KUŠ! avgust 2021.

Kulturno-umetnički špajz

avgust 2021.

broj 67

SADRŽAJ

Kulturno-umetnički špajz

broj 67, avgust 2021.

Tim:

Urednica:

Jovana Nikolić

Lektorke:

Nevena Stajković

Aleksandra Vujić

Art tim:

Ana Lončar

Jovana Lukić

Jovana Nikolić

Srećko Radivojević

Autori:

Igor Belopavlović

Sanja Gligorić

Jovana Nikolić (MoonQueen)

Ivana Pavićević

Ana Samardžić

Pavle R. Srdić

Nevena Stajković

Marko Vesić

Aleksandra Vujić

Tamara Živković

Saradnici:

Aleksandra Biro

Dorijan Dobrić

Tijana Jovanović

Milica Marjanović

Tisa Milić

Jovan Mladenović

Sonja Ristić

Aleksandar Simonović

Jelena Tizić

Autor ilustracije

na naslovnoj strani:

Nevena Živković

Reč urednice

str. 3

Portret umetnika

(bazen sa dve figure),

Dejvid Hokni

str. 6

Omama, Slobodan Vladušić

str. 16

Šekil i njegovi oci

str. 24

Još ljubavi, smrti i robota

str. 30

Odnos između

filma i filozofije

str. 40

Lakšmi

str. 50

Maga Magazinović:

moderna igra kao

žensko pismo

str. 56

Kada bogovi ratuju,

spas je u umetnosti

str. 66

Heart Shaped Dolls

str. 4

Ciklus pesama

o nebeskim telima

– Signal večne tmine: Zvezda

str. 12

(Preludijum za)

popodne jednog fauna

str. 20

„Sa drvenim mačem”

(o predstavi Putujuće

pozorište Šopalović

Jagoša Markovića)

str. 28

Kleopatra

– polužena, poluvatra

str. 34

Stalna postavka

Narodnog muzeja u Kraljevu

str. 46

Bat, Engleska

str. 52

Intervju: Sijenke

str. 62

Strip Larpurlatizam

str. 68

2

REČ UREDNICE

Priprema avgustovskog broja KUŠ!-a uvek pada u najtopliji deo leta,

a članovi naše redakcije vredno obavljaju svoje zadatke ispred kompjutera,

maštajući o prirodi i putovanjima. Upravo takvim željama obojili smo 67.

broj koji ćete, nadamo se, čitati pored bazena, poput čoveka na slici Dejvida

Hoknija, ili negde van grada, udobno smešteni dok iščekujete kišu zvezda

padalica, tradicionalno najjaču sredinom avgusta. Da biste se za svetlucave

želje pripremili što bolje, Nevena je za vas napravila izbor pesama posvećenih

zvezdama, a tu je i intervju koji je vodila sa članovima crnogorskog benda

Sijenke sa čijim smo se albumom prvencem upoznali ovog proleća.

Ljubitelje kupanja naša Razglednica iz Engleske vodi u grad Bat, poznat

po impozantnim rimskim termama koje su imperatori starog sveta izgradili

u cilju osveženja i uživanja. Iz morske pene, ovog puta sa istoka, nam stiže

hinduistička boginja Lakšmi, zaštitnica bogatstva, izobilja, zdravlja i sudbine,

svega što avgustovsko sunce obećava ljudskom rodu, a za one koji veruju da

u morskim dubinama još uvek žive magična bića tu su i sirene - Heart Shaped

Dolls o kojima ćete čitati u rubrici Mladi i kreativni.

Umetnicima dokoličarenja preporučujemo da letnje dane provedu

poput Fauna, čijim popodnevima su se bavili Stefan Malarme, Klod Debisi

i Vaclav Nižinski, a koja su tema Sonjinog teksta Iz ugla muzike. Dama koja

se izležava na mediteranskom suncu i ispunjava svoje hirove čeka vas u

Priči iz dugog 19. veka u okviru koje će vas Aleksandra upoznati sa motivom

samovoljne egipatske kraljice Kleopatre i načinima na koje su je umetnici

predstavljali tokom ovog veka.

Bez obzira na temperature, uvek je pravo vreme za igru, te ćemo u

ovom i narednom broju u okviru rubrike Specijal skrenuti pažnju na Magu

Magazinović, prvakinju modernog plesa kod nas, jednu izuzetnu i svestranu

damu koja je u shvatanje plesa uvrstila ideje i učenja antičkih filozofa. Filozofija

i umetnost neodvojivi su i kada su u pitanju pojedini filmovi, poput Sedmog

pečata ili Vivre sa vie, o čemu je za avgustovski broj pisao Dorijan. A onima koji

od sedme umetnosti traže lepršavije sadržaje predlažemo seriju Ljubav, smrt i

roboti koju vam preporučuje Tisa.

Kišu zvezda, bazena, igre i sirena tokom avgusta

želi vam

Urednica,

Jovana Nikolić

Pišite nam Vaše predloge, kritike, sugestije,

pitanja i pohvale, naša adresa je:

casopiskus@gmail.com

3

Heart

Shaped

Dolls

4

piše: Tamara Živković

fotografija: Aleksandra Radić, Podunavac

Avgust, more, sunce, pesak, plaža, ribice, pa što

da ne – i sirene! Možemo reći da su sirene jedan

od zaštitnih znakova igračaka Heart Shaped Dolls,

iza kojih stoji Aleksandra Radić, koja se uglavnom

predstavlja kao Sanja. Sanja je po struci novinkarka,

ali je istovremeno i devojka sulude hrabrosti koja je

napustila siguran posao i posvetila se ostvarivanju

svoje kreativne strane i detinjih snova. Odmalena

je želela da bude dizajnerka odeće, ali ju je život

odveo nekim drugim putem. Sada, sa 34 godine,

rešila je da to ispravi.

„Moj cilj od malih nogu je bio da postanem

dizajnerka odeće. Vežbala sam na odeći za lutke,

a kasnije na svojoj. Čak su mi i neke žene par puta

poverile zadatak da sašijem nešto za njih. Nakon

srednje dizajnerske, iz nekih sada nejasnih razloga,

upisala sam novinarstvo, a nakon toga skoro 10

godina bila u PR vodama. Nedostatak prostora za

izražavanje kreativnosti koja se gomilala je doveo

do toga da osnujem ovaj brend. Kao svaki late

bloomer, ja i sa 34 godine obožavam igračke. Pošto

sa 10 godina nisam bila dovoljno vešta da napravim

celu lutku, 20 godina kasnije sam odlučila da je

pravi momenat za to!”, rekla nam je Sanja.

Sam proces stvaranja Heart Shaped Dolls igračaka

je dosta složen. Sanja kaže da joj je za jednu lutkicu

potrebno oko 10 sati rada, a svako ko se ikada bavio

nekim ručnim radom, zna koliko je naporno stvarati

nešto 10 sati u kontinuitetu. Tako da Sanja obično

to vreme izdeli na nekoliko dana. Najnaporniji deo

procesa stvaranja lutkica za Sanju je šivenje odeće

jer se, zbog svoje želje iz detinjstva da postane

dizajnerka odeće, trudi da sve bude besprekorno.

Najzanimljiviji deo samog procesa je kada nakon

veženja lica našije i kosu lutki jer, kako ona kaže,

tada lutka dobije karakter.

Jako velika pažnja se u samoj izradi lutkica

posvećuje i odabiru kvalitetnih materijala. Lutke,

odeća, životinje i vrećice u koje su te lutke

spakovane izrađene su od raznih vrsta pamučnog

platna. Kosa je mešavina vune i sintetike, a punjenje

je od silikonskih kuglica. Igračke se mogu prati i u

mašini na 30 stepeni, a vreće u koje su spakovane

služe i da bi pranje bilo bezbednije.

Većinom se Heart Shaped Dolls igračke izrađuju

po narudžbini. Iako su lutkice tipično igračka za

devojčice, ili velike devojčice, Sanja kaže da ima

i dečaka koji su vlasnici njenih lutaka, ali u mnogo

manjoj meri. Zato je, između ostalog, počela da,

pored lutkica sa ljudskim likom, izrađuje i životinjice,

poput zeka sa mekanim ušicama ili preslatkih

rakuna sa nasmešenim licima. Sanja nam je rekla

da su ipak lutke zvezde njenog kreativnog stvaranja

i da je verovatno razlog tome taj što je svaka

lutka drugačija od prethodne i što je i njoj samoj

iznenađenje kako će na kraju ispasti. Među lutkama

primećujemo da su najzastupljenije sirene, pa smo

stoga Sanju pitali da li postoji neki specifičan razlog

za to.

„Romantizovani odgovor bi bio da je to zato što

su one izmaštana stvorenja i da svi roditelji, tetke,

prijatelji, deci žele da priušte taj tračak magije.

Realan odgovor je da je to možda više zbog toga štu

su jeftinije od lutki sa odećom, a po mom skromnom

mišljenju su jednako lepe”, rekla nam je ona.

Iako igračke radi po narudžbini, Sanja ne voli da ih stvara

po likovima koje je neko već osmislio, poput crtanih

junaka ili junakinja, ako to radi, obično doda i neki svoj

lični pečat jer stvaranje igračaka za nju nije samo posao,

već put kojim ona pobuđuje i održava sopstvenu maštu.

„Ovaj posao sam započela da bih ponovo rasplinula

svoju maštu. Mislim da je jedan od najlepših osećaja

kada čovek sam napravi nešto ni iz čega. Barem se ja

tako osećam. U srži čoveka je da stvara i rađa nove

ideje. Zašto bismo se onda ograničavali na nešto što

je tuđi um smislio i puštali svoj da se ulenji?”, rekla je

Sanja.

