЕ 

Свети Сава: Житије Светога Симеона 

Немање 

Данило Други: Житије краља 

Драгутина 

Григорије Цамблак: Житије краља 

Стефана Првовенчаног 

Доментијан: Житије Светог Саве 

Данило Други: Житије краљице Јелене 

Константин Филозоф: Житије деспота 

Стефана Лазаревића 

Доментијан: Житије Светог Симеона 

Данило Други: Житије краља 

Милутина 

Димитрије Кантакузин: Живот и 

пренос моштију Јована Рилског 

Теодосије: Житије Светог Петра 

Коришког 

Непознати Данилов ученик: Житије 

краља Стефана Дечанског 

Патријарх Пајсије Јањевац: Житије 

Стефана Првовенчаног 

Теодосије: Житије Светог Саве 

Непознати Данилов ученик: Житије 

архиепископа Данила Другог 

Патријарх Пајсије Јањевац: Житије 

цара Уроша 




183

Теодосије Хиландарац 

Житије Светог Саве 


Црквена поезија има 

пригодан карактер 

– она је писана у 

литургијске сврхе. 

Садржај и начин 

одвијања црквене 

службе утврђују се 

типиком. То је зборник 

текстова (правилник) 

којим се описује и 

планира редослед 

вршења црквених 

служби (вечерњих и 

јутарњих литургија). 

Песме о одређеном 

светитељу или оне 

које су посвећене 

одговарајућем 

црквеном празнику 

умећу се, према 

утврђеном плану, у 

структуру службе. 

Основу службе чини 

канон, који је сачињен 

од девет песама, при 

чему се друга песма 

никада не изводи. 

Свака песма почиње 

строфом која се назива 

ирмос – узорна строфа 

која даје мелодијску 

(гласовну) основу 

свим осталим песмама 

из једне целине. 

После ирмоса следе 

тропари (обично их 

има четири). Службе 

посвећене светитељу 

понекад су укључиване 

и у садржаје житија. 

Кључне речи: типик, канон, црквена служба, ирмос, тропар 

Поред Доментијана, Теодосије је други најпознатији писац житија о Светом 

Сави. О њему има мало биографских података. Зна се да је био светогорски 

монах, а претпоставља се да је био Доментијанов ученик. Поред Житија Светог 

Саве, написао је и Житије Светог Петра Коришког, а сачуван је и текст његове 

похвале Светом Сави и Светом Симеону. Аутор је шест литургијских химни, по 

којима је био познат. 

Прочитај наредни кратки одломак из Теодосијевог Житија Светог Саве. Уочи 

и протумачи сцену Савиног бега у манастир. 

Испунивши се великом радошћу због овога, и нимало не одлажући, уђе к 

родитељима, украде отпуштење и замоли по обичају молитву и благослов, 

говорећи: 

– Господари моји, рекоше ми да у овој гори – и поменуо јој име – има 

много звери; ако нађем милост, ви ћете ме благословити и пустити да идем 

у лов. Ако закаснимо, немојте се љутити, јер сам чуо да тамо има много 

јелена. 

А отац његов, угађајући му, рече: 

– Нека је Господ с тобом, чедо, нека те благослови и исправи пут твој. 

И мати, као свака мати, загрли га и целива с љубављу, па га отпустише с 

миром, али му заповедише да се брзо врати. Јер не знађаху да неће тражити 

јелене, /Јелен у Библији означава душу која жуди за Богом./ већ извор 

живота, Христа, да њиме напоји ујелењену душу своју, распаљену огњем од 

чежње љубави његове. 

Да би уверио родитеље, посла у гору ловце, и сам опремљен да гони 

звери, рекавши: 

– Чекам вас под гором до ујутро. 

А када наста ноћ, и благородни што се с њим весељаху поспаше, са мало 

својих људи који су чували тајну његову, за водича Бога са иноком имајући, 

бегом бежећи побеже. 

Извор: 

Теодосије: Житија. Прилагодио са српскословенског језика Лазар Мирковић. 

Редакција превода проф. др Димитрије Богдановић. Приредио проф. др Димитрије 

Богдановић. 

Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1988. 

184 




Теодосије Хиландарац 

Служба Светом Сави 


Запази на који начин је Теодосије овај одлазак у лов уткао у прву песму другог 

канона. Уочи и друге песничке слике којима се дочарава и слави светитељев лик. 

Канон други, песма прва, глас осми 

Мени што хвалим ти живљење, 

ка Христу смелост стекавши 

из богатих ризница Духа 

капљу знања да пода ми, оче, молим се, 

достојно да похвалим те, хвале достојног. 

Из корена доброг 

још бољи изданак изниче, 

богосазнања водама напајан 

и плод миомирисан јави се, 

живљењем својим од младости, богоносе, 

срца и душе појаца веселиш. 

О, премудрог ти богоразума 

којим завара траг оцу свом 

ловом на јелене, 

Христу, оче, ујеленивши душу своју 

његовом љубављу жежен, 

ка источнику бесмртија 

њему притекао јеси. 

Ка небеским лепотама изнад ума 

љубављу покретан, 

земаљске малолепности избегав, 

јелењим трком Христа заискао јеси, 

у жељеном од њега, Саво оче, не превари се... 

Превео 

Томислав Јовановић 

(превод у рукопису) 

богоносан – онај који носи 

бога у себи, побожан 

источник – извор 

бесмртије – бесмртност 

Манастир Ксиропотам 

на Светој гори 




185


1. Запази ставове и расположења лирског субјекта у првој строфи. Коју 

карактеристичну улогу средњовековног аутора препознајеш у лирски 

саопштеним гледиштима? Какву молбу он упућује Богу? Протумачи како се 

молбеним тоном велича лик свеца који ће бити опеван. У којим још стиховима 

уочаваш искрено дивљење лирског субјекта према светитељевом лику? 

Припреми се да их свестрано протумачиш. 

2. Проучи уметничку улогу апострофирања у одломку из службе. Коме се све 

лирски субјекат обраћа? Запази тон и став обраћања. О каквим ставовима, 

гледиштима и доживљајима сведоче апострофирања Бога и светитеља од стране 

лирског субјекта? Поткрепи своја запажања одговарајућим примерима из 

песме. 

3. Које се животне околности и врлине означавају као важне у светитељевом 

лику? Зашто је он изданак доброг корена? Протумачи уметничку снагу 

песничке слике у којој су раст и развој Савине вере приказани метафором 

биљке. Чиме је она негована? Како плодотворни дух делује на доживљаје и 

расположења верника? Протумачи симболику мириса и звукова у песничким 

сликама. Зашто се управо њима дочаравају лепота, снага и својства верских 

осећања? 

4. Протумачи симболику мотива јелена у служби. Какав се лирски паралелизам 

формира између Саве, оца кога је заварао, јелена и Бога? Напустивши дом и 

родитеље, где и код кога је Сава дошао? На који начин се љубав према родитељу 

преобликује у љубав према вери и Богу? Какво схватање божанске љубави 

лирски субјекат уноси у песму? Свестраније образложи своја гледишта. Због 

чега су небеске лепоте приказане као узвишене у односу на земаљске? Каква 

виђења света и постојања доносе стихови Теодосијеве службе? 


Свети Еустахије, гравира, 

13. век 

Симболика јелена 

Јелен има разноврсну и богату симболику у многим културама. Свима је 

заједничко то да се јелен сматра симболом племенитости, чистоте, снаге 

и плодности. Јелен је у културама многих хришћанских народа симбол 

краља и Христа. У средњем веку јелен је био обредна жртва лова, па се 

његова симболика непосредно повезује са симболиком лова. Према легенди, 

страствени ловац Еустахије одрекао се лова јер му се међу роговима јелена којег 

је ловио указао Христ и блистави крст. Тако се симболика јелена повезује и са 

хришћанским спасењем и врлинама. У хришћанској симболици његови рогови 

често представљају десет Божјих заповести. 

Запази на који се начин хришћанска симболика јелена повезује са Савиним 

ликом у служби. Тумачи узвишеност хришћанских врлина и идеала који се 

приписују светитељевом лику посредством мотива јелена. 

186 




Јован Деретић 

Културна историја Срба 

Кључне речи: Немањићи, генеалогија, културна историја, историја уметности, српски 

манастири 

Немањићи 


Стефан Немања био је последњи у низу рашких великих жупана и 

родоначелник династије владара који су се по њему назвали Немањићи. 

[…] Немањићи нису нова династија по пореклу него по значају који 

су имали у српској историји. […] У време његовог рођења Немањини 

родитељи били су у прогонству у Зети. Он је рођен у месту Рибници, у 

данашњој Подгорици. Са променом прилика његова породица се враћа 

у Рашку. Био је најмлађи од четворице браће те су отуда његови изгледи 

у политици били најмањи. Али Немања подсећа на трећег царевог сина 

из народних прича који, као најмлађи, својом вредношћу мора да освоји 

првенство које су његова браћа стекла рођењем, да покаже да има предност 

над њима, односно да докаже да је најбољи, и онај којем увек на крају после 

свих искушења треба да припадне царска круна. […] 

Након великих имена којима почиње историја епохе Немањића долази 

неколико мањег формата. Стефан Првовенчани умро је 1227. У наредних 

педесетак година владала су његова три сина: најпре најстарији Радослав 

(до 1234), затим средњи Владислав (до 1243) и, на крају, најмлађи Урош, 

чија је владавина најдуже трајала (1243–1276). (Пада у очи да су у лози 

Немањића на сличан начин као у лози старозаветних праотаца млађи 

синови по правилу добијали предност над старијима: Немања над своја 

три старија брата, Стефан Првовенчани над Вуканом, а РасткоСава над 

обојицом, Владислав над Радославом а Урош над обојицом, од Урошевих 

синова, млађи Милутин над старијим Драгутином, од синова краља 

Милутина Стефан Дечански над старијим полубратом Константином, 

тако да је линија наслеђивања, све до Стефана Душана, ишла преко млађих 

или најмлађих синова). Прва два сина Стефана Првовенчаног показала 

су се као слаби владари и несамосталне личности. Радослав, будући да су 

му и мајка и жена биле Гркиње, водио је прогрчку политику, ослањајући 

се на Епирско царство као на моћног суседа. О значајном степену његове 

образованости сведоче теолошка питања која је упутио ученом Грку 

Димитрију Хоматијану, охридском архиепископу. Карактеристично је да 

се он није обратио свом стрицу Сави, српском архиепископу, него управо 

његовом противнику који се супротстављао аутокефалности српске цркве 

жупан ‒ поглавар/управитељ 

жупе, средњовековне 

административне области 

родоначелник ‒ онај од којег 

потиче род, зачетник рода 




187

скршен ‒ сломљен, 

поломљен, уништен 

стагнирати ‒ не 

напредовати, стати/стајати у 

развоју 

свргнути ‒ скинути, збацити 

с власти 

Краљ Милутин, фреска 

из манастира Грачаница, 

14. век 

и како показује једно сачувано писмо, оштро нападао Саву. […] Нови 

краљ Владислав, ожењен бугарском принцезом, владао је ослањајући се на 

Бугарску која је у то време била најмоћнија држава на Балкану. Али када је 

моћ Бугарске услед татарске инвазије скршена, дошло је до нове промене 

на српском престолу и краљ је постао трећи, најмлађи брат Урош I, који је 

најдуже и најбоље владао, па су га историчари назвали Великим. […] 

Период од Немањиних Ђурђевих Ступова, живописаних око 1175. 

до манастира Градац, задужбине краљице Јелене, подигнутог око 1275, 

представља први велики век у историји српске уметности, пре свега 

архитектуре и сликарства. Врхунац архитектуре овог доба је Немањина 

Студеница. Иако су остали манастири, изграђени све до Милутиновог 

доба, били изузетне архитектонске лепоте, не могу се поредити са 

Студеницом. Али у сликарству настављен је успон започет студеничким 

фрескама (1208/9) и управо је у овом периоду, када је Србија политички 

стагнирала, старо српско сликарство достигло врхунац у свом развитку 

тако да се о овом времену може говорити као златном добу у историји 

нашег фрескосликарства. У то време подигнути су манастири с најлепшим 

фрескама: Милешева код Пријепоља, задужбина краља Владислава, Морача 

близу Колашина, задужбина кнеза Стефана, сина Вукановог, Храм светих 

апостола у Пећи, задужбина архиепископа Арсенија и Сопоћани код Новог 

Пазара, задужбина краља Уроша I. Фреске у та четири манастира заједно 

са студеничким фрескама учиниле су XIII век највећим веком у историји 

нашег сликарства. […] 

Централна личност на политичкој сцени Србије у то доба био је млађи 

син краља Уроша I, краљ Стефан Урош II Милутин (1282–1321). Он је 

био неимар политичке и економске моћи државе, и као највећи градитељ 

међу нашим старим владарима посредно заслужан и за њен уметнички 

процват. За његову улогу индикативна је и једна неповољна околност: он 

није био једини владар у земљи. У том периоду Србија је имала два краља, 

Драгутина и Милутина. Најпре је на власт и то насилним путем дошао 

Стефан Драгутин пошто је уз помоћ Мађара свргнуо свог оца Уроша. 

Био је то чин који је наишао на неодобравање у земљи, против тога су 

биле и црква и краљица мајка Јелена. Владавина новог краља, започета 

у тако несрећним приликама, била је праћена неуспесима у ратовању с 

Византијом и окончана личном несрећом владаревом: после пада с коња 

сломио је ногу што је схватио као божју казну за грех почињен према 

оцу. После шестогодишње владавине (1276–1282) одрекао се власти 

у корист свог млађег брата. Задржао је само северне области Србије 

којима је његов таст, мађарски краљ, додао простране поседе на својој 

188 




територији као феуд и на том подручју владао је све до своје смрти (1317) 

као сремски краљ. У споразум између два брата ушла је одредба да линија 

наслеђивања треба да иде преко Драгутина, што Милутин није имао 

намеру да испуни. Између два краља и касније је долазило до сукоба и 

међусобних ратова што је довело до поделе државе. Део државе додељен је 

на управу и краљици Јелени (Зета, Травунија, горњи Ибар) која је такође 

наступала као самосталан владар. Чак су се јавила и два имена за државу: 

у једном западном документу Драгутинова држава названа је Србијом, а 

Милутинова Рашком. Унутрашње прилике у земљи биле су врло сложене, 

пуне напетости, бремените сукобима, тако да је била потребна велика 

вештина владати и одржати се на власти и, уз то још, јачати земљу и 

учинити је на крају најмоћнијом државом у региону. 

феуд ‒ имање, земља, посед 

који су средњовековни 

владари давали племићима у 

наследну својину 

бременит ‒ овде: оптерећен 

Извор: Јован Деретић. Културна историја 

Срба. Београд: Филолошки факултет; 

Крагујевац: Нова светлост, 2001, стр. 64–92. 

Манастир Милешева 

Манастир Студеница 


1. Подвуци у тексту реченицу која представља субјективни став аутора овог текста 

о Стефану Немањи. 

2. На основу података из текста, нацртај генеолошко стабло чланова породице 

Немањић. 

3. Издвој из текста цркве и манастире и њихове ктиторе, па потражи на 

географској карти Србије где се налазе Сопоћани, Милешева, Морача, Ђурђеви 

Ступови и Бањска. 

4. Ко се, од личности поменутих у овом тексту, супротстављао аутокефалности 

српске цркве? 

5. Ког владара из породице Немањић су називали сремским краљем? 

6. Укратко усмено образложи своје мишљење, служећи се подацима из овог текста, 

о томе зашто Радослав и Владислав нису били успешни владари. 




189

Добрило Ненадић 

Доротеј 


Кључне речи: роман, Доротеј, средњи век, судбина, наративна структура 

Прича о калуђеру-исцелитељу у доба средњовековне Србије, човеку високих 

моралних квалитета, чије доброта и љубав превазилазе границе епохе краља 

Милутина, била је својевремено најчитанија књига на просторима бивше 

Југославије. 

„Појава Доротеја била је вишеструко изненађење, чак мало књижевно чудо у 

српској књижевности. То је прво дело човека (агронома) којем литература није 

била занимање, па ипак ништа у овом роману не подсећа ни на почетништво, 

ни на недоученост. Посредно присуство главног јунака може се највише осетити 

у језику књиге, то јест у говору бројних приповедача, и готово да нема тумача 

Ненадићевог романа који није истакао лепоту његовог језика.” 

Проф. др Александар Јовановић 

Пред тобом је одломак из романа Доротеј Добрила Ненадића. Ово је роман 

посебне наративне структуре јер сами јунаци, њихова размишљања и лични 

доживљај света чине основу приповедања. Овде ћеш упознати неке од њих, као 

и начин на који се гради слика средњовековног света кроз однос религиозног и 

свакодневног, духовног и физичког. 

ДИМИТРИЈЕ 

Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета. Све је онда било тако 

необично: и тај дан, и он, и Мртваја вир. Долазио сам ту много пута и 

раније и доцније, али ми се никада вода није учинила тако бистром и 

топлом као тога дана. Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по 

подне падати киша. Тога се сећам јер сам се дуго двоумио да ли уопште 

да идем на Мораву или да се завучем негде у хладовину и да одремам 

док оморина не прође. Ипак сам отишао јер су проклете муве биле 

несношљиве; зујале су ми око носа као око какве цркнуте мачке. 

Доротеја сам затекао на купању. Најпре сам угледао његово мршаво 

кљусе како куња привезано за јову. Крај кљусета, на три-четири корака 

даље, лежао је самар преко кога је била пребачена мантија. Вир је био 

миран и гладак, сунце је блештало по лењој води. Жмиркао сам, зраци су 

ми ровали по зеницама, требало је да прође неко време пре него што се 

навикнем на такав блесак. Пожелео сам да се вратим у полутаму шуме из 

које сам изашао на врелу песковиту обалу. Тада сам угледао Доротеја. 

Изронио је из воде. Дуга жута коса прекрива му очи, па мора да је склони 

да би ме видео. Био је наг, опаљен сунцем. Ћутао је неко време, дубоко 

190 




дишући, отирао браду и равнао бркове. Тад упита за манастир Вратимље. 

Кад рекох да сам отуд, он се прво обрадова а затим збуни. Чинило се да га 

је срамота што га затекох у тако недоличном стању. Рече да се упутио онамо 

по заповести епископа моравичкога Евсавија. Упита ме и за нашег игумана 

Макарија. Одговорих да је игуман тешко болестан. 

МАКАРИЈЕ 

Само ја знам да је Доротеј стигао овамо да ме излечи. Остали верују како 

га је епископ послао да би повећао број писмених калуђера у овом крају. 

Кријем од њих истину. Прибојавам се Прохорове злобе. Казаће: уплашио се 

старац смрти, сувише му је стало до живота. 

епископ – црквени поглавар 

једне веће области 

ПРОХОР 

Кад су њих двојица, Доротеј и Димитрије, ушли на манастирску капију 

био је већ увелико сутон. Наспрам задњег треперења западне светлости 

видео сам само њихове сенке. Један је био плећат и висок. Сенку оног 

другог, скврчену, кривоногу и грбаву и сувише сам добро знао. Оно 

снажно, здраво тело не приличи монаху. Приличи војнику и орачу, али 

никако не и монаху. 


Помогао сам му да скине пртљаг с коња. Упалио сам жижак у ћелији 

која је за њега била одређена, затим смо почели да вадимо из бисага оно 

што је донео. Имало је ту свега: тиквица са некаквим семењем, врећица 

са осушеним корењем биља, сувим стабиљкама и цветовима, разних 

посуда од дрвета, глине и бакра. Имао је и неке забелешке на избељеној 

овчијој кожи, које је брижљиво увезао опутом. Рекао ми је да је задовољан 

смештајем. После сам отишао и донео му вечеру: бареног боба, печене 

рибе, пшеничног хлеба и ракије. Није хтео да пије ракију. Рече како му 

ракија не прија. Не воли њен укус. 

ПРОХОР 

Изгледа да је Доротеј видар из ариљског манастира и да је дошао овамо 

да излечи игумана. Дакле, игуман је кришом од нас послао поруку епископу 

Евсавију да му пошаље неког вештог травара који би га спасао скоре смрти. 

Препао се стари. Ја сам и раније код њега примећивао неке настраности. 

Гледао би некуд у празно, не обраћајући пажњу на оно што би му говорио. 

Једно ми није јасно: траваре сам обично познавао као старије људе, 

махом старце. Овај нема више од двадесет и пет година. 




191

жижак – најмањи извор 

светлости; свећица, мала 

лампа; фитиљ у кандилу 

бисаге – двострука торба 

која се обично пребаци 

преко седла или се носи о 

рамену 

опута – тања кожна врпца 

којом се плету опанци 

(сељачка лака обућа од коже 

или гуме која се притеже око 

ногу) 

мемла – влага; влажан, 

устајао ваздух, зрак 

МАКАРИЈЕ 

Почео сам пре два дана да пијем напитке које ми справља наш нови брат 

Доротеј. Осећам се већ мало боље. 

Бол у утроби ми је уминуо. Ако овако потраје, смоћи ћу снаге да се 

дигнем из постеље, па можда и да изађем из ове мемле у којој се гушим. 

Волео бих да још који пут прошетам ливадама око Мораве, ћувицима Диља 

и пропланцима Градине. Да ли много иштем од тебе, Господе? 


Нисам га омрзао. То је чудно. Мислим да се то десило због тога што се 

он одушевио мојим рукописом. Показао сам му препис јеванђеља, који 

сам радио за епископа. Рекао ми је да су то најлепше исписане странице 

које је до сада видео. Знао сам да претерује, да је лепо васпитан човек и ето 

показује своју учтивост. Но свеједно, опет морам да признам да ми његове 

похвале годе. Није био од оних ништарија које човека мере од главе до пете 

и при том цокћу језиком од чуђења да таква наказа уопште негде постоји. 

Збиља, Доротеј ме је гледао сасвим равно у очи и ја у његовом изразу нисам 

примећивао ни најмању сенку нелагодности. Други би обично одвраћали 

поглед од мене. Доротеј је, напротив, целог дана са мном разговарао о свему 

и свачему. Ја бих видео да сам му био на сметњи. Ја бих то свакако видео. 

Извор: Добрило Ненадић. Доротеј. 



1. Шта све из овог кратког одломка из романа сазнајеш о 

Доротеју? Обрати пажњу на то шта различити јунаци 

запажају као битно у вези са њим. 

2. Прочитај роман у целости, па забележи у свеску своја 

запажања о средњовековној Србији у доба краља 

Милутина. 

3. Постави се у улогу књижевног критичара, па образложи 

зашто роман Доротеј и после 40 година од свог настанка 

доживљава нова издања. 

Успон ка манастиру, Ђорђо 

де Кирико, 1908. 

192 




Јефимија 

Кључне речи: похвала, молитва, примењена уметност, палеографија, текстологија 

Животне околности, карактерне особине и хришћанске врлине учиниле су да 

делатност и стваралаштво монахиње Јефимије (око 1350 – после 1405) постану 

истакнута појава наше средњовековне књижевности. Као кћи угледног властелина, 

у световном животу Јелена, удала се за деспота Угљешу Мрњавчевића, владара 

јужне српске државе Рас. Стабилан породични живот и владарски друштвени 

положај нису дуго трајали: најпре је остала без оца, потом без четворогодишњег 

сина, а у Маричкој бици (1371) погинуо је и њен супруг. Када је дошла у државу 

кнеза Лазара, сматра се да је већ била замонашена под именом Јефимија. 

Лазарева погибија на Косову значила је за Јефимију губитак великог заштитника. 

Историчари сматрају да су њен карактер, духовно искуство, посвећеност, мудрост 

и образовање имали значајну улогу на двору кнегиње Милице у данима након 

Косовске битке. Претпоставља се да је 1398. године, заједно са замонашеном 

кнегињом Милицом (Јевгенијом), ишла на Бајазитов двор да оправда младог 

Стефана Лазаревића, који је био оптужен за издају. 

Сачувана су три Јефимијина текста: Туга за младенцем Угљешом, Мољење Господу 

Исусу Христу и Похвала Светом кнезу Лазару. Јефимија је текстове израђивала у 

различитим материјалима. Текст Туге за младенцем Угљешом урезан је у иконицу. 

Саборној цркви у Хиландару даровала је завесу за иконостас, на којој је, уз ликове 

Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог, извезла текст молитве Христу. 

Свакако најпознатији Јефимијин рад јесте текст похвале извезен на покрову за 

ћивот са моштима кнеза Лазара, који је монахиња даровала манастиру Раваница. 

Текст похвале је настао 1402. године. Извезен је сребрном позлаћеном жицом 

на пурпурној свили. У средњовековној књижевности био је чест случај да се 

књижевноуметнички текст изводи у материјалу, али је ретко 

када оствариван такав склад између ликовног израза и смисла 

текста као што је то био случај са Јефимијиним радовима. 

Зато се често истиче да је Јефимијина похвала изузетно дело 

средњовековне књижевности, али и врстан пример дела 

примењене ликовне везиљске уметности. 

Јефимијин вез, 

покров за ћивот са 

текстом Похвале 

Светом кнезу Лазару 

из 1402, Музеј СПЦ 

у Београду 


Посматрај изглед покрова. Уочи какве визуелне утиске 

изазивају складни односи боје слова и материјала. Запази 

орнаментални украс који уоквирује текст. Како он доприноси 

складности и лепоти изгледа покрова? Поред умешности и 

везиљског знања, шта је још потребно да би се израдили украси 

и цео рукопис? 

Проучи рукопис на покрову, изглед и густину слова у 26 редова. 

Зашто су она повремено неуједначена? 




193


Похвала Светом кнезу Лазару 

(препис) 

Пред тобом се налази препис текста Јефимијине Похвале Светом кнезу 

Лазару у изворном облику. Посматрај и проучи изглед слова. Сазнај од 

наставника њихову гласовну вредност. Многе речи писане су скраћено ради 

уштеде материјала и због честог понављања појединих речи. 

Крст на почетку текста је у служби инвокације. Инвокација 

је чест поступак започињања књижевних текстова, 

формулативни (устаљен) образац, који ти је, на пример, 

добро познат из народне епике (Боже мили, чуда великога). 

Често се у инвокацији песник обраћа музи, божанству, 

тражећи инспирацију или се захваљујући за надахнуће. У 

средњовековној књижевности најчешће су инвокације Бога. 

Старе рукописе проучавају различите науке, у зависности 

од предмета истраживања. Историчари у њима трагају за 

изворима и подацима, док их филолози анализирају као 

сведочанства о развоју језика. Палеографија је наука која 

се бави проучавањем старих писама. Палеографи настоје 

да датирају рукопис, као и да утврде разлоге његовог 

настанка. Ова наука проучава и материјале којима се 

писало. Уобичајено је разликовање латинске и словенске 

палеографије. Док прва проучава рукописне заоставштине 

латинског језика, словенска палеографија се бави писмима 

Словена. 

Палеографију треба разликовати од текстологије, која 

се бави утврђивањем аутентичног облика књижевног, 

историјског, научног или неког другог текста. За проучаваоце 

средњовековне књижевности текстологија је посебно важна јер 

је понекад тешко утврдити ауторство дела. 

194 




(превод) 

У свему што је красно овога света васпитао си се од младости своје, 

о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом 

господом земаљском крепка и славна показа се. Господствовао си земљом 

отачаства свога, и свим што је добро развеселио си уручене ти хришћане, 

и мужанственим срцем и жудњом побожности изишао си на змију и 

непријатеља божанских цркава, расудив да не може трпети срце твоје да 

гледа хришћане отачаства ти потчињене Исмаилћанима, па ако у том не 

успеш, да се и обагриш крвљу својом и да се придружиш војницима цара 

небеског. Тиме су ти се обе жеље испуниле: и змију си убио, и мучења венац 

примио си од бога. 

И сада не баци у заборав драга ти чеда, која си сироте оставио одласком 

твојим. Јер, пошто си отишао у вечна небеска насеља, много туге и бољке 

обузеше драга ти чеда, и у великој тузи живот проведе, јер владају њима 

Исмаилћани, и треба нам свима помоћи твоје. Зато те молимо, моли се 

општему владици за драга ти чеда и за све који им с љубављу и вером 

служе, јер су великим јадима спутана драга ти чеда. 

Јер они који једу хлеб њихов дигоше на њих велику заверу, а твоја добра 

у заборав бацише, о мучениче. Ако си и прешао од живота овога, тугу и 

бољке чеда својих знаш, а као мученик слободе имаш (пут) ка Господу. 

Преклони колена твоја ка Господу, који те венчао мучења венцем, проси 

да драга ти чеда богоугодно проводе у добру дуговечни живот, моли 

да православна вера богато стоји у отачаству ти, проси да победилац 

бог да победу драгим ти чедима, кнезу Стефану и Вуку над видљивим 

и невидљивим непријатељима, јер, ако примимо помоћ од бога, теби 

ћемо хвалу и захвалност одати. Сабери збор својих сабеседника, светих 

мученика, и са свима помоли се богу који те је прославио: јави Ђорђу, 

покрени Димитрија, увери оба Теодора, узми Меркурија и Прокопија, и 

четрдесет мученика севастијских не остави, јер у њихову мучењу војују 

драга ти чеда, кнез Стефан и Вук, моли да им се да од бога помоћи. Дођи 

нам, дакле, на помоћ, ма где да си. 

На моје мале приносе погледај и за велике их сматрај, јер ти не принесох 

похвалу колико ти припада, већ колико ми је сила малога ми разума, 

зато и малу награду очекујем. Али ниси ти, о мили мој господине и 

мучениче, мало податљив био ни међу трошнима и маловечним, а колико 

више међу непролазним и великим, што си од бога примио, јер си мене, 

телесно туђинку међу туђинцима, хранио изобилно, а данас те молим да 

ме двоструко храниш и да утешиш буру љуту душе моје и тела мојега. 

Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети. 

крепак – истрајан, 

постојан, јак, снажан 

обагрити – обојити 

црвеном бојом 

Исмаилћанин – назив 

који је постао синоним за 

Турчина 

Стефан и Вук – синови 

кнеза Лазара. У време 

писања похвале они су као 

вазали служили у војсци 

султана Бајазита, кога 

је код Ангоре победио 

Тамерлан. 

Ђорђе – мисли се на светог 

ратника Георгија 

Димитрије – свети ратник 

великомученик, кога 

је 306. године погубио 

Максимилијан 

Оба Теодора – мисли се 

на свете ратнике Теодора 

Стратилата и Теодора 

Тирона 

Меркурије и Прокопије – 

страдали свети ратници 

четрдесет мученика – 

римски војници који су 

320. године убијени у 

Севастији због исповедања 

хришћанске вере 

усрдно – искрено, 

љубазно, срдачно, топло 

Извор: 

Јефимија. Књижевни 

радови. 

Приредио Ђорђе 

Трифуновић. 

Крушевац: Багдала, 1992, 

стр. 49–52. 




195


метафора – стилска 

фигура, пренесено 

казивање настало из 

поређења по сличности 

Кнез Лазар, Ђура Јакшић, 

1857–1858. 

1. Које теме, мотиве и топосе средњовековне књижевности запажаш у 

Јефимијином тексту похвале? Издвој их и тако илуструј своја запажања. Какве 

утиске изазивају код тебе тон и лиризам текста? Означи у тексту исказе, мисли 

и гледишта монахиње које посебно снажно доживљаваш. 

2. Каквим се, у експозицији похвале, приказује лик кнеза Лазара? Која се његова 

дела посебно истичу? Протумачи метафору која приказује Лазареву одлуку да 

се супротстави турској сили. Објасни њену уметничку функцију. Зашто је Лазар 

приказан као победник и на земљи и на небу? 

3. У каквим стваралачким околностима настаје ова похвала? Издвој делове текста 

у којима се те околности непосредно приказују. Објасни уочене алузије и 

протумачи њихов утицај на садржину, мотиве, тон и атмосферу похвале. 

4. Каква молба се упућује Лазару? Зашто се сматра да је моћ његове молбе 

делотворна? Уочи у којем делу текста су присутна набрајања. Какву уметничку 

улогу она имају? Која духовна расположења приповедача дочаравају набрајања? 

Запази шта је заједничко свим ликовима светитеља који се помињу у тексту. 

Зашто се у молитви Лазар позива да окупи управо ове светитеље? 

5. Каква се гледишта уводе у завршном делу текста? О каквој 

хуманој снази Лазаревог лика сведоче Јефимијине речи? 

Зашто је њена молба „двострука”? Запази исказ којим се 

дочаравају снажни доживљаји на крају текста. Протумачи 

снагу сликовитости тог Јефимијиног исказа. Шта њено 

„приношеније” чини нарочито драгоценим? 


• У култури средњег века положај жене је углавном 

био изван актуелног друштвеног живота. Јефимија 

је, не само у нашој средини, јединствена и по 

својим активностима и по својим делима. 

• Размисли чиме је био условљен положај жена 

писаца у старој књижевности. Размотри 

социолошке, социјалне, обичајне и друге 

околности које су се одражавале на стваралачке 

активности жена. 

• Прочитај и друге текстове монахиње Јефимије. 

Спреми се да их на часу прикажеш и да о њима 

разговараш са одељењем и наставником. 

196 




Милан Ракић 


Кључне речи: средњовековна књижевност, инспирација, тема, Јефимија, Милан Ракић 

Милан Ракић (1876–1938), српски књижевник, песник и дипломата, о ком ћеш 

више сазнати у старијим разредима, био је инспирисан лепотом Јефимијиног 

лика и дела, које је овековечио у истоименој песми. За његов песнички израз, 

поготово у погледу технике, чувени књижевни критичар Јован Скерлић рекао је 

да је „последња реч уметничког савршенства”. 

Јефимија, ћерка господара Драме 

И жена деспота Угљеше, у миру, 

Далеко од света, пуна верске таме, 

Везе свилен покров за дар манастиру. 

Покрај ње се крве народи и гуше, 

Пропадају царства, свет васколик цвили. 

Она, вечно сама, на злату и свили 

Везе страшне боле отмене јој душе. 

Векови су прошли и заборав пада, 

А још овај народ као некад грца, 

И мени се чини да су наша срца 

У грудима твојим куцала још тада, 

И у мучне часе народнога слома, 

Кад светлости нема на видику целом, 

Ја се сећам тебе и твојега дома, 

Деспотице српска с калуђерским велом! 

И осећам тада да, ко некад, сама, 

Над несрећном коби што стеже све јаче, 

Над племеном које обухвата тама, 

Стара Црна Госпа запева и плаче... 

Милан Ракић. Јефимија. Избор и предговор 

Зоран Гавриловић. Нови Сад: Матица 

српска; Београд: Српска књижевна задруга, 

1970, стр. 127 


1. Објасни зашто песник Милан Ракић Јефимију назива „деспотицом српском с 

калуђерским велом”. 

2. Који период српске историје Ракић повезује с временом у којем је живела 

Јефимија? Пронађи стихове у којима се та веза истиче. 

3. Наведи разлоге Јефимијиног очаја и плача. Како се она уметнички изражава? 

4. Истражи у књизи Културна историја Срба Јована Деретића чија је ћерка била 

Јефимија. 

5. Којим стихом је цела песма испевана? Пронађи места цезуре у Ракићевим 

стиховима. 

Монахиња Јефимија, фреска 

из манастира Грачаница, 

14. век 




197

Слово о љубави 

Кључнe речи: процват српске средњовековне културе, мецена, Београд, ресавска 

школа, слово, посланица, писмо, цитат, алузијa 

Посланица је популарна 

форма средњовековне 

књижевности, а потиче 

још из античког доба. 

Текст Стефана Лазаревића 

писан је у форми 

посланице. 

Слово је дело краћег 

обима које развија 

одређену, у наслову 

истакнуту тему. У слову 

изостаје нарација, 

па се оно обогаћује 

реторичким умећем 

аутора да о теми пише 

промишљено, јасно, 

прегледно и сажето. 

Акростих је врста песме 

код које почетна слова 

стихова (строфа), читана 

одозго надоле, дају неку 

реч или смисаону целину. 

Појам акростих означава 

песму, али и саму реч 

која се добија читањем 

почетних слова. 

Процват феудалне српске државе у 14. веку одразио се на природу и својства 

књижевности. Осамостаљење и јачање државе били су сурово прекинути 

најездом Турака, а потом и исходима Маричке и Косовске битке. Друштвену, 

културну и духовну обнову Србија доживљава шездесетак година након слома 

на Косову, за време владавине Стефана Лазаревића. 

Обимни жанрови средњовековне књижевности, као што су житија, полако 

почињу да изостају, а појављују се кратке форме, као што су похвала, слово, 

запис, песма, посланица (писмо). Ова дела су обележена ауторском индивидуалношћу 

и лиризмом. 

Деспот Стефан Лазаревић (1377–1427) допринео je новом успону и процвату 

српске средњовековне културе. Као владар био је изузетно привржен 

духовности, културној делатности, уметности и књижевности. Подстицао је 

стваралаштво, био доброчинитељ и мецена многих уметника и настојао је да 

од Београда створи културну престоницу. У манастиру Манасија, деспотовој 

задужбини, на његов захтев активно су се преводила дела са грчког језика. 

Манасијска школа постаје у то време центар српске средњовековне писмености. 

Покровитељство Стефана Лазаревића имало је и дубље побуде будући 

да је и сам владар поседовао књижевни таленат и да се опробао као писац. 

Потписана су два деспотова дела: Слово љубве (Слово о љубави) и Надгробно 

ридање за кнезом Лазаром. У његове књижевне радове данас се убрајају и повеље 

(Повеља манастиру Хиландару, Повеља манастиру Милешеви, Повеља 

граду Београду, Повеља манастирима Тисмани и Водици), а утврђено је и његово 

ауторство Натписа на косовском мраморном стубу. 

Манастир Манасија, 

задужбина Стефана 

Лазаревића, 15. век 

198 




Деспот Стефан Лазаревић 

Слово љубве 

Јединствена и обједињујућа снага божанске љубави била је у основи 

деспотове инспирације током писања Слова љубве. Текст је писан у форми 

писма (посланице) и био је веома популаран. По свему судећи, првобитна 

верзија деспотовог Слова љубве, упућена конкретној особи, убрзо је постала 

образац писања посланице, што се види из дела текста „име рекавши”, у који 

је планирано уметање имена онога коме се спис упућује. Неки историчари 

књижевности претпостављају да је деспотов текст настао поводом његовог 

разлаза са братом Вуком. 

Стефан деспот, 

најслађему и најљубазнијему, 

и од срца мога нераздвојноме, 

и много, двоструко жељеноме, 

и у премудрости обилноме, 

царства мојега искреноме, 

(име рекавши), 

у Господу љубазан целив, 

уједно и милости наше 

неоскудно даровање. 

Лето и пролеће Господ сазда, 

као што и псалмопевац рече, 

и у њима красоте многе: 

птицама брзо, весеља пуно прелетање, 

и горама врхове, 

у луговима пространства, 

и пољима ширине; 

и ваздуха тананог 

дивним неким гласима брујање; 

и земаљске дароносе 

од мирисних цветова, и травоносне; 

али и саме човекове природе 

обнављање и веселост 

достојно ко да искаже? 

о наслову – у овом 

преводу дело је 

насловљено као Слово 

љубве; чест облик 

превода је и Cлово о 

љубави. Изворник је 

писан у акростиху 

(крајегранесије), па су 

почетна слова сваког 

сегмента, када се 

читају једно за другим, 

давала назив дела. То 

је сачувано и у овом 

преводу. Преводилац 

је текст приказао у 

облику ритамских 

низова, полазећи од 

ритамскореторичког 

склопа, графичке и 

интерпункцијске поделе у 

изворном тексту. 

име рекавши – на месту 

ове синтагме уписује 

се име онога коме је 

посланица намењена 

псалмопевац – мисли се 

на певача псалама, Давида 

земаљски даронос – дар 

(плод) земље 

травоносан – који је од 

траве 




199

Јован син громов – апостол 

и јеванђелист Јован (став 

из прве посланице Светог 

апостола Јована) 

љубави туђ – у којем нема 

љубави, без љубави 

Каин и Авељ – ликови 

браће из старозаветне Прве 

књиге Мојсијеве (Постање). 

Љубоморан због тога што 

је Авељева жртва била 

прихваћена, Каин је позвао 

брата речима „Изиђимо у 

поље” и убио га. 

Давид – библијски краљ 

Израела 

миро – мисли се на 133. 

псалм, у којем се слави 

лепота братског заједништва 

и љубави. Тај доживљај 

се сликовито пореди са 

мирисним уљем (миро) које 

тече на Ароновом брду, 

односно са росом на Ермону, 

која пада на Сионску гору. 

узљубити – почети волети, 

заволети 

незазорно – слободно, без 

страха и стида 

младићство и девство – 

младићко и девојачко доба 

„Духа Светога Божјега 

не растужујте...” – цитат 

из посланице Ефесцима 

апостола Павла 

Ово све, ипак, 

и друга чудна дела Божја, 

која ни оштровидни ум 

сагледати не може, 

љубав превазилази. 

И није чудо, 

јер Бог је љубав, 

као што рече Јован син громов. 

Варање никакво у љубави места нема. 

Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече: 

„Изиђимо у поље”. 

Оштро некако и бистротечно 

љубави је дело, 

врлину сваку превазилази. 

Љубав Давид лепо украшава, 

рекавши: „Као миро на главу, 

што силази на браду Аронову, 

и као роса аермонска, 

што на горе силази Сионске”. 

Узљубите љубав, 

младићи и девојке, 

за љубав прикладни; 

али право и незазорно, 

да младићство и девство не поредите, 

којим се природа наша 

Божанској присаједињује, 

да Божанство не узнегодује. 

Јер апостол рече: 

„Духа Светога Божјега не растужујте, 

Којим се запечатисте 

јавно у крштењу”. 

Бејасмо заједно и један другом близу, 

било телом или духом, 

но да ли горе, да ли реке 

Деспот Стефан 

Лазаревић, манастир 

Манасија, 15. век 

200 




раздвојише нас, 

Давид да рече: „Горе Гелвујске, 

да не сиђе да нас дажд, ни роса, 

јер не сачувасте Саула, 

ни Јонатана”! 

О безлобља Давидова, 

чујте цареви, чујте! 

Саула ли оплакујеш, нађени? 

Јер нађох, рече Бог, 

човека по срцу моме. 

Ветрови да се с рекама сукобе, 

и да се исуше, 

као за Мојсија море, 

као за Исуса судије, 

живота ради Јордан. 

Еда би се опет саставили, 

и видели се опет, 

љубављу се опет сјединили 

у самом Христу Богу нашем, 

Коме слава са Оцем, 

и са Светим Духом 

у бескрајне векове, 

А М И Н. 

Превео Јустин Поповић 

„Горе Гелвујске...” – цитат 

из Давидове тужбалице 

изречене поводом Сауловог 

самоубиства и погибије 

Јонатана на Гелвујској гори 

Саул – старозаветни 

јеврејски патријарх и краљ 

Јонатан – син краља Саула, 

Давидов близак пријатељ 

о безлобља Давидова – Саул 

је био љубоморан на Давида 

јер је овај био бољи ратник 

и желео је да га убије. Давид 

му је опростио и наведеним 

речима оплакао Саулову злу 

намеру. 

ветрови да се с рекама 

сукобе – стих је инспирисан 

библијском причом о Божјој 

заповести Мојсију, који је 

из Египта повео јеврејски 

народ. Он је разделио 

Црвено море и превео 

Јевреје. Тако су прешли реку 

Јордан, носећи са собом 

ћивот (ковчег) са Божјим 

законима. 

Извор: 

Стефан Лазаревић. Слово љубави. Избор текстова Божидар 

Милорадовић. 

Београд: Издавачка фондација Српске православне цркве 

Архиепископије београдскокарловачке, 2013, стр. 97–99. 




201



1. Поводом дела 

Спреми се да детаљно саопштиш доживљаје и утиске поводом овог дела. Чиме је 

оно посебно привукло твоју пажњу? Које су поетске слике појачано деловале на 

тебе? Због чега? Какве су асоцијације настајале под утицајем дела? 

2. Ко је писац, а ко читач? 

Које елементе посланице текст садржи? Шта је, ипак, надвисило карактер и тон 

обраћања карактеристичан за посланице и у први план ставило доживљај снажне 

емотивности? Због чега је изненађујуће сазнање о ауторовој историјској личности 

и природи текста који је створио? 

3. Лето и пролеће 

Запази и проучи мотиве из природе у тексту. Какву симболичну вредност имају 

поетске слике лета и пролећа? Због чега управо у овим годишњим добима снага 

и пуноћа природних лепота највише долазе до изражаја? Установи због чега 

су творачка дела Бога доведена у везу са лепотама годишњих доба. Шта је кроз 

стварање природе и природних лепота Бог непосредно исказао према људима? 

Посебну пажњу посвети проучавању поетског простора у описима природе. 

Прати како се слика природе шири од небеских до пољских пространстава. Који 

се још чулни утисци укључују у слику природе? Наведи их и протумачи њихову 

уметничку улогу и симболику. Зашто се благодeти природних лепота снажно 

доживљавају, али тешко приказују речима? Протумачи значење градације, која 

кулминира у трећем чланку. 

4. Свете речи 

Означи и издвој места на којима се у делу појављују конкретни мотиви из 

Библије. Шта се њима казује и тумачи? Какву уметничку улогу у овом тексту 

имају библијски мотиви? Које се вредности и својства љубави истичу и 

аргументовано доказују у одабраним библијским сценама? Зашто се свађе, разлази 

и најсложенији неспоразуми могу превазићи љубављу? Пронађи у тексту примере 

који сведоче да су за љубав значајни разумевање и опраштање. Којом је сценом 

приказана узвишена снага љубавног доживљаја? Зашто је управо љубав способна 

да подстакне људе на немогућа дела? 

5. Узљубити 

Какав је позив упућен младим људима? Запази који савети прате тај позив. 

Свестрано их протумачи. Како разумеш речи да се воле они који су „за љубав 

прикладни”? Тумачи снагу и лепоту хришћанског виђења и доживљаја љубави. 

6. Заједно 

Писање писма подразумева одсуство блиске и драге особе. Користећи аргументе 

из дела, утврди коме је све деспот могао да намени ову посланицу. Разматрај 

универзална значења његових ставова о љубави. У којим исказима је посебно 

истакнута општељудска потреба за љубављу и заједништвом? Које вредности 

уједињују оне који се воле? Спреми се да о својим ставовима говориш на часу. 

202 





Слово љубве садржи мноштво библијских цитата и библијских и митолошких 

алузија. Запази их и издвој. Припреми се да протумачиш њихову улогу у овом 

делу. Алузија представља песнички наговештај, недореченост, она поставља 

читаоце у активан положај, да трагају за значењима и смислом алузија. Откриј у 

којим је исказима овог дела алузија посебно изражена. Протумачи је. 


Поводом Слова љубве Стефана Лазаревића размишљај о схватањима љубави у 

делима средњовековних писаца. У даљем школовању сусрешћеш се са делима 

многих аутора који су били инспирисани љубављу и који су о њој писали на 

различите начине. Љубав јесте универзално осећање, али су се схватања о њој 

мењала. Размишљај о томе који су друштвени, политички, идејни и социолошки 

елементи утицали на различита схватања љубави, оданости, верности, 

заједништва. Нека ти Слово љубве буде подстицај за проучавање уметничког 

виђења љубави у епохи и књижевности средњег века. 

Припреми се да у форми посланице напишеш краћи 

текст о љубави, пријатељству, искрености, родољубљу 

или храбрости. Своју посланицу упути наставнику. 

Договори се о начину на који ћеш то учинити. Твоја 

посланица може бити написана и послата мејлом, али 

би требало да буде у складу са одговарајућом формом, 

као и да уважава језичку, стилску и правописну норму. 

Као и средњовековнo словo, нека и твој текст буде 

реторички сажет, јасан и оригиналан. Изнеси 

непосредно своје идеје поводом теме. Илуструј своја 

гледишта одговарајућим аргументима који ће бити 

убедљиви и занимљиви и подстицати на размишљање. 

Споменик деспоту 

Стефану у Деспотовцу, 

дело вајара Зорана 

Ивановића, 2007. 




203

Исповедна молитва из 14. века 

Кључне речи: средњовековна књижевност, молитва, исповест, 14. век, непознати аутор 

Исповедна молитва је дело српске средњовековне књижевности, које је 

написао непознати српски средњовековни песник (14. век). Ово дело издваја се 

својом лепотом. Песник у почетку говори о скрушености и самооптуживању, 

затим набраја своје грехове, признаје грешност и моли за опроштење. 

Маштовито и мајсторски употребљеним реторским фигурама, граматичко 

морфолошком римом, богатим језиком, променама ритма и симетричним 

низањем једносложних, двосложних, тросложних речи, као и бројним другим 

средствима, овај непознати српски средњовековни песник је досегао један од 

највиших језичких и стилских домета српске књижевности и поезије. 

Непознати 

Исповедна молитва 


уви – авај 

ва – у 

тисушта тисуштами 

и тми тмами – израз за 

бесконачно мноштво 

причаштеније – причест 

јелик – колики 

1 

О мне грешному, 

уви мне грешному, 

горе мне грешному, 

љуте мне грешному. 

Погибох ва гресех мојих, 

како ми се дети с грехи мојими, 

не губи ме, Господи, с грехи мојими, 

и не погуби ме с безакони мојими. 

Велици и мнози по истине 

моји греси и моја безаконија 

тисушта тисуштами и тми тмами 

пред тобоју, Господи, 

по все дни и по все ношти 

и по все часи сгреших ти, Господи, 

прости ме. 

Избави ме, Господи, 

горкија, љутија, злија 

и напраснија смрти 

и некраснија. 

Даруј ми, Господи, 

слзи покајанија, 

слзи покајанија, 

слзи умиљенија. 

Даруј ми, Господи, 

смрт и кончину благу 

с покајанијем и са слзами 

и са причаштенијем светих 

божествених 

и пречистих Христових тајин 

са исповеданијем чистим. 

Сгреших, Господи, 

прости ме за име твоје светоје, 

Господи, 

прости ме јелика ти сгреших 

ва все дни живота мојего 

и по все ношти и по все часи 

јелико от јуности мојеја 

и до старости. 

204 




2 

А се сут греси моји: 

љубодејаније, прељубодејаније, 

блуд, нечистота, 

растљеније тела, 

раждеженије плоти, 

истецаније похоти скврније 

на јаве и ва сне 

Сгреших, Господи, прости ме. 

3 

А се сут греси моји: 

среброљубије, златољубије, 

сластољубије, славољубије, 

самољубије, санољубије, 

мирољубије, платољубије 

Сгреших ти, Господи, прости ме. 

4 

А се сут греси моји – 

многословије, љубословије, 

празнословије, скрвнословије, 

лажесловије, смехословије, 

блудословије, срамословије, 

бујесловије, сујесловије, 

баснословије, спротивсловије, 

злословије 

Сгреших, господи, прости ме. 

Извор: 

Исповедна молитва. Пренео на савремени правопис 

Ђорђе Трифуновић. 

У: Антологија старе српске поезије. 

Приредила и предговор написала Зорица Витић. 


растљеније – разврат 

раждежденији плоти – 

распаљивање пути 

скврни – оскврњен, нечист 

санољубије – властољубље 

мирољубије – светољубље 

бујесловије – лудословље 

сујесловије – наклапање 


1. Објасни у чему се огледа смисао и исцелитељска моћ молитве. 

2. Зашто грешник моли Господа да му дарује „сузу покајања”? 

3. Образложи смисао искреног кајања због учињене грешке. 

4. Који греси се у овом одломку из исповедне молитве посебно 

истичу? 

5. Шта је, по твом мишљењу, највећи грех? Објасни зашто. 

6. Због чега, према Христовом учењу, нема човека који није 

грешан? 

7. Доведи у везу са стиховима четвртог одељка народну 

пословицу „Да се речи купују, мање би их било”. 

Руке које се моле, Петер Паул Рубенс, oко 1600. 




205

Константин Филозоф 

Житије деспота Стефана Лазаревића 


Град 

Средњовековна 

епоха посебну пажњу 

посвећује градовима 

будући да су они центри 

друштвеног живота 

различитих сталежа, 

место трговине и 

симболи владарске 

моћи. Средњовековни 

град је најчешће био 

опасан бедемима, 

који су га штитили од 

нападача. Предаја или 

пад града најчешће 

је значио и суноврат 

одређене власти, 

односно владара. 

Београд 

Из историје се подсети 

података који сведоче о 

дугој и бурној историјској 

прошлости Београда. 

Деспот Стефан Лазаревић 

је Београд добио од 

угарског и римског краља 

Жигмунда Луксембуршког, 

чији је вазал постао. 

Године 1405. проглашен је 

престоницом. У њему су 

уточиште пронашли многи 

балкански народи јер је 

југ земље након Косовске 

битке био под Турцима. 

Београд се налазио на 

путу турских освајања 

Балкана, а одолевао им је 

око 70 година. Београд је 

био и остао инспирација 

бројних уметника. 

Константин Филозоф је 

један од првих писаца који 

је у свом делу овековечио 

наш главни град. 

Кључне речи: житије, биографија, дескрипција, поетски простор, град 

Прелазак из 14. у 15. век, у златно доба владавине Стефана Лазаревића, 

обележен је стваралаштвом два писца: Григорија Цамблака и Константина 

Филозофа. Историчари књижевности и једном и другом поклањају велику пажњу. 

Константин Филозоф (око 1380 – после 1431) долази у Србију након пропасти 

Бугарске и заштиту налази на деспотовом двору. Сматра се да је био деспотов 

библиотекар и да је руководио свим радовима на превођењу и преписивању 

књига. До нас су стигла два оригинална Константинова дела. Сказаније о 

писменах (Повест о словима) има карактер филолошког списа. Уз Доментијана и 

Теодосија, Константин Филозоф је аутор најопсежнијег књижевног дела у српској 

средњовековној епохи, а то је Житије деспота Стефана Лазаревића, за које се 

сматра да је настало 1431. године. 

Константин Филозоф у овом делу велику пажњу поклања дочаравању 

друштвеног живота, обичаја, прилика и конкретних дешавања која су обележила 

владарево доба. Једна од најлепших целина јесте опис Београда. 

Запази у одломку важне историјске податке о Београду. Уочи и тумачи стилске 

поступке и изражајна средства којима је писац дочарао изглед града. Уз помоћ 

задатака који следе припреми се да их тумачиш на часу. 

Гравира која приказује 

изглед Београда у 16. веку 

206 




Опис Београда 

48. Обилазећи земљу отачаства својега и покоривши околне крајеве, учини 

их пријатељима а оне (крајеве) који су се од старине само називали српски и 

њих себи привуче; а неке и покори. Када је ово чуо западни владалац (Сигисмунд), 

посла посланике како би склопио пријатељство (са Стефаном). А 

овај, када је нашао да је згодно време да буде друг овоме, прими љубочасно 

поклисара и угости колико треба, као што је имао обичај, и са посланицима 

утврди љубав. Затим, као што рекосмо, обилазећи и надгледајући своју земљу, 

нађе место, раније поменути Београд, и измоли (га) од Угра, пошто он, иако 

лежи у пределима српским, налази се као на срцу или плећима земље угарске. 

Ради тога и начини уговор с њима и дела се прихвати. Обилазећи, утврђиваше 

и остале своје градове, а оне које су Исмаиљћани пре самовласно отргли, њих 

заузе. А судије, које су они раније поставили, сами побегоше. 

49. А Сулејман се крете ка истоку да тражи очевину. Слушајући за ово (напредовање 

Стефаново), посла ка увек помињаном (Стефану) посланика да 

утврди са њиме мир. Овога прими овај благочастиви са великим љубочашћем 

и утврди мир; и тако овај оде ка своме господару. 

50. Када је овај отишао, спреми се цар Сулејман, прешавши у источне (пределе), 

и брата свога Асебега, гонећи од места до места, уби, и једне крајеве покори, 

а друге смири, а на друге војеваше. 

51. А овај (Стефан) ни мало не почиваше, као (и сваки) онај који је веома 

храбар, него се прихвати напред поменутог града, који беше (један) од великих 

древних (градова) и на красном месту, као што много пута рекосмо, као мало 

где у васељени; уз то (беше) пространа изгледа, као крила лађа у царском пристаништу, 

са свакаквим утврђењима и са (могућношћу) добављања разноврсне 

хране. Нигде не могосмо (нешто) слично замислити ни наћи таква уточишта, 

ни прилаза по води и по копну, тако да када би десетине хиљада дошли под 

њега, а помоћ пристигне и (они) унутра спремни су за борбу, могло се наједанпут 

изићи. Да ли ко где год рече да (постоји) такав град? А деспот, видевши ово 

и осмотривши, брже него ли онај равноапостолни, устраја (да) све (буде) најбрже 

(урађено). И ко је кадар да писањем каже какав је положај, изглед и лепота 

(Београда)! Сазида и ипалксе многе за људе који живе унутра и напољу; за то 

се узвишење као за соломонско у Јерусалиму могло казати: Од здања сенка падаше 

по околини (као од) вавилонских крепких узвишених врата; и висећи врт 

(беше) на који онај горди узишавши говораше: „Не саздах ли ја све ово крепком 

десницом и високом мишицом.” 

Овај ваистину од царских (градова) најлепши је изглед имао. А деспот је 

свагда смерним речима својим изабранима читао и тумачио јеванђелске речи 

и поучаваше их учитељски; беше и царски (двор?) украсио узвишењем веома 

китњастим, (а начини) око града прокопе добре изван двојних бедема. 

Сигисмунд – Жигмунд 

Луксембуршки, угарски 

и римски краљ 

поклисар – дипломатски 

представник државе, 

амбасадор 

Сулејман – Бајазитов син 

васељена – васиона, 

свемир 

равноапостолни – 

раван, једнак апостолима 

ипалкс – кула која је део 

одбрамбеног бедема 

висећи вртови – 

Семирамидини висећи 

вртови, једно од седам 

светских чуда 




207

седмоврх – који има седам 

узвишења (брда, врхова) 

Сион – познато узвишење 

у Јерусалиму 

Јелеон – највиша гора у 

Јерусалиму 

живоносни гроб – мисли 

се на гроб Господњи у 

Јерусалиму 

вериге – ланци 

Гетсимански врт – свети 

врт крај зидина старог 

Јерусалима 

општежиће – околиш, 

околина, окружење 

ексарх – егзарх, црквени 

достојанственик 

Периволија – манастир на 

Светој гори 

странопријемница – 

прихватилиште 

Овај (Београд) беше ваистину седмоврх. Јер највеће узвишење (у Београду) 

и најкрасније по изгледу слично Сиону (у Јерусалиму) (био је слика) вишњега 

Јерусалима, ради кога и пророк тамо вапије: „Радуј се веома, кћи Сиона, проповедај 

кћери Јерусалимова, јер си на висинама и долазак цара угледала си.” А 

други (врх) био је код река и у њему је пристаниште лађама са северне стране 

великога града који је сличан нижњем Јерусалиму ако је хтео са истока да се 

рашири као што говораше: „Јер у васељени не видесмо сличности Јерусалиму”, 

као што и за овај град говорећи нико неће уистину рећи друго само (што 

нема) Јелеон; овај (Београд) место Јелеона има рајску peку што тече ка истоку. 

У овом граду је велика сличност (са оним што је) под Сионом, где је живоносни 

гроб. Трећи (врх) је где је пристаниште царским лађама, а има и множину 

утврђења. Четврти (врх) је велика кула слична самоме дому Давидову по 

опкопима, здањима и местима. А пети (врх) је када се овај (тј. четврти) прође; 

у њему су сва царска скровишта. Шести је овоме са истока, стуб који дели обе 

куле, како заиста Соломон каже: „Ступ Давидов, на коме виси тисућу штитова 

и све стреле њихове.” Он се, као неко изванредно чудо, са свију даљних предела 

види утврђен кулама. Седми (врх је) на западу са царским другиме узвишеним 

домом. Кроз њих пролажаше благочастиви овај (тј. Стефан) ка лађама, 

као тајним путем. 

А велики горњи град има четвора врата, на истоку и западу, северу и jyгy, 

а пета која воде у унутрашњи град. Велика на истоку и југу са великим кулама 

и мостовима који се дижу веригама; на западу (су) мала врата, а она 

имају такође мост; на северу (су) мала врата и та воде у доњи град, ка рекама. 

А врата која воде у кулу имају такође мост преко рова на веригама. Имађаше 

приступ само с југа а са истока, запада и севера (беше) опет јако рекама 

утврђен. И црква велика је са источне стране града, где се силази слично као 

на кедрском потоку, ка Гетсиманији. Она је, дакле, митрополија Успеније 

пречисте Владичице и имађаше около општежиће украшено разним растињем, 

са многим богатством, селима и другим обитељима, а била је престо 

митрополита београдскога, ексарха свију српских земаља. Ова је црква била 

богатија од других у дане овога благочастивога. А (Стефан) начини и цркву од 

основа у Периволији трима великим светитељима за сахрањивање архијереја 

те цркве. А сазида и странопријемницу за болне и цркву у њој у име светога 

чудотворца Николе, на најслађој води; и насади вртове од свакога изабранога 

плода; и приложи (јој) села и богатство много; у њој болне и странце храњаше 

и олакшање њима даваше. А од свију својих земаља сабра најбогатије људе 

и насели у том граду и удостоји (их) као некада равноапостолни 12орице 

(апостола) у своме граду. А даде и ослобођење граду томе од разних намета; 

даде и повластице овима (тј. најбогатијим људима) са сваким утврђењем да се 

неће поколебати; у њему су биле наведене и благодати божје (говорило се) о 

208 




слободи од порабоћења; и печат златни овима даде који има слику града да 

који хоће какву куповину да чини у било коме крају добије књигу са печатом 

да је становник тога града, па неће давати нигде царине ни пролаза. А измоли 

и утврди од околних обласних господара, па и од самога краља, по овим 

крајевима свако ослобођење трговаца (од пореза). Уосталом, од свију околних 

земаља непрестано из дана у дан почеше долазити (становници) и убрзо се тај 

град веома густо насели. Али уколико већи биваше, утолико се дугоруки (тј. 

деспот) не насићиваше. Њима још и од својих земаља преписа, сабра и насели 

(га), као Јеремија некад у Јерусалим. И више (од осталих) градова овај чуваше 

и снабдеваше свим потребама, као царски дом. И тако, дакле, (у) све дане 

живота његова овај град просвећиваше се и узрасташе да се као за Јерусалим 

и за њега могло узгласити и рећи: „Узведи около очи своје и види сабрана ти 

чеда.” Толико о овом. 

Извор: 

Константин Филозоф. 

Повест о писменима. 

Житије деспота Стефана 

Лазаревића. Приредила 

проф. др Гордана Јовановић. 

Превео Лазар Мацура. 


задруга, 1989, стр. 100–103. 


1. Објасни како је деспот Стефан Лазаревић добио Београд. Шта о његовим 

владарским вештинама сведочи детаљ да је успео да добије град из српских 

предела који је ипак био „на срцу и плећима угарске земље”? Какве су биле 

реакције Сулејмана? Процени које се владарске и освајачке особине деспота 

истичу на основу Сулејмановог, али и Жигмундовог опхођења. Које се његове 

карактерне црте испољавају у пословима везаним за подизање и уређење града? 

Чиме је деспот био мотивисан да марљиво и приљежно подигне Београд? Због 

чега је читао јеванђеља док је био заокупљен пословима око уређења града? 

2. Детаљније проучи опис града који настаје. Којим је уметничким 

средствима дочаран овај поетски простор у делу? Због чега се 

лепота Београда упоређује са Јерусалимом и другим познатим 

хришћанским местима? У чему се огледа изузетан географски 

положај града? Зашто је, према деспотовој замисли, Београд био 

и стратешки сигуран? Због чега приповедач описује Београд 

речју седмоврх? Запази поступност у сликању изгледа града. 

Припреми се да његов изглед прикажеш и протумачиш. 

3. Којим је грађевинама у Београду деспот посветио посебну 

пажњу? Зашто је Београд многима постао привлачан и угодан 

за живот? Које су деспотове одлуке промишљено утицале на 

повољан живот грађана? Зашто је владар град опремао „као 

царски дом”? Какве је поруке таквим радом слао суседима, 

политичким и војним противницима? 

4. Повежи сазнања о деспотовом лику, обједини их и спреми се 

да их целовито прикажеш. У којим појединостима о деспоту 

Стефану Лазаревићу запажаш да је он средњовековни владар, 

али и личност која најављује ново доба? 

Деспотова кула на 

Калемегдану 




209


Прочитај и следећа два кратка одломка из Константиновог Житија деспота 

Стефана Лазаревића. Које се важне историјске чињенице дознају из овог 

уметничког дела? Спреми се за разговор о значају житија у књижевности, али и 

у историји. 

210 

О Косовској бици 

[...] А када је умро и Оркан, подиже се најмлађи син Орканов, звани Амурат, и покори 

многе крајеве на западу. Најпосле се подиже на благочастивога кнеза Лазара. Овај не 

отрпе да више чека и да пренебрегне своје удове, а уз то још Христове, да се секу и 

кидају, него (одлучи) или да уклони срамоту њихову од свију, или сам да умре и још да 

(то) посведочи мучењем. Обузет оваквим мислима, устане он и пође на Исмаиљћане, и 

сукоб је био на месту званом Косово. Међу војницима који су се борили пред (војском), 

беше један веома благородан (Милош), кога оцрнише завидљивци пред господином и 

осумњичише као неверна. А овај, да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно 

време, устреми се ка самоме великом начелнику, као да је пребеглица, и пут му отворише. 

А када је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога 

самодршца. Ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали 

су. Али већ не беше време за избављење. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици 

и победи, јер је Бог тако допустио да се и овај велики (Лазар) и они који су с њим свежу 

венцем мучеништва. Шта је било после тога? Постиже (Лазар) блажену смрт тако што 

му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега, да не 

виде његову смрт. [...] 

Ова битка била је године 6897 (1389), месеца јуна, (у) 15 (дан). А он (Лазар) прими 

мученичку смрт и види се сада као жив у великој обитељи званој Раваница, коју сам 

сазда, јавно узет од њих (мученика) и с њима зборује на небесима. А тада, тада не беше 

места у читавој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај, који се не може 

ни са чиме упоредити, тако да се ваздух испунио, тако да је у свима овим пределима 

Рахила плакала и не хтеде се утешити – не само због (побијене) деце своје, него због 

богоизбраног господина, јер га (Лазара) нема и јер их (деце) нема. 

Запис о погибији Марка Краљевића и Константина Драгаша 

[...] После овога замисли овај горди и величави (цар Бајазит) рат против Угровлаха; и 

подигавши се са свима силама својим дође и прешавши Дунав 6903 (1394) сукобише 

се у биткама са великим и самодржавним војводом Јованом Мирчом, у којима је била 

неисказана множина крви проливена. Тада погибоше краљ Марко и Константин. 

А ту се, у овој бици, нађе са овим господарима и кнез Стефан о коме ми говоримо. 

Јер сви ови беху са Исмаиљћанима, ако и не по (својој) вољи, а оно по нужди, тако 

да кажу за блаженог Марка да је рекао Константину: „Ја кажем и молим Господа да 

буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.” /Многи 

управо у овом сведочењу Константина Филозофа траже корене велике популарности 

Марка Краљевића у јужнословенској усменој традицији./ Вративши се својој кући, цар 

(Бајазит) измири се са њима. 




Светлана Велмар-Јанковић 

Записи са дунавског песка 

Кључне речи: запис, Београд, ауторска књижевност, деспот Стефан Лазаревић 

Похвала Београду 


Слутим да недовољно памтимо свој град. Стрепим да га 

недовољно разумемо. Недовољно ослушкујемо. Недовољно 

примећујемо. 

А Београд траје и у садашњости: потавнео, оголео, ојађен и 

обезнађен, али траје. У разноликим менама дана и година, у 

отицању људских живота, калемегдански бедем, усправљен над 

рекама, устремљен ка небесима, бди, непомерив, над суровим 

постојањем Балкана, на чијем прамцу плови кроз векове. 

Навикнути на овај призор опстајања у трајању, обично 

равнодушни и према његовој лепоти и према његовом значењу, 

као и према садржинама многих слојева прошлости сачуваних 

у калемегданским зидинама, у лагумима, у самој калемегданској 

стени ми, грађани Београда, тај призор углавном више и не 

запажамо. [...] 

Материјално сиромаштво као да нас гони и у духовно 

сиромаштво и у моралну оскудност. А тако не би смело и не сме 

да буде: да смо учили и научили како да памтимо своју прошлост, 

можда бисмо лакше мењали ову нашу садашњост. А можда се, 

оваква, та садашњост и не би догађала. 

Не треба пристајати на глувило равнодушности, на слепило 

себичности, на пустошење свирепости. Подсетимо се: живот човечји 

добија смисао у давању, не у узимању, у пружању, не у отимању. 

У последњих пола века и на ову прастару истину смо заборавили, јер смо 

заборавили да обнављамо памћење: више се не сећамо не само својих предака 

него ни својих савременика, ни самих себе. Зато смо стигли ту где смо. 

Од непамћења сахне нам корење: и лахор нас може однети, као исушене 

гранчице. 

Уверена сам: они који се труде да памте Београд лакше подносе и ове 

дане тамне од брига и тешке од неизвесности. Ако памтимо Београд, 

отварају нам се временски простори у којима постоји прошлост овога 

града и могу се препознати тајанствене лозинке на које се ти простори 

одазивају. Ослушнимо речи деспота Стефана Лазаревића: 

Београд око 1867. године, 

цртеж Александра Дерока, 

по урбанистичком плану 

Емилијана Јосимовића 




211

Дошавши, 

Нађох најкрасније место 

Од давнина 

превелики 

град Београд 

који је по случају 

разрушен и запустео. 

Саздах њега 

и посветих га 

Пресветој Богородици. 

Извор: 

Светлана Велмар-Јанковић. 

Записи са дунавског песка. 

Београд: Лагуна, 2016, стр. 

13–16. 