MLADI I KREATIVNI

Pored pravljenja igračaka Sanja se takođe bavi i

crtanjem ilustracija i očigledno je da i u jednoj i u

drugoj stvari ima podjednako talenta. Trenutno je, kako

sama kaže, posvećenija crtnju jer je u svakom smislu

manje naporno. Izrada lutkica je fizički naporna jer

se od višednevnog sedenja u nezgodnim položajima

obavezno ukoči vrat, pa ga Sanja odmara tako što se

prebaci na stvaranje sanjar.illustrations.

I za kraj, pitali smo je koji su budući planovi za Heart

Shaped Dolls.

„Plan je da nikad ne prestanem da ih pravim, pa makar

samo za sebe i neku dragu decu. Stvarnost je takva da

je svima nama koji se bavimo ovakvim poslovima glavna

platforma Instagram. Jako mnogo vremena treba

posvetiti toj zajednici i prezentaciji toga što radimo, a to

jako umori. Više nego sam proces izrade. Od kada sam

ozbiljno počela da se bavim ilustracijom i svojim drugim

profilom www.instagram.com/sanjar.illustrations, ovaj

sa lutkama sam malo zapostavila, a bogovi društvenih

mreža to ne opraštaju. U narednom periodu moram da

se pozabavim time i da ga vratim na Insta nebo”, rekla

nam je.

Svoju malu sirenu, rakuna, lutkicu ili zeku možete naći

na Instagramu ili Fejsbuku, a kad ste već tu, bacite

pogled i na Sanjine ilustracije, možda je neka nacrtana

baš za vas.

5

6

Portret umetnika

(bazen sa dve figure), Dejvid Hokni

SLIKA MESECA

piše: Jovan Mladenović

Dejvid Hokni smatra se najuticajnijim britanskim

umetnikom 20. veka i jednim od pionira britanskog

pop-arta. Slikarstvo je studirao na Kraljevskom

koledžu u Londonu u periodu između 1959. i 1962.

godine. Godinu dana nakon završenih studija, u

galeriji Džona Kasmina, bila je organizovana prva

Hoknijeva samostalna izložba. Izložba je postigla

ogroman uspeh i sva izložena dela bila su prodata

do kraja godine. Početkom januara naredne 1964.

godine, Hokni je odlučio da deo zarade potroši na

putovanja po Sjedinjenim Američkim Državama, a

na vrhu njegove liste bila je Kalifornija.

izvor slike: www.christies.com

Kada je Hokni prvi put stigao u Los Anđeles

početkom šezdesetih godina 20. veka, bio je

zadivljen ogromnim brojem bazena u gradu. Za

razliku od Engleske, gde ih smatraju luksuzom, u

Los Anđelesu su bili uobičajena pojava. Naredne

dve decenije bazeni će biti glavna tema Hoknijevog

slikarstva, predstavljajući za njega simbol idiličnog

sunčanog sveta razonode i seksualne slobode,

dok su njegovi prikazi kuća u Los Anđelesu postale

ključne slike u stvaranju kulturnog identiteta

Južne Kalifornije. Bazeni su takođe predstavili

za Hoknija i zanimljiv izazov tehničke prirode, u

vidu pronalaženja načina za predstavljanje vode, a

posebno njene površine koja se neprestano menja.

Jedna od najreprezentativnijih slika iz ovog perioda,

Portret umetnika (bazen sa dve figure), dospela je

ponovo u centar interesovanja kada je u novembru

2018. godine, njena cena na aukciji dostigla

neverovatnih 90 300 000 dolara, i time postavila

novi rekord, postavši najskuplje plaćena slika živog

umetnika.

7


Nastanak ovog dela Hokni je okarakterisao kao

spontan i impulsivan. Naime, u svom ateljeu Hokni

je bio okružen mnoštvom fotografija. Jednoga

dana, za oko su mu zapale dve fotografije; Jedna na

kojoj se nalazi plivač pod vodom, nastala u Holivudu

1966. godine; i druga – figura muškarca koji gleda

ka zemlji. Hoknijeva zamisao je bila da „spoji” figure

sa ove dve fotografije u jedinstven narativ, tako da

stojeća figura koja gleda ka zemlji zapravo posmatra

plivača koji je pod vodom.

Sa radom je počeo u oktobru 1971. godine, ali nakon

četiri meseca, nezadovoljan svojim učinkom, a

naročito uglom pod kojim je slikao bazen, Hokni je

uništio prvu verziju ove slike.

Početkom aprila 1972. godine, pripremajući svoju

izložbu u galeriji Andrea Emeriha u Njujorku, koja je

bila zakazana za naredni mesec, ponovo je započeo

rad na ovoj slici.

Kako bi bolje vizualizovao svoju prvobitnu zamisao

(kompoziciju), Hokni je pre početka rada na slici

otputovao na jug Francuske, gde je, nadomak Sen

Tropea, u vili režisera Tonija Ričardsona, uradio

seriju fotografija, postavljenih prema originalnoj

kompoziciji. Na fotografiji su mu pozirali njegov

asistent u ateljeu, Mo Mekdermot, kao figura koja

gleda ka bazenu u ružičastoj jakni, i tada mladi

fotograf Dzon Sen Kler, kao plivač u bazenu

(ispod vode). Tada je Hokni načinio preko stotinu

fotografija, kojima je, po povratku u London, prekrio

zidove svog ateljea.


8

SLIKA MESECA

Nezadovoljan fotografijama Mekdermota, Hokni

je naknadno fotografisao, bivšeg partnera i muzu,

umetnika Pitera Šlezingera u Kensington Gardensu

u istom položaju, pod istim svetlosnim uslovima, i u

istoj ružičastoj jakni. Od ovog snimanja sastavio je

kompozitnu Šlezingerovu fotografiju sačinjenu od

pet odvojenih kolažiranih delova.

Na osnovu ovog niza fotografskih studija, Hokni je

na slici radio između 14 i 18 sati dnevno u periodu od

dve nedelje, kako bi uspeo da je završi pre odlaska

na njujorške izložbe.

Komplikovani i višeslojni Hoknijev postupak

stvaranja završne kompozicije nije nigde bolje

zabeležen nego na ovoj slici. Ovde Hokni kolažira

portret Šlezingera u odnosu na plivača, odražavajući

ne samo početni način na koji je umetnik naišao na

dve različite slike na podu svog studija, već takođe

ilustrujući različite spojene izvore koje je Hokni

koristio u stvaranju slike. Kolaž formalno identifikuje

Šlezingerov portret kao odvojen od ostatka slike

– gest koji ne samo da tehnički odražava kako

su dve figure nezavisno sastavljene u narednim

fazama fotografije, već i formalno naglašava

uzburkanu emocionalnu udaljenost između plivača

i posmatrača. Štaviše, i bazen je takođe kolažiran

kao zaseban element od okolnog pejzaža. Pre

nego što je Hokni stigao do konačne kompozicije,

eksperimentisao je različitim pozadinama slike,

menjajući postavku sa dalekih planina na zidove od

cigle, staklene zidove, odlučivši se na kraju za zelene

planine nadomak Sen Tropea.


9

Hoknijeva tehnika korišćenja nekoliko slika snimljenih u različito

vreme i na različitim lokacijama pre nego što ih sastavi u jedinstvenu

celinu je sistem pažljive iluzije i manipulacije okom posmatrača koji

umetnik često koristi. Eksperimentisanje percepcijom publike, neretko

i pogrešno prikazivanje percepcije uvek su bili esencijalan element

Hoknijevog repertoara.

izvor slike: www.sothebys.com

10

SLIKA MESECA

11

12

priredila: Nevena Stajković

ilustracija: Jefimija Kocić

ČITAM I SKITAM

Sredina avgusta uvek je rezervisana za kišu meteora! To

je pojava koja podrazumeva da veći broj meteora kreće

iz jedne tačke na nebu u kratkom vremenskom periodu i

velikom brzinom ulazi u Zemljinu atmosferu. Laički rečeno,

to je veliki broj zvezda padalica koje smo blagosloveni

da vidimo u ovom periodu. Naučnici predviđaju da ćemo

ovog leta tačno 11. avgusta biti u prilici da vidimo najveću

kišu meteora. Zato – kada padne mrak, spakujte ćebe u

ranac i pravac na neko mesto pod vedrim nebog gde nema

svetlosnog zagađenja. Preporučuje se čak da ne koristite

ni telefon zbog osvetljenja, tako da će ovo biti prava

meditacija! Međutim, pre i posle kiše meteora, u meditaciji

će vam pomoći i poezija o zvezdama koju su ispevali srpski

i svetski pesnici.

Zvezda

Vojislav Ilić

Noć je vedra, blaga,

bledi mesec sja,

u milini tone

vasiona sva.

I zvezdice mile

rasipaju zrak...

Samo jedna trepnu,

pa je pokri mrak.

Čija beše zvezda?

Bog jedini zna!

Spokojna je, mirna

vasiona sva.

13

Jedna se odroni zvezda

Hajnrih Hajne

Jedna se odroni zvezda

sa svoje visine jasne!

Ono je ljubavi zvezda

Što tamo pada i gasne.

Sa jabukova stabla

padaju hrpe cveta,

Vetri stižu i tim se

Igraju, vesela leta.

Labud ribnjakom kruži

I peva, i pesma zvoni

Sve tiše, i pevac beli,

U grob vodeni roni.

Sve je nemo i mračno!

Cvet je razduvan ceo,

Zgasla je zvezda i s pesmom

Potono labud beo.

Kud minu zvezda

Branislav Petrović

Kud minu zvezda, signal večne tmine,

zvezda što se rađa kad čovek premine?

Prostori strašni i ponori sivi,

odajte tajnu zašto čovek živi.