Сви они који, у својим записима, сведоче о уздизању деспотовог 

Београда, сведоче и о његовој чудесној лепоти која је трајала само две 

деценије, колико и сам деспотов град, али се памтила кроз векове. Зашто 

је битно да, у нашем памћењу, опстане спознаја о давном Београду 

деспота Стефана Лазаревића? Зато што је тај деспотов Београд, невидљив 

у времену, опстао у предању као чаровит град материјалног и духовног 

богатства, иако саздан на ветрометини историјских ломова, иако подигнут 

над понором будућности. Треба га памтити зато што је настао после сукоба 

на Косову 1389. и што је био уздигнут мудрошћу и љубављу свога владаоца; 

зато што је то вид и привид једног Београда какав је могао бити, зато 

што представља испуњење једног сна о Београду. Сви видови Београда 

из векова који долазе после, видови су Београда какав је морао бити: 

изложен свим врстама непогода ту, на прамцу Балкана, на размеђи вода 

и ветрова, народа и религија, на раскршћу путева земаљских и небеских. 

[...] Тамо негде, у даљини прошлости, блиста Бели Град деспота Стефана; 

овде, у садашњости која нам измиче, тавори Београд у овом нехеројском 

времену. Али калемегданска тврђава, склопљена над својим тајнама, 

узнесена над отрованим водама, а одразом у небесима, позива нас на 

потпуније самосазнавање и на отпор безнађу. На понирање ка Суштини 

и ка Смислу постојања. Овај град тамни и пропада од духа себичности и 

самозадовољности, одбранимо га. [...] 

На нама је да нашем граду повратимо белину у трајању, смисао у опирању, 

светлост у постојању. И наду, по којој не сме да попадне прашина. 


1. Образложи, у складу са идејама овог текста, зашто је важно за народ да нема 

„кратко памћење”? 

2. Које се врлине у Похвали Београду истичу у први план? На шта човек никад не 

треба да пристане? 

3. Мудрошћу и љубављу ког владара је уздигнут Београд? Зашто нам Бели Град у 

садашњости измиче? 

4. Коме је деспот Стефан Лазаревић посветио Београд? 

212 





хуманизма и ренесансе 




Хуманизам и ренесанса 

хуманизам – реч потиче 

од италијанског придева 

umaniesmo, односно од 

латинског облика ове 

речи humanus. 

Наглашена својства 

хуманости (човечности, 

човекољубља, 

племенитости) била су 

повод за то да мислиоци 

из 19. века термином 

хуманизам именују 

постепени прелазак из 

средњовековне културе 

у ново доба. 

ренесанса – у основи 

термина је француска 

реч renaissance, која значи 

поновно рађање, обнова. 

Промене у друштву и 

уметности током 15. и 

16. века подстицале су 

размишљања о другачијем 

начину живота и 

приступу стваралаштву. 

Повратак уметничком 

наслеђу и вредностима 

из античког доба и 

инспирисаност уметника 

делима старогрчких и 

староримских аутора 

такође су утицали на то да 

се овај период доживи као 

обнова живота, повратак 

постојања и дух времена 

који је био потискиван 

током средњег века. 

Кључне речи: хуманизам, ренесанса, антички узори (imitatio), комедија дел арте (commedia 

dell’arte), ренесансна драма, јавно професионално позориште, елизабетанско доба, 

ренесансне песничке форме, књижевни родови и врсте у ренесанси 

Појмом хуманизам и ренесанса најчешће се именује период у култури и 

уметности Европе од 14. века до последњих деценија 16. века. Данас се усталило 

мишљење да се термини хуманизам и ренесанса користе као синоними. 

Поједини научници указују на то да је период хуманизма заправо претходио 

ренесансном добу. Већ од краја 13. века у радовима водећих уметника, у 

ставовима појединих филозофа, али и у начину живота запажају се значајне 

промене. Постојање и уметничко стваралаштво почињу да се, и у садржајима 

и у формама, опиру религијским схватањима. Истиче се људско достојанство, 

указује се на оригиналност и непоновљивост индивидуалног постојања, па 

се човеку даје повлашћено место у свету, као и слобода да управља својим 

животом, да непосредно и стваралачки исказује осећања и размишљања. 

Промене у схватању човековог положаја у свету нису биле нагле ни 

револуционарне. Оне су трајале деценијама, развијале су се различито и у 

етапама, у зависности од друштвених прилика и конкретних историјских 

околности. Зато се уобичајено сматра да хуманизам претходи ренесанси 

као наговештај нових идеја и значајних промена, а да ренесанса 

представља остварење најважнијих хуманистичких идеја у начину живота 

и стваралаштву. 

Колевка хуманистичких, а потом и ренесансних идеја, била је Италија. 

Постепено, идеје хуманизма и ренесансе шириле су се у друге водеће европске 

земље: Холандију, Шпанију, Енглеску, Француску, Немачку. Када је реч о 

уметности, идеје хуманизма и ренесансе најнепосредније су изражене у 

делима ликовних уметника и књижевника. 

Промена друштвене климе 

Сваку промену у духовним делатностима, нарочито у уметности, прате 

одговарајућа збивања у друштвеном животу. Значајне новине које су условиле 

појаву хуманизма, а потом и ренесансе, везане су за световно друштво. Оно се 

све више одваја од цркве и религијских институција и почиње да организује 

живот који није руковођен искључиво религијским догмама и верским 

принципима. Промењен однос према религији мотивисао је људе да теже 

остварењу личне среће у раду и стваралаштву. Световно друштво, посебно 

током 14. века, почиње да се описмењује и богати, а потом и да стиче и развија 

друштвени статус који омогућује доношење одлука и утиче на промену 

постојећег стања у друштву. 

214 




Градови 

Средњовековни град је био утврђење, сигурно 

уточиште, одбрамбена линија. Хуманистичко 

доба отвара градове, па се и изван њихових 

зидина подижу насеља. Развијају се трговина и 

производња. Становништво све више напушта 

сеоску средину и прелази у градове у потрази 

за остварењем личне животне среће. До 16. 

века највећи европски градови имали су нешто 

више од 100.000 становника, да би се већ током 

наредних неколико деценија у Напуљу, Венецији, 

Паризу, Севиљи, Лондону и Антверпену тај број 

удвостручио. 

Град је постао не само погодно место за 

рад и зараду, за бољи и практичнији живот, 

већ и простор на којем се развија уметничка 

делатност. Бројно становништво градова добија 

могућност да задовољи своје културне потребе. Захваљујући томе, град из доба 

хуманизма и ренесансе постаје центар културног живота друштва, простор на 

којем се уметник, често и непосредно, сусреће са својом публиком. 

Панорама шпанског 

града Севиље, 

гравира из 16. века 

Језик 

За културу, а посебно за књижевност, велики значај током 

хуманизма и ренесансе имало је питање језика. У 13. и 14. веку први 

значајни хуманистички писци пишу и на латинском и на (одго варајућем) 

народном језику. У делима писаца попут Дантеа народни 

језик се приказује у пуном сјају. Већина књижевника тог доба, своја 

најзначајнија остварења написали су на народном језику. Кроз 

лепоту народних речи, кованице и уметничко обликовање језичког 

израза они су непосредно указали на могућности и стваралачку 

снагу народног говора преточеног у језик књижевног дела. Најчешће 

се управо захваљујући делима ових писаца ствара језичка форма 

која ће, након што прође кроз процесе стандардизације, почети да 

функционише као књижевни језик. 

Изглед једне странице 

псалтира из 1499, 

објављеног у Италији 




215

Штампана књига 

Штампана књига је у периоду од 13. до 16. века готово потпуно 

потиснула рукописну књигу. Гутенбергова штампарска преса 

омогућила је да се књига и књижевност шире темпом који је дотад 

био незамислив и да доспеју до најшире публике. Први купци и 

корисници књиге, њени читаоци, били су занатлије и трговци, али 

убрзо она доспева и међу друге слојеве друштва. Писац излази из 

анонимности, постаје читан, познат и популаран. Неки од највећих 

писаца хуманизма и ренесансе славу су доживели већ за живота. 

Значај књиге се огледао и у томе што се она могла преносити из 

једне културне средине у другу и преводити. На пример, популарност 

Петраркиних песама из Канцонијера значила је ширење не само 

песникове поетике, већ и идеја новог доба, посебно међу младим и 

даровитим људима. Поред дела писаца као што су Данте, Петрарка 

и Шекспир, развијала се и такозвана популарна књижевност. 

Прилагођеност тема укусу, потребама и интелектуалним могућностима 

најширег слоја публике увећавала је продају књига. Ова појава прати писце 

и књижевност све до данас. Објављивати много књига није значило, као што 

ни данас не значи, масовну производњу естетски вредних књижевних дела. 

imitatio – имитација, 

опонашање; често се 

спомиње као појам 

приликом анализе 

односа хуманиста према 

античким ауторима. Он 

се не може изједначити 

са данашњим схватањем 

тог појма. Антички писци 

представљају специфичне 

узоре за ствараоце 

хуманизма и ренесансе. 

Познато је сликовито 

поређење којим се описује 

ренесансни приступ 

свету антике: читајући и 

стварајући по узору на 

античке писце, ренесансни 

песници се понашају као 

пчела која ствара мед, 

сакупљајући од сваког 

цвета оно најлепше што он 

може понудити. 

Антика је у моди 

Писци античког доба, Грчке и Рима, за ауторе и мислиоце из доба хуманизма 

и ренесансе представљају поново откривене узоре и стваралачку инспирацију. 

У многим делима која ћеш имати прилике да читаш запазићеш мноштво мотива 

из античке културе, посебно ликове и појаве из света митологије. Утицај античког 

доба, нарочито филозофске мисли Платона и Аристотела, био је знатно 

шири. Управо је античка филозофија допринела да се другачије гледа на живот, 

веру и обичаје. Хуманисти не поричу нити одбацују хришћанство. Мењају се 

хришћанска мисао и став према вери. Верско осећање и религиозни обичаји не 

сматрају се догматским и окошталим, већ им се приступа знатно слободније. 

Актуелизује се античко схватање врлине, које се доводи у везу са узвишеним 

моралним вредностима. У многим књижевним делима запазићеш чврста морална 

гледишта која се најчешће приказују у ставовима лирских субјеката, односно 

у ставовима и речима ликова. 

Угледање на најбоље латинске ауторе уноси у дела писаца хуманизма и ренесансе 

осећај за меру, уравнотеженост и потребу за строгим и често врло 

захтевним песничким формама. 

216 




Уметност хуманизма и ренесансе 

Уметничке појаве са обележјима хуманизма и ренесансе најизраженије су у 

области ликовних уметности, а потом у књижевности и музици. 

Сликарство хуманизма и ренесансе посебно је било развијено у Италији 

и Холандији. Савршен склад и хармонију античког духа најнепосредније су 

изразили италијански сликари и архитекте. Историјски значај у сликарству 

хуманизма и ренесансе има откриће перспективе, која нарочито долази до 

изражаја на слици Ботичелијеве Венере. 

Музика хуманиста трага за новим стваралачким могућностима и изражајним 

средствима којима ће се испољити сложени свет човекове осећајности и 

интимних расположења. Штампарска преса је посредно утицала и на музику 

– од 1470. године почињу да се штампају нотна издања музичких дела. У Италији 

се све више развија музика писана ради извођења у паузама позоришних 

представа. „Лаке ноте” и њихов забавни карактер учинили су ову врсту музике 

популарном у свим друштвеним слојевима. У наредном веку настаје опера. 

За кратко време опера је доживела велику популарност. Најстарија сачувана 

опера потиче из 1607. године – реч је о Монтевердијевом делу под називом 

Орфеј. Верује се да прва опера датира с краја 16. века. 


• Посматрај пажљиво слику Рођење Венере Сандра Ботичелија. Запази којим су 

карактеристичним сликарским изражајним средствима приказани антички 

религијски мотиви и митолошки ликови. Каква расположења у дело уносе 

боје, светлост и сенке? Шта се 

њима посебно наглашава? Запази 

улогу композиционог распореда 

ликова. Којим је ликовним 

детаљима истакнута Венерина 

лепота? Посматрај изразе лица 

других ликова. Проучи загонетну 

смиреност и лепоту на Венерином 

лицу. Какве утиске и размишљања 

подстиче у теби ово дело? Упореди 

Ботичелијеву слику са неком 

сликом средњовековне уметности. 

Које значајне разлике откриваш? 

Шта Ботичелијева слика смело 

наглашава и када је реч о теми и 

када су у питању садржаји? 

водећи ликовни 

уметници хуманизма 

и ренесансе – Леоне 

Батиста Алберти, 

Донатело, Сандро 

Ботичели, Мазачо, 

Браманте, Андреа 

Монтења, Леонардо да 

Винчи, Микеланђело, 

Рафаело, Хијеронимус 

Бош, Јан ван Ајк, 

Албрехт Дирер, Матијас 

Гринeвалд 

Рођење Венере – 

За античког филозофа 

Платона, као и људе 

Ботичелијевог доба, 

митолошки лик подстицао 

је страсти, али и будио 

размишљања о духовној 

љубави. Ботичелијева 

слика Рођење Венере 

настала је по наруџбини 

чувене италијанске 

породице мецена, 

породице Медичи. 




217

Књижевност хуманизма и ренесансе 

Темпијето, Браманте, 

Рим, 1502. Антички 

утицаји приметни су и у 

ренесансној архитектури. 

Главна обележја књижевности хуманизма и ренесансе јесу: 

– инспирисаност делима античке књижевности; 

– употреба народног језика (праћена утицајима поетике усмене 

књижевности); 

– изражавање личних и интимних осећања; 

– снажно испољавање љубавног заноса, посебно у поезији; 

– сликовитост песничког језика; 

– испољавање артистичког умећа у обликовању тема и мотива; 

– присуство мотива из античке традиције, нарочито из грчке и римске 

митологије; 

– настојање аутора да одабрану тематику приказују на 

уверљив начин; 

– дочаравање духа времена и доба, повремено чак и 

актуелних дешавања; 

– мотивисаност поступака и гледишта ликова снажним 

осећањима; 

– присуство моралне димензије, која често садржи и јасну 

поуку; 

– приказивање и тумачење сложених емоција; 

– настојање да се одабрана тематика приказује на уверљив 

начин. 

Табела 21. Књижевни родови и врсте у хуманизму и ренесанси 

КЊИЖЕВНИ РОДОВИ И ВРСТЕ У ХУМАНИЗМУ И РЕНЕСАНСИ 

ПОЕЗИЈА УМЕТНИЧКИ ЕП НОВЕЛА И РОМАН ДРАМА 

– љубавна лирика 

– интимна поезија 

– карактеристичне 

песничке форме: терцет, 

сонет, канцона, станца, 

бланкверс, балада, 

секстина, мадригал 

– по узору на античке епове 

настају ауторски епови 

инспирисани историјским 

јунацима и митолошким 

ликовима из античког 

света. Два најпознатија епа 

су Бесни Орландо Лодовика 

Ариоста и Ослобођени 

Јерусалим Торквата Таса. 

– новела 

– новелистичке збирке 

– витешки (галантни) роман 

– авантуристички роман 

– пикарски роман 

– пасторала 

– комедија дел арте 

– трагедија 

– историјска драма 

– комедија (учена комедија, 

фарса) 

218 




Драма и позориште 

Током хуманизма и ренесансе посебно је био значајан развој драмске 

књижевности. И он је делимично био заснован на античким узорима, пре 

свега грчким, и то када је реч о трагедији, као и гледиштима Аристотела на ову 

драмску врсту. Од највећег је значаја био развој позоришта као институције, 

односно конкретног места на којем су се припремале и изводиле позоришне 

представе. Позоришне представе су се изводиле на дворовима, а потом све 

чешће и у кућама богаташа, на баловима и приликом других свечаности и 

церемонијалних окупљања. 

Пасторала се развила из поезије пастира и пастирица. Такође, важни су 

и ликови нимфи и пастира. Живописне сцене, површни заплети и угодни 

доживљаји које подстиче гледање пасторала чинили су ову драмску врсту 

омиљеном међу дворском свитом. 

Комедија дел арте (итал. сommedia dell,arte) заснива се на народној 

традицији и била је врло популарна током 16. века. Углавном је везана за 

Италију, али се јавља и у другим срединама. Комедија дел арте је драмска игра 

путујућих дружина. Представе, веома популарне међу публиком, изводиле 

су путујуће дружине глумаца, мушкараца и жена. Они су, најчешће на 

отвореном простору, на градским трговима, вашариштима, о празницима и 

свечаностима, изводили кратке драмске комаде чији је циљ био да публику 

засмеју и орасположе. Битнији од садржине био је сам начин извођења. 

Комедија дел арте је драмска игра импровизације. Она није имала унапред 

одређен текст, већ само кратак опис неке 

сцене, коју би затим глумци приликом 

извођења разрађивали, а повремено 

и преобликовали. Извођење се пре 

свега заснивало на импровизовању. 

Комедија дел арте је имала типизиране 

ликове са устаљеним драмским 

улогама, карактерима, па и костимима. 

Најпознатији су типски ликови младих 

љубавника, Арлекин, Пјеро (кловн), 

Пулчинела... У различитим државама ови 

ликови су имали другачија имена, али је 

њихов лик увек био типски. Извођачи 

су поседовали велики глумачки таленат, 

били су добри играчи и певачи, а умели 

су и да изводе разне акробације. 

Писци хуманизма и 

ренесансе 

ИТАЛИЈА 

Данте Алигијери 

Франческо Петрарка 

Ђовани Бокачо 

Анибел Каро 

Торквато Тасо 

Лодовико Ариосто 

Пјетро Аретино 

Франческо Берни 

ШПАНИЈА 

Гарсилио де Вега 

Фернандо Рохас 

Лопе де Вега 

Лоренцо де Тормес 

Мигел де Сервантес 

ФРАНЦУСКА 

Франсоа Рабле 

Пјер де Ронсар 

Мишел де Монтењ 

Клемент Маро 

ЕНГЛЕСКА 

Џон Скелтон 

Томас Вајат 

Филип Сидни 

Едмунд Спенсер 

Роберт Грин 

Томас Кид 

Кристофер Марло 

Вилијем Шекспир 

Пјеро, Жан Антоан Вато, 

1718–1719. 




219

човек хуманизма и 

ренесансе – свестрано 

образован, није се 

ограничавао на једну 

научну област. Ренесансни 

научник је добро 

познавао неколико језика, 

математику и природне 

науке и радо расправљао о 

филозофским питањима. 

Дух времена је подстицао 

истраживачки рад 

научника, што је довело 

до значајних открића, па 

и путовања током којих 

је чак откривен и нови 

континент. 

Ренесансна драма се углавном повезује са појавом професионалног 

јавног позоришта. Позоришта настају широм Италије, Шпаније и, посебно, 

Енглеске. Краљица Елизабета је у позоришту видела снажан инструмент за 

образовање друштва, могућност да се посредством позоришне представе 

публика упозна са важним историјским догађајима. Елизабетино 

подржавање позоришта било је толико снажно да је она финансирала 

поједине позоришне трупе и наручивала комаде са одређеном тематиком. 

Ово златно доба позоришта и драме историчари позоришта често називају 

елизабетанско доба. У ово време ствара и највећи драмски писац ренесансе, 

а вероватно и свих времена – Шекспир. Позоришни објекти су ницали на 

обали реке Темзе. Позоришта су била осмоугаоног облика, висока, са отвором 

на средини, према небу. Публика је седела на галеријама. Великодостојници 

су имали право да током извођења представе седе на сцени. Како су 

била од дрвета, ова позоришта су често страдала у пожарима. 

Хуманизам и ренесанса у Дубровнику и Боки Которској 

Kaрта Бококоторског 

залива, 16. век 

Доба 14. и 15. века на Балкану обележено је великим изазовима и бурним 

историјским дешавањима. Турска окупација и настојање да се очувају основне 

националне вредности изазвале су измењене токове развоја уметности, 

посебно књижевности. Нису створени ни одговарајући предуслови који су 

у другим европским срединама омогућавали појаву и процват хуманистичких, 

а потом и ренесансних идеја. 

На подручју Дубровника и Боке Которске од почетка 

треће деценије 15. века стварана су дела на народном 

језику, на штокавском источнохерцеговачком дијалекту 

(иj)eкавског изговора. 

Услед географских и политичких околности, 

књижевност ренесансе и, касније, барока и 

просвећености сматрају се засебним и изузетно 

значајним појавама. Предуслови за развој ренесансе 

били су упорно брањена самосталност Дубровачке 

републике, трговачке делатности њених грађана и 

општа покретност становништва, која се огледала 

у трговини и образовању. Најмлађи житељи 

Дубровника и Боке Которске најпре су на студијама 

у водећим центрима образовања долазили у контакт 

са ренесансним песништвом и духом новог доба, 

220 




који је радо прихватан у матичној средини. Највише се развијала поезија, 

у којој је било не само Петраркиног утицаја, већ и великог уплива мотива 

из поетике усменог стваралаштва. Такође је била развијена и драмска 

књижевност. 

Водећи писци ренесансе у Дубровнику и Боки Которској били су Илија 

Цријевић, Шишко Менчетић, Џоре Држић, Мавро Ветрановић, Марин 

Држић, Антун Сасин, Јурај Шижгорић, Винко Прибојевић, Микша 

Пелегриновић, Ханибал Луцић, Марко Марулић, Луј Пасквалић. 


Из историје и географије подсети се најзначајнијих научних открића из 

периода хуманизма и ренесансе. Размишљај о њима у контексту духа доба у 

којем су се догодила. Протумачи узајамну повезаност научних, географских и 

других открића са одликама хуманизма и ренесансе. 

Научници и филозофи 

Галилео Галилеј, 

Кристофер Колумбо, 

Еразмо Ротердамски, 

Николо Макијавели, Томас 

Мор, Мишел де Монтењ, 

Френсис Бејкон 

Долазак Колумба у 

Америку, Диоскоро 

Пуебла, 1862. 




221

Божанствена комедија 

Кључне речи: народни језик, језик књижевног дела, спев, певање, терцет 

Овенчани песник 

Хуманисти су изузетно 

ценили поезију и славили 

песнике. Они најбољи били 

су овенчавани (крунисани) 

ловоровим венцем, биљком 

бога Аполона и поезије. 

Петрарка је 1341. године 

крунисан као песник. 

На сликама, цртежима 

и скулптурама Данте је 

готово увек приказан са 

песничким ловоровим 

венцем на глави, као што 

је то случај и на овом 

познатом портрету, чији је 

аутор Сандро Ботичели. 

Публије Вергилије 

Марон је староримски 

песник, аутор чувеног 

епа Енеида. Данте је 

Вергилију, као водичу на 

путовању кроз пакао и 

чистилиште, дао почасно 

место и истакао га као 

песнички узор. 

На прелазу из 13. у 14. век у свету културе, нарочито у књижевности, долази 

до значајних промена које наговештавају ново доба. Другачији, свежи 

и од строгих црквених догми ослобођени ставови према животу и смислу 

људског постојања уочавају се, пре свега, у односу према језику књижевног 

дела. Остварење намере да се пише језиком којим се и говори није било лако, 

нити је текло спонтано. Ослобађање од званичног језика цркве истовремено 

је захтевало потрагу за стилом којим би се обликовала дела писана на народном 

језику. 

Италијански писац Данте Алигијери (1265–1321) упустио се у испитивање 

стваралачких могућности народног језика. Први пут је у његовом делу народни 

језик заблистао у пуној лепоти и показао се подесним за приказивање 

најсложенијих осећања, тема и мисли. Данте је до оригиналних језичких 

решења долазио пажљиво бирајући елементе из различитих италијанских 

говора, које је стваралачки развијао у делу. Данас га људи широм света и 

становници Италије с правом и поносом називају оцем италијанског језика. 

Дантеово посвећено проучавање народног језика запажа се у његовом филолошко-филозофском 

тексту О умећу говорења на пучком језику, написаном 

на ученом латинском језику. 

Структура Божанствене комедије 

Дантеово животно дело првобитно је било названо Комедија. Овакав 

наслов није требало да укаже на припадност жанру, већ да представи 

богатство света дела, ликова и појава који се представљају и дочаравају. 

Писац Ђовани Бокачо, аутор Дантеове биографије, први је 

уз оригиналан наслов дела употребио придев божанствена, указујући 

на карактер, естетске домете и значај дела. Овај наслов дело носи од 

16. века. 

Божанствена комедија повезује средњовековну мисао и виђење света са 

новим добом. Религија, морал, човекова судбина и схватање Бога приказују 

се и тумаче као јединствено људско индивидуално искуство, а не као религијска 

догма. Троделну структуру дела чине три спева: Пакао, Чистилиште 

и Рај. Лик песника је приказан у својству приповедача, путника, кога кроз 

два царства, према дозволи Бога, најпре води антички песник Вергилије, 

односно његова душа, да би његову улогу у пределима раја преузела Беатриче. 

Градацијски приказано путовање доводи песника до Беатриче, за којом је 

жудео читавог живота, али врхунац необичног путовања јесте визија, односно 

спознаја Бога. 

222 




Структура и композиција Божанствене комедије промишљено су остварене. 

Сваки део спева има 33 певања, с тим што Пакао има и Пролог, што 

укупно даје 100 певања. Певања су од по неколико стотина стихова и испевана 

су у терцетима, а свако од њих посвећено је специфичном простору 

предела пакла, чистилишта и раја, у које песник доспева. Строгост композиције 

успоставља формалну симетрију између певања, али формира и низ 

паралелизама. Загонетна логика и симболика бројева били су – и још увек 

јесу – тема бројних проучавања и интерпретација Божанствене комедије. 


Терцет, строфа од 

три стиха основна је 

врста строфе којом је 

испевана Божанствена 

комедија. То је једна 

од омиљених строфа 

песништва хуманизма и 

ренесансе. Три строфе у 

једанаестерцима имају 

уланчан тип риме тако 

што се свака рима понавља 

по три пута. У одломку 

превода који доносимо 

терцети су означени 

бројевима. 

• Посматрај слику Данте и Беатриче Хенрија 

Холидеја из 1888. године. Запази какве утиске 

и доживљаје подстичу призори и колорит 

слике. Уочи каквим се бојама, светлошћу, 

сенком и детаљима слика градски предео, 

животна свакодневица и поетска атмосфера 

дана. Анализирај сцену сусрета ликова на 

улици. Одгонетни какви односи владају између 

ликова. Запази каква интересовања и ставове 

разоткривају усмереност њихових погледа и 

приказани покрети. Како је дочарана уздржана 

достојанственост издвојеног женског лика на 

слици? Шта став и гест мушкарца сведоче о 

његовом емотивном односу према овој жени? 

• Беатриче је дуго сматрана ликом створеним 

у песниковој машти, у налету инспирације. Ипак, Беатриче је била историјска 

личност и она је преминула 1290. године. Друштвени обзири и норме понашања 

спречавали су је да одговори на песникову љубав. Она је остала Дантеов 

стваралачки подстицај, који га је довео до другачијег, од средњовековне епохе 

знатно измењеног, виђења песништва, морала и живота. Посветио јој је кратко 

дело под називом Нови живот (Vita nuova). У лику вољене особе Данте је 

пронашао врхунске вредности. Његове емоције, судбина и надахнуће усмериће 

стваралаштво читаве европске књижевности хуманизма, а потом и ренесансе. 

Лик жене је симбол узвишене и недостижне лепоте. Од личног искуства Данте 

доспева до универзалних спознаја живота, његових изазова и лепота, вредности и 

често нерешивих загонетки. Лик Беатриче наћи ће се и у средишту Божанствене 

комедије. 




223

Минос – лик из грчке 

митологије; син Европе и 

Зевса, судија у подземном 

свету. У Вергилијевој Енеиди 

приказан је као један од 

тројице судија. 

спруд – каменито или 

песком покривено место на 

појединим деловима речног 

корита 

разбирати – распознавати, 

разазнавати (очима, слухом) 

васцео – сав, цео (појачано 

значење) 

урвина – стрми обронак 

са којег се руше стене или 

земља 

шило – дебела игла оштрог 

врха 

оновремени – ондашњи, 

тадашњи 

Данте Алигијери 

Пакао 


Певање пето 

Круг други: Развратници 

Тако сиђох из првог круга несреће 

у други мање простран где туга 

болнија је, па јауке изазива веће. 3 

Ту страшни Минос режи као куга: 

на улазу грехе одмерава; 

суди и вртећи репом казује број круга. 6 

Када душа у којој несрећа рођења спава 

пред њега дође, па се исповеди, 

тај зналац грехова означава 9 

коje место у паклу јој следи; 

увије реп толико пута 

колико кругова ниже њен грех завреди. 12 

Пред њега безброј душа залута 

и редом долази да чује пресуду; 

исповеди се, казну чује, па доле одлута. 15 

„Ох ти што се нађе на овом страшном спруду”, 

рече Минос када виде мене тада 

прекидајући посао на своме суду, 18 

„пази како улазиш и коме верујеш пун јада: 

нека те не заварава ширина капије!...” 

А мој ће му вођа: „Што вичеш сада? 21 

Да му запречиш суђени пут добро није: 

тако жели онај што када жели 

може што хоће, не питај више, боље ти је!” 24 

У тај трен почех звук невесели 

да разбирам и нађох се на оној страни 

где ме потресе плач васцели. 27 

Стигох на место где не светле дани 

што риче као море у олуји, 

када га туку ветрови разнострани. 30 

Паклена олуја ту вечно бруји, 

носи душе у своме вртлогу, 

бије их и врти у својој струји. 33 

Када на урвине ставе ногу, 

чују се крици, плач и стењање, 

224 




клетве свакојаке упућују богу. 36 

Разумех да су на такво стање 

осуђени они што им је било 

од разума јаче телесно уживање. 39 

Као што чворак шири своје крило 

зими у јату широком и густом, 

тако те зле духове олујно шило 42 

баца тамо амо у вијању пустом; 

никада им ни зрачак утехе не сине 

да се надају одмору, а некмоли опроштају ком. 45 

Па као што ждралови певају жалосно кроз висине 

летећи у дугоме низу дуж неба плава, 

тако видех да долазе уз крике њине 48 

сени ношене олујом што не јењава, 

и зато рекох: Учитељу, ко су ове сене 

што их црни дух тако кажњава? 51 

„Прва о којој желиш да чујеш од мене”, 

рече ми, „царица се звала 

за многе народе оновремене. 54 

Блуду се је до те мере одала 

па је похоту озаконила 

да спере срамоту у коју је пала. 57 

Предање каже да је то Семирамида учинила 

која наследи Нина коме би жена: 

сада султан влада земљом што је њена била. 60 

Друга је она што се због љубави уби ојађена 

и не би верна Сихејевом пепелу; 

ту је и Клеопатра распаљена. 63 

Јелену види која, с ватром у телу, 

толико зла дозва, па Ахилова тамо је сена 

који се за љубав борио пред смрт невеселу. 66 

Види Париса, Тристана”; и тога трена 

више од хиљаду сена ми је показао 

што их од живота растави љубав снена. 69 

Пошто сам мога учитеља саслушао 

како набраја жене из давнине и витезове, 

сажалих се тако да замало у несвест нисам пао. 72 

Заустих: „Песниче, чуј речи ове, 

радо бих разговарао са оно двоје 

што се чини да на ветру лако плове.” 75 

похота – изузетно снажна 

чулна страст; грамзивост, 

похлепа 

Семирамида – краљица 

Асира и Вавилона 

Нино – Семирамидин 

супруг 

ојадити – нанети некоме 

велико зло, јад, унесрећити 

Сихеј – Дидонин супруг. 

Дидона је након Сихејеве 

погибије побегла да би 

основала Картагину. 

У Вергилијевој Енеиди 

приказано је да ју је том 

приликом завео тројански 

избеглица Енеја. Када ју 

је, по наређењу богова, 

напустио, она се убила. 

Клеопатра – египатска 

краљица, позната као велика 

заводница. Пустила је да је 

уједе змија отровница када 

ју је Октавијан заробио. 

Јелена – јунакиња Илијаде, 

Менелајева супруга, коју 

је отео Парис, што је 

проузроковало Тројански 

рат 

Ахил – јунак тројанских 

збивања, убијен из заседе на 

дан венчања са Парисовом 

сестром Поликсеном 

Парис – цењени јунак у 

грчкој митологији, син 

Пријама и Хекабе, отмичар 

лепе Јелене 

Тристан – легендарни 

средњовековни витез. 

Његова љубав према 

Изолди била је испуњена 

препрекама, па су очајни 

љубавници попили отров 

како би у смрти били 

заједно. 




225

О, душе ожалошћене... – 

Дантеову пажњу привукли 

су Паоло Малатеста и 

Франческа ди Римини. 

Франческа је била ћерка 

господара Равене, Гвида 

ди Поленте. Дугогодишњи 

сукоб са породицом 

Малатеста Франческин отац 

је разрешио уговоривши 

брак своје ћерке са 

Малатестиним најстаријим 

сином. Но, како је он био 

грбав и ружан, девојци су на 

веридби представили Паола, 

његовог брата. Франческа 

је одмах по доласку на двор 

Малатесте схватила превару, 

али су осећања према 

Паолу већ била испољена. 

У трагичном сукобу међу 

браћом страдали су Паоло 

и Франческа, који су 

сахрањени заједно. Њихова 

судбина постала је заплет 

прича бројних романа. 

краљ свемира – Бог 

хир – обест, ћуд, прохтев, 

каприц 

Каина – назив за први појас 

деветог круга пакла, у којем 

се налазе издајници рођака 

А он мени: „Када дођу близу руке твоје, 

ти их замоли чим буду на твојој страни, 

у име љубави што их води, и доћи ћe обоје.” 78 

Чим их ветар ка нама накани, 

прозборих: „О, душе ожалошћене, 

дођите да разговарамо, ако то бог не брани.” 81 

Као што голубице жудњом привучене 

уздигнутих крила у гнездо мило би слетеле, 

долетевши кроз ваздух жељом ношене, 84 

тако су из јата, где и Дидона беше, излетеле 

те душе прилазећи нам кроз ваздух пун море, 

толико су моје речи љубав плеле. 87 

„Ох, блага душо и мили створе 

што кроз ваздух пун тамнога немира 

посећујеш нас што свету окрвависмо одоре, 90 

да нам је пријатељ краљ свемира, 

молили бисмо га да те миром обрадује, 

јер си се сажалио на грехе нашега хира. 93 

О ономе што душа вам жели да каже и чује 

слушаћемо и зборити са вама 

док ветар, као сада, мирује. 96 

Земља где сам рођена и ја сама 

тамо је где По ка мору пристаје 

да се смири са својим притокама. 99 

Љубав којој се племенито срце брзо предаје 

обузе њега због лепоте моје, које 

неста, тако да и сада у мени бол траје. 102 

Љубав што никоме ко воли не прашта то је, 

па и мене таквом снагом заврти 

да, као што видиш, још не напушта срце моје. 105 

Љубав нас доведе до смрти: 

Каина чека онога ко нас уби.” 

Тако нам рекоше у тај час шкрти. 108 

Пошто сам разумео њихов удес груби, 

погнух главу и дуго стајах у сени 

све док песник не рече: „Шта ти би?” 111 

Када се огласих, рекох: „Јао мени, 

колико слатких мисли, колико жеље у срцима, 

наведе њих на тај корак изгубљени!” 114 

Затим прозборих окренувши се њима 

226 




овим речима: „Франческа, твоје муке 

тугу и сажаљење буде у мојим грудима. 117 

Реци ми: уз уздахе, те слатке звуке, 

коме си и зашто љубав дала, 

како су вам се у тајној жељи сплеле руке?” 120 

А она ћe мени: „Нема већег жала 

од сећања на доба што срећом зраче 

у време јада: то твој учитељ зна, вала! 123 

Како је почела и расла све јаче 

љубав наша, ако желиш толико да знаш, 

испричаћу као биће што збори и плаче. 126 

Читали смо једнога дана из доколице баш 

о Ланселоту како га је љубав мучила: 

сами смо били, не сумњајући у удес наш. 129 

Више пута ватра ока нам се укрстила 

док смо читали и бледела нам лица тога дана, 

али само на једноме месту тела су нам попустила. 132 

Када прочитасмо да на жељени осмех усана 

пољубац спусти тај витез заљубљени, 

овај што ме неће напустити ниједнога дана, 135 

на усне ми положи пољубац острашћени. 

Као Галеот писац књиге проводаџија je био: 

тога дана више нисмо читали занесени.” 138 

Док је један дух то говорио, 

други је плакао тако да од јада 

к,о да сам умро ја сам се онесвестио 

и пао к,о што мртво тело пада. 142 


1. Антички мотиви 

Пажљиво читај одломак из петог певања Пакла и уочи његове главне 

карактеристике. Запази присуство античких мотива. Протумачи њихову 

симболику и уметничку улогу. Анализирај теме које се покрећу у одломку. За 

какве се моралне преступе кажњавају они који бораве у овом делу пакла? Које 

се мане и пороци у овом певању нарочито осуђују? Зашто баш они? На каква 

те је размишљања подстакао овај одломак? Представи их и протумачи. 

2. Вергилије 

Уочи приповедачеве реакције на призоре и ликове које сусреће. У каквим су 

односима он и Вергилије? Из којих стихова сазнајеш да се песник налази у 

повлашћеном положају на овом чудесном путовању? Какве утиске и реакције 

песника изазивају изглед поетског простора и атмосфера која у њему влада? 

Ланселот – легендарни 

витез Округлог стола. Био 

је заљубљен у Ђиневру, 

жену краља Артура. 

Галеот – у старом 

француском витешком 

роману који су читали 

Галеот је био помагач 

Ланселотове и Ђиневрине 

љубави 

Извор: 

Данте Алигијери. Пакао. 

Превод и пропратни текстови 

Драган Мраовић. 

Београд: Завод за уџбенике и 

наставна средства, 1998, 

стр. 58–63. 

Детаљ из рукописа 

Божанствене комедије 

из 1386–1388. 




227

Како песник реагује на информације које добија од Вергилија? Образложи 

због чега је боравак међу развратницима код песника изазвао снажне духовне 

тегобе. До каквих је спознаја о људској природи и животу он дошао на овом 

месту? 

3. Проклињање душа 

Опиши изглед другог круга пакла. Којим се бојама и звуцима дочаравају 

тегобност и мучна атмосфера? Какву симболику остварују мотиви таме и 

ветра? Опиши атмосферу коју стварају јауци, дозивања и проклињања душа 

из пакла. Зашто су душе развратника приказане у вихору који их непрестано 

врти? У којим је стиховима истакнута јачина њихових паклених мука? 

4. Развратници 

Представи ликове из другог круга пакла. Како је Вергилије објаснио Дантеу 

разлоге због којих су они доспели управо на то место? Шта је свима њима 

заједничко? Које моралне преступе и мане жигоше појава њихових ликова 

у пакленом кругу развратника? Које су грехове, осим развратништва, они 

починили? Наведи их и критички прикажи. Из којих времена и друштвених 

слојева потичу поменути ликови? Зашто се развратништво подједнако везује 

и за митске ликове и за историјске личности? Присуство ког лика међу 

развратницима те је највише изненадило? Зашто? 

5. Франческа и Паоло 

Који ликови посебно привлаче Дантеову пажњу? Зашто баш они? Повежи свој 

одговор са подацима о прототипским личностима Франческе ди Римини и 

Паола Малатесте. Анализирај слику којом је приказан њихов приступ Дантеу. 

Какав песников став се одражава у лиризму такве дескрипције? Проучи 

Франческин монолог. Објасни како је она приказала околности које су Паола 

и њу довеле међу развратнике. Зашто је указала на то да ће њихов убица 

боравити у Каини? Шта је подстакло љубав Франческе и Паола према њеним 

речима? Који се важни ставови о моралном дејству књиге и књижевности 

запажају у Франческиним гледиштима? 

6. Судбина 

Због чега је Дантеа дирнула управо судбина ових љубавника? Зашто они у 

њему изазивају тугу и сажаљење? Упореди Франческину судбину са судбином 

Семирамиде. Која од њих је починила морални преступ, а која је показала 

слабост? Зашто је тешко одупрети се емоцијама? Препознај у значењима овог 

певања оштру осуду моралних преступа, али и хуманистичка гледишта на 

људске мане и слабости. Протумачи их у складу са наговештајем нове епохе. 


•• 

Француски вајар Огист Роден направио је 1889. године скулптуру коју је назвао 

Франческа ди Римини. Нешто касније стручњаци и колеге предложили су овом 

уметнику да дело носи назив Пољубац. 

•• 

Размисли о могућим вајаревим разлозима да му инспирација буду личност и 

лик Италијанке која је овековечена и у Дантеовом Паклу. 

228 





Дантеову визију поетских простора Божанствене комедије објашњавали су многи 

проучаваоци овог дела, приказујући их, између осталог, цртежима, скицама и 

шемама. 

У Дантеовом делу пакао је приказан као подземни свет, чистилиште се као 

острво уздиже усред океана, док се рај пружа небеским пространством. 

Протумачи симболику општег изгледа сва 

три простора. Пакао се левкасто спушта ка 

центру земље, а душе грешника су распоређене 

према тежини греха, од мањег ка већем. Душе у 

чистилишту успињу се са нижег на виши ниво 

кругова којима је планина опасана. Све душе 

у рају су заједно, окупљене у кружној сфери, 

вечно окренутој Богу. 

Анализирај како су распоређене душе 

грешника у графички приказаној Дантеовој 

визији пакла. Који грехови су остављени пред 

вратима пакла? Проучи градацију у приказу 

степена грешности. Каква гледишта она 

подстиче код тебе? Прокоментариши на који 

начин приказани грехови и њихово градирање 

одражавају схватања са почетка 14. века. 

Који грехови су приказани и протумачени као 

највећи? Какве ставове имаш према оваквом 

поретку грехова? Детаљније образложи своја 

гледишта. 

В а р а л и ц е 

7. круг 

Насилници 

8. круг 

(варали оне који 

им нису веровали) 

9. круг 

(варали оне који 

су им веровали) 

Јерусалим 

Врата пакла 

Предворје пакла безвољни и страшљивци 

Ахеронт 

1. круг: некрштена деца и праведници Лимб 

2. круг: 

3. круг: 

похотници 

4. круг: тврдице 

прождрљивци 

и расипници 

5. круг: срдити и лењивци Мочвара Стикс 

Град Дис 

6. круг: јеретици и епикурејци 

Понор 

Насилници против ближњих: убице и пљачкаши 

Насилници против себе: самоубице и расипници 

Насилници против бога, природе, заната: 

богохулници, содомити и зеленаши 

Стрма литица 

Зла јаруга: подводачи и заводници 

Зла јаруга: ласкавци 

Зла јаруга: симонијанци 

Зла јаруга: врачи и чаробњаци 

Зла јаруга: варалице 

Зла јаруга: лицемери 

Зла јаруга: крадљивци 

Зла јаруга: преварни саветници 

Зла јаруга: сејачи раздора 

Зла јаруга: кривотворци 

Бунар гиганата 

Појас Каина: издајници сродника 

Појас Антенора: издајници домовине 

Појас Толомеја: издајници гостију 

Појас Ђудека: издајници доброчинитеља 

Луцифер 

Н е у м е р е н и 




229

Земаљски рај 

Ч и с т и л и ш т е 

7. круг: похотници 

6. круг: прождрљивци 

5. круг: тврдице и расипници 

4. круг: лењивци 

3. круг: срдити 

2. круг: завидљивци 

1. круг: охоли 

Тумачи симболику стрмих успона планине који 

прочишћене душе воде ка земаљском рају. Детаљније 

протумачи симболику мотива успона и воде. 

Шта уочаваш у чињеници да су изопштеници из цркве 

смештени надомак обале? Запази који грехови су 

груписани у претчистилиште, а који у чистилиште. 

Објасни основне критеријуме овакве поделе. Какви су 

твоји ставови према тој подели? Образложи их. 

Истакни које се мане приказују у чистилишту. 

П р е т ч и с т и л и ш т е 

Врата чистилишта 

ЦВЕТНА ДОЛИНА 4. чета 

Немарни: владари 

Други гребен 3. чета 

Немарни: жртве насилне смрти 

Први гребен 2. чета 

Немарни: покајали се пред крај живота 

Оштра стрмина 

ОБАЛА 

1. чета 

ве 

Немарни: изопштени из цркве 

Проучи симболику круга и кружнице у 

приказу раја. 

Протумачи наредни литерарни 

паралелизам у Дантеовом делу: душе 

у паклу су без могућности кретања 

из једног поља у друго, душе у 

чистилишту су у успону, а душе у 

рају су сједињене. 

Рајска пространства су сачињена 

од девет покретних небеса која 

окружују земљу. Како су у њима 

распоређене душе? Запази које се 

врлине награђују присуством у рају. 

Које би им се, према твом мишљењу, 

могле придодати? Зашто? 

Која рајска небеска сфера посебно 

привлачи твоју пажњу? Објасни зашто. 

Беатриче доводи лик Дантеа до Бога. Каква 

се симболика постиже на овај начин? Зашто се 

узвишене врлине, љубав и Бог, повезују? 

IX Прво покретно небо (Серафими) 

Небо непокретних звезда (Херувими) 

VIII 

Сатурново небо (Престоли) 

VII 

е 

Емпиреј 

VI Јупитерово небо (Господства) 

V Марсово небо (Силе) 

Сунчево небо (Власти) 

IV 

Венерино небо (Поглаварства) 

III 

(Арханђели) 

(Анђели) 

Меркурово 

Месечево Ваздух 

Ватрена сфера 

Вода 

Земља 

ПАКАО 

Јерусалим 

Душе оних који нису испунили завет 

Душе славољубивих 

Душе оданих љубави 

Емпиреј 

Душе мудраца 

Душе бораца за веру 

е 

Душе праведника 

Контемплативне душе 

Тријумф Христа, Марије, Блажених 

Тријумф анђела 

230 




Франческо Петрарка 

Канцонијер 

(избор) 

Кључне речи: песничка збирка, љубав, песнички циклус, сонет, канцона, секстина, балада, 

мадригал, петраркизам, лирски топоси 

Петраркино стваралаштво први пут у књижевности хуманизма испољава 

конкретно одвајање латинског и народног језика. Иако је доста писао на латинском, 

Петрарка је све песме о неузвраћеној љубави према госпи Лаури написао на 

народном језику. Пун латински наслов књиге гласи: Фрагменти овенчаног песника 

Франческа Петрарке на народном језику, али се међу публиком и стручњацима 

усталио назив Канцонијер, понекад и Расуте риме. Тоскански језик Петраркине 

књиге песама показао је изражајне могућности и лепоту народног језика, којима 

се на оригиналан начин дочарава племенито осећање љубави. 

Пред тобом се налази избор од шест најпознатијих песама из Канцонијера. 

Запази њихове мотиве и тематику. Посебну пажњу обрати на расположења 

лирског субјекта која се у њима приказују. 

3. 

Тог дана зраци сунца бледи паше – 

жалише оног што их је створио. 

Ја се не чувах – ухваћен сам био – 

везале су ме, Госпо, очи ваше. 

90. 

Расута по ветру златна коса беше, 

Што се у безброј слатких власи сплела; 

И љупка је светлост без мере горела 

Очију оних што сад потамнеше; 

Петрарка, статуа у 

оквиру фасаде Палате 

Уфици у Фиренци, 19. век 

Ко да ни време такво не бејаше 

да бих се и ја с Амором борио 

– бејах безбрижан, без сумњи и чио – 

и отуд опште несреће несташе. 

Разоружаног мене Амор стиже 

и нађе пут што води срцу моме 

кроз очи – ову капију за сузе. 

Није му част што ме у таквоме 

стању ранио када стрелу диже. 

Пред вашом стрелом – ја ни лук не узе. 

Милосна се боја у лицу будила, 

Не знам да л стварно, ил уз варку пуку; 

Кад љубавног огња семе у грудима 

Носих, зар је чудо што одједном букнух? 

Њен ход не беше ход смртника сваког, 

Већ анђеоског духа; речи њене 

Не беху као грла људског звук; 

Дух надземаљски, сунце васељене 

Би оно што видех; и да није тако, 

Не лечи рану то што спласне лук. 

Амор – латинско име за 

Купидона, бога пожуде 

и еротске љубави. Често 

је замишљан и у делима 

ликовне уметности 

представљан као 

немиран дечак са луком 

и стрелом. Његове стреле 

су имале моћ да изазову 

пожуду. 

пука варка – велика 

варка 




231

цитра – жичани музички 

инструмент сличан лири 

Канцонијер је једна 

од најпознатијих 

песничких збирки у 

историји књижевности. 

Песме посвећене Лаури 

настајале су током 

већег дела песниковог 

живота, а повезују се 

са даном када ју је први 

пут видео у авињонској 

цркви Свете Кларе 6. 

априла 1327. године. 

У збирци су присутни 

сонети стварани за 

живота и после смрти 

госпође Лауре. 

134. 

Мира ми нема, а нема ни рата, 

плашим се, надам, ледим, жар сам врели, 

летим врх неба – земље ми се хвата, 

Не стежем ништа, а грлим свет цели. 

Ја сам у њеној тамници – без врата, 

не присваја ме, ал ми омчу дели, 

Амор ме штеди – а лицем својата, 

жива ме неће, а спас ми не жели. 

Без ока видим, без језика вичем, 

за помоћ вапим – а жељан сам гроба, 

сам себе мрзим – друге волим јако. 

Храним се јадом, а плачући кличем; 

и смрт и живот – једнаки су оба. 

Све због вас, Госпо, ја трајем овако. 

292. 

Очи о којима тако топло зборих, 

И руке, лице, стопала и длани, 

Због којих свету остадох по страни 

И самом себи странцем себе створих, 

Увојци косе чиста сјајна злата 

И блесак смешка анђеоског, што је 

На земљи небо сатварао моје, 

Сад све је само прегршт глувог блата; 

Но ипак живим, што ми жалост ствара, 

Без оног светла, милог ми толико 

У бури, кад је брод без кормилара; 

Нек љубавна ми песма сврши ту се, 

Пресахну жица ума свеколиког, 

А цитра моја у плач обрну се. 

Песничка збирка 

је књига у којој су 

обједињене песме блиске 

по мотивима, тематици, 

стваралачком поступку. 

Понекад се у песничким 

збиркама окупља 

неколико обимом мањих 

целина, које се називају 

песнички циклуси. 

Аутор промишљено 

формира композицију 

песничке збирке, па 

се редоследом песама 

успостављају и њихова 

специфична значења. 

Венера, Амор и три грације, Пјетро Либери, 17. век 

232 




302. 

Мисли ме дижу у предео где је 

Она, што залуд на земљи је иштем; 

Сад трећи круг је њено боравиште, 

Мање је хола, а лепша ми све је. 

Руку ми узе; – У том кругу, рече, 

Са мном ћеш бити, не греши ли нада: 

Она сам, што ти даде мноштво јада 

И дан свој сконча пре нег дође вече. 

Не схвата људски разум добро моје: 

Чекам те, а шта волео си јако, 

Мој лепи вео, доле остао је. – 

Зашто раствори руку, нема поста? 

На звук милосних речи, чедних тако, 

Замало па да на небу ја остах. 


311. 

Тај славуј који тако нежно тужи 

Можда за децом ил супругом драгом, 

Небо и поља пуни песмом благом 

Где безброј вештих плачних нота кружи, 

И као да ме прати целе ноћи, 

И подсећа ме на мој удес зао 

За који крив сам, јер сам веровао 

Над богињама смрт да нема моћи. 

Како се вара ко верује у се! 

Зар ока два, од сунца више зрачна, 

Постану, ко би реко, земља мрачна? 

Сад знам да срећа која свирепа је 

Жели да плачним жићем учим ту се 

Да доле нема радости што траје! 

1. Сонет 

Који сонет је посебно привукао твоју пажњу? Детаљније објасни због чега. 

Анализирај расположења и доживљаје лирског субјекта у одабраним песмама. 

Која противречна стања запажаш у приказаним осећањима, гледиштима и 

утисцима? Чиме су подстакнути често супротстављени доживљаји лирског 

субјекта? Шта о снази, изазовима и лепотама љубави сведоче разноврсна осећања 

која су дочарана у овим сонетима? 

2. Лирски субјекат 

Проучи мотиве, тематику и расположења лирског субјекта. Групиши их према 

заједничким особинама. У којим сонетима су опевана стања љубавног заноса? 

У којима препознајеш осећања сете, разочараности и туге? Издвој конкретне 

стихове којима ћеш потврдити своја запажања. 

3. Лаура 

Запази и протумачи сликовите описе Лауре. Проучи симболику светлости, којом 

се дочарава изглед вољене и недостижне жене. Како изгледају њена коса, очи, 

одећа, какви су њени покрети? На који начин је лирски субјекат доживљава? 

Објасни како је Лаурин лик истовремено израз незадовољене жеље, али и разлог 

постојања. Издвој стихове у којима се ова гледишта непосредно испољавају. 

Зашто је Аморова стрела затекла лирског јунака? Због чега је немоћан да јој се 

одупре? Пажљиво проучи 134. сонет. Протумачи уметничку улогу изразитих 

контраста. Шта се њима сугестивно дочарава? Због чега љубавни доживљаји често 

појачавају човекове емоције? 

сад трећи круг је 

њено боравиште – у 

Дантеовој визији раја 

трећи круг је Венерино 

небо (Венера – богиња 

лепоте и љубави у 

римској митологији), 

у којем бораве душе 

оданих љубави 

жиће – живот 

Извор: 

Франческо Петрарка. 

Канцонијер. Избор и 

пропратни текстови 

Злата Бојовић. 

Београд: Завод за 

уџбенике и наставна 

средства, 1996. 

Песничке форме 

Често се мисли да је 

сонет једина песничка 

форма Канцонијера. 

Петрарка је у овој 

песничкој књизи објавио 

највише сонета (нешто 

преко три стотине), 

али и 29 канцона, девет 

секстина, седам балада и 

четири мадригала. Већ у 

Петраркиној лирици на 

народном језику почињу 

да се обликују песничке 

форме популарне 

током хуманизма и у 

ренесансном песништву. 

Песници су исказивали 

посебну домишљатост 

у прилагођавању 

тематике и мотива врло 

строгим правилима која 

су налагала устаљене 

песничке форме. 




233

Канцона је песма 

специфичне метричке 

структуре, коју 

чине једанаестерци 

и седмерци. 

Уобичајено је да се 

састоји од строфа 

дугачких између 

седам и 20 стихова 

и да има троделну 

композицију. 

Секстина је строфа од 

шест стихова, који су 

најчешће испевани у 

једанаестерцу. 

Мадригал је песма са 

љубавном тематиком, 

која се углавном 

прилагођава музичкој 

композицији. Будући 

да је повезивање 

са музиком битно, 

мадригали нису 

развили посебно 

строга формална 

обележја. 

4. Љубав и отуђеност 

Који стихови сведоче о отуђености лирског субјекта услед љубавних 

јада? Издвој стихове у којима се лепота, постојање и љубав приказују 

као непостојани и пролазни. Због чега љубавни занос ипак и даље траје? 

Запази стихове у којима се песма и песничко стваралаштво доводе у везу са 

љубавним осећањима. Коју значајну одлику схватања љубави у хуманистичком 

песништву уочаваш у тим стиховима? Какав значај за инспирацију и стварање 

имају осећање и доживљај љубави? 

5. Небо и туга 

Анализирај улогу мотива сна и поетског простора надземаљског живота. Где 

се Лаура налази након смрти? Какав спас за себе и своју душу лирски субјекат 

проналази у њеном небеском битисању? Издвој и протумачи песнички дијалог 

између преминуле Лауре и лирског субјекта. 

Објасни уметничку улогу мотива из природе којима се у 311. сонету дочарава 

туга лирског субјекта. Чиме је он нарочито разочаран? Где нема трајне 

радости, а где је она могућа? Који стихови сведоче о томе да патња заљубљеног 

постаје пут ка Богу? На примеру Петраркиних сонета уочи и протумачи 

значајне промене у схватању љубави и Бога у односу на дела средњовековне 

књижевности. 


•• 

Петраркизам је уобичајени назив за утицај Канцонијера и љубавне лирике 

Франческа Петрарке на стваралаштво других аутора. Тај утицај се, између 

осталог, огледа у следећем: 

– сонет постаје основна форма лирске поезије. Овај песнички облик и данас је 

заступљен у лирици, али се не везује само за љубавну или интимну тематику; 

– истиче се писање љубавне лирике на народном језику; 

– честа је употреба мотива из римске или грчке митологије; 

– љубав према жени је јединствена стваралачка инспирација; 

– формира се дневник љубави; 

– у први план долазе сласт и мука љубавног доживљаја. Љубав је за петраркисте 

и смисао постојања и разочарање које изазива велику патњу; 

– лирска ситуација је примарна. Вољена особа је недостижна, недоступна, често 

и несвесна постојања оног ко је обожава и посвећује јој своје стихове, често и 

свој живот; 

– топос поетског простора је специфичан. Он се увек везује за место сусрета са 

изабраницом срца (у цркви, на градском тргу, у шетњи, на балу...). Лик вољене 

се повезује и са поетским простором природе, са симболиком биљака, а опис 

прате мотиви светлости, сунца, ветра... 

– топос изгледа вољене жене подразумева плаву косу, увојке, белило лица, сјај 

очију, посебан начин облачења... 

• Пронађи у Канцонијеру примере за наведене одлике петраркизма. 

234 




Декамерон 

Кључне речи: Декамерон, збирка новела, приповедање, богатство, љубав 

Декамерон је инспирисан епидемијом куге која је захватила Фиренцу 

између 1348. и 1351. године. Појава куге није била локалног карактера – 

захватила је читаву Европу, а процењује се да је усмртила између 30 и 60 

одсто становништва. Болест, страх од смрти и очај учинили су живот у 

градовима хаотичним и неподношљивим. Куга је изједначила све друштвене 

слојеве, проузроковала насиље, безакоње и проблематично људско 

понашање. 

Тематика Декамерона 

Иако су приче из Декамерона разноврсне, дело одражава дух хуманистичког 

доба. Нов однос према животу, индивидуалној срећи, религији и 

моралним питањима представљени су на хумористични, понекад иронични, 

па и оштар критички (сатирични) начин. Свакога дана десеторо младих 

људи је међу собом бирало оне који ће задавати теме причања. 

Проучи табелу из које ћеш се упознати са тематиком прича по данима у 

којима су се причале. 

Ђовани Бокачо, Андреа 

дел Кастањо, 15. век 

Табела 22. Тематика Декамерона 

• први дан 

• други дан 

• трећи дан 

• четврти дан 

• пети дан 

• шести дан 

• седми дан 

• осми дан 

• девети дан 

• десети дан 

слободна тема; приповедачи су могли да изаберу тему која им се 

највише допада 

приче пуне заплета и преокрета, који ликове воде до спознаје смисла 

и сврхе живота 

приче о памети и вештинама 

приче о трагично окончаним љубавима 

приче о љубавима са срећним завршетком 

шаљиве приче о духовитим досеткама јунака, уз помоћ којих се 

спасавају из непријатних ситуација и различитих невоља 

приче о супружничким преварама 

приче о обостраним преварама љубавника 

дан посвећен слободним темама 

приче о великодушним и племенитим људским делима 

Декамерон се врло брзо 

ширио међу публиком. 

Прве руком преписане 

примерке углавном 

су куповали и читали 

трговци. Међутим, због 

слободе у приказивању 

црквених ликова 

и проблематичних 

моралних гледишта 

књига је била и 

забрањивана. 




235

Бокачо је за Декамерон осмислио оквирну причу, у којој десеторо младих људи 

(седам девојака и три младића) беже из кугом захваћеног града. Изоловани у 

сеоском замку, они доколицу испуњавају причом и приповедањем. Структуру дела 

чини 10 композиционих целина. Сваког дана свако од присутних приповеда по 

једну причу, с тим што је тематика прича задата и за сваки дан различита. Назив 

Бокачовог дела изведен је из грчке речи δἐκα – дека (десет). 

Оквирна прича 

Честа појава у обимнијим 

делима наративне 

прозе јесте прича са 

оквиром или оквирна 

прича. Њен задатак је 

да информише читаоце 

о ширим околностима 

у којима се остварује 

основна фабула. У 

прози епохе хуманизма 

прича са оквиром је 

служила за повезивање 

већег броја разнородних 

прича у целину. 

Касније је прича са 

оквиром постала чест 

композициони поступак 

обимнијих прозних 

остварења, посебно 

романа. Овакав склоп 

утиче и на формирање 

сложених значења. 

Оквирну причу има и 

чувена збирка Приче из 

1001 ноћи а искористио 

ју је и британски писац 

Џефри Чосер у делу 

Кентерберијске приче. 

Ђовани Бокачо 

Декамерон 

Оквирна прича 


Кад год, умиљате даме, премишљајући посматрам како сте све ви по 

природи сажаљиве, ја видим да ће ова књига, по вашем мишљењу, имати 

мучан и тежак почетак, пошто она на своме зачетку носи болну успомену 

на минули помор, који проклиње свако ко га је преживео или за њега чуо. 

Али ја нисам рад да се њеног даљег читања плашите, мислећи да ћете је 

готово непрекидно морати да читате уза сузе и уздахе. 

Овај језовити почетак вам је само оно исто што је за путника кршевита 

и стрма планина, иза које се протеже веома лепа и љупка раван, и која вам 

се допада утолико већма уколико је теже уз њу се пети и низ њу силазити. 

И као год што се крајња радост завршава болом, тако се и туга која наиђе 

најзад окончава веселошћу. Иза овога кратког јадовања (кратког кажем 

зато што оно заузима мало редака) наступа ускоро слатко уживање, које 

сам вам обећао и које ви можда, да није било оваквог почетка, не бисте 

очекивали без изричног наговештавања. […] 

И самом мени одвратно је задржавати се толико на таквим јадима: стога, 

изостављајући оне које ми је згодно да изоставим, кажем: да се у нашем 

граду, који беше дошао до ивице пропасти, готово остао без становника, 

деси (како то чух од једне особе којој се може веровати) да се једног 

уторника изјутра седам младих дама, блиских као пријатељице, сусетке или 

рођаке, састану у светој цркви Санта Мариа Новела и да оне ту, као једини 

посетиоци, присуствују божјој служби у црнини, како је то тадање време 

изискивало. […] 

236 




Ових седам дама састадоше се у једном углу цркве, али не по каквом 

договору, него случајно; оне поседоше у круг и, изоставивши читање 

Оченаша, поразговараше се о савременим приликама; после неколико 

тренутака, када су све заћутале, отпоче Пампинеја: 

– […] По моме мишљењу, ми се овде задржавамо само зато да бисмо 

биле сведоци колико је лешева донето на сахрану или да пазимо да ли 

калуђери, којих је број сведен готово на нулу, у одређене часове поју 

своје молитве, или да свакоме ко се појави својим хаљинама покажемо 

колики су и какви су наши јади. […] 

Да из малодушности или лакоумља не бисмо упале у какву несрећу, 

коју бисмо на неки начин могле да избегнемо (не знам да ли ви мислите 

исто овако као ја), ја сматрам да би најбоље било да ми које смо овде, 

као што су то пре нас многе друге учиниле и још чине, овај град 

напустимо и да, бежећи од смрти и непоштених примера, поштено 

отидемо на своја пољска добра, којих свака од нас има повише, па да тамо 

своје дане како знамо и умемо проводимо у весељу и уживању, ни у чему не 

прекорачавајући границу допуштенога. […] 

И пошто су се лепо постарали о свему што им је било потребно и то 

послали тамо куда су намеравали да отиду, наредног јутра, то јест у среду, 

све даме са неколико својих слушкиња и три младића са тројицом слугу 

у саму зору напустише град и кренуше на пут; и тек што беху непуне две 

миље одмакли од града, стигоше на пољско добро на које је, према ранијем 

договору, требало да дођу. […] 

Након кратког времена по избијању трећег поподневног часа, краљица 

устаде и нареди да се и друге даме и младићи позову да устану; пошто је 

како она рече, шкодљиво спавати дању; онда сви отидоше на једну ливаду 

са високом зеленом травом где ни са које стране није могло допрети сунце; 

затим, расхлађени благим поветарцем, поседаше, по краљичиној жељи, у 

зелену траву, после чега им она изговори ово: 

– Као што видите, сунце је одскочило високо и припека је велика; и не 

чује се ништа друго доли цврчање попаца у маслињацима; према томе, 

свакако би глупо било да сада идемо на које друго место. Овде је лепо 

и хладовито и, као што видите, свако може да се до миле воље забавља 

коцкама и шахом. Али, ако бисте хтели да се сложите са мојим мишљењем, 

ми овај врели део дана не бисмо проводили у играма, који су за једне од нас 

права досада, а за друге особе или гледаоце готово никакво уживање, него у 

приповедању прича, што би било највеће задовољство за цело друштво које 

приповедача слуша. […] 

Даме а исто тако и људи одлучише се за причање. 

– Дакле – рече краљица – ако вам се то свиђа, ја сам рада да овога првог 

дана свакоме буде слободно да говори о ономе што му се допада. […] 




237

Иако се у Декамерону следећа новела најављује као прича о љубави са срећним 

завршетком, њен ток је веома занимљив. Обрати пажњу на обрте у приповедању. 

Припреми се да објасниш који су преокрети били неочекивани за тебе. 

Федериго и мона Ђована 

Дан пети, прича девета 

месер – господин 

мона – госпа, госпођа 

Кад је Филомена завршила причање, краљица одмах, видевши да је још једино 

њој и Дионеу остајало да причају, отпоче весела лица: 

– Сада је на мене дошао ред да причам; и ја ћу то, премиле даме, од свег срца 

учинити једном причом која је делимице слична малочас испричаној, како 

бисте не само виделе какву моћ ваше дражи имају над племенитим душама, 

него и да бисте се научиле да, онде где је то на своме месту, своје благовољење 

указујете и саме, уместо што се увек ослањате на судбину, која је у том погледу 

не само неразумна, већ и претерано издашна. 

Треба, дакле, да знате да је Копо ди Боргезе Доменики, који је живео и можда 

још живи у нашем граду, човек којега су наши суграђани веома ценили и 

поштовали и који се више одликовао својим врлинама него племенитошћу 

своје крви, тако да је заслужио да остане у вечитој успомени, у својим позним 

годинама налазио највећег уживања у томе да својим суседима и пријатељима 

прича о минулим временима и догађајима; и то је он умео причати боље, 

лепше и китњастије него ико други. Поред осталих ствари, он је причао како 

је негда у Фиренци живео један младић, по имену месер Федериго Албериги, 

који је по својим јуначким подвизима и по својој племићкој углађености био 

на гласу као најбољи млад витез у Тоскани. 

Као што се то обично дешава код племића, Федериго се заљуби у једну 

племићку жену, која се звала мона Ђована и која је била једна од најлепших 

и најљупкијих дама у целој Фиренци; и да би могао задобити њену љубав, он 

је одлазио на све јуначке утакмице и витешке игре, приређивао гозбе, давао 

поклоне, те тако немилице расипао своју имовину. Међутим, она, колико лепа 

толико и поштена жена, није се освртала ни на њега ни на оно што је он чинио 

због ње. 

Пошто је, дакле, Федериго трошио више него што су му то допуштале његове 

прилике, а привређивао није ништа, његова имовина ишчезе убрзо, те он 

осиромаши толико да му остане само једно имањце, од чијег је дохотка животарио, 

и уз њега један соко, каквог мучно да је било игде на свету. Премда је 

његова љубав била силнија него икада дотле, он се, видећи да у граду не може 

живети онако како је желео да живи, пресели у Кампи, где беше то његово 

238 




мало добро, и ту је, кад год би му то било могућно, 

ишао у лов на птице и трпељиво подносио 

своје сиромаштво, не обраћајући се никоме за 

помоћ. 

У то време, када је Федериго већ био сасвим 

пропао, једнога дана разболе се муж мона Ђоване, 

па, видевши да му се приближила смрт, 

написа завештање и у њему за наследника свога 

великог богатства означи свога прилично одраслог 

сина; али, пошто је мона Ђовану волео силно, 

одреди да она, ако би син умро не оставив за 

собом правних наследника, наследи сву његову 

имовину, па затим он умре. 

Оставши удова, мона Ђована оде, као што то обично чине наше жене, на 

летовање на једно од својих пољских добара, које се налазило у близини Федериговог 

имањца. Њен синчић, којега беше повела собом, убрзо се ту упозна са 

Федеригом и стане уживати у псима и у лову на птице; па, како му се Федеригов 

соко, којега је више пута гледао како лети, веома допадао, он силно зажели 

да га добије; али, пошто је видео да Федериго тога сокола много воли, не усуди 

се да му га потражи. Након краћег времена, дечак се одједном разболи, и то 

мајку веома растужи, јер јој је био јединче и јер га је волела више него ишта на 

свету. По цео боговетни дан била је уз њега, храбрила га, тешила и чешће га 

питала да ли би штогод желео, молећи га да јој каже, да би му то набавила, ако 

би икако било могућно. Непрестано слушајући та нуткања, он јој једнога дана 

рече: 

– Ако успеш, мајко, да добијеш Федериговог сокола, ја ћу, како ми се чини, 

сместа оздравити. 

Када је то чула, жена се мало збуни, па затим поче премишљати шта да чини. 

Знала је да Федериго њу одавно воли и да га она није никада удостојила ни једног 

јединог погледа; стога за себе рече: „Како бих могла да кога к њему упутим 

или да до њега одем и затражим да ми даде тога сокола, који је, као што сам 

чула, ненадмашан у летењу и од кога он живи? И како бих могла бити толико 

безобзирна да једног племенитог човека лишим јединог уживања које му је 

остало?” 

Обузета тим мислима, она своме сину, мада је била уверена да би птицу добила, 

ако би је заискала, не одговори ништа, него остаде ћутећи. Али, на крају 

краја, љубав према њему однесе победу, те мати, тежећи да испуни његову 

жељу, одлучи да по сокола не пошаље никога, већ да сама отиде и донесе му га, 

па му стога рече: 

Џон Вилијем Вотерхаус, 

Прича из Декамерона, 

1916. 




239

– Утеши се, сине, и гледај да оздравиш; ја ћу сутра да одем и да ти га донесем. 

Дечак се томе обрадује, и још истога тог дана код њега се запази мало побољшање. 