Il munja što se s ludim gromom svađa,

zna zašto se čovek na tom svetu rađa?

A već kad je jednom tako divno rođen,

šta mu bi da ode, žizni oslobođen!

Na putu kroz Večnost, ko zna šta sve čeka,

nevičnog Beskraju sirotog čoveka.

Zvezda

Džon Kits

Zvezdo, da umem kao ti da sjam,

ali ne sam u zavodljivoj tami,

da sledim večnim okom večni plam

ko bonik kog san u prirodu mami,

da budem voda koju vuče tok

da čisti zemlju prljanu ljudima,

i gledam masku sveta novu, dok

na gorski vrh je snegom stavlja zima –

ne – još bih čvrsto, još bih bez promene

grudima drage da se svijem bliže

da je osetim, čujem kako diše,

da neumorno slast bude uz mene,

još, još da slušam te pokrete, nem,

da tako večno živim – il da mrem.

14

ČITAM I SKITAM

LIX Đulić uvelak

Jovan Jovanović Zmaj

„Vidiš onu zvezdu gore”,

Astronom mi jedan reko,

„Mozak stane, kad pomisliš,

Kako j’ zvezda ta daleko.”

„Daleko je, visoko je,

Sto godina dugih prođe,

Dokle njena svetla zraka

Do našega oka dođe.”

„Mi vidimo zvezdu ovu,

Vidimo je kako trepti,

A nje možda davno nije,

Veruješ li?” — Verujem ti!

Jer s’ i meni kašto čini,

Usred noći sam stojeći,

Ko da čujem slatke glase,

Ko da čujem mile reči.

Čini mi se ko da vidim

Svetlo lice zvezde svoje;

Ja je vidim, ja je vidim,

A nje davno nestalo je...

15

OMAMA

SLOBODAN VLADUŠIĆ

piše i fotografiše: Tamara Živković

Neretko se dešava da velika imena naše književnosti

20. veka postanu i junaci savremenih književnih

dela. Setimo se Kecmanovićevog i Stojiljkovićevog

Kainovog ožiljka u kojem pratimo Iva Andrića kao

ambasadora u Berlinu 1939. godine, ili Slaviše

Pavlovića i njegovog romana o Jovanu Dučiću,

Himerina krv, ili najavljeni roman Dejana Stojiljkovića

o smrti Branka Miljkovića. Roman Omama nam

pred maštu izvodi još jednog nama poznatog lika iz

naše književnosti – Miloša Crnjanskog.

Slobodan Vladušić je profesor na odseku za srpsku

književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu

i tema njegovog doktorata bio je Miloš Crnjanski

tako da se u njegovo poznavanje i razumevanje ovog

našeg pisca ne može sumnjati. Vladušić Crnjanskog

naziva „prijateljem iz prošlosti”, sintagmom koju je i

sam Crnjanski koristio kako bi opisao taj specifičan

odnos pun razumevanja i saživljavanja sa delima

nekog umetnika koji je živeo i stvarao pre našeg

vremena.

Roman Omama se može okarakterisati kao

istorijski triler. Radnja romana se odigrava u Berlinu

1928. godine, dakle između dva svetska rata. Glavni

junak romana je Miloš Verulović, vojni savetnik u

poslanstvu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i

heroj sa Kajmakčalana. Jednog dana u poslanstvo

dolazi radnik da bi prijavio nestanak svog poznanika

i prijatelja Milutina Topalovića. Njegov nestanak svi

u poslanstvu olako shvataju i niko mu ne pridaje na

važnosti, smatrajući da radnici u Berlinu ne nestaju

već bivaju prebačeni na neka druga radna mesta.

Svi, osim Miloša Crnjanskog, koji u to vreme radi

u poslanstvu kao ataše za kulturu. Jedini koji u toj

nameri da se razotkrije šta se desilo sa nestalim

radnikom sledi Crnjanskog jeste Miloš Verulović, a

njih dvojica nisu ni svesni koja će sve vrata otvoriti

u toj potrazi.

16

„

PRIKAZ KNJIGE

– Imao sam jednog prijatelja koji je govorio da

postoje vrata koja se teško otvaraju, ali se posle

lako zatvore.

– Mislite da su ova vrata takva?

– Ne. Ova mi izgledaju kao ona druga, koja se

lako daju otvoriti, ali posle nikako ne mogu da

se zatvore.

Kada je to kazao, Crnjanski se naglo okrenuo,

pa je zvekirom udario u vrata.


17

Rekli smo da je Verulović glavni junak ovog

romana. Istovremeno, on je i narator. Sve što

saznajemo o Berlinu, o nestanku radnika,

o Crnjanskom i njegovim razmišljanjima,

saznajemo iz Verulovićeve perspektive. Sam

Crnjanski retko kad progovara o sebi, o svojim

razmišljanjima. Sve što možemo da otkrijemo o

Crnjanskom, saznajemo od Verulovića i njegove

percepcije našeg pisca, ili od drugih junaka koji

su sa Crnjanskim stupali u kontakt. Crnjanski je

u ovom romanu na misiji da pronađe nestalog

radnika i sve što čini i govori usmereno je

većinom na ostvarenje te misije.

No, prisustvo Crnjanskog se u Omami oseća i van

Crnjanskog kao lika u svetu romana. Svakome

ko je ikada čitao Crnjanskog, predstavljaće

neizmerno zadovoljstvo da kroz sitno tkanje

teksta pronalazi aluzije i reference na njegova

dela. Ali Vladušić se ne zadržava samo na

sitnim detaljima kojima svoj roman približava

Crnjanskom. On mu prilazi i na jednom krupnijem

planu. I to se najbolje može očitati u slici Berlina

kao megalopolisa. Megalopolis ili veliki grad je

jedna od tema koja je zaokupljala i Crnjanskog,

ali i druge naše pisce 20. veka, pogotovo u

periodu između dva rata. Megalopolis nije samo

veliki grad, već i određeno stanje svesti koje u

takvom gradu nastaje i koje se primarno ogleda

kroz sameravanje svega u odnosu na to da li

donosi profit ili ne. Povodom Romana o Londonu

Crnjanski je jednom prilikom rekao kako je želeo

da opiše ljudsko robovanje novcu. Takvu težnju

neminovno osećamo i u Vladušićevom prikazu

Berlina pred Drugi svetski rat.

„Ni te 1918, kada je Nemačka kapitulirala,

rat nije uspeo da dosegne

ruku Špe, vilu De Grotovih na jugozapadu

Berlina, pa ni ovu vilu, u Regentovoj

ulici, po kojoj se razmilelo

naše poslanstvo, poput dece puštene

da se igraju, dok odrasli završavaju

poslove. Berlin nije video rat. Zidovi

su ovde ostali čvrsti i celi. Kaljeve

peći se i dalje lože i greju. Stolice ne

cvile, uprkos porazu.”


Istovremeno, kroz Berlin je prikazan i osećaj

nepravde po pitanju posledica Prvog svetskog

rata na poraženu i pobedničku stranu.

Roman Omama je uzbuljiv triler koji će vas

olako uvući u traganje za izgubljenim radnikom

kroz koje ćete se susresti sa velikim brojem

intrigantnih ličnosti, sprovešće vas ulicama i

lokalima Berlina pred Drugi svetski rat i upoznaće

vas sa Crnjanskim kakvog do sad niste upoznali.

18

PRIKAZ KNJIGE

19

20

Leon Bakst, Ilustrovani program za balet Popodne jednog fauna, 1912,

izvor: Wikimedia Commons

IZ UGLA MUZIKE

(Preludijum za)

popodne jednog

fauna

piše: Sonja Ristić

Muzika je kroz istoriju uglavnom kasnila za ostalim

umetnostima kada je smena stilskih pravaca u pitanju.

Međutim, s vremenom se to kaskanje smanjivalo i, došavši

do epohe impresionizma, muzika se priključila svega

dvadesetak godina nakon slikarstva i književnosti. Paralele

među različitim granama umetnosti bile su brojne – način

korišćenja akorda nalikovao je slikarskim tehnikama, ali

i tretmanu stiha. Na primer, reči u Malarmeovoj poeziji

su „grupisane prema njihovoj snazi sugestije, psihološke

kreacije, a ne kao sredstva pogodna da prenose misli”, a

analogno tome jeste koloristička funkcija akorda i njihovi

međusobni odnosi u Debisijevoj muzici. Poslepodne jednog

fauna i njegove maštarije bile su inspirativne za nekoliko

umetnika, i izrodile prvo u potpunosti impresionističko

muzičko delo – Preludijum za popodne jednog fauna Kloda

Debisija.

21

Faun, šumski demon, poznat po odanosti

čulnim požudama, sinonim za razvratništvo i

pohotljivost, inicirao je nastanak Malarmeove

ekloge Popodne jednog fauna (1876). Ovo delo je

imalo svoju genezu u vidu Monologa fauna (1865)

i Improvizacije fauna (1875). Malarme je od

početka na umu imao sadejstvo teksta i muzike,

gde muzika ne bi bila samo podloga, već aktivni

učesnik dešavanja u delu koje bi imalo formu

nalik na malu operu. Predlog je 1891. godine

izložio Debisiju, čija se misao bazirala na muzičkoscenskom

kontekstu pesme, i prvobitni formalni

plan bila je smena muzičkih slika: Preludijum,

interludijum i finalna parafraza za ’Popodne

jednog fauna’. Iako do njihove umetničke

saradnje u planiranom obliku nikada nije došlo,

inspiracija Malarmeovom eklogom izrodila je

orkestarsku kompoziciju Preludijum za popodne

jednog fauna, koja je premijerno izvedena 20.

decembra 1894. godine. Debisijevo delo sadrži

reminiscencije na njemu drage i poznate melodije

– početak Šopenovog Nokturna op. 27 br. 2.

i melodiju Daliline arije iz Sen-Sansove opere

Samson i Dalila. Prethodnice finalnog oblika

Malarmeove pesme mogu se uočiti u Debisijevoj

muzici. Naime, osnovni tematski materijal

donosi solo flauta, koja simboliše glas, odnosno

monološki aspekt pesme, dok najrazličitije

promene glavne melodije prizivaju improvizaciju.