Другог дана изјутра његова мати узме једну даму и са њом у шетњи упути се 

Федериговој кућици, па га позове да изиђе напоље. Како тога дана време није 

било погодно за ловљење птица, он се налазио у својем врту, где је радио неке 

своје омање послове. Чим је чуо да је мона Ђована пред вратима и да тражи 

њега, веома се зачуди и журно се упути тамо. Видевши га где долази, она му 

пође у сусрет и са женском љубазношћу на његов поздрав, који је био испуњен 

страхопоштовањем, рече: 

– Добро јутро, Федериго, – па затим настави: – Ја сам дошла да ти накнадим 

штету коју си претрпео због мене стога што си ме волео више но што је било 

потребно; а та накнада састојаће се у томе што ћу, као што сам одлучила, данас 

с овом својом пријатељицом да ручам код тебе. 

Федериго јој смерно одговори: 

– Не сећам се, мадона, да сте ви мени икада нанели икакву штету. Напротив, 

учинили сте ми толико добра да ја, ако штогод вредим, имам да за то захвалим 

вашој вредности и љубави коју сам гајио према вама. И одиста, ова ваша 

драгоцена посета мени је много милија него када бих могао наново трошити 

онако много као што сам трошио раније, премда сте дошли к сиромашном домаћину. 

И после тих речи, он је стидљиво уведе у кућу, а затим заједно са њоме изиђе 

у врт, па, немајући никога другог ко би је могао забављати, рече јој: 

– Мадона, пошто нема ко други, ова добра жена, супруга овога сељака, 

остаће уз вас докле се ја будем старао о ручку. 

Премда је његово сиромаштво било необично велико, ипак он никада дотле 

није осетио у какву је невољу запао стога што је немилице страћио своје богатство; 

међутим, тога јутра осети то, пошто ничим није могао угостити даму 

због које је раније приређивао многобројне гозбе. Веома забринут, сиромах 

Федериго стане, проклињући своју црну судбину, да као избезумљен јури тамо 

и овамо; али, није могао да нађе ни новаца нити ишта што би заложио, а не 

беше рад да се за помоћ обрати никоме, па ни своме сељаку. Наједанпут му 

поглед паде на његовог сокола, који је у предсобљу чучао на једној мотци. Па 

како није имао шта друго, узме њега и, видевши да је угојен, помисли да ће то 

бити јело достојно такве гошће. Не премишљајући дуго, он соколу заврне шију, 

брже боље га преда својој служавци да га очерупа, очисти, натакне на ражањ и 

лепо испече. Пошто је затим сто застро једним од белих чаршава, који му још 

беху преостали, весела лица врати се у врт и дами рече да је ручак справљен 

уколико је могло да се то постигне. Онда дама и њена пратиља устану, седну за 

сто, те, не знајући шта једу, поједу сокола заједно са Федеригом, који их је пре 

240 




дано услуживао. И када су потом поустајали и поразговарали још неколико 

тренутака, дами се учини да је време да каже због чега је тамо дошла, те стане 

да Федеригу љубазно говори овако: 

– Федериго! Када би се у мислима вратио на свој ранији живот и на моју 

честитост, коју си можда сматрао за немилосрдност и суровост, ти се не би, у 

то сам тврдо уверена, нимало зачудио мојој дрскости, кад чујеш због чега сам 

дошла овамо; и онда, да си имао или да имаш деце, па да знаш колико је силна 

љубав што је човек осећа према њима, несумњиво је да би ме бар деломице 

извинио; али, ти их немаш, а ја имам јединче, те не могу да избегнем општи 

закон материнске љубави који ме нагони да те, противу своје воље, противу 

сваке пристојности и сваког реда, смерно замолим да ми учиниш један поклон, 

који је теби драгоцен, са правом драгоцен, пошто ти твоја опака судбина 

није оставила никакве друге радости, никакве друге утехе, никаквог другог 

уживања. А тај поклон био би твој соко, за којим мој син чезне толико да ме је 

страх да ће се његова болест, ако му га не бих донела, погоршати и да ћу да га 

изгубим. Стога те молим да будеш тако добар да ми, не из љубави што је гајиш 

према мени, пошто ти се на њу нисам одазивала, него из своје племенитости, 

којом се одликујеш више него икоји други витез, ту птицу поклониш, како 

бих могла рећи да сам тим поклоном одржала у животу свога сина и да ти он 

остаје вечито захвалан. 

Када је Федериго чуо шта та жена тражи и помислио да јој то не може да 

учини, пошто је соко већ био поједен, не одговори јој ништа, него бризну у 

плач. Жена у први мах помисли да он плаче зато што му је тешко растати се са 

соколом, па хтеде рећи да оду стаје од своје молбе. Ипак се уздржа, те стаде чекати 

да Федериго престане плакати и да јој одговори, и он јој рече: 

– Мадона, откако се божјој вољи свидело да у вама нађем своју 

љубав, ја сам често по многом чему осећао да судбина устаје 

противу мене, и зато сам се тужио на њу; али, све то маленкост је 

према ономе што ми је она учинила овога пута, и ја се са њоме не 

могу измирити никада, пошто ми је сада, кад сте ви дошли у моју 

кућу, коју докле је била богата нисте хтели удостојити својом 

посетом, онемогућила да вам дадем тај сићушни поклон што га 

од мене малочас затражисте; а због чега то не могу да учиним, 

одмах ћу вам испричати укратко. Када сам чуо да ваша милост 

жели да руча у мојој кући, сматрао сам да ми ред и пристојност 

налажу да вас према својој могућности угостим најдрагоценијим 

јелом, а не оним којим се уопште угошћавају друге особе. Па 

како сам се сетио сокола што сте га тражили од мене, држао сам 

да ће то бити јело достојно вас, те сте га тако данас имали печена 

на столу. Али, пошто видим да сте желели да у њему уживате на 

Илустрација из 

једног издања 

Декамерона 




241

Извор: 

Ђовани Бокачо. Декамерон. 

Превео Михајло Добрић. 

Београд: Народно дело, 

1936, стр. 374–379. 

други начин, толико ми је жао што не могу да вас услужим, да се, како ми се 

чини, нећу моћи утешити никада. 

И чим је то изговорио, као доказ донесе јој перје, ноге и кљун. Када је дама 

то чула и видела, она га оштро прекори што је таквог сокола заклао само зато 

да би угостио једну жену. Затим стаде да се диви снази његовог духа, коју није 

могло да скрха сиромаштво. Како је дакле била лишена наде да ће доћи до сокола, 

те је стога почињала стрепети за живот свога сина, она се тужна и ожалошћена 

врати к њему. Након две три недеље дана, син напусти овај свет (не зна 

се да ли од туге што није добио сокола или зато што га је на то нагнала болест), 

на највећи бол своје матере. Пошто је неко време туговала и лила сузе, њена 

браћа стану, зато што је била богата и још млада, на њу наваљивати да се опет 

уда. У почетку није она хтела ни да чује за то, али пошто је она нису остављала 

на миру, сети се Федерига и његовог последњег великодушног поступка, то 

јест да је он, да би њу угостио, жртвовао онаквог дивног сокола, те својој браћи 

рече: 

– Ја бих највише волела да, када бисте ви пристали на то, останем удовица; 

али, ако хоћете да се удам, ја нећу поћи ни за кога другога доли за Федерига 

Алберигија. 

Браћа јој се стану подсмевати и рекну јој: 

– Па зар за њега, лудо ниједна? Зар да пођеш за човека који нема нигде 

ништа? 

Ну, она им одговори: 

– Знам ја, браћо, да је тако; али, мени је милији човек без богатства него богатство 

без човека. 

Када сy браћа чула ту њену одлуку, она пристану да јој испуне жељу, пошто 

су знала да је Федериго и покрај свога сиромаштва поштен човек, те му је даду 

заједно са целим њеним богатством. Дошавши до жене коју је волео, он је са 

њом остатак свога живота проводио у срећи и задовољству. 


1. Приповедачко умеће 

Издвој гледишта која краљица саопштава у најави своје приче. Какво поучно 

упозорење она упућује присутнима, нарочито дамама? Шта самоуверено говори 

о потреби људи да живот препусте судбини? Какав однос према животу запажаш 

у овим сугестијама? Процени на који начин се ова краљичина гледишта потврђују 

њеном причом о Федеригу и Ђовани. Од кога је краљица чула причу коју ће 

саопштити? Зашто је Доменики човек вредан вечне успомене иако су га више 

242 




красиле врлине него припадност племству? Уочи у 

чему се огледа сажетост краљичиног приповедања. 

Образложи значај који се у делу даје причама и 

приповедачима. 

2. Соко 

Како је дошло до тога да Федериго постане усамљен 

и сиромашан? Које га врлине красе и у сиромаштву? 

Објасни зашто соко за њега има и духовну и 

материјалну вредност. Прати на који начин се мотив 

сокола уводи у новелу. Уочи уводна приказивања 

(експозицију), заплет, кулминацију, обрт и расплет, 

у којима се остварује главни мотив дела. Које 

врлине су посредством мотива сокола истакнуте у 

ликовима Федерига и Ђоване? Зашто соко за обоје представља центар живота? 

Шта Федериго и Ђована жртвују у поновном сусрету? Проучи њихове дијалоге и 

вреднуј гледишта која они износе поводом међусобних односа, како из прошлости 

тако и у актуелним збивањима. 

3. Човеково богатство. Богатство човека 

Представи и протумачи своје ставове поводом Федеригове одлуке да се одрекне 

сокола. Чиме је он тада био мотивисан? Како је Ђована реаговала на несрећни обрт? 

Чега је постала свесна? Којим поводом су њена гледишта о односу према Федеригу 

непосредно и јасно изречена? Зашто је Федеригово сиромаштво достојанствено? Шта 

га је у младости чинило богатим, а шта чини његово богатство у зрелим годинама? 

Које је богатство трошно, а које трајно? Наведи и протумачи врлине које слави 

коначно остварена љубав Федерига и госпе Ђоване. Објасни на који начин богатство 

људских врлина омогућава остварење љубави. 

Банкет у боровој шуми, 

Сандро Ботичели, 

1482–1483. 


Размишљај детаљније о значењима приповедне ситуације из оквирне приче 

Декамерона. Запази симболичан однос између мирног живота у изолованом замку 

и хаоса и смртних опасности које су захватиле град. Упореди ову симболику са 

доследном и прегледно уређеном композицијом Декамерона. Прикажи закључке до 

којих долазиш поводом ових запажања. 

Размишљај о улози приповедања и смислу прича које млади људи размењују боравећи 

у замку. Осим доколице, шта они такође настоје да надвладају причањем? Какву моћ 

приповедања и дејства приче на човека сугерише Бокачово дело? 

Због чега је током изложености највећим недаћама човеку потребан бег у свет 

маште? 




243

Франсоа Рабле 

Гаргантуа и Пантагруел 


Кључне речи: ренесанса, француска књижевност, роман, писмо, отац и син 

Француски писац Франсоа Рабле аутор је духовитог романа Гаргантуа 

и Пантагруел, који је обележио француску ренесансну књижевност. Овим 

романом Рабле је на духовит начин описао средњовековни свет и културу, 

супротстављајући своју хуманистичку, необичну и узбудљиву визију стварности 

строгом и озбиљном духу човека средњег века. Зато су јунаци његовог романа 

џинови, отац Гаргантуа и син Пантагруел. Ако се подсетиш да је наука у 

средњем веку углавном везана за црквена учења и да су многе књиге биле чак и 

забрањиване, онда ће ти бити посебно интересантни савети које отац даје своме 

сину у писму које следи. 

мешина – на нарочит начин 

одерана и препарирана 

животињска кожа у којој 

се држи течност или 

растресите намирнице; 

трбух 

Како је Пантагруел за време боравка у Паризу добио писмо од оца свога 

Гаргантуе, те следи препис истога писма 

Пантагруел, можете и сами мислити, учио је добро и користио се науком, 

јер је имао ум на два расклопа, и памћење као дванаест мешина у буради 

зејтина; и док је он тако радио, доби једнога дана од оца следеће писмо: 

„Дражајши сине, 

Међу даровима, милостима и повластицама којима је Свевишњи створитељ 

обасуо и украсио људску природу, од првог њеног почетка, изгледа 

ми понајизврснији и понајчудноватији његов дар што може човек, смртан 

будући, бесмртним у неку руку постати и у пролазноме животу име и семе 

своје овековечити. Ми то учинисмо посредством законитог брака продуживши 

свој род. [...] 

Дакле, не без праведна и правична разлога, одајем хвалу Господу одржатељу 

моме, што ми је дао радост да видим своју древну старост како се подмла 

ђује кроз твоју младост; јер када, вољом онога који влада и управља, 

душа моја напусти овај земаљски стан, нећу сматрати да сам потпуно умро, 

него да сам само прешао из места у место, будући да у теби и с тобом оста јем 

у своме видљивом лику на овом свету, у коме сам живео, гледао и општио са 

људима часним и пријатељима својим, као што сам обичај имао. [...] 

Сад што ти пишем ово, не пишем ти да искључиво у том добродетељству 

живиш, него да се радујеш што си тако поживео и да стекнеш уздања за 

будућност. 

Да би ти пак такав потхват довршио и довео до повољна краја, сети се да 

нисам ништа пренебрегнуо, него сам ти у помоћ похитао, као да ми и није 

било друге среће у животу своме но да те једном видим потпуно савршена 

244 




и врлином, часношћу и ваљаношћу, исто као и у целокупној науци слободној 

и уљуђеној, да бих те таквог оставио после смрти своје, као огледало у 

коме се види лик оца твог, па макар ако и није тако савршен како бих волео, 

а оно да је бар сличнији ономе какав желим. 

Иако је мој покојни отац, блаженопочивши Незајаз, све своје напоре 

уложио да ја постигнем савршенство науке и знање политичко савладам до 

краја, и мада су моје студије и мој труд потпуно одговарали његовој жељи и 

чак је и надмашили, ипак, и сам ћеш то помислити, време није било ни тако 

згодно ни тако погодно за књижевност, као што је време данашње, нити 

сам ја имао толико обиље наставника као ти. 

Време је тада нешто још сумрачно било, и осећала се невоља и поразност 

Гота, који су уништили сваку добру литературу. [...] 

Данас су све науке на снагу враћене, језици су обновљени; језик гречески, 

без кога се нико не би без стида могао назвати ученим, јеврејски, халдејски, 

латински. [...] Свет је пун научника, преучених наставника, библиотека 

пространих, да већ мислим да ни у доба Платона и Цицерона и Папинијана 

није било толике згоде да се учи, као сад. Одсад свако може да живи и дише 

са онима који су се у Минервином храму усавршили, и шта ће му друго 

друштво! [...] 

Зато те, сине, опомињем да младост проведеш тако да се користиш науком 

и врлином. У Паризу си, а наставник ти је Знајша, па ће овај живим и 

усменим начином, а онај примерима похвалним да те образују и поуче. 

Хоћу и желим језике да изучиш савршено, прво гречески, како то хоће 

Квинтилијан, затим латински, па онда јеврејски ради Писма светог, па халдејски 

и, ништа мање арапски. Хоћу да стил израдиш, што се грчког тиче, 

по угледу на Платона, латински на Цицерона. Хоћу да нема те историје коју 

ти не би држао у памћењу, а у томе ће ти помоћи Космографија оних који 

су о том предмету писали. [...] 

Увек се чувај светских покора. У срце своје не пуштај таштине, јер је овај 

живот пролазан, док је реч божја вечита. Ближњима буди на услузи, а љуби 

ближње као себе самог. Наставнике поштуј. Бежи од друштва оних којима не 

желиш бити сличан, а не примај узалуд благодет коју ти је Господ подарио. А 

када ти се учини да си постигао све знање које ти се предати могло, врати се 

к мени, да те видим и да те пред смрт благословим. 

Сине, мир и благодет Господа бога нашега нека је с тобом! Амин. 

Писано у ГдејциУтопији, на дан седамнаестог марта. 

Твој отац, 

Гаргантуа” 

Пошто је писмо примио и прочитао, Пантагруелу дође нова снага и био 

је решенији него икада да студије настави, те бисте рекли и заклели бисте 

се да његов дух борави у књигама, као што ватра избије међу сувом травом 

на пустари – тако је био неуморан и бодар. 

Готи – некадашње 

германско племе, ратнички 

народ који потиче из 

Скандинавије 

Платон – антички 

филозоф из V века п. н. е; 

бавио се питањима 

истине, лепоте и правде и 

основао је Академију, прву 

високошколску установу 

Цицерон – римски 

државник, књижевник 

и беседник; својим 

образовањем и 

беседничким даром 

превазилазио је многе 

римске политичаре у I веку 

п.н.е. 

Папинијан – славни 

римски правник из II века 

н.е 

Минерва – римска богиња; 

заштитница свих заната и 

занатлија 

Гдејка-Утопија – реч 

утопија означава идеалну, 

замишљену земљу у 

којој владају савршени 

друштвени односи, 

благостање и срећа; прилог 

где у наведеном изразу 

појачава утисак географске 

неодређености идеалног 

места 

Извор: 

Франсоа Рабле. Гаргантуа 

и Пантагруел. Превео 

Станислав Винавер. 

Подгорица: Daily press, 

2006, 177–181. 




245


1. Које врлине Гаргантуа у свом писму сину истиче у први план? 

2. Шта он очекује од свог сина? 

3. Зашто је важно учити и непрестано се усавршавати? Шта човек тиме добија? 

4. Зашто је пред Пантагруелом боље време за учење, него што га је имао његов 

отац? 

5. Објасни значај учења страних језика у сваком времену. 

6. Које савете отац даје сину? 

7. Зашто је ово писмо писано баш у Гдејци-Утопији? 


•• 

Духовити роман Гаргантуа и Пантагруел је Раблеово животно дело. Настајао 

је током двадесет година, инспирисан друштвеним околностима, али и 

средњовековним мистеријама, легендама и фарсама. Последња, пета књига 

романа објављена је после пишчеве смрти, 1564. године. 

•• 

Франсоа Рабле залагао се за увођење новог система образовања и васпитања. У 

роману Гаргантуа и Пантагруел могу се издвојити и неки савремени педагошки 

погледи, који се заснивају на мишљењу да ниједан човек није рђав по природи, а 

да се васпитањем само развијају добре склоности. 

Гаргантуино детињство, Гистав Доре, око 1873. 

246 




Мигел де Сервантес 

Дон Кихот 


Кључнe речи: витешки роман, пародија, комично 

Заокрет у развоју романа остварио је Мигел де Сервантес Сааведра 

(1547–1616) пародијом витешког романа. Старофранцуски витешки роман 

из средњег века приказује узбудљиве авантуре војника, пре свега витезова, 

који трагају за благом или желе да придобију љубав одређене жене. Пустоловине 

витезова вишеструко су привлачне публици јер се знатно разликују 

од једноличности и сивила животне свакодневице. Лик витеза је идеализован, 

будући да спаја физичку лепоту, моралност и ратничку супериорност. 

Авантуризам је и потпуни искорак у други свет, у којем важе законитости 

другачије од оних које одликују стварност. Популарност витешког романа 

траје све до позног 15. века, али његова структура почиње да се устаљује, 

шаблонизује. 

Дон Кихот је компонован по узору на витешке романе: мноштво епизода 

обједињено је ликом витеза–луталице. Кихотовској витешкој природи одговарају 

карактеристике које су по свему супротне онима које има лик галантног 

витеза. Управо на плану карактеризације, речи и поступака, овај књижевни 

јунак разграђује изглед, херојство и гледишта ликова витезова из романа 

чије особине и тематику Сервантес пародира. И временска перспектива 

наглашава да је доба витешке части и херојског односа према животу давна 

прошлост. Зато Дон Кихотове авантуре истичу огољену, сурову, упрошћену и 

често банализовану реалност времена без хероја и јуначких вредности. 

Први део Дон Кихота (под пуним називом Оштроумни племић Дон Кихот 

од Манче) објављен је 1605. године и брзо је стекао велику популарност, 

о чему сведочи и чињеница да су се на маскенбалима гости често појављивали 

под маскама Дон Кихота и његовог слуге и штитоноше Санча Пансе. 

Сматра се да је овај роман најпревођенија књига након Библије. Други део 

романа штампан је 1615. године, али су Кихотов лик и приказана дешавања 

знатно другачији од првог дела. У то време био је обичај да популарни романи 

добијају наставке, али се не може са сигурношћу тврдити да је Сервантес 

аутор овог другог дела. 

Појава пародије у уметностима, а посебно у књижевности, указује на 

околности у којима се одређени стил толико усталио да изазива подсмех 

других аутора. Такав однос је Сервантес у Дон Кихоту заузео према стилу, 

темама и изражајним средствима средњовековног витешког романа. 

Сервантесов портрет који 

се приписује Хуану де 

Хаурегију, око 1600. 

Пародија представља 

специфичан однос 

према неком другом 

тексту, што подразумева 

његово имитирање на 

хумористичан начин, 

као и исмевање водећих 

стилских особина тог 

текста. 




247

Пред тобом се налази једно од најпознатијих поглавља из Дон Кихота. 

Размишљај о томе зашто је управо ова епизода из романа постала симбол Дон 

Кихотовог лика, али и донкихотовског карактера. 

Осма глава 

о ваљаном исходу страховите и сасвим незамисливе пустоловине с ветрењачама 

која је задесила храброг Дон Кихота, с другим догађајима достојним срећног 

помињања 

Дон Кихот и Санчо Панса, 

Пласа Еспања, Мадрид 

див Бријареј – лик из грчке 

митологије, познат по томе 

што је имао педесет глава и 

стотину руку 

У тај мах угледаше тридесет или четрдесет ветрењача које су постојале на 

том пољу, а чим их Дон Кихот виде, рече свом штитоноши: 

– Срећа управља нашим стварима боље него што бисмо могли пожелети; 

јер, тамо видиш, пријатељу Санчо Панса, где се указује тридесет или нешто 

више огромних дивова с којима намеравам да заметнем битку и све их лишим 

живота, а плен који остаје иза њих биће почетак нашег богатства, јер то је 

ваљан рат и велика услуга Богу таманити с лица земље тако опаки сој. 

– Какви дивови? – рече Санчо Панса. 

– Они које тамо видиш – одговори му господар – с дугим рукама, које 

понекад имају готово две миље. 

– Пазите, ваша милости – одговори Санчо – јер оно што се тамо види нису 

дивови него ветрењаче, а оно што на њима личи на руке, то су крила која 

окреће ветар, а она покрећу млински камен. 

– Лепо се види – одговори Дон Кихот – да ниси упознат с пустоловинама: 

оно су дивови; а ако се бојиш, уклони се одатле и с раздаљине се моли јер ући 

ћу у страшну и неједнаку битку с њима. 

И говорећи то, ободе коња Росинанта, не обазирући се на вику свог 

штитоноше Санча, који га је упозоравао да су оно што ће напасти без икакве 

сумње ветрењаче а не дивови. Али он је тако био уверен да су то дивови да није 

ни чуо вику свог штитоноше Санча, нити је приметио, иако им је већ био доста 

близу, шта је то; напротив, викао је на сав глас: 

– Не бежите, кукавичка и злобна створења; јер напада вас један једини витез! 

У том тренутку ветар поче мало да дува, па се велика крила почеше 

окретати, а кад Дон Кихот то виде, он рече: 

– Чак и да се размахујете с више руку него див Бријареј, платићете ми. 

И рекавши то, из свег срца се препоручи својој господарици Дулсинеји, 

молећи је да му у том тешком часу помогне, добро се заклони штитом, копље 

закачи о карику на прсном оклопу, па се у пуном Росинантовом галопу баци 

и насрну на прву ветрењачу која је била пред њим; а кад он копљем удари у 

крило, ветар с толиком жестином покрену крило да копље поломи на комаде, 

248 




и подиже коња и коњаника који се откотрљаше по ледини у врло јадном стању. 

Пожури му Санчо Панса у помоћ, колико год му је магарац могао касати, а 

кад стиже, схвати да се господар не може ни помаћи: тако се био угрувао с 

Росинантом. 

– Боже, помози! – рече Санчо. – Зар нисам рекао вашој милости да пази шта 

ради, јер су то ветрењаче, и да то може пренебрегнути само онај ко исте такве 

има у глави? 

– Ћути, пријатељу Санчо – одговори Дон Кихот – јер ратне ствари су, више 

него друге, подложне непрестаним променама; штавише, како ја мислим, а 

тако и јесте, онај мудрац Фрестон који ми је украо собу и књиге, претворио је 

ове дивове у ветрењаче само да би ме лишио славе да сам их победио: толики 

ми је он непријатељ; али, на крају крајева, мало ће му помоћи његове злобне 

вештине против ваљаности мог мача. 

– Нека Бог учини како може – одговори Санчо Панса. 

И поможе му да устане и поново узјаше Росинанта, који је био упола 

ишчашен. Разговарајући о протеклој пустоловини, продужише путем према 

кланцу Лаписе, јер Дон Кихот рече да је немогућно да се тамо не десе многе 

и различите пустоловине, пошто је то место врло пролазно, мада је био јако 

утучен што је остао без копља; разговарајући о томе са штитоношом, рече му: 

– Сећам се да сам читао како је један шпански витез по имену Дијего Перес 

де Варгас, сломивши у једној битки мач, с једног храста одломио тешку грану 

или трупац и њиме оног дана починио такве ствари и умлатио толико Мавара 

да му је остао надимак Мачука (Млатилац), и тако су се од оног дана до данас 

он и његови потомци прозвали ВаргасиМачука. Ово сам ти зато рекао што 

намеравам да одломим од првог храста или цера на који наиђем неки трупац, 

такав и тако добар као онај који сам замислио; а намеравам да починим њиме 

толике подвиге да ћеш се ти сматрати срећним што си заслужио да их гледаш 

и будеш сведок таквих ствари у које ће се једва моћи и поверовати. 

– Нека је у Божјој руци – рече Санчо – ја верујем у све што ваша милост 

каже; али исправите се мало; јер чини ми се да сте се накривили, а то је 

вероватно зато што сте се угрували кад сте пали. 

– То је истина – одговори Дон Кихот – али ако се ја не тужим на болове, то је 

због тога што лутајућим витезовима не приличи да се туже ни на какву рану, 

макар на њу и црева излазила. 

– Ако је то тако, немам чиме да узвратим – одговори Санчо – али ја бих се 

богами радовао кад би се ваша милост потужила ако је нешто заболи. О себи 

могу рећи да ћу се потужити на најмањи бол, ако се већ не подразумева да се и 

штитоноше лутајућих витезова не смеју тужити. 

Дон Кихот се морао насмејати простодушности свог штитоноше; и тако, 

изјави му да се до миле воље може потужити кад год и колико год пожели, 

преко воље или по вољи; јер све дотад у витешким правилима није прочитао 

угрувати се – задобити 

повреде при паду 

пренебрегнути – 

занемарити 




249

бисаге – дводелна 

путничка торба која се 

носи преко седла или преко 

рамена 

цикорија – биљка чији 

самлевени корен служи 

као додатак напицима, 

најчешће кафи 

Стилизовано према 

Пикасовом цртежу Дон 

Кихота и Санча Пансе 

ништа супротно. Санчо му рече да размисли, време је јелу. Господар му 

одговори да му засад није потребно; и да он једе кад му се прохте. С том 

дозволом Санчо се намести на магарцу што је боље могао; вадећи из бисага 

оно што је у њих ставио, јахао је једући иза свог господара, сасвим без журбе, 

и с времена на време дизао мешину с толиким уживањем да му је могао 

позавидети и најрасположенији крчмар у Малаги. И док је тако јахао учестало 

пијуцкајући, није се ceћao никаквог господаревог обећања, нити је сматрао 

за неку муку него за прави одмор то што иде у трагање за пустоловинама, ма 

како оне биле опасне. 

Укратко, ту ноћ су провели под неким дрвећем; с једног дрвета Дон Кихот 

одломи суву грану која му је готово могла послужити као копље, и стави на 

њу гвожђе које је скинуо с изломљеног копља. Целе те ноћи Дон Кихот није 

спавао него је размишљао о својој господарици Дулсинеји, прилагођавајући 

се ономе што је читао у својим књигама, кад су витезови без сна проводили 

многе ноћи по шумарцима и пустињама, забављени сећањима на своје даме. 

Санчо Панса је није тако провео; јер, кад му је желудац био пун, али не водом 

од цикорије, целу ноћ је преспавао непрекинутим сном и, да га господар није 

позвао, не би били довољни да га пробуде ни сунчеви зраци који су му упрли 

у лице, ни певање многих птица које су врло раздрагано поздрављале долазак 

новога дана. Кад је устао, натегне мешину и опази да је нешто мршавија него 

синоћ, на шта му се срце ожалости јер му се учини да нису на путу да тако 

брзо надокнаде тај недостатак. Дон Кихот не хтеде доручковати јер, као што 

је речено, њега су храниле пријатне успомене. Наставише започети пут према 

кланцу Лаписе и угледаше га око три часа. 

– Овде – рече Дон Кихот опазивши га – брате Санчо Панса, 

руке до лаката можемо гурнути у оно што зову пустоловинама. 

Али запамти, чак и да ме видиш у највећој опасности на свету, 

не смеш се машити свог мача да ме браниш, уколико не видиш 

да су они који ме нападају хуље и простаци, јер ми у том 

случају можеш помоћи; али ако буду витезови, по витешким 

правилима ни на који начин ти није допуштено и дозвољено да 

ми помогнеш, све док не будеш проглашен за витеза. 

– Заиста, господару – одговори Санчо – у томе ћу вашу 

милост сасвим послушати; а нарочито због тога што сам по 

себи миран човек и не волим да се мешам у гужве и сукобе; 

али, опет, истина је да се нећу много обазирати на те законе ако 

се буде тицало одбране моје личности, јер и божји и људски 

закони свакоме допуштају да се брани од онога ко хоће да га 

повреди. 

250 




– Ни ја то не поричем – одговори Дон Кихот – али у ономе, да ми помажеш 

против витезова, мораш обуздавати своју природну плаховитост. 

– А ја кажем да ћу тако и чинити – одговори Санчо – и да ћу ту заповест 

поштовати као и празновање недеље. 

Док су они тако разговарали, појавише се два фратра из реда светог 

Бенедикта, и то на два дромедара; јер нису биле мање мазге на којима су јахали. 

Носили су путне наочари и сунцобране. За њима су ишле кочије с пратњом 

од четири или пет коњаника и два мазгарапешака. У кочијама је била, како се 

касније сазнало, нека госпођа из Бискаје, која је путовала у Севиљу, где је био 

њен муж, а овај је ишао у Индију на врло часну дужност. Фратри нису ишли с 

њом, иако су ишли истим путем; али чим их је Дон Кихот приметио, рече свом 

штитоноши: 

– Или се ја варам или ће ово бити најславнија пустоловина која је икад 

виђена; јер оне црне прилике које се тамо појављују морају бити, и јесу, без 

сумње, неки чаробњаци који у тим кочијама воде неку отету принцезу, па свим 

својим силама треба да поразим ту неправду. 

– Ово ће бити горе од ветрењача – рече Санчо. – Пазите, господару, јер то су 

фратри светог Бенедикта, а у кочијама морају бити неки путници. Пазите шта 

говорим и добро пазите шта чините, да вас ђаво не превари. 

– Већ сам ти рекао, Санчо – одговори Дон Кихот – да мало знаш о стварима 

око пустоловина: истина је оно што ја говорим, а то ћеш одмах видети. 

И рекавши то, крену напред и стаде насред друма којим су фратри ишли, а 

кад су пришли толико да му се учинило да ће моћи чути оно што им говори, 

громким гласом рече: 

– Ђавоља и чудовишна створења, овог часа пустите узвишене 

принцезе које силом водите у овим кочијама; ако нећете, 

припремите се да прихватите брзу смрт као праведну казну за 

своја злодела. 

Фратри притегоше узде, зачуђени колико Дон Кихотовим 

изгледом толико и његовим речима, на које одговорише: 

– Господине витеже, нисмо ми ни ђаволи ни чудовишни него 

смо двојица редовника светог Бенедикта, који иду својим путем, а 

не знамо да ли овим кочијама присилно путују или не путују неке 

принцезе. 

– Код мене не помаже слаткоречивост; јер ја вас већ познајем, 

вероломни олошу – рече Дон Кихот. 

И не чекајући више одговора, ободе Росинанта, обори копље и 

устреми се на првог фратра с великим бесом и одважношћу; и да 

се фратар с мазге није бацио на земљу, доспео би тамо силом, а и 

тешко рањен, ако већ не би пао мртав. Други редовник, кад виде 

дромедар – овде: једногрба 

камила 

Илустрација за издање 

Дон Кихота из 1863, 

Гистав Доре 




251

доња – дона, госпођа, 

господарица 

Бискајац – становник 

покрајине Бискаје 

(Баскије) 

каваљеро – господин 

како се поступа с његовим другом, забоде ноге у ону тврђаву од своје снажне 

мазге и појури по оном пољу брже и од самог ветра. 

Кад Санчо Панса виде фратра на земљи, хитро сјаха са свог магарца, 

устреми се на њега и поче му скидати одећу. Уто приђоше оба фратарска 

момка и запиташе зашто га свлачи. Санчо им одговори да му то по закону 

припада, као плен из битке коју је добио његов господар Дон Кихот. Момци, не 

знајући за шалу, нису ни разумели ово о плену и о биткама, а видећи да је Дон 

Кихот већ био отишао одатле, и да разговара с онима који путују у кочијама, 

нападоше Санча и оборише га на земљу, сву му браду почупаше, изгазише га 

ногама и оставише опруженог на земљи, без даха и свести; не оклевајући ни 

часа, фратар опет узјаше, сав престрављен, заплашен и пребледео; кад се нађе 

на мазги, ободе је и потера ка свом другу који је из даљине посматрао и чекао 

да види на чему ће се завршити овај изненадни напад; па обојица, не хотећи 

да сачекају крај целог овог започетог догађаја, наставише свој пут, крстећи се 

више него да ђавола носе на раменима. 

Дон Кихот је, како је речено, разговарао с госпођом из кочија, па јој рече: 

– Ваша лепота, госпођо, може чинити од своје личности што јој се 

највише свиди, јер бахатост ваших отмичара већ почива на земљи, поражена 

овом мојом снажном мишицом; а да се не мучите док не сазнате име свог 

ослободиоца, знајте да се зовем Дон Кихот од Манче, лутајући витез и 

пустолов, и заробљеник неупоредиве и лепе доње Дулсинеје од Тобоса; као 

награду за доброчинство које сте од мене добили, не тражим ништа друго него 

да се вратите у Тобосо и да се с моје стране представите тој госпођи и кажете 

јој шта сам учинио за ваше ослобођење. 

Све што је Дон Кихот говорио, слушао је један од оних штитоноша који 

су пратили кочије и који је био Бискајац, па кад виде да онај неће пустити да 

кочије прођу, него говори да се одмах врате у Тобосо, он пође ка Дон Кихоту, 

ухвати му копље и на лошем кастиљанском и још лошијем бискајском језику 

рече му овако: 

– Одлази, каваљеро, јер зло одлазиш; тако Бог који створи ме, јер ако не 

пустиш кочија, тако те убијеш како јеси овде Бискајац. 

Дон Кихот га је врло добро разумео, па му сасвим спокојно одговори: 

– Да си витез као што ниси, ја бих већ казнио твоју будалаштину и дрскост, 

безвредни створе. 