Takođe, zanimljiva paralela između poetskog i

muzičkog dela jeste činjenica da ekloga sadrži

sto deset aleksandrinaca, dok je Debisijev Prelid

sačinjen od sto deset taktova, a i trajanja njihovih

interpretacija gotovo su identična.

Skoro dve decenije nakon premijere Debisijevog

orkestarskog Preludijuma, delo je doživelo

i scensku realizaciju u vidu muzike za balet

Popodne jednog fauna. Na ovom projektu radili

su Sergej Jagiljev (produkcija) i Vaclav Nižinski

(koreografija), dvojac koji je radio i na baletu

Posvećenje proleća (1913) Igora Stravinskog, i

oba dela smatrana su prilično kontroverznim,

budući da se odvajaju od klasičnog formalizma.

Premijera baleta odigrala se 1912. godine u

Parizu, a njegova neobična postavka izazvala je

podeljena mišljenja kod publike. Naime, balet

je osmišljen u potpunosti dvodimenzionalno

– plesači su postavljeni kao figure na antičkim

vazama i njihovi pokreti su gotovo sve vreme u

vidu stilizovanih poza. Leon Bakst, scenograf i

kostimograf, osmislio je scenu impresionističkog

izgleda, prelivenih boja, koju je podelio na dva

dela – gornji, izdignuti deo rezervisan je za fauna,

njegova sanjarenja i senzualne halucinacije, dok

se u donjem delu scene kreću prelepe nimfe, sa

jednim izuzetkom faunovog silaska. Bakst je i

kostimima nimfi ispoljio reminiscenciju na antiku,

dok je kostim koji je nosio Nižinski, tumačeći ulogu

fauna, sadržao elemente koji su podsećali na

životinjsku kožu, ističući dualitet njegove ličnosti.

(Preludijum za) popodne jednog fauna predstavlja

svetao primer sadejstva različitih grana umetnosti.

Svi aspekti njegovog postojanja – muzički, vizualni,

plesni, poetski – postoje u svojevrsnom sadejstvu,

koje karakteriše fluidnost pokreta, plutanje po

nesvesnom, borbu između sna i jave, ili kako se

sam faun zapitao: „Zar sve beše sanja?”.

22

IZ UGLA MUZIKE

Faun i nimfa, Rubensova škola, između 1660. i 1619, izvor: Wikimedia Commons

23

Šekil i njegovi oci

piše: Pavle R. Srdić

Šekil O’Nil je, kada govorimo o košarci, jedno

od najvećih imena tog sporta. Dominantan

centar, jedno osveženje na centarskoj

poziciji u NBA ligi devedesetih godina 20.

veka. Silovit, energičan, nezaustavljiv. Kako

su godine išle, O’Nil je, sticajem okolnosti

uspeha Sakramento kingsa predvođenih

srpskim dvojcem Divac-Stojaković, uspeo

da navuče animozitet vaskolikog sportskog

srpstva, jer su tri godine zaredom on i

njegovi Lejkersi uspevali da izbace Kingse

iz doigravanja za NBA titulu. Noćima smo

ga psovali i pljuvali, ali ga to nije sprečilo

da sa Kobijem i ekipom kvari naše snove

o srpskom dvojcu na krovu NBA lige, a po

mogućstvu sa Peđom Stojakovićem kao

MVP-em.

No, da bi ova kolumna imala smisao,

moramo sa sportskog preći na teren muzike.

Šekil O’Nil je i na ovom polju, svakako

koristeći se svojom sportskom

popularnošću, dosegao izvesne visine, i

to pozamašne, ako uzmemo u obzir da je

košarkaš, a ne muzičar. Iako je bio uredno i

žestoko napadan od strane muzičke kritike,

ipak deo kritičara je pohvalio O’Nila za

njegov trud, s obzirom na to da su i sami

bili svesni da je on sportista, a ne muzičar.

Godine 1993. O’Nil će izdati svoj album

prvenac Shaq Diesel, koji će biti prodat

u preko milion tiraža i dobiće oznaku

platinumskog. Koliko mi je poznato, to je

i dan-danas jedini muzički album nekog

profesionalnog sportiste koji je prodat u

platinumskom tiražu. Već sledeće, 1994.

godine, O’Nil izdaje novi album pod nazivom

Shaq Fu : Da Return koji će biti prodat u

duplo manjem, zlatnom tiražu. Na ovom

albumu izdvojila se jedna autobiografska

24

IZ RIZNICE HITOVA

izvor fotografije: Wikimedia Commons

pesma, o kojoj će biti reči u ovom tekstu.

Biological Didn’t Bother je singl sa

navedenog albuma iz 1994. godine i najveći

hit sa istog. Nakon inicijalnog uspeha

prvenca, O’Nil se okreće eksperimentisanju

unutar žanra, kao i u pogledu tekstova. Ova

pesma se smatra emotivno najiskrenijom

kada se posmatra tematika O’Nilovih

pesama, s obzirom na to da govori o

privatnom životu, pre svega njegovom i

njegove majke, gospođe Lusil O’Nil. Ali,

posvećena je njegovom očuhu, poručniku

američke vojske, Filipu Herisonu. Zašto baš

Filu, kako mu se Šek obraća?

O’Nil je rođen 1972. godine u Njuarku,

u američkoj saveznoj državi Nju Džersi.

Njegov biološki otac, Džo Touni, bio je

problematičan i poročan čovek, zavisnik od

opijata i osuđivan zbog različitih krivičnih

dela. Upravo zbog posedovanja droge,

Touni je vrlo rano počeo da „odsustvuje” iz

O’Nilovog života, a Lusil to nije mogla dugo

da trpi. Ona i maloletni Šekil su se preselili

u Nju Džersi u potrazi za boljim životom. U

nekoliko navrata kasnije, O’Nil je isticao da

se radilo o veoma teškom periodu života za

njega i majku. Ona je radila razne poslove

da bi prehranila sebe i njega, a zbog lošeg

iskustva sa Tounijem nije bila tako smela

da se upušta u nove ljubavne avanture. Sve

dok jednog dana na vrata njene kancelarije

u gradskoj upravi Džersi Sitija nije ušao Fil

Herison. Iako je pristala da izađe sa njim,

gospođa O’Nil je skrenula pažnju Herisonu

da ona ima malog sina i da je on „teret” koji

bi on morao podneti ako želi da se ona uda

za njega. Herisonu to nije bio problem, a u

prilog tome govori i činjenica da je sa Lusil

imao troje dece, pored pastorka Šekila. Iako

nije bio biološki njegov, Fil je Šekila vaspitao

u strogom, vojničkom duhu. Ustajao je rano,

jeo svoje obroke redovno i morao je da uči

školu. O’Nil je, u znak otpora, hteo da krene

stranputicom kriminala i opasnog društva, ali

je Fil to uspevao da primerom, ali i batinama,

ispravi. O’Nil je, o jednom svom sećanju,

rekao da Fil nikada od njega nije tražio da

bude najbolji, već najbolji mogući. Škola,

trening i primerno vladanje bili su preduslov

da mladi Šekil uživa u čarima Njujork niksa,

tada njegove omiljene ekipe. Fil se trudio da

svoja obećanja ispunjava, kupujući papreno

skupe ulaznice za utakmice Niksa, ali Šekil

je radio svoj deo posla. S obzirom na to

da je Fil bio vojno lice, a poznato je da ista

relativno često menjaju svoja prebivališta

– od kasarne do kasarne – O’Nil je jedno

vreme živeo u Zapadnoj Nemačkoj, da bi

nešto kasnije opet bili na američkom tlu,

25

ovog puta u San Antoniju, u američkoj

saveznoj državi Teksas. U San Antoniju

Šekil već beleži neke istorijske cifre u svom

srednjoškolskom timu i biva prepoznat kao

sjajan prospekt za budućnost. Na koledž

studije odlazi u Luizijanu, u grad Baton Ruž

i koledž na Louisiana State University ili,

skraćeno, LSU. Za to vreme, Fil ne odustaje

od cilja da Šekilu pruža isto, čak i više, nego

svojoj deci. S obzirom na to da je u Šekila

trebalo ulagati, pružiti mu najbolje uslove

i školovanje, Fil je radio, u odsustvu iz

vojske, i nekoliko dopunskih poslova. O’Nil

se u intervjuima prisećao kako je umeo

da ode kod Fila na neki od tih poslova da

bi mu pomogao, jer je on bio premoren

od, ponekad, i dvadesetčetvoročasovnog

neprekidnog rada, i da to nikada ne može

da zaboravi.

Godine 1992. Šekil O’Nil je, kao prvi izbor

(pick) draftovan od strane mlade NBA

franšize, Orlando medžik. Kao jedan od

najvećih koledž igrača svih vremena,

Šek je bio predodređen za dugogodišnju

dominaciju i kultni status u najboljoj

košarkaškoj ligi na svetu. Uvek je bio

pod budnim okom novinara, što zbog

svojih vanserijskih partija, što zbog svog

atraktivnog i provokativnog nastupa, ali

i dugog jezika. No, kada se čovek nađe u

takvoj žiži, svašta može da očekuje. Na

pompezan način, intervjuom u talk show

emisiji Rikija Lejka, pojavio se Džo Touni,

Šekov biološki otac...pun pomirljivosti, ali i

poziva O’Nilu da se pomire i da opet budu

porodica. Naravno, O’Nilova reakcija nije

izostala. U ovoj pesmi O’Nil se osvrće na

26


IZ RIZNICE HITOVA

gostovanje svog biološkog oca kao pokušaj

da se domogne njegovih para, ali je u istoj

naveo da je Fil taj koji je od Šeka napravio

preduzetnika, tačnije, koji mu je ukazao da

svojim radom i trudom može zaraditi novac

– tako da ništa od čeka za biološkog tatu,

jer ga ni za šta nije bilo briga, kako kaže sam

naslov pesme.

Pesma Biological Didn’t Bother nije

zabeležila neki specijalan uspeh, dosegnuvši

#18 na Billboard Hot Rap 100 listi 1994.

godine. No, kako je O’Nilova popularnost

rasla, rasla je i zainteresovanost za stihove

ove pesme, duboko lične i surovo iskrene,

koji su poslužili i za nebrojena, rekurentna

novinarska pitanja u pogledu odnosa oca

Džoa i sina Šekila.

O’Nilova muzička karijera dalje beleži pad,

ali sportska samo uspone. Kada je okončao

svoju devetnaestogodišnju košarkašku

karijeru 2011. godine, u 40. godini života,

O’Nil je iza sebe imao četiri šampionske

titule, tri naslova MVP-ja doigravanja, kao

i jedan naslov MVP-ja regularnog dela

sezone, a jedan je od najboljih poentera,

skakača i blokera u istoriji NBA lige. Kao što

sam pomenuo, jedan je od centara koji je

redefinisao igru na toj poziciji. Ali, nažalost,

nije dugo uživao u penziji u društvu svoga

očuha Fila. On je preminuo 2013. godine.

Negde u toku 2016. godine došlo je i do

susreta Džoa Tounija i njegovog sina, Šekila.

Tom prilikom, O’Nil, koji je ponosno nosio

prezime svoje majke, poručio je svome ocu

da ga razume i da nije ljut na njega zbog

toga što ih je napustio, ali da će, za njega, Fil

zauvek biti njegov otac i deda njegovoj deci.

Tako je sam stavio tačku na ovo bolno

pitanje iz svog života.


27

Sa

drvenim

mačem

O predstavi

Putujuće pozorište Šopalović

Jagoša Markovića

piše: Ivana Pavićević

fotografije: Nebojsa Babić

izvor slika: Jugoslovensko dramsko pozorište

„Ako Njujork ima Pola Ostera, a Pariz ima Albera Kamija –

onda Užice ima Ljubomira Simovića.” Veličina književnika

Ljubomira Simovića se, između ostalog, ogleda u aktuelnosti

drame Putujuće pozorište Šopalović. Ovaj komad je posle

svoje praizvedbe, na sceni JDP-a 1985. godine, postavljen još

dvadeset pet puta širom Jugoslavije i preko stotinu puta u

inostranstvu. Kontradiktornost je da, iako veliča svog tvorca,

upravo svojom aktuelnošću, tj. činjenicom da se odnos prema

glumcu do danas nije promenio, ovaj tekst osuđuje društvo, za

čiju osudu nije odgovoran onaj ko nam je ukazao na naše mane,

već naša nepromenljivost, iliti mane same. Iako govori o glumcu,

ovaj komad se tiče svih nas.

28

Jagoš Marković se potpisuje kao reditelj, scenograf i kreira izbor

muzike. Dobro staro klasično pozorište i spektakl na koji nas je

ovaj reditelj navikao, ni u ovoj predstavi nisu izostali. Na sceni

pada kiša i lete kilogrami žita. Scenografiju čine stubovi preostali

posle požara u JDP-u. Sa zvučnih kutija slušamo besmrtne

glumačke glasove Ljube Tadića, Marije Crnobori i Mire Stupice.

I iako predstava pruža omaž Jugoslovenskom dramskom

pozorištu, svakako ne ostaje u njegovim okvirima. Scena je puna

rupa, blata, a u pozorišnoj sali se šire talasi prašine. Ovi prizori

su prvi koji nas izvode iz bilo koje zgrade u bilo koji spoljni svet.

Zatim se susrećemo sa zabranom, beskonačnom birokratijom,

nasiljem, društvenom agresijom i surovim političkim sistemom.

Najzad bi se ipak reklo da se predstava ne igra u JDP-u, već u

našim domovima.

O POZORIŠTU

Veoma često publika ne razume šta to znači kao glumac biti

neko drugi, dok je istina zapravo više nego jednostavna – suština

glumca leži u empatiji, a empatija bi trebalo da bude i suština

svakog čoveka, a ne samo glumca. Samim tim bi se reklo da

je glumac taj koji zna kako da poboljša, ulepša i spasi svet od

propadanja. Ali se ovde susrećemo sa još jednom društvenom

pojavom, a to je pitanje individualne stvarnosti. U predstavi

Putujuće pozorište Šopalović glumci, okupatori, saradnici

okupatora, dželati i žrtve, nalaze se u istoj stvarnosti, ali svako

ponaosob tu stvarnost shvata drugačije. Dakle, kao i glumac,

svaki građanin može sam izabrati u kakvoj državi živi, u kakvom

društvu, braku, na kakvom poslu... Čini se da realna stvarnost

nema smisla dok konstruisana realnost ima. Život kakav bi

trebalo da bude se zapravo događa u pozorištu. Na pozorišnoj

sceni pravda prevlada, istina trijumfuje, ljubav pobeđuje. Ali može

li pozorište da promeni svet? Ako je realnost primitivizam i zlo,

a pozorište utopija i lepota, zašto su predstave ikada igde bile

zabranjivane? Zar ne bi trebalo da bude obratno? Ali sa druge

strane, ukoliko je pozorište vredno zabrane, to samo potvrđuje

njegov značaj i silu.

Predstava Putujuće pozorište Šopalović prikazuje da je

pozorište ono najsurovije od života i ono najbolje od života. Da

pozorište u zla vremena uvek strada, ali i pobeđuje. Ali kako i

tekst i predstava korespondiraju u svakom vremenu i svakom

trenutku – da li onda to znači da je svako vreme zlo vreme?

Tokom predstave se mnogo puta postavlja pitanje: „Kada je

vreme za pozorište?” Ali, ako je pozorište život, onda ne bi bilo

suvišno pitati: „A kada je vreme za život?”

SIMKA: Ne mogu se upoređivati pekar i glumac! Pekar nam

barem pomaže da se nekako prehranimo, i da preživimo, a

glumac...

SOFIJA: Možda glumac pokazuje zašto uopšte vredi da se

čovek prehrani i preživi!

GLUMAC FILIP:

Ja ću da ustanem,

zgažen, zgromljen, tlačen,

na čelične vojske

sa drvenim mačem!

Deci koja cvile,

majkama što plaču,

doneću slobodu

na drvenom maču!

Osvojiću Englesku,

Poljsku i Burgonju,

sa drvenim mačem,

na drvenom konju!

Pokazaću svetu

crn gvozdeni panj:

drvenim mačem

presečen nakovanj!

Kroz mračne zemlje,

što sa lanca laju,

s drvenim ću mačem

poći na aždaju!

Krenuću u oblak,

usijan ko sač,

da nabodem zmaja

na drveni mač!

Doneću iz oblaka,

u senku i penu,

devojku drvenim

mačem osvojenu!

Nošen jaucima,

kuknjavom i plačem,

u požare letim

sa drvenim mačem!

(odlomci iz drame Putujuće pozorište Šopalović)

29

Još

ljubavi,

smrti

i

robota

30

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

piše: Tisa Milić

S01 – Animirana serija Ljubav, smrt i roboti (engl. Love, Death and Robots, stilizovano kao LOVE,

DEATH + ROBOTS) pojavila se prvi put na Netflixu u martu 2019. Prvu sezonu producirali su Tim

Miler (Dedpul, Tor: Mračni svet, Terminator: Mračna sudbina...), Džošua Donen i Dejvid Finčer

(Borilački klub, 7edam, Osmi Putnik 3...).

Prema njihovim rečima, serija je delimično zasnovana na filmu Heavy Metal (1981), naučnofantastičnim

grafičkim novelama i serijama, a neke od epizoda su bazirane na kratkim pričama.

Animatori širom sveta kreirali su svaku od osamnaest epizoda zasebno, u timovima, tako

da su priče, kao i umetnički stilovi u svakoj epizodi potpuno različiti. Nešto širi opis sadržaja

nego što kazuje sam naslov serijala bio bi distopijski sajber pank sa filozofsko-raspravljačkim

elementima, dozom horora, crnog humora i 18+ eksplicitnih scena nasilja. Autori su, pre nego što

je izašla sezona, najavili da će sadržati „vukodlake-vojnike, podivljale robote, mlečne proizvode

sa osećanjima, vanzemaljske paukove i krvožedne demone iz pakla”. Epizode nisu međusobno

dramaturški povezane, trajanje svake iznosi između pet i dvadeset minuta, a sve to zajedno čini

savršenu recepturu za postizanje visoke gledanosti i dobrih rejtinga među publikom kojoj je pažnja

već uveliko skraćena na minimum.

fotografija: platige.com

Priče su međusobno labavo povezane trima motivima: ljubavlju, smrću i robotima, s tim što neke

epizode sadrže samo jedan od ova tri navedena elementa. Generalno govoreći, pripovedanje

nije jača strana prve sezone; većina priča se svodi na jednu razrađenu situaciju sa ciljem da kod

gledaoca proizvede efekat humora ili šoka. Uprkos tome, za ljubitelje ovog žanra serijal je pitak i

zabavan, a čista zabava mu je, čini se, i bila glavna namera.