На шта му Бискајац узврати: 

– Ја не каваљеро? Кунем Бог, тако лажеш како ја кришћанин. Ако копље 

бациш и мач вадиш, вода колико брзо видети хоћеш да како мачак бежиш! 

Бискајац на земља, идалго на море, идалго до ђавола, и лажеш да видиш ако 

друга кажеш ствар. 

– Одмах ћете видети, рече Аграхес – одговори Дон Кихот. 

252 




Бацивши копље на земљу, исука свој мач и навуче штит на руку, па нападе 

Бискајца решен да му одузме живот. Бискајац, кад га виде да онако прилази, 

мада је хтео да сјаше с мазге, јер је била од оних лоших које се изнајмљују, па 

није имао поверења у њу, није могао учинити ништа друго осим да извуче 

мач; али, срећом, десило се да је био близу кочија одакле је могао да узме један 

јастук који му послужи као штит, и тако одмах кренуше један на другог као 

да су смртни непријатељи. Остали их хтедоше умирити; али нису могли јер 

је Бискајац својим спетљаним речима рекао да ће побити и господарицу и 

све оне који га спречавају, ако га не пусте да доврши битку. Госпођа из кочија, 

запрепашћена и застрашена оним што види, нареди кочијашу да се мало 

удаљи одатле и издалека поче да гледа жесток сукоб у току којег Бискајац 

снажно распали Дон Кихота преко штита по рамену; да се овај није заклонио, 

располутио би га до појаса. Дон Кихот, кад осети непријатност од овог 

безобзирног ударца, повиче на сав глас и рече: 

– О, господарице моје душе, Дулсинејо, цвете лепоте, притеците у помоћ 

овом свом витезу који се нашао у овој страшној опасности да би задовољио 

вашу велику доброту! 

Рекавши то, стеже мач, добро се заклони штитом и устреми се на Бискајца, 

а све то би у исти мах, понесен одлуком да све стави на коцку једног јединог 

ударца. 

Бискајац, кад га виде како је кренуо на њега и по његовој смелости добро 

схвати колико је храбар, одлучи да учини исто што и Дон Кихот; и тако, 

чекао га је добро покривен јастуком, не могавши покренути своју мазгу ни 

на једну ни на другу страну; јер ова већ није могла ни да коракне, ионако 

сасвим уморна, а и невична онаквим детињаријама. Дакле, као што је речено, 

кренуо је Дон Кихот на опрезног Бискајца, уздигнутог мача и с решеношћу 

да га преполови; Бискајац га је чекао исто тако подигнутог мача и заклоњен 

својим јастуком, а сви присутни су страховали у неизвесности какви ће бити 

ти ужасни ударци којима један другом прете; госпођа из кочија и остала 

њена послуга нудили су хиљаду завета и обећања свим светачким сликама 

и храмовима у Шпанији да би Бог ослободио њеног штитоношу и њих тако 

велике опасности у каквој су се нашли. Али штета је у свему томе што је баш 

у том часу и тренутку писац ове повести ову битку оставио недовршену, 

оправдавајући се тиме што није нашао ништа више записано о Дон Кихотовим 

подвизима сем онога што је испричао. Мада је истина да други писац овог дела 

није хтео да поверује како је тако необична повест предата законима заборава 

и да би оштроумне манчанске главе могле бити тако слабашне радозналости 

да у својим архивима или писаћим столовима не би имале неке хартије које 

говоре о овом славном витезу; и тако, с том претпоставком, није губио наду 

да ће наћи крај ове љупке повести, а како му је небо било наклоњено, ова се и 

нашла, на начин којим ће се причати у другом делу. 

Извор: 

Мигел де Сервантес. 

Оштроумни племић Дон 

Кихот од Манче 1. 

Превео Душко Вртунски. 

Нови Сад: Матица српска; 

Београд: Вајат, 1988, 

стр. 64–70. 




253


Дон Кихот, Гистав 

Оноре Думије, 1868. 

1. Шта те је у овом поглављу највише насмејало? Објасни на који начин је 

аутор најчешће остваривао комичне ефекте. Своја запажања пропрати 

одговарајућим примерима. 

2. Проучи понашање Дон Кихота приликом сусрета са ветрењачама. Због чега 

штитоноша не спречава одлучније свог господара у извршавању онога што 

је наумио? Како Дон Кихот реагује на повреде које је задобио након напада 

на ветрењаче? Зашто се не жали на болове, које сигурно осећа? Шта о снази 

маште сведочи Кихотово понашање? 

3. Објасни уметничку улогу контраста у приказивању ликова Дон Кихота и 

Санча Пансе. Каква виђења живота произилазе из карактера и гледишта ова 

два лика? Поткрепи своја запажања одговарајућим примерима из текста. 

4. Које паралелизме уочаваш између две сцене из осмог поглавља? Примети 

и објасни моменте у којима Дон Кихот појаве, људе и предмете око себе 

доследно прилагођава својим виђењима. Протумачи симболику његове 

занесености. Које особине у карактеру и понашању људи данас називамо 

донкихотовским? 

5. Издвој Кихотове речи и поступке мотивисане сценама из епских песама и 

романа у којима се приказују витешки подвизи. Тумачи пародијски ефекат који 

се постиже посредством Кихотовог лика. Запази на који начин приповедач 

завршава осмо поглавље. Које се особине витешких романа пародирају оваквим 

поступком? 


• Дон Кихот живи у свету маште, запоставља и игнорише свет стварности. 

Како свет маште делује на тебе? У каквим животним околностима му се радо 

препушташ? 

Припреми се за говорну вежбу на следећу тему: Свет маште и стварни свет. 

Објасни због чега је важно маштати. Протумачи мисао да је машта заметак успешног 

и квалитетног живота. На који начин маштање подстакнуто светом уметности 

утиче на животну виталност и позитивно расположење? Размисли у каквим су 

сложеним односима свет стварности и свет уметничке маште. Какве доживљаје и која 

сазнања уметничка илузија омогућава човеку? Илуструј своја гледишта на примеру 

уметничког дела које ћеш самостално одабрати. 

• Објасни појам виртуелна стварност. Какав се свет формира и развија посредством 

рачунара, интернета и комуникација које се на њему одвијају? Шта виртуелну 

стварност чини истовремено блиском и далеком од животне стварности? Због чега у 

контакту са виртуелним светом треба бити обазрив? 

Граница између уметничког и стварног света је танка, а ову посебност су многи 

уметници користили као мотив у својим остварењима. Проблематизовањем границе 

између стварног света и света уметничког дела указује се на то колико животна 

дешавања могу бити необична, чудна и загонетна и наликовати на догађаје из света 

неког уметничког дела. 

254 





Кључне речи: енглеска ренесансна драма, шекспирологија, трагички сукоб, психологија 

драмских ликова 

У стваралаштву Вилијема 

Шек спира (1564–1616) енглеска 

ренесансна драма достиже 

врхунац. Па ипак, Шекспирова 

личност и његов стваралачки 

рад над растају оквире ренесансног 

доба. Његово име и 

дело данас су симболи драмске 

и позоришне уметности, па 

и читаве књижевности. Мали 

број поузданих података из 

Шекспирове биографије одувек 

је био повод бројних нагађања 

о пишчевом животу. Зна се да 

је рођен у Стратфорду на реци 

Eјвон, да је највећи део живота 

провео у Лондону, где се бавио 

глумом и писањем, највише у 

позоришту по имену Глоб, и 

да се пред крај живота вратио 

у родни град. Можда више од 

свих других писаца, Шекспир 

пре свега говори својим делом. 

Стваралачка снага и сложеност 

његових дела учинили су га вероватно 

највише извођеним и проучаваним писцем. Читава једна библиотека 

могла би се напунити књигама о Шекспиру и његовом раду. Драмски заплети 

које је осмислио, карактери које је створио и значења која произилазе из његовог 

опуса постали су и трајна инспирација за читаоце и тумаче. 

Шекспирова стваралачка мисао подстиче човечанство да преиспитује смисао 

људског постојања, да размишља о противречностима живота и открива 

вечите изазове и лепоте. Читајући, гледајући и тумачећи Шекспирово дело, 

људи настоје да објасне многе загонетке које је мудри ренесансни аутор уткао 

у своју поезију и драме. 

Оригинални Шекспирови 

портрети нису сачувани, 

па се сматра да га 

најверније представља 

овај сликарски рад, који 

је објављен и на првом 

издању Шекспирових 

драмских дела из 1623. 

године 




255

Хронологију 

(редослед) 

Шекспирових дела 

данас је тешко 

утврдити. Поред 

поезије (углавном 

сонета), сматра се да 

је Шекспир написао 

37 драма, које се, 

углавном, жанровски 

групишу у комедије, 

историјске драме и 

трагедије. 

Шекспирологија 

Мноштво питања покренутих Шекспировом личношћу и делом утицало 

је на формирање великог броја научних и стручних гледишта. Данас све 

активности из области науке о књижевности, театрологије, филмологије, 

историје и других наука које се баве Шекспиром називамо шекспирологија. 

На многим универзитетима постоје читави семинари на којима се студенти 

активно баве изучавањем шекспиролошких питања са различитих аспеката: 

књижевнонаучних, социолошких, психолошких, антрополошких... 

Табела 23. Шекспирове драме 

КОМЕДИЈЕ 

ШЕКСПИРОВ ДРАМСКИ РАД 

ИСТОРИЈСКЕ ДРАМЕ И 

ТРАГЕДИЈЕ 

ТРАГЕДИЈЕ 

Факсимил 

Шекспировог потписа 

Све је добро што се добро сврши 

Како вам драго 

Комедија пометњи 

Симбелин 

Ненаграђени љубавни труд 

Равном мером 

Веселе жене виндзорске 

Млетачки трговац 

Сан летње ноћи 

Много вике ни око шта 

Перикле 

Укроћена горопад 

Троил и Кресида 

Богојављенска ноћ 

Два господина из Вероне 

Зимска бајка 

Олуја 

Хенри Четврти, први део 

Хенри Четврти, други део 

Хенри Пети 

Хенри Шести, први део 

Хенри Шести, други део 

Хенри Шести, трећи део 

Хенри Осми 

Краљ Џон 

Ричард Други 

Ричард Трећи 

Антоније и Клеопатра 

Кориолан 

Хамлет 

Јулије Цезар 

Краљ Лир 

Магбет 

Отело 

Ромео и Јулија 

Тимон Атињанин 

Тит Андроник 

Фолио и кватро 

У Шекспирово време, драмски рукописи су сматрани власништвом глумачких 

дружина, па се њиховом објављивању није посвећивала велика 

пажња. Прво издање Шекспирових дела, које потиче из 1623. године, данас 

је познато под називом Први фолио. Објавили су га Хенри Кондел и Џон Хемингс, 

пишчеви другови и колеге глумци. За пишчева живота објављено је 

19 драма у такозваним кватро издањима, за која се не зна да ли их је аутор 

одобрио, па их поједини тумачи сматрају непоузданим. 

256 





Ромео и Јулија 


Најчувенија Шекспирова трагедија, Ромео и Јулија (у овом преводу Ромео и 

Ђулијета), позната ти је из основне школе. Подсети се ликова и драматичних 

преокрета. Спреми се да прикажеш и протумачиш елементе трагичког заплета. 

Пажљиво прочитај пету сцену из првог чина, у којој је приказан први сусрет 

Ромеа са Јулијом. Уочи садржаје који сведоче о духу ренесансног доба. Запази 

стихове у којима се приказују доживљаји љубави својствени петраркистичким 

виђењима најплеменитијег осећања. 

Први чин 

Сцена пета 

(Улази КАПУЛЕТ, са ЂУЛИЈЕТОМ и ДРУГИМА, идући у сусрет 

ЗВАНИЦАМА и МАСКАМА) 

КАПУЛЕТ: Добро ми дошли, господо! Све даме 

У којих нема жуљева на нози 

Играће с вама. Ха, ха! госпође! 

Која ће сада одбити да игра? 

Јер, нећка ли се, има их зацело. 

Јесам ли сада боцнуо вас мало? 

Господо, добро дошли! Некада сам 

И ја на лице маску стављао 

И на ухо сам каквој лепојци 

По штошта шапутао, што је њој 

Било по вољи. Али, беше му! 

Беше му! Добро дошли, господо! 

Свирку, свирачи! Места, места! Дајте, 

Направ’те места. Хајте, девојке, 

Крените, дајте посла ногама! 

Поткорица првог издања 


(Музика свира; uгpa се) 

Још свећа дајте, хуље! Склопите 

Столове оне! И загас’те ватре! 

У одаји је превећ топло већ. 

Е, испаде му ова изненадна 

Забава к’о поручена, а, братац? 

Ма седите, ма седите, мој добри 

Рођаче Капулете! Нема више 




257

Играња нема! Прошло му је време. 

Кол’ко је откад нисмо стављали 

Маске на лице? 

ДРУГИ КАПУЛЕТ: Богородице ми, 

Тридесет лета. 

КАПУЛЕТ: Шта ви! Нема тол’ко! 

Толико нема! Макар кол’ко близу 

Духови били, нема од венчања 

Лућенцијева још ни два’ест пет, 

Два’ест пет лета, а на лице смо 

Стављали маске тада. 

ДРУГИ КАПУЛЕТ: Више, више! 

Па сину му је тридесет већ, 

Мој драги. 

КАПУЛЕТ: Ма којешта! Он је, брате, 

Био још кол’ко пре две године 

Непунолетан. – Дивне л’ младежи, 

Тако ми Бога! Младост ти је, брате, 

Нешто ванредно лепо. 

РОМЕО: Ко је она 

Девојка која руку оног младог 

Витеза украшава? 

СЛУГА: Ја вам то, 

Господине, не умем рећи. 

РОМЕО: О, нек’ се учи луч од ње да сја! 

На лицу своме ноћ је носи та 

K’o што на уху биљур носи каква 

Циганка. О, за сваки дан оваква 

Лепота није, ни за свет: за једно 

Раскошно одвећ, скупа изванредно 

За ово друго. Издваја се нежна 

Од својих друга као каква снежна 

Голубица међ’ вранама. Чим стану, 

Прићи ћу да јој руку на свом длану 

Осетим грубом, да га рука та 

Посвети! О, да л’ досад вољах ја? 

258 




Порец’те, очи! Никад у животу 

До ноћас праву не видех лепоту. 

ТИБАЛДО: Монтеки неки, рек’о бих по гласу. 

Мач мој ми, момче, дај! Зар сме та хуља 

Да дође да нам, лорфом скривен том, 

Исмева пир наш? О, да њега сад 

Убијем, не бих, племена ми мога, 

Сматрао то за грех. 

КАПУЛЕТ: За име бога, 

Рођаче, шта је? Ван себе си баш. 

Зашто? 

ТИБАЛДО: Монтеки то је, крвник наш, 

Мој стриче. Нитков тај је дош’о амо 

За инат, да се нама руга само 

И да нам пир вечерашњи оскврни. 

КАПУЛЕТ: Ромео млади? 

ТИБАЛДО: Јест, Ромео, хуља. 

КАПУЛЕТ: Свладај се, врли рођаче, а њега 

Пусти! K’o племић прави он се влада 

А, право рећи, хвали га Верона 

Као ваљана, уљудна младића 

Не бих за благо целог свог града 

Волео да га ишта увреди 

У дому моме. Зато стрпљив буди, 

И тражим да се на њ не обзиреш, 

Па ако моју вољу поштујеш, 

Љубазан буди, не мршти се ту, 

То се на таквој гозби не пристоји. 

ТИБАЛДО: Пристоји, кад се таква хуља броји 

За госта ту. Подносити га нећу. 

КАПУЛЕТ: Подносићеш га! Гле ти њега! Мораш! 

Мораш, кад велим! Види сад! Да л’ ја 

Питам се овде или ти? Гле сад! 

Не подноси га човек! Није него! 

Бог буди с нама! Хоћеш ли да смутњу 

Сцена из филма Ромео и Јулија 




259

260 

Уносиш међу госте? Да галаму 

И буку мени дижеш ту? 

ТИБАЛДО: Ал’ то је 

Срамота, стриче. 

КАПУЛЕТ: Је л’ да? Хајде, хајде! 

Безочан деран ти си! Кајаћеш се. 

Знам ја већ шта ћу! Још се инати! 

И нашао си кад! – Жестоко, децо! 

Прзница ти си, знаш. И мируј, или – 

Још свећа, свећа још! – Нек’ стид те буде! 

Укротићу те ја! – Ванредно, децо! 

ТИБАЛДО: Идем. Због тога мира наметнута 

Сав цептим гневом. Али ће да гута 

Отровну жуч и пелен макар кад 

Тај уљез што се слатко смешка сад. 

(Оде) 

РОМЕО (ЂУЛИЈЕТИ): Скврнаве л’ руке недостојне моје 

Икону свету ту, нек’ тада верне 

Уснице моје, две хаџије смерне, 

То светогрђе скину с руке твоје. 

ЂУЛИЈЕТА: Не кори руке! Скрушеност је жива, 

Хаџијо, чин њин. Хаџије су власне 

Свечеве руке дотаћи се часне: 

Тим руковањем светац се целива. 

РОМЕО: Хаџија усне има, светац има? 

ЂУЛИЈЕТА: Да, али да се моли њима. 

РОМЕО: Тада 

Светицу, да ми душу реши јада, 

Молити нећу рукама, већ њима. 

ЂУЛИЈЕТА: Иконе, ма и склоне молби, стоје. 

РОМЕО: Па стоји да примим плод молитве своје. 

(Пољуби je) 

Сад усне твоје с мојих грех узеше. 




ЂУЛИЈЕТА: Грех усне твоје сад на моје снеше. 

РОМЕО: Грех с моје усне! Сладак ли је чедно! 

Дај ми га натраг! 

ЂУЛИЈЕТА: Љубиш изванредно. 

ДОЈКИЊА: Зове вас часком мајка, госпођице. 

РОМЕО: Ко јој је мати? 

ДОЈКИЊА: Боже, младићу, 

Па ове куће господарица 

Њена је мати. Врла жена, мудра. 

Ту кћер са којом причали сте сад 

Дојила ја сам. Ама, кажем вам, 

Згрнуће злата ко је добије. 

РОМЕО: Капулетова? Скупог ли рачуна! 

Живот заложих у крвника свог. 

БЕНВОЉО: Хајд’мо! Што вреди видели смо туна! 

РОМЕО: Бој се! Сад иде немир срца мог. 

Ромео и Јулија, Форд Медокс 

Браун, 1870. 

КАПУЛЕТ: Та куда ћете, господо? Па има 

Закуска мала још да дође. Шта? 

Баш тако? Е, па хвала онда, хвала, 

Господо поштована. Лаку ноћ! 

Буктиња још овамо дајте! – Хајд’мо, 

Хајд’ да се спава сад. Ах, братац, 

Позно је, позно, душе ми. Ја сад 

Идем да легнем. 

(СВИ излазе сем ЂУЛИЈЕТЕ и ДОЈКИЊЕ) 

ЂУЛИЈЕТА: Овамо ходи, дојо. Ко је, реци, 

Тај племић тамо? 

ДОЈКИЊА: То је Тиберија 

Старога син и наследник. 




261

ЂУЛИЈЕТА: А онај 

Што излази баш сада? 

ДОЈКИЊА: То је, канда, 

Млади Петрућо. 

ЂУЛИЈЕТА: А за њиме онај, 

Онај што није хтео играти? 

ДОЈКИЊА: Не знам. 

ЂУЛИЈЕТА: Потрчи, и за име питај. 

Ако ли жену има, гроб ће мени 

Ложница брачна бити тад. 

Цртеж пете сцене из првог 

чина, из издања објављеног 

око 1870. 

Ђулијета – Јулија 

луч – светло 

биљур – сјајни кварцни 

кристал; кристално 

стакло 

лорфа – маска, кринка 

пир – забава, весеље 

безочан – дрзак, 

безобразан 

хаџија – онај који је ишао 

на хаџилук, ходочасник, 

поклоник Мухамедовом 

или Христовом гробу 

скрушеност – 

огорченост, ојађеност, 

утученост 

властан – који има моћ 

да нешто учини 

ДОЈКИЊА: Ромео 

Име је њему: од Монтекијевих, 

И син јединац душманина вашег. 

ЂУЛИЈЕТА: Једина моја љубави, из моје 

Једине мржње никла! Лице твоје, 

Незнанче, видех прерано, а касно, 

Касно и одвећ познадох те ја. 

О, ову љубав коб ми носи зла, 

Кад душманина свог заволех страсно. 

ДОЈКИЊА: Шта кажеш? 

ЂУЛИЈЕТА: Ништа. Један стих научих 

Од једнога играча. 

(Неко виче изнутра „Ђулијета!”) 

Ту смо ми! 

ДОЈКИЊА: Хајдемо. Гости отишли су сви. 

(Излазе) 

262 

Извор: 

Виљем Шекспир. Ромео и Ђулијета. 

Превели с енглеског Боривоје Недић и Велимир 

Живојиновић. 

Приредио Веселин Костић. 

Београд: Завод за уџбенике, 2009, стр. 41–46. 






1. Трагедија 

Обнови знања о трагедији. Присети се одлика трагедије уочених приликом 

читања и тумачења Софоклове Антигоне (трагички заплет, трагичка кривица, 

катарза). Прочитај Шекспирову трагедију Ромео и Јулија у целости. Запази на 

који начин Шекспир користи и примењује искуства античких трагичара. Прати 

како се у овој трагедији развија драмски заплет. Тумачи на који начин је он 

композиционо организован. 

2. Доживљаји и утисци поводом трагедије 

Припреми се да на часу детаљније говориш о утисцима побуђеним читањем 

знаменитог Шекспировог дела. Образложи шта ти је највише привукло пажњу. 

Користећи се текстом, уочи и коментариши на које се све начине испољава 

љубав између Ромеа и Јулије. Какав став заузимаш према међусобној мржњи 

породица Капулети и Монтаги? О чему важном, везаном за хуманост и љубав, 

сведочи ово Шекспирово дело? 

3. Крвав стари спор 

Објасни на чему се заснива мржња између веронских породица Капулети 

и Монтаги. Протумачи због чега Шекспир не расветљава дубље узроке и 

поводе њихове међусобне мржње. Какву атмосферу у граду ствара завада ових 

породица? Запази како стари Капулет на маскенбалу спречава сукоб слугу 

завађених породица. Чиме он оправдава своје поступке? О каквој могућности 

превазилажења мржње и сукоба сведоче Капулетова гледишта у овој сцени? 

4. Слатким би дахом мирисала ружа 

Да јој и какво друго име дамо 

Прикажи сусрет Ромеа и Јулије у Капулетовом врту. Упореди Ромеово 

расположење пре и након сусрета са Јулијом. Какву симболику Шекспир 

користи у изражавању љубавних осећања? Зашто Ромео вољену девојку пореди 

са сунцем? На који начин Јулија доживљава Ромеову љубав? Протумачи њено 

предосећање неповољног исхода ове бурне љубави. 

Какву важну одлуку доносе заљубљени? Ко се све појављује у улози њихових 

помагача? Протумачи разлоге због којих монах Лаврентије одлучује да помогне 

младима и да их тајно венча. Осим породичне мржње, прикажи и друге елементе 

трагичког заплета (сукоб Меркуција и Тибалта, Јулијина веридба са Парисом, 

прогон Ромеа из Вероне због убиства Тибалта). Објасни због чега је трагичан 

исход неизбежан. 

5. Сунце од туге не помаља главу 

Зашто Ромео, док борави у Мантови, мисли да је Јулија мртва? Како реагује 

на ову непроверену вест? Протумачи непромишљеност и наглост његових 

поступака у тим околностима. До каквог сукоба долази на Јулијином гробу? Ко 

све страда? На који начин је постигнута изузетна драмска напетост и динамика 

трагичког исхода радње? 

Када су Капулети и Монтаги схватили пропаст коју је изазвала њихова 

међусобна мржња? Прикажи њихове реакције на трагичан исход дешавања. 

Какав утисак о Ромеовој и Јулијиној смрти подстиче помирење њихових 




263

родитеља? Интерпретирај смисао капетанових завршних речи: Све се плаћа! 

Протумачи хуманистичке поруке ове трагедије. Установи главна Шекспирова 

гледишта поводом љубави и мржње. Какву снагу и моћ имају осећања 

љубави и племенитости? Чиме се превазилазе и побеђују сукоби, међуљудска 

нетрпељивост, неразумевање и мржња? 


О свеобухватности живота и људских карактера не сведоче само обимност 

Шекспировог стваралаштва и бројност тема које оно покреће. Шекспир је и 

живот и људско постојање доводио у везу са светом драме и позоришта. Чувен 

је његов стих из другог чина комедије Како вам драго који гласи: „Читав свет је 

позорница.” Протумачи његову вишезначност. 


•• 

Ромео и Јулија је, поред Хамлета, најизвођенија Шекспирова 

трагедија. Објасни узроке њене популарности код публике на 

позорницама свих времена. 

•• 

Трагедија о двоје љубавника из Вероне више пута је екранизо 

вана. Једну од најпознатијих филмских екранизација овог 

дела представља остварење аустралијског редитеља База 

Лурмана из 1996. године, у којем су насловне улоге тумачили 

Леонардо Дикаприо и Клер Денс, у то време најпопуларније 

тинејџерске звезде. Пажљиво погледај Лурманов филм. 

Запази на који начин је овај редитељ успео да осавремени 

Шекспирово дело, не одступајући притом од оригиналног 

текста. Којим се карактеристичним филмским изражајним 

средствима послужио? Уочи и протумачи како је таквим 

стваралачким поступцима истакнута универзална вредност 

ренесансне трагедије. 

Цртеж позорнице 

Глоб театра, у 

којем је радила 

Шекспирова 

дружина 

264 

По узору на ово позориште изграђена је и 

савремена верзија овог објекта, у којем гледаоци 

могу уживати у представама на сличан начин као 

што је то чинила публика пишчевог времена. 




Избор из поезије дубровачких петраркиста 

Шишко Менчетић 

Први поглед 

Кључне речи: дубровачки петраркисти, љубавна лирика, литерарни узор 

Прочитај песму пажљиво, неколико пута. Наићи ћеш на непознате речи, 

али ћеш значења неких од њих утврдити на основу контекста. Током једног од 

поновљених читања подвуци речи или изразе који ти нису јасни. Затим у малом 

речнику непознатих речи поред песме пронађи њихово значење, па још једном 

прочитај песму. Током читања труди се да разумеш смисао стихова и створиш у 

свести одговарајуће песничке слике. Потом прочитај песму наглас. 

Зовијеше зора дан и славно пролитје 

травицу дробну ван, зелен лис и цвитје, 

ја кад бих ухићен од ове госпоје, 

ке образ накићен у слави вас поје. 

С јутра, дим, на прозор погледат опћах ја 

тер тада мој позор у тај час позри тја: 

мени би видити још липшу нер вилу 

госпођу сједити у рушцу прибилу. 

Видив ме ка хрло вазе трак и косу, 

низ бијело тер грло косице све просу; 

на челу остави два прама од злата, 

остало све зави около, дим, врата, 

да коса не витри, у којој до мал хип 

руками захитри на глави венчац лип; 

озрив се јак јелин тер ончас пођа тја, 

тер горчи нер пелин и чемер остах ја. 


Извор: 

Злата Бојовић. Поезија Дубровника 

и Боке Которске. 

Нови Сад: Издавачки центар 

Матице српске, 2010, стр. 37. 

1. Проучи осећања, доживљаје и духовна стања која саопштава лирски субјекат. 

Наброј их и уочи њихову разноврсност и богатство. 

2. Запази и објасни шта је у Менчетићевој песми блиско Петраркиној поезији, а 

шта се од ње разликује. Препознај елементе поетике петраркизма. Притом се 

послужи текстом из Корака напред са странице 234. 

пролитје – пролеће 

дробан – ситан 

ухићен – ухваћен, затечен 

ке – чији 

у слави вас поје – блиста 

од среће 

вас – сав 

дим – говорим 

опћах – имадох навику 

тер – те 

позор – пажња 

позрети – угледати, 

погледати 

тја – одавде 

нер – него 

у рушцу – у руху, одећи 

ка – како 

хрло – брзо, хитро 

вазе – захвати 

трак – трака 

прама – прамена 

до мал хип – зачас, брзо 

захитри – забаци 

озрити се – обазрети се 

јак – као 

ончас – оног часа, тада 

пођа тја – оде 

пелин – биљка јаког 

мириса и горког укуса 

чемер – отров; горак укус; 

огорчење, јад, туга 




265

3. Откриј симболику мотива из природе у песми. Протумачи њихову сличност 

са улогом коју живописни мотиви из природног амбијента имају у народним 

љубавним лирским песмама. Анализирај симболику мотива пролећа и јутра са 

почетка песме. Зашто се буђење раног пролећа и рађање новог дана непосредно 

повезују са осећањима и доживљајима лирског субјекта? 

4. Проучи језик и стил песме. Посебну пажњу обрати на звучни слој дела. Шта га 

чини особеним? Уочи узречице, речце и инверзије у стиховима. Објасни какво 

се духовно стање лирског субјекта помоћу њих дочарава. Зашто изненадни 

призор лепоте може у тренутку да разгали човекову душу? Објасни универзалне 

вредности лепоте и снагу осећања која она подстиче у људима. 

5. Опиши изглед девојке која се неочекивано појављује. Представи стваралачке 

поступке којима је девојка приказана. Какву улогу имају динамички мотиви 

којима се дочарава њена лепота? Како се изненадни сусрет прекида? Протумачи 

уметничку улогу поређења којима је пропраћен одлазак девојке. Каква осећања 

тај моменат подстиче у доживљајима лирског субјекта? 

6. Запази и протумачи паралелизме у доживљајима лирског субјекта који се 

успостављају између почетних и завршних стихова. Шта о привлачној снази 

лепоте сазнајеш из ове песме? Зашто је већ први поглед довољан да у човеку 

подстакне читав нови свет осећања? О каквој човековој чежњи сведочи горко 

разочарање које уследи након одласка девојке? 

Алегорија мане и врлине, 

Паоло Веронезе, око 1580. 


Понекад нам се чини да се промене у нашим животима догађају 

веома споро. Често се битне промене дешавају изненада, у 

тренутку, али их тек касније постанемо свесни и више их никад 

не заборавимо. Случајни сусрет са неком особом, неочекивани 

догађај којем смо присуствовали или у којем смо учествовали, 

кратак разговор са неким, долазак у нову школу, прочитана 

књига, одгледани филм, песма која нам се допала када смо је 

чули... Сети се таквих околности из свог живота. Анализирај 

њихове утицаје на твој карактер, понашање и схватање живота. 

Издвој један догађај који сматраш битним. Припреми се да га 

прикажеш. Детаљно протумачи дубљи смисао неочекиваних 

промена. Нека тема говорне вежбе буде Тренутак који ме је 

променио. 

266 




Џоре Држић 

Горчије жалости јесу ли гди кому? 

Кључне речи: петраркизам, акростих, лирски паралелизми, пословични изрази, досетка 

Песнички доживљај у стиховима Џора Држића, најпознатијег песника ране 

дубровачке петраркистичке поезије, повремено губи ведрину оптимизма, коју 

у живот уноси љубав. Упознај се са једном од његових познатијих песама и 

проучи њене карактеристике. 

Горчије жалости јесу ли гди кому 

нер мојој младости и срцу јур мому? 

Изгубих муку сву, заман се све раби, 

посијах ја њиву, а иним жетва би. 

Овакој за иних мнози лов ловише, 

ки лов ја учиних, ини га добише. 

Ранив ја кошуту, ку слидих по гори, 

иним је у скуту, а мене измори. 

Ето иним такој језеро извире, 

а трудан живот мој од жеђе умире. 

Тач срића около свој танац састави, 

тере гре охоло појући у слави. 

А ја сам тамностју неправо надивљен, 

и велми жалостју кроз љубав уцвиљен. 

Извор: 

Песништво ренесансе 

и барока. Дубровник, 

Далмација, Бока Которска. 

Приредио Мирослав 

Пантић. Београд: Просвета, 

1968, стр. 23–24. 

гди – негде 

кому – неком 

нер – него 

јур – већ, више 

заман – узалуд 

раби – ради, дела, труди 

ини – други 

ку – коју 

трудан – уморан, изморен 

тач – тако 

танац – игра 

гре – хода, иде 

надиљен – обдарен, 

награђен 


1. Подсети се мотива и тематике заљубљености, љубави и емотивних стања 

приказиваних у стиховима петраркистичких песника. У који се део песничког 

„дневника љубави” локализује ова песма Џора Држића? Због чега? 

2. Проучи почетна слова у непарним стиховима. Који акростих уочаваш? 

Протумачи улогу акростиха у контексту песме. Поред тога што открива име 

особе којој се стихови намењују или којом су непосредно инспирисани, какву 

још улогу акростих има у формалној организацији песме? 

3. Запази стилску фигуру у почетном двостиху. Каква се песничка расположења 

у њој успостављају? Прокоментариши на који начин уводни двостих делује на 

читалачку рецепцију, односно на однос према целој песми. 

Иронија је језички 

израз, стилска фигура 

којом се изриче обратно 

од оног што би требало 

рећи; подсмех, поруга, 

исмевање. 




267

4. Уочи лирске паралелизме у песми. Утврди њихову улогу 

у звучности и ритамској организацији стихова. Којим се 

метафоричким сликама у њима сугестивно дочаравају доживљаји 

разочарaња и узалудности? Каква се значења остварују сталним 

поређењем лирског субјекта са другима? Због чега смо често 

склони томе да своје животне околности поредимо са ситуацијама 

из живота других људи? Када је такво понашање оправдано? 

5. У којем стиху кулминирају разочарање и утисак животне 

неправде? Којом је песничком сликом приказано гледиште 

лирског субјекта на срећу? Зашто је он сматра охолом? Издвој 

стихове у којима примећујеш иронију и протумачи их. 

Протумачи како љубав, уобичајени извор животне среће, постаје 

узрок болних духовних стања. 

6. Примети пословичне изразе у стиховима. На који начин они 

допуњавају лирска расположења песничког субјекта? 

Портрет даме, Паоло 

Учело, око 1450. 


Табела 24. Песничке струје у петраркизму 

•• 

Као и сваки велики покрет, и петраркизам је након извесног времена изгубио 

јединство. Може се рећи да су се унутар петраркизма издвојиле две песничке 

струје: напуљска и бембистичка. Прву групу петраркиста предводио је Бенедето 

Гарет, познат и као Каритео, док је на челу бембиста био Пјетро Бембо. Ево и 

најважнијих уметничких гледишта обе песничке струје у петраркизму: 

НАПУЉСКА ШКОЛА 

• уношење елемената из поетике народне 


• ослањање на лексику народног говора 

• коришћење досетки које су засноване на народним 

мудростима и изрекама 

• наглашена сензуалност у приказу љубавних 

доживљаја 

• активно коришћење форме страмбота (строфа од 

осам стихова или од стихова чији је број дељив са 

осам) 

БЕМБИСТИЧКА ШКОЛА 

• Петраркино дело је схваћено као савршени узор, 

којем треба тежити 

• посебно се води рачуна о савршенству формалног 

склопа стихова, строфа и читаве песме 

• избегавање сензуалности 

• платонистичко схватање љубави 

• тежња ка префињености израза и стилској 

елеганцији 

•• 

У прочитаним песмама Шишка Менчетића и Џора Држића уочи елементе 

напуљске и бембистичке школе петраркизма. 