Verovatno najbolja odlika ove sci-fi pustolovine jeste vešt audio-vizuelni spoj atmosferske muzike

i grafike koja je u ovom slučaju uglavnom realistični CGI (computer-generated imagery, odnosno

kompjuterski generisana grafika), ali se u opisima navode i stilovi poput quasi-gamish, odnosno

grafika koja podseća na onu na starom modelu plejstejšna (epizoda Zima Blu). Tako imamo priliku

da vidimo impozantne svetleće tetovaže i borbu u podrumu borilačkog kluba ili jato raznobojnih

svetlećih riba i kita u sred pustinje (Fish Night).

31

Da su kreatori išli u korak s vremenom dokazuje i činjenica da je u epizodi Sonnie’s Edge prikazana

upotreba tehnologije koja nalikuje Neurolinku Ilona Maska, a koja omogućava čoveku, u ovom

slučaju devojci Soni, da mislima kontroliše borbenu zver po imenu Kanivor.

Zanimljivu glumačku postavku čini i naš glumac, Stefan Kapičić, koji pozajmljuje glas jednom od

vojnika Crvene armije u epizodi The Secret War.

Za merenje gledanosti prve sezone, Netflix je primenio mali eksperiment. Naime, epizode su

izlazile izmešane, tako da je različitim korisnicima prikazan različiti redosled, kako bi dobili što

preciznije razultate. Netflix je isprobao četiri različita redosleda, koji su prema nekim tvrdnjama

razvrstani prema seksualnoj orijentaciji korisnika, ali je to Netflix porekao i rekao da je raspored

krajnje nasumičan.

fotografije: fotka: youtube.com

S02 - Umesto Finčera, za produkciju druge sezone na scenu pored Milera stupa Dženifer Ju

Nelson, korejsko-američka rediteljka i storibord umetnica, poznata po filmovima Kung Fu panda 2

i 3. Druga sezona je kraća od prve, pojedinačne epizode traju između sedam i osamnaest minuta,

a umesto osamnaest epizoda, imamo osam. Interesantno je da su sve epizode zasnovane na

kratkim pričama različitih autora, poput Stivena Kinga, Nela Ašera i Džona Skalzija. Neke od njih

u celosti možete pročitati ovde.

Kritike na internet forumima na više mesta opisuju drugu sezonu kao zreliju ili sazrelu prvu sezonu.

I to je razumljivo, s obzirom na to da se u pričama druge sezone više ne insistira na eksplicitnim

scenama nasilja i seksa, a način pripovedanja i tematika blago gradiraju u složenosti u većini

epizoda u odnosu na prvu sezonu. Reklo bi se da nas druga sezona tretira više kao odraslu publiku.

Neke od epizoda se evidentno referišu na klasike stim panka i sajber panka, pa tako Pop Squad

predstavlja distopiju u kojoj policija „penzioniše” neregistrovanu decu, kao Dik Rekard replikante

u Blejd Raneru, a epizoda Snow in the desert evocira atmosferu i kostim Pobesnelog Maksa, dok

uloga i izgled lika Pitera Franzena neodoljivo podsećaju na čuvenu ulogu Rutgera Hauera, takođe

u Blejd Raneru.

32

VELIKO PLATNO I MALI EKRAN

fotografije: Netflix.com, Mad Max Gameplay, movies.mxdwn.com

Iako se vizuelni stilovi i ovde razlikuju od epizode do epizode, u svim, osim u epizodi Ice, korišćen

je 3D rendering, a hiperrealizam u nekim pričama podignut je na hiper-hiper nivo (Snow in The

Desert, Life Hutch), tako da podsećaju na igranu formu.

Ono po čemu je druga sezona upečatljivo odmakla od prve su priče, odnosno dramaturgija koja

je ovde osnovni pokretač radnje. Narativ je višeslojan u većini epizoda i sadrži više detalja u

odnosu na prvu sezonu. Teme koje su obuhvaćene su rat, roboti-ubice, etika i ljudska samovolja,

besmrtnost, smrt, opstanak itd. Umesto eksplicitnosti i efekta šoka imamo nameru da se izazovu

finese ljudskih osećanja, a tempo nekih epizoda je veoma spor, poput melanholične dark varijante

Gulivera, The Drowned Giant.

Epizoda The Tall Grass, o putniku u vozu koga radoznalost odvede do misterioznog izvora svetlosti

u daljini, a zatim se pretvara u potpuni horor sadrži takozvani easter egg, koji može biti posebno

interesantan našoj publici. Naime, sklop cele priče koja se odvija u vremenu parnih lokomotiva,

krajem 19. veka, pre nastanka robota, izgled glavnog junaka i njegova opčinjenost svetlosnim

fenomenom nedvosmisleno asociraju na naučnika Nikolu Teslu.

I dok tematika zadire u najdublja pitanja ljudskosti, čini se da ipak malo ko želi da se pozabavi

njima duže od vremena trajanja osam epizoda (čitaj: par sati bindžovanja). Konstantna upotreba

emotikona dovela je do toga da su u primeni među publikom gotovo u potpunosti zamenili naslov

serije ispisan rečima. Treća sezona najavljena je za 2022. godinu. A ako je išta izvesno po pitanju

budućnosti, kako u seriji, tako i u životu, to je da nas u njoj očekuje još ljubavi, još smrti i još robota.

33

34

Džon Vilijam Voterhaus, Kleopatra, 1888, izvor: Wikimedia Commons

PRIČE IZ DUGOG 19. VEKA

KLEOPATRA

POLUŽENA,

POLUVATRA

piše: Aleksandra Biro

Nakon Napoleonovih pohoda na Egipat 1798. godine, čitav

zapadni svet postaje fasciniran orijentalizmom i kulturom

ove drevne civilizacije. Mnogi naučnici odlaze na teren

kako bi započeli sa ucrtavanjem spomenika. Jedno od

značajnijih otkrića bila je kamena stena pronađena kod

Rozete, u dolini Nila. Ona će biti ključni izvor za dešifrovanje

egipatskih hijeroglifa. Godine 1922. francuski naučnik Žan

Fransoa Šampolion objavljuje dešifrovano egipatsko pismo.

U tom periodu, istraživači otkrivaju hram u Abu Simbelu,

njegov ulaz, a potom i Kefrenovu piramidu, a 1809. godine

objavljuju kataloge ucrtanih spomenika u knjizi Opis Egipta

(Description de l’Égypte). Time su predstavili otkrića o

egipatskoj kulturi čitavom zapadnom svetu, podstakli

nove ekspedicije i dalja istraživanja koja su stvarala veliku

fascinaciju Egiptom, takozvanu egiptomaniju.

Egipat je imao uticaj ne samo na društvene, ideološke i

kulturološke okvire, već i na vizuelnu kulturu Francuske u

19. veku. Nakit, nameštaj i mnogi dekorativni predmeti su

bili inspirisani umetnošću i kulturom drevne imperije.

35

Aleksandar Kabanel, Kleopatra isprobava otrov na svojim osuđenicima, 1887, izvor: Wikimedia Commons

Zapadnoevropski umetnici obrađuju teme

iz Biblije i antičkih spisa i uvode tumačenje

starog Egipta kroz prizmu orijentalizma.

Biblijske i antičke priče često su prikazivane

kroz žanr istorijskog slikarstva, međutim,

istaknuto mesto u orijentalizmu imaju

predstave ženskih figura, posebno aktovi.

Kroz prikazivanje nagog ženskog tela,

vekovima se potvrđivala njihova podređena

uloga u društvu. Ono se tumači kao vrhunac

učitavanja patrijarhalnog, zapadnoevropskog

muškarca. Posmatrano kroz takav diskurs,

žena je podređena, objektivizirana, ona je

drugost koja bi samo potvrdila muškarčevu

dominaciju i moć.

Krajem 19. veka uloga žena u društvu postaje

ambivalentna. Zbog straha od emancipacije

žena, javlja se mizoginija. Ova pojava sublimira

se 1903. godine u knjizi Pol i karakter Ota

Vajningera, a potom će ta knjiga biti od

značaja na studijama postkolonijalizma i

feminizma. Nastaje eksplozija u medijima

kada je reč o prikazivanju ženskog lika, što

pokazuje činjenica da su na vratima Svetske

izložbe u Parizu 1889. godine bile istaknute

upravo figure žena. Ovakve promene

dovode do obožavanja žena i određene

fetišizacije, dolazi do drugačijeg tumačenja

slika na kojima su one nage. Žene više nisu

posmatrane kao puki objekti, spremni da

zadovolje nadmoćnog posmatrača, već su

one te koje odlučuju, biraju, dominiraju i

svesno zavode.

36


Sa zapadnoevropske tačke gledišta,

dominantne i nadmoćne u sopstvenoj vizuri,

Egipat je bio pojam Orijenta, simbol drugačijeg,

egzotičnog i podređenog. Francuska štiti staru

imperiju, neguje njeno nasleđe, ubacujući

njenu kulturu u svoju, što se moglo videti i kroz

slikarstvo 19. veka.

Posmatrajući žene iz nove perspektive,

moramo spomenuti figuru Kleopatre koja,

po feminističkoj tezi istoričarke umetnosti

Grizelde Polok, predstavlja glavnu rodnu

antitezu muškoj dominaciji evropskog

društva. Moćna žena, vladarka koja koristi

kako svoju lepotu, erotičnost i zavodljivost

tako i neverovatne strateške sposobnosti,

elokventnost i intelekt da bi zadržala svoju

vrhovnu poziciju u egipatskoj imperiji.

Dominantna, manipulativna i neodoljivo lepa,

fetišizirana je i podizana na pijedestal kao

prototip moćne žene.