268 




Марин Држић 

Дундо Мароје 


Кључни појмови: учена комедија, фарса, комедиографски заплет, језик у служби 

карактеризације ликова 

У Дунду Мароју (дундо значи чика, стриц, 

ујак) Држић је развио тип учене комедије, 

која је, уз обавезан ведар дух и забаву, нудила 

важна сазнања о односима старих и младих, 

о вредностима врлина, штетностима мана, о 

духовном и материјалном. 

Новела од Станца је фарса, краћи комад 

са мало лица, који најчешће представља једну 

развијену драмску ситуацију и чија је примарна 

улога да публику насмеје и на ведар начин 

истакне једну од естетских поука. 

Прочитај почетак комедије Дундо Мароје. 

Упознај се посредством пролога са природом и 

карактером овог дела. 

Дуги Нос 

НЕГРОМАНТ 

Говори 

Ја Дуги Нос, негромант од Велицијех Индија, називам добар дан, мирну 

ноћ и притило годиште свитлијем, узмножнијем дубровачкијем властелом, 

а поздрављам ови стари пук: људи, жене, старе, младе, велике и мале, пук 

с киме мир станом стоја а рат издалека гледа, рат погуба љуцке нарави. 

Ја што јесу три године, ако се споменујете, путујући по свијету срјећа ме 

доведе у ови ваш честити град, и од моје негроманције указах вам што 

умјех. Сцијеним да нијесте заборавили како вам Плацу, ту гдје сједите, у 

час главом овамо обрнух и указах прид очима, а на њој бијехоте; и опет 

ју створих у зелену дубраву, од шта плакијер имасте; и захвалисте ми, 

и плату имах, што катанце ставих на нјеке зле језике који за зло имају 

оно што им се за добро чини. Сад, будући ме вјетар опета к вами догнао 

срјећом вашом у ово бријеме од поклад, одлучио сам не проћ тако да 

вас којомгоди лијепом ствари не обеселим. Ма прије нег вам што моје 

негроманције укажем, хоћу вам одкрит један секрет који досле од овизијех 

страна ниједан човјек ни мудар ни триш мудар није знао, од шта се су скуле 

од мудараца вазда веома чудиле и веома напастовале, – секрет достојан 

Дундо Мароје у режији 

Кокана Младеновића, 

Крушевачко позориште 

негромант – чаробњак 

(маска чаробњака 

појављује се у многим 

ренесансним комедијама) 

притило – добро 

и од моје негроманције 

указах вам што умјех 

– подсећање публике 

на неку од претходних 

представа, у којој је он 

такође говорио пролог 

и опет ју створих у 

зелену дубраву – било је 

планирано да се представа 

одржи на тргу. Вероватно 

због невремена, простор 

за игру је промењен, па 

сцена сад изгледа као да 

је за неку пасторалу јер 

представља зелену дубраву, 

односно зелену шуму. 

плакијер – задовољство, 

уживање, угодност 




269

у ово бријеме од поклад 

– представе су се играле у 

време поклада (карневала) 

секрет – тајна 

триш – трипут 

осли – магарац 

отоле отегнух ногâ к 

Новијем Индијама – мисли 

се на новооткривене 

америчке земље; у народу 

су биле раширене легенде 

о великом богатству које је 

тамо пронађено. 

и да се од злата балотами 

на цуње игра – место где се 

кугла куглама од злата 

кант – песма, певање 

Старе Индије – Стара 

Индија је сматрана 

земљом на крају света; 

средњовековне карте 

приказивале су ове просторе 

као место на којем се налази 

земаљски рај. Филозоф 

Томас Мор је на том 

простору сместио у опису 

острво Утопију као идеалну 

државу. 

галатина – пихтије 

...не да не тачам живу 

човјеку приступит, ма... 

– ...не само да не допушта 

живом човеку приступити, 

него ни... 

либра од негроманције – 

чаробњачке књиге 

догарати – притискати, 

умарати жегом 

меу – међу 

цафтати – цветати 

дубје – стабла, дрвеће 

драч – бодље, трње 

учињен – стасит, лепа стаса 

ненавидос – мржња, злоба, 

завист 

да га ви знате, племенити и вриједни Дубровчани. Знате ер кад се, јес три 

године, од вас одијелих, ончас се упутих пут Индија Велицијех, гдје осли, 

чапље, жабе и мојемуни језиком говоре. Отоле обрнух пут Малијех Индија, 

гдје пигмалеони, човуљици мали, с ждралови бој бију. Отоле отегнух ногâ 

к Новијем Индијама, гдје веле да се пси кобасами вежу, и да се од злата 

балотами на цуње игра, гдје од жаба кант у сцјени бијеше како међу нами 

од славица. У Старе Индије отоле хтјех наприједа проћ, ма ми би речено ер 

се већ наприједа не море проћ. Рекоше ми да су тамо Старе Индије, и да у 

Старе Индије нитко не море поћ, говорећи: „Упријечило се је ледено море, 

које се не море бродити, и врла вјечна зима, која галатину од живијех људи 

чини“; а с другу страну вељаху да горуште сунце и паљевито љето дан без 

ноћи не да не тачам живу човјеку приступит, ма земљи од врућине плод 

плодит. И рекоше ми: „По негроманцији само у те стране може се проћ”. 

Како ја то чух, отворих моја либра од негроманције, – што ћете ино? У хип, 

у час угледах се у Индијах Старијех! 

Туј нађох прави живот, весело и слатко бријеме од пролитја, гди га не 

смета студена зима, и гдје ружи и разликому цвитју не догара горуште 

љето, и гдје сунце с источи води тихи дан само од дзоре до источи и од 

источи до дзоре; а свитла звизда даница не скрива се како овди меу вами, 

ма свитло своје лице на билому прозору на свак час каже; а дзора, која 

руменими и бијелим ружами цафти, и не дијеља се с очију од дразијех ки ју 

гледају; а слатки жубер од разлицијех птица са свијех страна вјечно весеље 

чине. А остављам воде бистре, студене ке, одасвуд текући, вјечну храну 

зеленим травам и густому дубју дају; а богата поља не затварају драчом 

слатко, лијепо, зрјело воће, ни га лакомос брани људем, ма отворено све 

свакому стоји. Туј не има имена „моје” и „твоје”, ма је све опћено свијех, 

и свак је господар од свега. А људи који те стране уживају људи су блази, 

људи су тихи, људи мудри, људи разумни. Нарав, како их је уресила памети, 

тако их је и љепотом уљудила: сви опћено узраста су учињена; њих не 

смета ненавидос, ни лакомос влада; њих очи управ гледају, а срце им се 

не машкарава; срце носе прид очима, да свак види њих добре мисли; и, 

за дугијем мојијем бесјеђенјем не доморит вам, људи су који се зову људи 

назбиљ. 

И за ријет вам све што сам видио, и да ме боље разумијете, видјех у 

тјезијех странах, у једному зграду велику, високу и веле урешену, једна 

писма и од камена човуљица, веле учињено, образа од мојемуче, од 

папагала, од жвирата, од барбаћепа; људи с ногами од чапље, стаса од 

жабе; тамаше, изјеше, глумци, феца од љуцкога народа. Упитах који 

су ово образи, што ли хоће толика грубоћа, толик несмирна од лица 

270 




човјечанскијех ријет. Рекоше ми да негроманти у стара брјемена, како 

то буд, ја, по негроманцији доходећи у њих стране и доносећи диверсе 

трговине за отуда злато односит, ер се у ријеках тамо велико злато находи, 

доношаху међу ине жвирата, човуљица, барбаћепа од дрва, образа од 

папагала, од мојемуча, од жаба, осластијех, козјијех и на сваки начин. 

И жене од тизијех страна, – како и наше, које полакшу памет имају од 

људи, – гледајући те образе, почеше се смијејат како од ствари ку прије не 

бијеху видјели, и рекоше: „Смијешно ти би било да ови људи могу ходит 

и говорит!” И рекоше негромантом: „Ви сте негроманти; ако хоћете да од 

овизијех страна злата однесете, учините по вашој негроманцији да ови 

човуљици оживе, и да почну ходит и говорит, ер би тада на прави начин 

смијешни били, а таки мртви не ваљају ништа”. Негроманти, за лакомос од 

злата, даше дух жвиратом, барбаћепом, човуљицом, образом од папагала, 

од мојемуча, од жаба, осластијем, козјијем и од тезијех начина. Ти људици, 

како имаше дух, почеше ходит, говорит и смијешнице чинит по таки начин, 

ер се нигдје гозба ни пир не чињаше гдје они не би дозвани били. Мислите 

је ли смијешна ствар била гледат те образе у то прво бријеме гдје тамаше! 

И, за довршит бесједу, ови образи од папагала, од мојемуча, од жаба, 

жвирати, барбаћепи и с козе удрени и, за у краће ријет, људи нахвао, 

почеше се плодит и мијешат с женами назбиљ по таки начин, ер се људи 

нахвао толико почеше умнажат, ер поче веће броја бит од људи нахвао нег 

људи назбиљ. И ти људи нахвао од руке им иде учинит једну конјуру, да из 

госпоцтва изагну људи назбиљ. Људи назбиљ то узазнавши скочише, узеше 

оружје, изагнаше све те људи нахвао и не ктјеше да један цигловити за 

лијек у тјезијех странах остане. 

Људи нахвао, заједно с негроманти, приђоше у ове наше стране, и то 

проклето сјеме, – човуљици, жвирати, барбаћепи, образи од папагала, од 

мојемуча, од жаба, осласти и с козе удрени, људи нахвао – уселише се у 

ови наш свијет у бријеме кад умрије благи, тихи, разумни, добри старац 

Сатурно, у златно вријеме кад људи без злобе бијеху. И по Сатурну мање 

разумни краљеви примише људи нахвао, и смијешаше се међу добре и 

разумне и лијепе. Тако човуљици, жвирати, барбаћепи, образи од папагала, 

од мојемуча, од жаба, осласти и с козе удрени наплодише то гадљиво сјеме: 

наста веће људи нахвао нег људи назбиљ. Мину вриме од злата, за гвоздје 

се свак ухити, почеше људи нахвао бит бој с људми назбиљ за госпоцтво. 

Његда људи нахвао добиваху а његда назбиљ. Ма, за ријет истину, људи 

назбиљ у дуга врјемена напокон су отезали и још отезају, ма с муком и 

с трудом; и данашњи дан људи су назбиљ прави људи и господа, а људи 

нахвао људи су нахвао и бит ће потиштењаци вазда. 

машкаре – маске; опаска 

о томе да људи своја срца 

не маскирају, односно да 

су искрени 

доморити – дотужити, 

дојадати 

назбиљ – истински, 

прави, збиљски 

писмо – цртеж, слика 

човуљик – човечуљак 

веле – веома, много 

образа од мојемуче, од 

папагала, од жвирата, 

од барбаћепа – налик 

на мајмуне, папагаје 

и наказе (барбаћеп је 

карневалска маска за 

наказу) 

тамаше, изјеше, глумци, 

феца од љуцкога народа 

– шаљивчине, изјелице, 

глумци, талог људског 

рода 

по негроманцији 

доходећи у њих стране 

– приликом доласка 

у њихове крајеве због 

чаробњачких послова 

диверс – различит 

осластијем, козјијем – 

налик на магарце, козе 

за лакомос од злата – 

лакоми на злато 

с козе удрени – налик на 

козу 

људи нахвао – људи 

ништавни, лоши и зли; 

њихова супротност су 

људи назбиљ 

конјура – завера 

у златно вријеме – 

мисли се на „златно 

доба” или auera aetas, о 

којем су писали антички, 

а потом и ренесансни 

песници; то је време 

у којем су владали 

једнакост и мир 




271

у пређну воту – претходног 

пута 

људи од тримјед – 

ништавни људи (тримјед 

је назив за три бакарна 

новчића који су сматрани 

безвредним) 

до суда – до Страшног суда, 

заувек 

Дундо Мароје, Помет и 

Грубиша угодни вам бише – 

подсећање на ликове који се 

појављују у комедији Помет; 

њих је публика волела, 

па зато учествују и у овој 

представи 

декјарат – објаснити, 

изјавити 

Извор: 

Марин Држић. Дундо Мароје. 

Новела од Станца. 

Предговор и приређивање 

др Злата Бојовић. 


Завод за уџбенике и наставна 

средства, 1978, стр. 21–25. 

Сада, моји узмножни властеле, свитла крви, стари пуче, мислим, како 

и прије, указат вам од моје негроманције кугоди лијепу ствар, и зашто 

у пређну воту триш мудријем ставих катанце на уста, сада им катанце 

движем, нека говоре, нека се говорењем пунијем ненавидости укажу и 

одкрију људи од тримјед, људи од ништа и људи нахвао. Ови секрет нитко 

досле није знао! Људем је нахвао парало да су и они људи, а људи су нахвао 

људи нахвао и бит ће до суда. 

Сада ја мислим, сада у ови час, овди прид вами указат Рим, и у Риму 

учинит да се ту прид вами, како сједите, једна лијепа комедија прикаже; и 

зашто прије на шени Дундо Мароје, Помет и Грубиша угодни вам бише, 

зато и сада хоћу да вам се с овом комедијом укажу. И, за дузијема ријечми 

не доморит вам, изиће пролог, који вам ће декјарат што ће бит. Ма ријет 

вам ћу једну ствар: буди вам драже што сте узазнали одкуд су изишли 

и који су почетак имали људи од ништа и нахвао, који сметају свијет, 

него комедија коју ћете видјет. А комедија вам ће одкрит који су то сјеме 

тугљиво од мојемунскијех образа и људи од ништа, од тримјед, нахвао, који 

ли су људи тихи и добри и разумни, људи назбиљ. Тихи и добри узети ће за 

добро што им се за добро добровољно чини, а образи од барбаћепа, којијех 

ненавидос влада и неразум води, мојемуче, жвирати, барбаћепи, товари и 

осли, козе, људи нахвао, сјеме проклето, по негроманцији учињени, хулит 

ће све, од свега ће зло говорит, ер из злијех уста не море него зла ријеч изит. 

И не друго! На вашу сам заповијед, став,те памет на комедију! 


Дуги Нос – један од 

типских ликова у 

ренесансној драми; 

његово име повезано 

је са покладном 

маском која се 

истицала по кукастом 

носу 

1. Називам добар дан 

У којим појединостима из текста овог одломка препознајеш дух ренесансног 

доба? Издвој исказе којима ћеш на поуздан начин илустровати своја запажања. 

Запази главне особине језика којим се обраћа Негромант. Објасни на 

конкретним примерима какву функцију језик има у дочаравању Негромантових 

гледишта. Посебну пажњу посвети улози језика у стварању хумора. 

2. Људи назбиљ и људи нахвао 

Проучи уметничку улогу пролога. Какву симболику има лик чаробњака који се 

обраћа публици? Издвој и протумачи делове његовог монолога који читаоце и 

публику уводе у свет драмског дела. 

Какву је визију златног доба саопштио Држићев Негромант? Протумачи 

метафорику поделе човечанства на људе назбиљ и људе нахвао. На које се 

универзалне хуманистичке вредности односи ова подела? Какву функцију 

остварује контраст у Негромантовом монологу? Прочитај целу комедију Дундо 

Мароје. Уз наставникову помоћ планирај на који начин ћеш је читати и тако се 

припремити за обраду на наредним часовима. 

272 




Марин Држић 

Новела од Станца 


Кључне речи: фарса, комедиографски драмски сукоб, вербална комика, ситуациона 

комика 

Кратку фарсу Новела од Станца Држић је написао поводом бала који 

је организовао познати Дубровчанин Мартолица Хајдин. Игра је изведена 

1551. године, а у исто време текст комада штампан је у Венецији. Држић је 

у Новели од Станца показао изузетну вештину компоновања фарсе, али су 

њеној популарности свакако допринели ликови, који су публици били блиски, 

познати и стога привлачни. 

У карневалској ноћи група младића затиче на тргу, покрај фонтане, старца 

са села. Они одлучују да се нашале са њим и тако још једну ноћ провода учине 

занимљивом. Џиво, најспретнији у целом друштву које се те ноћи проводи на 

дубровачким баловима и улицама, одлучује да се обрати Станцу. Упознај сцену 

из Новеле од Станца у којој настаје комедиографски заплет. 

Овди ЏИВО, обучен на влашку, са СТАНЦЕМ говори. 

ЏИВО 

Добра коб, јуначе! Што си туј такој сам? 

СТАНАЦ 

Здрав, мили мој браче, ово ни сам не знам! 

Синоћка у ови град уљезох честити, 

у ком ни стар ни млад не ктје ме примити 

на стан свој; тер, не знав куд се инуд сврнути, 

к води идох овди управ да бих починути. 

Студена водица умјесто пр’јатеља 

тер ми је дружица, а ками постеља; 

и мени т’ није спат него бдјет и јави 

Даницу свитлу зват да бил дан објави, 

у ноћној да тмасти злочинац ки мене 

не буде покрасти кон воде студене. 

Тржак сам донио: козлеце, грудицу, 

од шта сам ончас мнио примити асприцу. 

Овди сам тој такој; ма ну ми кажи сад 

тко си ти, брате мој, ер ти сам веоми рад. 

доба карневала – 

Дубровник је у доба 

карневала живео 

раздрагано и весело, 

духом ренесансног доба. 

Карневалске (покладне) 

дане посебно су 

волели млади. Њихова 

потреба за забавом и 

шалама на свој и туђ 

рачун испољавала 

се свакодневно, 

па бројни записи 

сведоче о распусним 

догодовштинама 

Дубровчана. 

Фарса је драмска 

врста која се јавила 

у француској 

књижевности. Због 

сажетости је најпре 

била извођена у паузама 

већих и озбиљнијих 

представа, да би касније 

постала самосталан 

сценски облик. Комика 

у фарси је веома често 

груба. Карактери нису 

психолошки разрађени, 

радња је брза, а 

дешавања ефектна. 

Термин новела познат 

ти је у другачијем 

значењу у односу на оно 

које има у делу Новела 

од Станца. Новела овде 

представља шалу. 




273

обучен на влашку – 

обучен као Влах, сточар из 

планинских села 

инуд – другде 

к води идох овди управ да 

бих починути – Станац 

говори о томе да је дошао 

до фонтане (воде) на 

градском тргу да би ту 

преноћио 

ками – камење 

кон – код, при, украј 

грудица – деминутив од 

грудва (маслаца или сира) 

асприца – ситан турски 

новац (деминутив од 

аспра) 

притио – дебео, мастан 

дужан се не чујем – не 

осећам се као дужник 

спим с уха на ухо – на 

опрезу сам док спавам 

(једна од оновремених 

дубровачких пословица) 

јамац се не хитам – не 

журим да некоме будем 

јамац (гарант) 

на врат не продавам – 

не продајем на брзину 

(навратнанос) 

ЏИВО 

С Гацка сам трговац, говеди тргујем, 

ври ми притио лонац, дужан се не чујем; 

путујем на сухо, море ми драго ни, 

спим с уха на ухо, зло ми се и не сни; 

у вјеру не давам, јамац се не хитам, 

на врат не продавам, мо’е после чиним сам. 

СТАНАЦ 

Честит се кажеш ти и образом свитлим 

и добром памети и твојим тргом тим. 

ЏИВО 

Не мјерим ја гори небеске висине, 

ни памет ма нори теј морске дубине; 

у сриједу ударам, блажени гди иду, 

сам себе не варам ходе у невиду. 

СТАНАЦ 

Ти с’ њеки разумник, виђу ја, брате мој; 

ја досад нијесам вик бесједит чуо такој. 

ЏИВО 

Ако је ки разум и мудрос у мени, 

тај мудрос ни тај ум од Гацка, брате, ни. 

Ја прво у ови град кад дођох честити 

бијех стар а не млад јак сам сад видити. 

СТАНАЦ 

Да то се с’ помладио? 

ЏИВО 

Помладио, брате мој! 

Брадат сам и сијед био. 

СТАНАЦ 

Које је чудо тој?! 

Виле, Нилс 

Бломер, 1850. 

274 




ЏИВО 

У ови град једноме ја дођох на Ивањдан 

и срјећом мојоме не нађох нигди стан, 

тер к води туј сједох у овој прем доби; 

туј мало поједох, пак ме санак доби. 

И спећи ја такој чух гди се играју 

теј игре, брате мој, и пјесни спијевају, 

да душу моју тад обујми већа слас 

нер се изрит може икад. Пробудих се у тај час 

и видјех кон воде, туј гдје с’ ти, гди виле 

таначце изводе гиздаве и миле. 

Пружи се једна од њих, хвати ме за руку, 

а друга љепша од свих позлатну јабуку 

поклони туј мени. Третја рече: „Ходи, 

при води студени тер нам коло води!” 

Четврта: „Пиј”, рече, „ако будеш пити, 

ноћас разум стече ким ћеш славан бити!” 

Напих се, брате мој, и јабуку примих 

и танац при овој води ш њими изводих. 

Прашах их за име; зваху се, јуначе, 

имени чудниме! 

норити – ронити 

јак – као (поредбени 

везник) 

у овој прем доби – баш у 

ово доба 

танчац – деминутив од 

танац (плес, игра) 

прашати – упитати 

пенгати – бојити, мазати 

лаштити се – сијати се 

каконо плитица на којој 

писма ни – као плитка 

чинија на којој нема 

шара 

домаћа – жена, 

домаћица, супруга 

СТАНАЦ 

Сповјеђ ми, мој браче! 

ЏИВО 

Једнојзи Перлица, другојзи Китица, 

третјојзи Павица, а Пропуманица 

четвртој бјеше име; ма бјеше Павица 

батеса над свиме, која пенга лица. 

С собом ме на дворе теј виле водише 

и мене до дзоре сластима појише. 

Свукох се од тада из коже јак змија, 

опаде ми брада, идоше длаке тја; 

а млада кожица лашти се на мени 

каконо плитица на којој писма ни. 

Ја остах млад! Што, млад? Домаћа мене већ 

не познаваше тад ни кт’јаше са мном лећ; 

вељаше: „Нећу те! Ти нијеси ки си био!“ 

Али ’ој кости ћуте! 




275

наландати – измлатити 

не имаш за хар – ниси ми 

захвална 

колико кон воде – осим 

овде поред воде 

СТАНАЦ 

Да си ју си био? 

ЏИВО 

Богме ју наландах, а она биједна виче; 

од мене ју бјеше страх, ма ме пак обиче. 

Вељах јој: „Кучко зла, то ли т’ сам дражи стар 

негли млад? Је ли, а? И не имаш за хар?” 

СТАНАЦ 

Ах, чуда ких сада овди се наслушах! 

И сиједа ми ’е брада, а не чух ја тој, ах, 

колико кон воде! И ја знам ер виле 

таначце изводе каконо сниг биле. 

И ја сам њекада ш њими танце изводио, 

ма сам био свеђ тада како сам и прије био. 

Чоек да се помлади, чудо је веље тој! 

ЏИВО 

Није свакој бради тој дано, брате мој. 

Како се зовеш ти? 

СТАНАЦ 

Станац се зовем ја, 

с ријеке Пиве. А ти? Каж’ ми милос твоја. 

ЏИВО 

Зовем се Седми Муж, презиме Дуги Нос, 

на себи како спуж носим дом гди сам гос. 

Пијем винце без водице; 

вода ми је бистра мила, 

гди ма љуби мије лице 

кад је од руже венчац свила. 

СТАНАЦ 

Брате Седми Муже али т’ Дуги Носе, 

мој почтени друже, не јеле те осе! 

276 




ЏИВО 

Да сам млијеко али мас, осе би ме изјеле. 

СТАНАЦ 

Ото си слађи вас нег што беру пчеле. 

Ку ти даше траву теј виле, кажи ми. 

што беру пчеле – мед 

прву вил упазиш – вила 

коју прву спазиш 

печа – комад 

прем – баш, право 

ЏИВО 

Траву на име браву, ка цти лити и зими – 

њоме се помладих; лити и зими рађа, 

од трава ода свих она је најслађа. 

СТАНАЦ 

Гди ве се находи, умијеш ми што рити? 

ЏИВО 

Сјутра при овој води моћ ју ћеш видити: 

прву вил упазиш, има ју при себи; 

чин’ ноћас да не спиш, ер ће доћи к теби. 

СТАНАЦ 

Гди бих се по срјећи и ја овди помладио! 

ЏИВО 

Богме ти ћу рећи, не би први био. 

Сцена из Новеле од Станца 

СТАНАЦ 

Што би Миона дала, домаћа мо’а мила! 

ЏИВО 

Богме би узиграла! 

СТАНАЦ 

Ах, рада т’ би била 

гдје је она хубава младица а ја стар. 




277

ЏИВО 

Била би ’ој забава. 

СТАНАЦ 

Богме би јо’ било у хар! 

ер не би наприједа уза ме плакала 

гријав печу леда, ма би мирна стала. 

ЏИВО 

Немој се припасти, ако би теј виле 

ноћаска у тмасти из воде исплиле 

и хтјеле с тобом таначац изводит, 

ер срјећом твојоме могао би честит бит. 

СТАНАЦ 

Рекао т’ сам ер и прије с вилам сам опћио. 

Охај, страх ме није, нијесам вик страшив био. 

ЏИВО 

Вјерујем, а богме с’ прем јунак видити. 

СТАНАЦ 

Дано ми’е тој с небес. 

Извор: 

Марин Држић. Дундо Мароје. 

Новела од Станца. 

Предговор и приређивање 

др Злата Бојовић. 


Завод за уџбенике и наставна 

средства, 1978, стр. 153–158. 

Велика Онофријева чесма у 

Дубровнику, 17. век 

278 


1. Шта је у овом одломку привукло твоју пажњу? Наведи конкретне 

примере. Како доживљаваш сусрет Станца са Џивом? Који делови 

њиховог дијалога су те насмејали? Због чега? 

2. Запази у чему су све супротстављени ликови Станца и Џиве. 

Проучи контраст између њихових година, језика којим говоре, 

начина на који се понашају. Како Станац доживљава свет и људе? 

Каквим му се представља Џиво? Пажљиво анализирај почетак 

њиховог дијалога. Који Џивини поступци и речи су посебно 

срачунати и имају функцију придобијања Станчевог поверења? 

Како Станац реагује на младићеву појаву и његове речи? 

Анализирај сугестивну моћ језика на примеру Џивиних монолога. 

Како се старац представља младићу? Шта о Станчевом начину 

живота сазнајеш из његових одговора? Размисли о томе колико 

је његов живот тежак, скроман и монотон. Због чега је Станац 

прилично брзо прихватио Џивину причу о подмлађивању? 





Просуди колико су на Станчеву реакцију утицала Џивина убедљиво саопштена 

гледишта, а колико чежња за данима младости, здравља и животне снаге. 

Аргументуј своје ставове одговарајућим примерима из фарсе. Успостави 

универзална гледишта посредством ове сцене. Због чега је младост значајан део 

живота сваког човека? 

Објасни стваралачке поступке којима се у овом одломку започиње и развија 

комедиографски драмски сукоб. Подсети се других драма обрађиваних ове 

школске године. Упореди природу драмских сукоба у њима. Шта се постиже 

брзом променом дешавања у овој фарси? Запази шта је смехотворно у 

приказаној драмској ситуацији. Издвој делове дијалога у којима се формира 

вербална комика. Протумачи улогу ових комедиографских поступака. 

Прочитај Новелу од Станца у целини. Запази на који начин се дух ренесансног 

доба огледа у тексту дела. Спреми се да проблемски сагледаш шалу обесних 

дубровачких младића. Заузми свој став о њиховом понашању и брани га у 

дискусији са одељењем. 

Проучи следећа запажања др Злате Бојовић о Новели од Станца: 

Новела од Станца је многим нитима везана за стварни живот. Све је у њој 

природно, у речи и у гесту: и Станчева несигурност у ноћи, која га је затекла 

у граду, и необузданост „ноћника”, који улеће из једне у другу авантуру, и 

преоблачење Џива Пешице „на влашку”, и покладна атмосфера и спонтани дијалог, 

чији дванаестерци делују као говорна проза. Три кратке приче 

младића на почетку откривају само део те стварности која је 

обиловала још шароликијим догађајима, каткад несрећног 

исхода. Поред тога, ова фарса је довела на сцену један изузетно 

успешно изграђен лик. Заокруженост и природност његова 

резултат су пишчеве вештине уживљавања у људску психу. 

Фарса одише префињеним хумором. Са непогрешивим 

осећањем за комично аутор је наглашавао одабране детаље 

(игра са тобожњим Џивиним именом Седми односно Осми 

Муж; Станчеви народски савети како треба поступати са 

обесном женом итд.) и до краја одржао тон ведрине. 

Држићева фарса је својом духовитошћу, хумором, и реализмом 

освојила дубровачку публику. Писац ју је штампао годину 

дана после извођења. О популарности Станчевог лика сведочи 

податак да је ушао у бројне пословичне изразе („учинио га је 

Станцем”, „држи га за Станца” и др.). 

Споменик Марину 

Држићу у Дубровнику 

Др Злата Бојовић, предговор у: 

Марин Држић. Дундо Мароје. Новела од 

Станца, Београд: Просвета, Нолит, Завод 

за уџбенике и наставна средства, 

1978, стр. 10. 




279

Ликовна уметност у периоду ренесансе 

Италија 

Италија се сматра колевком ренесансне 

уметности, а најзначајнији уметници који 

су обележели италијанску ренесансу су 

Леонардо да Винчи, Микеланђело Буонароти 

и Рафаело Санти. 

Мона Лиза, Леонардо да 

Винчи, 1503–1506. 

Давид, Микеланђело 

Буонароти, 1501–1504. 

Атинска школа, Рафаело Санти, 1509–1510. 

Фландрија 

Немачка 

Уметност ренесансе на северу Европе оличена 

је у делима фландријских сликара 

Јана ван Ајка и Питера Бројгела Старијег. 

Централна личност немачке ренесансе је 

сликар и графичар Албрехт Дирер. 

Арнолфини са невестом, 

Јан ван Ајк, 1434. 

Земља Дембелија, 

Питер Бројгел Старији, 1567. 

Аутопортрет, 

Албрехт Дирер, 1498. 

280 




Књижевност и филм 




Књижевност и филм 

Кључне речи: књижевно дело, филмска уметност, синопсис, сценарио, књига снимања 

Везе између књижевности и филма почивају на филмским изражајним 

средствима, односно на садржајима посредством којих се ствара и реализује 

филмско дело. Основна филмска изражајна средства су: драматургија, 

филмска режија, филмска глума, филмски кадар, монтажа, костимографија, 

сценографија, визуелни и звучни ефекти. Чврстом унутрашњом логичком 

повезаношћу сви ови елементи граде јединствен свет филмскога дела, које 

почива на сценарију, драматуршком уобличавању нарације која се саопштава 

кроз медиј филма. Естетика филмске нарације је карактеристична и сасвим 

оригинална. Филм садржи структуралне елементе који га повезују како 

са драмским, тако и са другим наративним делима: фабулативност, елементи 

драмске композиције, коришћење дијалога и монолога, ликови и језик којим 

они говоре. 

Стваралачко извориште сваког будућег филма је у писаном предлошку 

који се најпре исказује као синопсис (кратко представљање садржаја филма). 

Синопсис се даље развија у дијалог листу (дијалошке деонице будућег 

филмског остварења), а потом и у сценарио (који почиње да уважава филмска 

изражајна средства и стваралачки их користи, а поред дијалога садржи и 

поделу на сцене). Завршна фаза је такозвана књига снимања, која представља 

детаљну разраду поступака, радњи и организационих активности којима 

ће се написани сценарио преточити у покретне озвучене слике. 

Милован Витезовић 

Лајање на звезде 


Кључне речи: роман, ђачко доба, гимназија, филм 

Роман Лајање на звезде доживео је, током три деценије свог постојања, више 

од двадесет издања, а уз преводе на друге језике штампан је у преко 150 000 

примерака. 

Показало се да су теме из ђачког живота увек занимљиве и актуелне, а 

Витезовићево приповедање прихватљиво различитим генерацијама. 

Читајући овај роман, упознаћеш се са ученицима Гимназије „Милутин 

Ускоковић” из Моравских Карловаца. Пратићеш њихове авантуре, љубави, 

досетке и шале, као и однос према професорима, који су посебно сликовито, 

најчешће на хумористичан начин, представљени Витезовићем пером. 

282 




10. 

Ноћ младих папагаја 

Које Хамлетове дилеме? 

Млаки осветољубиви принц! 

То није типично. 

Како прићи девојци? 

Како крај ње остати? 

Шта јој рећи? 

Младиће из IV 2 

тај проблем није ништа мање „клао” неголи све њихове 

вршњаке (и нешто млађе и нешто старије). 

И они који би звезде надлајали, пред девојкама су остајали без текста. 

Као карикатуре без речи, на љубавну тему. 

Не зна се чија је то била идеја, али је одмах прихваћена. 

Требало је средити постојећа искуства, тако да се могу користити у тим, 

толико чудесним приликама (чудесним колико и природне појаве). 

Постојећа искуства су била кудикамо скромнија неголи што је ико хтео 

то да призна. 

Што се самих прилазака тиче, дошло се до убеђења да се ту мора испољити 

лична иницијатива. 

Зато је одлучено да се само среде најбоље могуће реченице које се могу 

упутити девојци, да се направи избор најбољих и за сваку прилику. 

Одабране реченице ће бити исписане на малим картончићима, које ће 

свако имати у џепу. 

Михаилу Кнежевићу је припала та, толико одговорна дужност, да скупи 

и направи избор загонетних и чудотворних реченица. 

Зашто баш он? 

Веровало се у његову процену. 

Њега је, у овом случају, био глас махера. 

Он је сам имао више чудесних реченица у глави неголи читав разред. 

Желео је он да сачува своје досетљивости за себе и сигурно је да није био 

несебичан. 

Не би се он ни показао као добра душа, да му није годило ово посредно 

признање првог заводника IV 2 

. 

А тако је и било! 

И више од половине онога што су му као „своје форе” саопштили остали, 

било је његово. 

Дочек Нове године, припреман за све ђаке у сали гимназије „Милутин 

Ускоковић” убрзао је израду ових правила која љубав значе. 

Хамлет – главни јунак 

истоимене драме једног од 

најпознатијих енглеских 

писаца Вилијема 

Шекспира; реченицом 

„Бити или не бити – 

питање је сад” исказао је 

највећу дилему поводом 

смрти свога оца 

сигнатура – ознака 

којом се у библиотекама 

означавају књиге ради 

лакшег проналажења 




283

Било је разних жртви, доста одрицања, али зато је, на дочеку Нове године, 

сваки младић из IV2 имао између четири и осам исписаних картончића 

(зависи од крупноће и развучености рукописа), величине карата за игру. 

Да би се њени корисници могли што боље снаћи, ова љубавна картотека 

имала је своје бројеве, своју сигнатуру. 

Сигнатура је била до броја 101. 

У том коцкарском броју крило се више симболике него што се могло 

прет поставити: 

„То је све дошло, некако, у трену.” 

„Које ми уво звони од твога шапата?” 