Aleksandar Kabanel 1887. godine na slici

Kleopatra isprobava otrov na svojim

osuđenicima prikazuje tipsku figuru femme

fatale. Prizor je poput friza ispunjen

figurama, a nerealno osvetljenje doprinosi

doživljaju geometrijski pravilnog prostora.

Kleopatra je u polusedećem položaju, sa

naslonjenom rukom u kojoj drži cveće. Grudi

su joj nage, a noge, koje pokriva vladarska

odora, nonšalantno prekrštene. Sa njene leve

strane sedi sluškinja, takođe polunaga, koja je

lepezom hladi. Vladarka za to vreme, svojim

tamnim, prodornim očima hladnokrvno

posmatra odnošenje otrovanog osuđenika,

dok joj pored nogu leži pripitomljeni leopard.

Kabanel odstupa od učestalog prikazivanja

scene smrti Kleopatre i Marka Antonija, one

koja se nalazi u Bibliji i antičkim spisima.

Umetnik prikazuje scenu o kojoj se ne

govori eksplicitno, već onu koja se dešava

iza ključaonice. Nije direktno prikazao

istorijsku scenu, već skriveni, intimni deo

jedne epizode. Kako bi arheološki autentično

prikazao ambijent, što je bilo očekivano u

krugu akademskih slikara, Kabanel je koristio

literature o Egiptu.

37

Kleopatra je otelotvorenje ideje o fatalnoj, bezosećajnoj

i besramnoj ženi sa kraja 19. veka. Ona je hladna, ohola i

egocentrična vladarka Starog sveta, a u isto vreme je i ideja

moderne žene. Moćna je i spremna na brak iz interesa, a

u isto vreme, strastvena ljubavnica Julija Cezara i Marka

Antonija. Činila je sve za svoje ljubavnike, ali i za svoje

mesto na vrhu egipatske imperije. U isto vreme, tipski je

primer bezosećajne orijentalne vladarke koja posmatra

svoje robove kako ispijaju otrov, isti onaj kojim će ona

kasnije sebi oduzeti život.

Džon Vilijam Voterhaus, engleski slikar,

1888. godine, prikazuje Kleopatru kako sedi

na svom prestolu koji je prekriven kožom

leoparda. Ona je ovde, za razliku od figure na

Kabanelovoj slici, potpuno obučena u belu

haljinu sa zlatnim pojasom, a na glavi ima

zlatnu krunu. Ruka joj je naslonjena na fotelju

čija je ivica takođe u obliku glave leoparda,

dok drugu ruku drži na boku. Bez mnogo

detalja, u prvom planu je Kleopatra – jedino

što posmatrač treba da vidi. Tamne oči i

namrštene obrve dodatno ističu prodoran,

skoro preteći pogled. Ne znamo kome je

on bio upućen, ali možemo pretpostaviti da

prema toj osobi nije imala milosti.

Smrt Kleopatre naziv je dela Hansa Makarta

iz 1875. godine. Prikazana je polunaga

kraljica, neposredno pred samoubistvo, par

trenutaka nakon što je zmija zarila svoje

zube u njene grudi. Istraživači smatraju da je

model za figuru Kleopatre bila glumica Šarlot

Volter, Makartova prijateljica. Vladarka je

obučena u svilu, na sebi ima skupocen nakit i

krunu. Poput odaliske, Kleopatra je opružena

na krevetu. Oko nje su sluge, među kojima

je jedan već mrtav. Na desnoj dojci vidi se

modri trag, fatalni ugriz zmije. Scena izgleda

poput prizora iz predstave, dok kontrast

svetlo–tamno ističe kraljičin beli ten. Ona

je centralna figura ove slike u formalnom

smislu, dok u narativnom kontekstu njena

sudbina stvara atmosferu ove predstave

i ostavlja posmatraču da nasluti šta sledi.

Ovo su samo neki od mnogobrojnih prikaza

Kleopatre u evropskom slikarstvu 19. veka.

Poslednja vladarka Egipta za sobom ostavlja

mnogo prostora za tumačenje svoje figure

i uticaja na društvo. Možemo je smatrati

prvom ženom karijeristkinjom, diplomatom i

poliglotkinjom, ali i fatalnom ženom, idealom

kako muškaraca, tako i žena. Kao prototip

femme fatale, njena figura i dan-danas

pretrajava kroz različite vidove popularne

kulture.

38


Hans Makart, Smrt Kleopatre, 1875-1876, izvor: Wikimedia Commons

39

Odnos između

filma i filozofije

piše: Dorijan Dobrić

Ajzenštajn tvrdi sledeće: „Gledalac je primoran da proputuje onim istim kreativnim

putem kojim je umetnik proputovao stvarajući sliku. Gledalac ne samo da vidi

predstavljene elemente dovršenog dela, već istovremeno proživljava dinamički

proces pojave i stvaranja slike isto onako kako ga je proživeo autor [...] svaki

gledalac [...] stvara sliku u skladu sa predstavljačkim uputstvima koje mu daje autor,

što ga vodi ka razumevanju i proživljavanju autorove teme.” Postavlja se pitanje

da li je zaista tako. Ako prihvatimo Ajzenštajnovu tvrdnju kao tačnu, postavlja

se pitanje koje bi to implikacije imalo po doživljaj gledaoca. U stilu svođenja na

apsurd, možemo tvrditi da krajnja posledica ovakvog stava jeste da bi gledalac

bio upoznat sa čitavim procesom stvaranja. To bi značilo da bi nam bila poznata

svaka poteškoća u snimanju, svaki detalj sa procesa i imali bismo u vidu sve bačene

kadrove i ponavljanja koja je reditelj morao da proživi u cilju da bi našao savršenu

sliku, savršenu scenu. Potom, bile bi nam poznate sve unseen promene, sve

izmene scenarija i scenografije, svaki mali detalj koji je uticao na stvaranje svakog

kadra, svake misli koja je protekla kroz rediteljevu glavu itd. Sasvim je sigurno da

je nemoguće sve to znati, te je shodno da prihvatimo blažu verziju ovog stava.

Izgleda da Ajzenštajn misli na sledeće: nama je poznata dinamika stvaranja ugrubo

i zajedno proživljavamo film sa rediteljem na isti onaj način na koji je on ceo proces

doživeo. Ajzenštajn smatra da filmski stvaralački proces nije tako opskuran kao što

se to može pripisati muzici (najčistijoj umetničkoj formi) ili poeziji. Ajzenštajn je

optimista u pogledu prenosa sa platna na um posmatrača i veruje u to da je sasvim

moguće preneti ideju jedan prema jedan sa platna na tumačenje posmatrača.

40

izvor ilustracije:

Cliparts101

USPUTNA FILOZOFIJA

Da li je zaista tako? Da li smo mi u stanju da

razumemo nameru reditelja u potpunosti?

Ostavlja li Ajzenštajn dovoljno prostora za

samostalno lutanje misli i vlastiti individualni

doživljaj? Nepravda bi se činila kada bismo

tvrdili da Ajzenštajn ne ostavlja nimalo, ali

svakako gore pomenuti citat to čini ili barem

je na istom tragu da tvrdi, upravo zato što

proživljavamo proces sa rediteljem, malo

ima prostora za samostalnost. Iz priloženog

će se uvideti da stvar ipak ne stoji tako i da

situacija odnosa između filma i misli nije

tako optimistična i da je taj prenos sa platna

na um isuviše divalj, isuviše neuredan i da je

svaki film otvoren za dodatnu interpretaciju

i samostalno tumačenje. Ovim putem se

takođe postavlja pitanje intelektualne moći

filma i koliko snažno doprinosi angažovanju

uma. Ajzenštajn je pokušao, ili je makar

imao nameru, da snimi film Das Kapital po

scenariju Karla Marksa, gde je moguć jedino

formalan pristup. Aleksandar Astrik je imao

sličnu ideju kada je lansirao ideju o camerastylo,

odnosno ideju da je kamera ništa drugo

do nalivpero: kamera je istovetni alat kojim

se reditelj koristi, kao što je olovka ili pisaća

mašina za pisca. Astrik kaže da bi danas jedan Dekart napisao svoju

Raspravu o metodi služeći se šesnaestomilimetarskom kamerom.

Kao što se i moglo očekivati, ovi pusti snovi su propali projekti koje

je prožimao optimizam i stav da film može da se uzdigne do onog

intelektualnog nivoa do kojeg može pisana reč, bila ona tehnička

ili lepa književnost. Kako bi uopšte to moglo da se izvede? Kako

bismo uopšte mogli detaljne i komplikovane ideje ljudskog uma

preneti platnom? U slučaju filozofije, jedino što pada na pamet

jeste snimiti dvoje ljudi kako raspravljaju, što se u filmu često i čini

i na taj način se mogu preneti filozofske ideje verno, ali kako se to

onda razlikuje od jednostavno snimljene filozofske rasprave kakve

možemo gledati na internetu? Da li bismo snimak rasprave iz 1971.

godine između Noama Čomskog i Mišela Fukoa nazvali umetničkim

delom, samo zato što je za njega korišćena kamera? Sasvim je jasno

da ne bismo. Na filmu se svakako katkad pojavljuju filozofske misli

i prenose se ideje, takav ishod je izvestan, jer mi, između ostalog, i

komunicaramo ideje putem raznih formi umetnosti. Odličan primer

za to je scena u Godarovom filmu Vivre sa vie, gde Nana, glavna

junakinja u filmu, u kafeu sreće filozofa i sa njim počinje raspravu,

koja blagovremeno postaje monolog samog profesora koji Nana

ćutke sluša. Ta scena traje oko pet minuta i to je, u suštini, vremenski

maksimum koji reditelj može da posveti čistoj filozofiji u svom filmu.