„Ништа ми ниси. Али можеш бити.” 

„Уклопимо се у одабирање врста у природи.” 

„Будућност можеш сачекати скрштених руку. На мојим леђима!” [...] 

12. 

Преступни дан 

Луди дан је почео сасвим обично. 

Професор телесног васпитања Градимир Стевић, иначе разредни старешина 

IV 2 

, кренуо је, пре часова, у свој разред – да искористи уобичајених 

пет минута, до звона за први час, за обавезно јутарње размрдавање: 

„Да расаним лење бубе и да им прострујим крв.” 

Као и обично, извирујући иза угла, на ходнику га је угледао Илија Малорадовић. 

Суклета је кренуо, као и обично, да извести разред о доласку професора 

Стевића. 

Тада је неуобичајено Добривоје Биковић пожелео да Суклету не пусти у 

разред, бар док професор Стевић не стигне до на десетак корака од врата 

учионице. 

Биџа је подметнуо леђа са унутрашње стране врата, а Суклета је покушавао 

да их раменом одгурне. 

Намерила се снага на снагу. 

Нико није хтео да попусти. 

Професор је већ стигао пред врата, када су она попустила. Истављена 

врата нису треснула, остала су на Биџиним леђима. Биџа је однео врата на 

своје место, онако одшкринута са рагастовом. 

Професор Градимир Стевић се толико наљутио да му је грдња личила на 

рецитацију: 

„Јесте ли ви разред или папазјанија? Има ли за вас икакве границе? Јесте 

ли ви разред или лудница? Каква је ово помама, каква манија? Јесте ли ви 

284 




ђаци или будибокснами? Је ли ово разред или утрина? Треба ли овде разредни 

старешина или психијатар?” 

Разред је за казну оптрчао шест пута око школе. 

Професор Стевић је у IV 2 

долазио са дигнутом руком и то га је подсећало 

да свом тврдоглавом разреду каже: 

„Седите!” – или да без речи енергично спусти руку и да сви поседају. 

Овога пута професор је отишао са дигнутом руком. 

Тако је почео 29. фебруар, ове преступне матурантске године, дан када је 

свих пет часова у IV 2 

одржано у учионици без врата. 

„Професорице, да ли могу да поправим оцену са четири минус на четири 

плус?” – питао је Чедомир Панић професорку Дану Јелинић. – „Али да ја 

сам изаберем о чему ћу говорити...” 

„О чему?” 

„О песми Ђуре Јакшића: Две стазе.” 

„Ђура Јакшић је у наставном програму другог разреда.” 

„Професорице, реч је о новом аспекту ове песме. Тај аспект се појавио 

тек на основу градива физике, по програму за четврти разред...” 

„Који аспект?” 

„По теорији релативитета. Све је релативно. Песник се у тој песми опредељује 

између стазе са цвећем и стазе са трњем. Али то је много релативније.” 

„Где је ту нови аспект, шта је ту релативно?” 

„Цвеће, професорице, релативна је врста цвећа. Ако је та цветна стаза, 

стаза најлепшег цвећа – ружа, онда је песниковим ногама исто за коју да се 

стазу определи.” [...]. 


Извор: 

Милован Витезовић. Лајање 

на звезде. Београд: Службени 

гласник, 2012, стр. 85–87; 

101–102. 

• Филм Лајање на звезде снимљен је 1998. године. Редитељ филма снимљеног 

по сценарију Милована Витезовића је Здравко Шотра, а у главним улогама 

су Драган Мићановић, Наташа Шолак, Никола Симић, Велимир Бата 

Живојиновић. 

• Прочитај роман Лајање на звезде у целости, а онда са друговима погледај 

истоимени филм. Затим упореди књигу и филм и истакни своја запажања 

поводом сличности и разлика у обликовању уметничких садржаја. 

Сцена из филма Лајање на 

звезде 




285

O писцима 

• Алигијери, Данте (1265–1321) рођен је у италијанском граду Фиренци. Дантеов књи жевни рад 

означава кулминацију средњовековног погледа на живот и прелазак у еру епохе хуманизма. Сматра 

се зачетником писања на народном језику. Његови најпознатији радови на италијанском језику 

су Риме, Нови живот и Гозба. Грандиозни спев Божанствена комедија, писан на народном језику, 

означио је прекретницу у италијанској и светској књижевности. 

• Андрић, Иво (1892–1975), српски писац, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. 

године. Књижевно стваралаштво започео је песмама, које је објављивао у тадашњем цењеном 

часопису Босанска вила. Андрићево стваралаштво највећим делом је прозног карактера. Осим 

романа, аутор је бројних приповедака, есеја, путописа и књиге мудрости Знакови поред пута. Од 

двадесетих година прошлог века објављивао је приповетке, међу којима су најпознатије: Пут Алије 

Ђерзелеза, Мост на Жепи, Жеђ, Смрт у Синановој текији, Олујаци, Јелена, жена које нема, Књига, 

Деца и друге. Поред дела На Дрини ћуприја, које му је донело међународни углед и славу, написао је 

и романе Госпођица, Травничка хроника, Проклета авлија. 

• Антић, Мирослав (1932–1986), песник, драмски писац и новинар. Његова најпознатија 

песничка збирка Плави чуперак објављена је 1965. године. Аутор је радијских драма, филмских и 

телевизијских сценарија. Сабрана дела Мирослава Антића у десет књига штампана су 1986. године. 

• Бокачо, Ђовани (1313–1375), италијански писац хуманистичке епохе. Иако рођен ван племићких 

кругова, увек се кретао у њиховој близини, што му је омогућило да се образује и да се стваралачки 

изражава, да пише и објављује. Поред тога што је писао оригинална дела на латинском језику, 

Бокачо је зачетник књижевноуметничког стваралаштва на италијанском народном језику. Његово 

најпознатије дело је Декамерон. 

• Велмар-Јанковић, Светлана (1933–2014), српска књижевница и академик САНУ. Аутор је 

романа Лагум и Бездно, збирки приповедака и записа Дорћол, Врачар, Књига за Марка, Записи са 

дунавског песка, драма Кнез Михаило и Жезло, као и монографије Капија Балкана: брзи водич кроз 

прошлост Београда. Добитник је бројних награда за књижевност, међу којима су НИН-ова награда, 

„Андрићева награда”, награда „Исидора Секулић”, награда „Меша Селимовић”. 

• Витезовић, Милован (1944), српски писац и универзитетски професор. Пише поезију, прозу, 

афоризме и телевизијске драме. Аутор је романа Лајање на звезде (1978), Шешир професора Косте 

Вујића (1983), Хајдук Вељко Петровић (1997), Чарапе краља Петра (1994), као и сценарија за 

телевизијску серију Вук Караџић. За свој рад добио је бројна признања: Повељу Змајевих дечјих игара, 

Велику Базјашку повељу, Кочићеву награду, руско одликовање „Златни витез”. Екранизација романа 

Лајање на звезде награђена је Златном новосадском ареном и наградом фестивала у Херцег Новом. 

• Деретић, Joван (1934–2002), један од најзначајнијих историчара српске књижевности и аутор 

студија о српским писцима 18. и 19. века. Проучавао је народно песништво и књижевну периодику. 

Његова најпознатија дела су: Доситеј и његово доба, Композиција Горског вијенца, Поетика 

Доситеја Обрадовића, Српски роман, Поетика српске књижевности. Добитник је Октобарске 

награде града Београда за дело Историја српске књижевности, објављено 1983. године. 

• Држић, Марин (око 1508–1567) рођен је у дубровачкој грађанској породици. Тек око своје 

тридесете године одлази на студије у италијански град Сијену. Захваљујући боравку у овом 

ренесансном граду, по повратку у родни Дубровник започео је плодну стваралачку делатност. 

Писао је поезију, комедије (Скуп, Манде, Аркулин, Пјерин, Џухо Крпета), пастирске игре (Тирена, 

286 




Плакир, Венере и Адон), а аутор је и трагедије Хекуба. Свакако су најпознатија и најизвођенија 

његова два комедиографска текста: Дундо Мароје и Новела од Станца. 

• Држић, Џоре (1461–1501), угледни дубровачки грађанин, брат сликара Влаха Држића и стриц 

чувеног дубровачког драмског писца Марина Држића. Био је инспирисан хуманистичким идејама, 

у чијем духу је створио низ песама љубавне тематике. 

• Дучић, Јован (1874–1943), српски песник епохе модерне. Започео је стваралаштво под утицајем 

Војислава Илића, али је врло брзо формирао оригиналан песнички стил, који ни данас не престаје 

да инспирише српске песнике. Његова сабрана дела, објављена већ 1930. године, обухватају три 

песничке књиге (Песме сунца, Песме љубави и смрти, Царски сонети), књигу песама у прози Плаве 

легенде, књигу путописне прозе (Градови и химере) и популарну књигу Благо цара Радована. 

• Јефимија (око 1349 – после 1405), супруга Угљеше Мрњавчевића, након чије се погибије у 

Маричкој бици замонашила. Оставила је три записа: Туга за младенцем Угљешом, Похвала кнезу 

Лазару и Запис на Хиландарској завеси. 

• Киш, Данило (1935–1989) један је од најутицајнијих писаца у српској књижевности 20. века. 

Највише је писао дела наративне прозе, a осим њих, драме и есејистичке текстове. Кишова 

уметничка проза је новелистичког карактера, под јаким биографским утицајима. Његова 

најпознатија дела су: Мансарда (1962), Рани јади (1970), Башта, пепео (1965), Пешчаник (1972), 

Гробница за Бориса Давидовича (1976), Енциклопедија мртвих (1983). 

• Константин Филозоф (око 1380 – после 1431) долази у Србију након пропасти Бугарске и 

заштиту налази на двору Стефана Лазаревића. Сматра се да је био деспотов библиотекар и да 

је руководио радовима на превођењу и преписивању књига. До нас су стигла два оригинална 

Константинова дела: Сказаније о писменех (Повест о словима), које има карактер филолошког 

списа, и Житије деспота Стефана Лазаревића, за које се сматра да је настало 1431. године. 

• Лазаревић, Лаза (1851–1891) један од најпознатијих и најутицајнијих српских писаца епохе 

реализма. Студирао је права, а након добијене стипендије у Берлину завршава студије медицине. 

Већи део живота посветио је раду у београдској општој болници. Иза себе је оставио осам 

завршених приповедака, од којих је свака изузетно дело приповедачке уметности. 

• Лазаревић, Стефан (1377–1427), велики средњовековни владар, љубитељ књиге и успешан 

писац. Аутор је чувеног и, судећи по бројности преписа, популарног текста Слово љубве. Његовом 

ауторству приписује се и текст Натписа на косовском стубу. 

• Менчетић, Шишко (1457–1527), уз Џора Држића, сматра се најзначајнијим дубровачким 

песником прве генерације петраркиста. Менчетић је свакако најпопуларнији дубровачки 

петраркиста, аутор преко пет стотина песама и писац првог дубровачког канцонијера. Његово 

стваралаштво сачувано је, уз радове других дубровачких песника, у зборнику дубровачког 

властелина Никше Рањине (такозвани Рањинин зборник). 

• Ненадић, Добрило (1940) рођен је у Вигошту код Ариља. Дипломирао је на Воћарско-вино градарском 

одсеку Пољопривредног факултета у Земуну и радио као агроном. По његовом сценарију 

снимљен је филм Доротеј 1981. године. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 2012. 

године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности. Добитник је многих 

награда и признања за романе: Доротеј, Деспот и жртва, Брајан, Победници, Мрзовоља кнеза 

Бизмарка, Сабља грофа Вронског, У сенци црне смрти, Роман о Обилићу, Хермелин, Време кокошки итд. 




287

• Пекић, Борислав (1930−1992), писац, драматург и сценариста, један од најзначајнијих српских 

књижевника 20. века. Својим првим романом Време чуда (1965) изазвао је велико интересовање 

читалачке јавности. Потом објављује романе Ходочашће Арсенија Његована (1970), Златно руно 

(1978–1986), Беснило (1983), новеле Одбрана и последњи дани (1977) и Успење и суноврат Икара 

Губелкијана (1975). Добитник је НИН-ове награде, награде Удружених издавача и Његошеве 

награде. Аутор је сценарија за филм Дан четрнаести, који је представљао Југославију на филмском 

фестивалу у Кану. Био је дописни члан САНУ и истакнути члан многих удружења књижевника и 

филмских уметника. 

• Петрарка, Франческо (1304–1374), италијански песник, рођен је у Тоскани. Прославио га је 

Канцонијер, збирка љубавних песама на народном језику писаних у форми сонета, а насталих 

поводом песникове велике љубави према Лаури. Петраркино име постало је популарно међу 

младим писцима, па су они, инспирисани његовом поезијом, формирали песнички покрет, познат 

под називом петраркизам. Највећи део Петраркиног опуса написан је на латинском језику. 

• Петровић, Горан (1961), српски прозаиста и редовни члан САНУ. Рођен је у Краљеву. Објавио 

је књигу кратке прозе Савети за лакши живот (1989), роман Атлас описан небом (1993), 

збирку приповедака Острво и околне приче (1996), романе Опсада цркве Светог Спаса (1997) и 

Ситничарница „Код срећне руке” (2000), збирку приповедака Ближњи (2002), збирку изабране 

кратке прозе Све што знам о времену (2003), драму Скела (2004), кино-новелу Испод таванице 

која се љуспа (2010). Његови романи објављени су у преводу на руски, француски, италијански, 

шпански, пољски и бугарски језик. Добитник је многих књижевних признања, међу којима су 

НИН-ова награда, Просветина награда, награда „Меша Селимовић”, Виталова награда. 

• Попа, Васко (1922–1991) рођен је у Гребенцу, а умро у Београду. Студирао је у Београду, Бечу и 

Букурешту, а дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду. Представник 

је послератне авангарде у српској књижевности. За своју прву збирку песама Кора (1953) добија 

„Бранкову награду”. Након тога објављује и збирке: Непочин поље (1956), Споредно небо (1968), 

Успрaвнa земљa (1972), Вучјa со (1975), Кућa нaсред друмa (1975), Живо месо (1975), Рез (1981), кaо 

и циклус песaмa Мaлa кутијa (1984) и део будуће збирке Гвоздени сaд, коју никaд није довршио. 

Био је и уредник издавачког предузећа Нолит. Приредио је антологије: Од злата јабука (1958), 

Урнебесник (1960), Поноћно сунце (1962). 

• Рабле, Франсоа (око 1494–1553), први велики француски прозаиста и један од најзначајнијих 

представника француске ренесансе. Био је познавалац античких језика и природних наука, а 

проучавао је и ботанику, архитектуру и археологију. Радио је као лекар и професор анатомије. 

Његово животно дело је духовити роман Гаргантуа и Пантагруел. 

• Радовић, Душан (1922–1984) био је посебно посвећен лирској поезији за децу. Међу одраслим 

читаоцима уживао је велику популарност као афористичар, а добронамерни хумор, ведрина и 

животни оптимизам основне су одлике његовог стваралаштва. Бавио се и новинарством. Аутор је 

једне од наших најслушанијих радијских емисија свих времена Београде, добро јутро. Најпознатије 

Радовићеве књиге су Поштована децо (1954), Причам ти причу (1963), Плави жакет (1983). Аутор 

је познате дечје радио-драме Капетан Џон Пиплфокс. 

• Раичковић, Стеван (1928–2007), савремени српски песник, аутор двадесет збирки песама, седам 

књига за децу и неколико књига есеја. Поред песничког и есејистичког рада, Раичковић је био 

уредник водећих часописа из области књижевности и културе, као и успешан преводилац. За своје 

стваралаштво неколико пута је награђиван најугледнијим књижевним и друштвеним признањима. 

288 




• Ракић, Милан (1876–1938), песник који је, следећи формално-естетско наслеђе парнасовске 

лирике, написао педесетак песама потпуно оригиналне мисаоне основе. Рођен је у београдској 

породици интелектуалаца, школовао се у Паризу и углавном обављао дипломатске послове 

у разним земљама. Ракић је био ерудита наклоњен стваралачком промишљању стварности. 

Поклоник музике, особито Бетовена и Вагнера, и језик је осећао као музичар, доприносећи да се у 

нашој поезији коначно одомаће једанаестерац и дванаестерац. За собом није оставио обиман опус. 

Неке од његових најпознатијих песама су: Долап, У квргама, Јасика, Искрена песма, На Газиместану, 

Симонида, Очајна песма.. 

• Сава (Растко Немањић), Свети Сава (око 1175–1235) утемељивач је и централна личност српске 

средњовековне културе. Најмлађег сина великог жупана Стефана Немање већ су савременици 

славили као првог српског архиепископа и просветитеља. Поред заслуга за организацију цркве 

и њено осамостаљивање, уметничка реч Светог Саве основа је целокупне српске средњовековне 

књижевности. Од великог су значаја његови правни списи (Карејски типик, Хиландарски типик, 

Законоправило или Крмчија), подједнако као и централно уметничко дело – Житије Светога 

Симеона, које је написано као уводни део Студеничког типика. Написао је и прво дело српске 

литургијске књижевности – Службу Светом Симеону. 

• Сервантес, Сааведра Мигел де (1547–1616), писац који својим стваралаштвом представља 

врхунац ренесансне уметности. Стварао је у доба највећег економског и културног процвата 

Шпаније (такозвани Златни век или Siglo de Oro) и био плодоносан писац у сва три књижевна 

рода. Најпознатији је по делу Дон Кихот, које представља прекретницу у историји романа. 

• Симовић, Љубомир (1935), савремени песник и драмски писац. Више пута је награђиван престижним 

признањима у области поезије и драме. Његове најпознатије песничке збирке су Словенске 

елегије из 1958. године, као и књиге песама Видик на две воде (1980) и Игла и конац (1992). Аутор је 

драма Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову. 

• Софокле (496–406. пре н. е.), уз Есхила и Еурипида, најпризнатији и до данас најпознатији грчки 

трагички песник. Софоклов допринос развоју позоришта остаје запамћен, између осталог, и по 

томе што је у позоришну представу увео трећег глумца. На такмичењима трагичких песника 

Софоклове трагедије однеле су највише награда, што сведочи о његовој изузетној популарности 

код публике. Најпознатије Софоклове трагедије инспирисане су митом о Едипу, а то су, поред 

Антигоне, Цар Едип и Едип на Колону. 

• Теодосије (око 1246 – око 1328), након Доментијана, аутор је другог обимног Житија Светог 

Саве. Поред овог дела, његови најзначајнији радови су: Житије Светог Петра Коришког, Похвала 

Светом Симеону и Сави и шест литургијских химни. Историчари српске књижевности сматрају га 

најразноврснијим и најплоднијим средњовековним књижевником. 

• Толкин, Џон Роналд Руел (1892–1973) рођен је у Јужној Африци. Живот је провео у Енглеској. 

Школовао се на Оксфорду и изучавао енглески језик и књижевност. Био је учесник Првог 

светског рата. Бавио се књижевним стваралаштвом и новинарством. Године 1937. објавио је 

роман Хобит, који је претходио Господару прстенова (1949). Занимљиву причу о хобитима и 

чаробњацима Толкин наставља под овим насловом који у себи садржи три романа: Дружина 

прстена, Две куле и Повратак краља, објављеним у периоду 1954–1955. По његовим делима 

снимљени су филмови. 




289

• Хомер (вероватно 8. век пре н. е.), велики песник старогрчке књижевности. Њему се приписује 

ауторство два највећа и најпознатија епа сачувана из старогрчког периода, Илијаде и Одисеје. Оба 

епа су инспирисана митологијом и Тројанским ратом. 

• Чехов, Антон Павлович (1860–1904) школовао се за лекара, а у руској култури је запамћен као 

један од најутицајнијих писаца у области новелистике и драмске књижевности. Аутор је преко 

стотину новела. Његове драме Галеб, Ујка Вања, Три сестре, Вишњик утицале су на дубоке промене 

у светској драмској књижевности и позоришној уметности. 

• Шваб, Густав (1792–1850) рођен је у Штутгарту. Поред тога што се бавио књижевним радом, 

био је и свештеник. Познат је по својој поезији и путописима. Његово најпознатије дело је књига 

Најлепше приче класичне старине (1838–1840), где је представио најважније митове античког доба. 

• Шекспир, Вилијем (1564–1616), енглески ренесансни драмски писац и песник. Мали број 

поузданих података који би детаљније посведочили о његовој биографији повод су многобројних 

нагађања о животу овог писца. Зна се да је рођен у Стратфорду, на реци Ејвон, да је највећи део 

живота провео у Лондону, где се бавио глумом и писањем (највише у позоришту које се звало 

Глоб) и да се пред крај живота вратио у родни град. Најпознатије Шекспирове драме су трагедије 

Ромео и Јулија, Краљ Лир, Магбет, Отело и Хамлет, историјске драме Хенри Пети, Ричард Трећи и 

комедије Веселе жене виндзорске, Сан летње ноћи, Укроћена горопад и Два витеза из Вероне. 

290 




Индекс појмова 

А 

административни стил – 13 

акатист – 175 

акростих – 198, 267 

алитерација – 16 

алузија – 174, 198, 203 

анафора – 20 

антиклимакс – 162 

антитеза – 134 

античка драма – 77 

антички узори – 214 

апокрифи – 106, 174 

архитектура – 8 

асонанца – 16 

аутор – 8 

ауторска књижевност – 35, 211 

Б 

бајка – 90, 151, 155, 165 

балада – 90, 132, 218, 231 

баладични елементи – 152 

баханалије – 79 

бембистичка школа – 268 

библијски стил – 98, 103 

биографија – 206 

бланкверс – 218 

богата рима – 38 

бугарштице – 126, 129, 151 

В 

вајарство – 8 

варијантност – 126, 128, 147, 149 

везани стих – 37 

вербална комика – 273 

витешки роман – 172, 218, 247 

вишезначност – 11 

врсте народних приповедака – 163 

врсте приповедања – 65 

врсте строфе – 37 

врсте уметности – 8 

Вукове збирке народних умотворина – 151 

Г 

генеалогија – 187 

главни ликови – 34, 39, 77 

градација – 162 

грчка књижевност – 93 

Д 

дактил – 115 

даљинска рима – 38 

Deus ex machina – 89 

дигресија – 35 

дидаскалија – 35 

дијалог – 35, 65 

дијалог-листа – 80 

дијахронијске (временске) варијанте – 128 

дионизије – 79 

директна карактеризација – 39, 51 

дитирамб – 79, 90 

догађање – 39 

доживљајно читање – 14 

драма – 35, 77 

драма у ужем смислу – 77, 90 

драматизација – 39, 52 

драмска акција – 77 

драмска књижевност – 77 

драмска радња – 77 

драмски елементи – 132 

драмски ликови – 77 

драмски сукоб – 77 

драмско јединство – 89 

дубровачки петраркисти – 265 

Е 

египатска књижевност – 93 

екранизација – 39, 52 

експлицитна поетика – 36, 38 

експозиција – 35 

елизабетанско доба – 214, 220 

емоционалност – 36 

енглеска ренесансна драма – 90, 255 

еп – 90, 94, 218 

епизода – 35 

епика – 35, 39, 90, 151 

епилог – 35, 88 

епитет – 15 

епифора – 20 

епоха – 170 

епска песма – 39, 90, 151 




291

епска техника – 39 

епска фантастика – 74 

епске песме средњих времена – 152 

епски елементи – 132 

естетика – 8, 17 

естетске вредности – 22 

естетски – 8, 163 

естетски доживљаји – 8 

еуфоничност – 20 

ефемерност – 77 

Ж 

жанровске варијанте – 128 

женска рима (двосложна) – 38 

житије – 90, 174, 175, 206 

З 

запис – 211 

записи народних умотворина – 126 

заплет – 35, 88 

збирка новела – 235 

збирка прича – 30 

звучност (еуфонија) – 36 

значај књижевности – 22 

И 

игра – 8 

извори за проучавање књижевног дела – 17, 

19 

икос – 175 

imitatio – 214, 216 

имплицитна поетика – 36, 38 

инвокација – 115, 194 

индиректна карактеризација – 39, 51 

иницијал – 171 

инкунабула – 12 

интернационални мотиви – 152, 154 

интерпретација књижевног дела – 14 

ирмос – 175, 184 

иронија – 267 

историја и легенда – 140 

историја књижевности – 17 

историја уметности – 17, 187 

историјска драма – 218 

историјски еп – 90 

истраживачко читање – 14 

Ј 

јавно професионално позориште – 214, 220 

језик књижевног дела – 13, 222 

језик у служби карактеризације – 269 

К 

Кабуки позориште – 79 

канон – 90, 175, 184 

канцона – 90, 218, 231, 234 

карактеризација – 34, 39, 51, 53 

катарза – 77, 89 

класици – 22 

климакс – 88, 162 

књига – 10 

књига снимања – 80, 282 

књижевна критика – 17 

књижевна традиција – 22 

књижевне врсте – 35 

књижевни језик – 13 

књижевни родови – 35 

књижевни родови и врсте у хуманизму и 

ренесанси – 214, 218 

књижевно дело – 10, 11, 34, 282 

књижевност – 8, 10, 92 

књижевност Далеког истока – 93 

књижевност старог века – 92 

књижевност хуманизма и ренесансе – 218 

књижевноуметнички стил – 11, 13 

колективност – 126 

комедија – 77, 90, 218 

комедија дел арте – 214, 218, 219 

комедиографски драмски сукоб – 273 

комедиографски заплет – 269 

комично – 247 

композиција – 34, 39 

кондак – 175 

косовска епика – 140 

кратке фолклорне форме – 151 

кулминација – 35 

културна историја – 187 

Л 

Лазарица – 140 

легенда – 90, 92, 140 

леонинска рима – 38 

летопис – 175 

292 




лик – 34, 39, 51 

лирика – 35, 36, 90, 151 

лирска песма – 36, 145 

лирски елементи – 132 

лирски паралелизам – 267 

лирски топос – 231 

литерарни детаљи – 132 

литерарни проблеми – 39, 132 

литерарни узор – 265 

Љ 

љубавна лирика – 265 

М 

мадригал – 90, 231, 234 

маске – 78 

медији књижевности – 10, 12 

места неодређености – 21 

метафора – 196 

метафоричка карактеризација – 39, 51, 66 

метода – 17, 18 

методологија књижевности – 17, 18 

метрика – 36 

мецена – 198 

мисаоност – 36 

мит – 81, 92 

мит о Троји – 114 

митолошке песме – 10 

молитва – 90, 175, 193, 204 

монолог – 35, 65 

мотив – 34, 71, 73 

мотивација – 71, 73 

музика – 8, 217 

мушка рима (једносложна) – 38 

Н 

назив књижевности – 13 

најстарија писма – 92 

напуљска школа – 268 

наратор – 53, 71, 73 

наратер – 71, 73 

наративна поента – 66 

наративна ситуација – 71, 72 

наративна структура – 190 

народна (усмена) књижевност – 35, 126 

народна поезија – 151 

народна проза – 151 

народни језик – 222 

настанак драме и позоришта – 78 

наука о књижевности – 17 

научни стил – 13 

национална књижевност – 22 

неправа рима – 38 

нечиста рима – 38 

Но драма – 79 

Нобелова награда – 22 

новела – 66, 70, 90, 151, 218, 235 

новинарски стил – 13 

О 

обгрљена рима – 38 

облици казивања – 53, 65 

обред – 92 

овенчани песник – 222 

ограничени приповедач – 65 

оквирна прича – 236 

описивање (дескрипција) – 65, 206 

опкорачење – 37 

оригинална и преводна књижевност – 170 

оригинални епитети – 114 

орхестра – 80 

отворено дело – 163 

П 

палеографија – 193, 194 

палимпсест – 171 

паралелизам – 153 

парна рима – 38 

пародија – 247 

пасторала – 218, 219 

певање – 222 

Пекиншка опера – 79 

пергамент – 170 

перипетија – 35 

персонификација – 11 

песме „на међи” – 132 

песничка збирка – 231, 232 

песнички циклус – 231, 232 

петраркизам – 231, 234, 267, 268 

писмо – 198, 244 

плач – 90, 175 

плурализам метода – 18 

поетски простор – 36, 66, 206 

поетско време – 36, 66 




293

позоришна драма – 80 

позориште – 77, 80 

појава – 35 

полилог – 35 

популарна књижевност – 216 

поређење – 134 

посланица – 90, 198 

пословични изрази – 267 

похвала – 90, 175, 193 

права рима – 38 

преводи Библије – 98, 108 

предање – 151, 163 

преплетена рима – 38 

примарни извори – 19 

примењена уметност – 193 

приповедање (нарација) – 39, 53, 65, 71, 122, 

235 

приповедање у првом лицу – 65 

приповедање у трећем лицу – 65 

приповетка – 53, 70, 90, 151 

пролог – 35 

просценијум – 80 

психологија драмских ликова – 255 

Р 

радио-драма – 80, 90 

разговорни стил – 13 

расплет – 35 

расута рима – 38 

религија – 92 

ренесанса – 214, 244 

ренесансна драма – 214, 220 

ренесансне песничке форме – 214, 233 

реплика – 35 

репрезентативни одломак – 94 

репродукција – 9 

ресавска школа – 198 

ретардација – 35, 39 

реторско питање – 21 

ретроспекција – 34, 39 

римејк – 151 

римска књижевност – 93 

ритам – 11, 36 

родослов – 175 

роман – 71, 74, 90, 109, 172, 190, 218, 244, 

247, 282 

романескно – 71, 72 

С 

савремена књижевност – 20 

свезнајући приповедач – 65 

светска (општа) књижевност – 22 

секстина – 37, 218, 231, 234 

секундарни извори – 19 

сиже – 34 

симбол – 15 

симплоха – 20 

синкретичност – 78 

синопсис – 80, 90, 282 

ситуациона комика – 273 

скрипторијум (писарница) – 171 

сликарство – 8, 217 

сликовитост – 11, 35 

слободни стих – 37 

слово – 198 

слој аспеката (углова посматрања) – 19 

слој звучања – 19 

слој значења – 19 

слој идеја – 19, 20 

слој света дела (приказане предметности) 

– 19 

сонет – 90, 218, 231 

спев – 222 

спољашњи и унутрашњи приступ – 17, 18 

споменик – 170 

спондеј – 115 

споредни (епизодни) ликови – 34, 39, 51, 77 

средњовековна књижевност – 170, 197, 204 

средњовековни топос – 170 

српска средњовековна књижевност – 173 

станца – 218 

стваралачка грађа – 34 

стил средњовековне књижевности – 170 

стилска изражајна средства – 11 

стих – 35 

стихира – 175 

структура књижевног дела – 17, 34 

сумерско-вавилонска књижевност – 93 

сцена – 80 

Т 

тачка гледишта – 16 

театрологија – 17 

театрон – 78 

текстологија – 193, 194 

294 




телевизијски сценарио – 80 

тема – 34 

теорија књижевности – 17 

теорија рецепције – 21 

теорија уметности – 17 

терцет – 37, 218, 222, 223 

типик – 184 

типови најстаријих писама – 92 

типови риме – 38 

топос (опште место) – 170, 174 

трагедија – 77, 81, 90, 218 

трагичка кривица – 81 

трагички заплет – 81 

трагички сукоб – 255 

трагос – 85 

традиција – 126 

трилогија – 74 

троп – 36 

тропар – 175, 184 

трохеј – 115 

тумачење књижевног дела – 14 

У 

укрштена рима – 38 

уметник – 8 

уметничка дела – 8 

уметничка изражајна средства – 8 

уметност – 8 

уметност хуманизма и ренесансе – 217 

унутрашњи монолог – 65, 66 

упоредна књижевност – 22 

усмени медиј – 126 

утисак – 8 

утростручавање – 155 

учена (ерудитна) комедија – 218, 269 

Ф 

фабула – 34 

фантастично – 165 

фарса – 90, 218, 269, 273 

филм – 8, 282 

филмологија – 17 

филмска адапттација – 74 

филмски сценарио – 80, 282 

фолио и кватро издања – 256 

фолклор – 30 

формулативност – 126, 128 

функционално раслојавање језика – 13 

Х 

хагиографија – 175 

хебрејска књижевност – 93, 98 

хексаметар – 114, 115 

хипербола – 103 

хомерски еп – 114 

хомерско доба – 114 

хор – 35, 79 

хоровођа – 79 

христијанизација – 10 

хронике – 175 

хронолошко приповедање – 65 

хуманизам – 214 

хуманизам и ренесанса у Дубровнику и 

Боки Которској – 220 

Ц 

цезура – 21 

цитат – 174, 198 

црквена поезија – 174, 184 

црквена служба – 184 

Ч 

чин – 35 

чиста рима – 38 

читање – 10 

читање с белешкама – 14 

чулна машта – 9 

чулан – 8 

Ш 

шекспирологија – 255, 256 

штампана књига – 216 




295

Извори фотографија и репродукција 

Aрхива Издавачке куће „Кlett” д.о.о., Diomedia, Друштво за ревитализацију и обнову Куле Стојана 

Јанковића „Мостови”, Загреб, Задужбина Иве Андрића, Београд, Крушевачко позориште, Народни 

музеј Београд, Shutterstock, Александра Филиповић, Фонд Олге Оље Ивањицки, Wikipaintings.org, 

Wikipedia.org (фотографије коришћене према Creative Commons лиценци за слободну документацију): 

стр. 12: Gutenberg Bible on display at the New York Public Library, аутор: Joshua Keller 

стр. 68: Tholos im Heiligtum der Athena Pronaia, аутор: Mr. Checker 

стр. 69: Barong and Kris Dance, Bali, Indonesia, аутор: Guillaume 

стр. 72: Sophocles. Cast of a bust of the Farnese Collection (now in Naples) in the Pushkin Museum, аутор: 

Shakko 

стр. 81: Wachstafel mit Griffel, аутор: Sippel2707 

стр. 82: Neo-Assyrian clay tablet. Epic of Gilgamesh, Tablet 11: Story of the Flood. Known as the „Flood 

Tablet”, аутор: Babel Stone 

стр. 107: A view to the water trench and the small town walls in Smederevo Fortress, аутор: Дуја 

стр. 125: Православна икона Милоша Обилића као светог ратника, у манастиру Хиландар, аутор: 

Диргела 

стр. 152: Грачаница, аутор: Quinn Dombrowski 

стр. 161: Kloster Chiropatamou, аутор: Fingalo 

стр. 177: Monument to Stefan Lazarević in Despotovac, Serbia 

стр. 181: Despots Tower in Belgrade fortress, Serbia, аутор: Црни Бомбардер!!! 

стр. 185: Leaf from Vita Zenobii Juliani da Girolamis, аутор: Walters Art Museum 

стр. 188: Donato Bramante, Tempietto, San Pietro in Montorio, Roma, аутор: Torvindus 

стр. 201: Statua ottocentesca di Francesco Petrarca, a Firenze, sulla facciata del palazzo degli Uffizi, аутор: 

Frieda 

стр. 243: Велика Онорфијева чесма – Дубровник, аутор: Bracodbk 

стр. 244: Споменик Марину Држићу, аутор: Croq 

стр. 248: Statue of Molière at the corner of Rue de Richelieu and Rue Molière in Paris, France, аутор: Natl1

Српски језик и књижевност, читанка за први разред гимназије, Klett

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?