Ta rasprava je samo detalj jedne šire misli koju Godar želi preneti i

tu je filozofija ništa drugo do sredstvo u službi umetnosti; te ideje

iznesene u filmu nisu sama poenta filma, već metod kojim se prenosi

mnogo šira slika.

41

Nama ne može biti poznat proces stvaranja. Jedino što mi, kao

posmatrači dela, imamo jeste krajnji rezultat, sam proizvod umetničkog

procesa sa jako ograničenim znanjem o tome šta se u pozadini

događalo. Nama je jedino poznat niz slika praćen muzikom ili bez nje,

vidljiv nam je niz kadrova i zvukova koje potom sami sklapamo u svom

umu, istovremeno sa trajanjem filma: proces nam ostaje nepoznanica.

Isti je slučaj sa fotografijom. Da bismo je upoznali, razumeli i uživali u

fotografiji, kranje je nepoznato (pored toga što uopšte nije ni bitno) koji

je aparat fotograf koristio, odnos svetla i tame, koliko je fotografija pre

toga uslikano da bi se došlo do one koja je sada pred našim očima itd.

Fotografija može biti napravljena za osamdeset dana iz sto dvadeset

pokušaja ili samo iz jednog: za nas, posmatrače, to je zaista nevažno.

Isto kao što nas ne interesuje iz koliko puta je dat pokušaj da se snimi

taj jedan kadar u filmu i koliko je bilo mukotrpno doći do realizacije

rediteljeve namere. Mi ne znamo i ne možemo znati šta se dešava iza

kamere, kao što ne možemo znati šta se krija iza kulise u pozorištu.

Poznato nam je samo ono što se događa na platnu, jer se ono događa za

nas, priča je svakako „uperena” prema nama, ali ostajemo samostalni u

tumačenju i izolovani u vlastitoj glavi. Da nam je poznata procedura i hod

kojim je reditelj išao, samostalna interpretacija koja je jednovremena sa

trajanjem filma bila bi uvek istovetna za sve i ne bi postojale razlike u

mišljenjima. Nama može da bude poznat proces podizanja zgrade, jer tu

postoje pravila koja su jasna i ne mogu drugačije operisati, jer, ukoliko se

neka arhitektonska pravila ne poštuju, zgrada jednostavno neće stajati.

izvor fotografije: PublicDomainPictures

42

USPUTNA FILOZOFIJA

43

44

Shodno tome, svi su izgledi da preneti misao na platno onako kako to rade filozofi

u svojim radovima i spisima, nije moguće, usled svega rečenog. Gde filozofija može

da bude raspoloživa za korist filma? Kakvu ulogu majka svih nauka može odigrati

u filmu? Da bismo došli do odgovora na ovo pitanje, neophodno je samo preneti

teret sa stvaraoca na posmatrača. Reditelj može da se izrazi kao što može bilo koji

umetnik, ali težina tumačenja i krajnjeg razumevanja nipošto nije u onome koji

stvara, već u očima i umu druge strane, one zbog koje je čitava umetnost to što

jeste. Sedmi pečat Ingmara Bergmana se jednostavno i očigledno mora posmatrati

kroz hrišćansku sliku sveta, jer je to jasna tema filma, ali je moguće još nešto, nešto

se u samom filmu ne može videti. Lik Antoninusa Bloka, glavni akter Bergmanovog

ostvarenja, nije ništa drugo do jasna slika i prilika Kjerkegorovog viteza rezignacije

koji je „tuđinac i stranac [...] on poseduje integritet, hrabrost i moralnu obavezu,

ali odbacuje ono površno i prolazno, zarad nečega trajnog i postojanog, on ne

nalazi nikakav oslonac u konačnosti, a onostranost mu postaje nedostupna. Iz

Kjerkegorovog ugla, on u Bogu kao ljubavi treba da nadomesti odsustvo konačne

ljubavi, ali je njegova egzistencija zapravo pre egzistencija nesrećne svesti koja

u spoznaji idealnosti spoznaje i uzaludnost konačnosti.” Ako uzmemo u obzir

opis Kjerkegorovog viteza rezignacije, gotovo je nemoguće ne pomisliti da je lik

Antoninusa Bloka upravo ono što je Kjerkegor imao u vidu. Može se prigovoriti

da je Kjerkegorova ideja bila da se rezignacija odnosi na sve nas, on nije imao u

vidu specifičnu osobu, već je opisao mnoge puteve duše kroz koje prolazi svaka

individua – ideje o čoveku su univerzalne i ne mogu biti samo jedna osoba. Moć

filma je takva da je u stanju da sklopi sve ove ideje i da im odobri objektivnost,

one u likovima postaju žive slike ideja koje se opet u punom krugu vraćaju nazad

u posmatrača za samostalno tumačenje. Ista prizma se može postaviti i na već

pomenuti film, Vivre sa vie, gde je isto tako lako nametljiva jedna Kjerkegorova

ideja. Naime, čovek u životu prolazi kroz tri stadijuma: estetski, etički i teološki.

Estetski je stadijum mentalne nezrelosti, preteranog uživanja u životu i prolaznosti:

bez jasnih prinicpa, bez čistih pravila i vodilja – osoba u estetskom stadijumu živi

kao što živi Nana u Vivre sa vie. Ona luta kroz ulice Pariza tražeći sve i pritom ne

pronalazeći ništa. Ona voli, mrzi, verna je i vara sve u isto vreme. Nestalnost duha i

vidljivog puta su osobine koje su najveća odrednica Naninog lika, a nisu ništa drugo

do estetski stadijum koji je Kjerkegor naširoko opisivao u svom delu.

USPUTNA FILOZOFIJA

Iz ova dva primera se vidi da filozofija i film nisu sasvim razvedeni i nepormiljivi;

oni mogu da se prepliću i upotpunjavaju jedno drugo, ali je sasvim nemoguće

biti temeljan u mišljenju kada se ono prezentuje kroz film, isto kao što filozofija

u svojoj neretkoj suvoparnosti ne može biti tako slikovita. Bez obzira na to što u

filozofiji postoje misaoni eksperimenti, čudnovat metod raspravljanja i prezentacije

problema, koji su ništa drugo do zadatak uma da zamisli jednu hipotetičku

situaciju, koja često u sebi sadrži nepostojeće i do sad neviđene okolnosti. Čuveni

misaoni eksperimenti u filozofiji su, na primer, Dekartov zli demon ili Merina soba

Frenka Džeksona – svi oni naizgled deluju kao odličan materijal za nešto što bi

film bio u stanju obraditi, ali do sada nismo videli neki takav film, film o nekom

filozofskom misaonom eksperimentu. Zašto je to tako? Temeljnost mišljenja koju

filozofija iziskuje ne može biti prezentovana kroz film, upravo zato što slika i ton

koji jednovremeno idu sa mišljenjem ostavljaju prostora za „divlje” tumačenje.

Filozofija jednostavno to ne može da podnese i tu se ona razlikuje i udaljava od

filma. Filozofske misli mogu samo biti lajtmotivi pojedinačnog filmskog ostvarenja

ili pozorišne predstave, ali nikako ne mogu ispunjavati celovitost datog umetničkog

dela. Poznate filozofske ideje mogu samo da se pojave u obrisima, ponekim

naličjima nečega što smo već ranije pročitali. Primer koji smo dali sa Bergmanom

i Godarom je jedinstven, neodoljivo podsećanje na Kjerkegorovu filozofiju je retka

pojava tako velikog intenziteta poklapanja. Takvi slučajevi u filmu nisu česti i pre će

predstavljati izuzetak no pravilo. Važno ih je bilo istaći samo da bi se pokazalo da je

takav odnos filma i filozofije moguć, sa jakim naglaskom na to da se sve to događa

u oku posmatrača, pre nego u nameri stvaraoca.

izvor fotografije: DepositPhotos

45

Stalna postavka

Narodnog muzeja

u Kraljevu

piše: Jovan Mladenović

izvor slika: Narodni muzej u Kraljevu

Narodni muzej u Kraljevu osnovan je 1950.

godine, kada su formirane gotovo sve

muzejske zbirke. Sedamdeset i jednu godinu

kasnije, muzej brine o ukupno njih šest:

arheološkoj, prirodnjačkoj, numizmatičkoj,

istorijskoj, etnološkoj i umetničkoj. Ukupan

fond čini oko 14 000 predmeta, pre svega

sa prostora Kraljeva, Raške i Vrnjačke Banje.

Na ovom prostoru nalaze se mnogobrojni

spomenici iz perioda srednjovekovne

Srbije, kao što su manastiri Studenica, Žiča

i Gradac, zatim srednjovekovni grad Maglič,

kao i manje vlastelinske zadužbine, rudarska

središta, trgovi i groblja koja nam svedoče

o koncentraciji i organizaciji stanovništva

na ovom podneblju. Upravo ovaj položaj

dovešće kasnije do formiranja modernog

grada u neposrednoj blizini. Tako je

Kraljevo, koje je dobilo ime u čast prvog

novovekovnog kralja, Milana Obrenovića,

postalo mesto važnih ceremonijala u

modernoj državi, o čemu zbirke daju brojna

svedočanstva. U zbirci Narodnog muzeja

u Kraljevu čuvaju se predmeti i sa šireg

prostora Srbije, u čemu se posebno ističu

brojna dela moderne umetnosti u okviru

Umetničke zbirke.

Stalna postavka muzeja otvorena je 2008.

godine, nakon završene adaptacije starog

školskog zdanja u savremeni muzejski

prostor. Nalazi se na prvom spratu i

obuhvata četiri sale, kao i hodnik koji se

prostire duž oba krila zgrade. U desnom

krilu nalazi se sala posvećena arheologiji

sa jedinstvenim tematskim konceptom

arheologije kao nauke. Veliki zid sale

pokriva print koji komunicira sa publikom

i posetioca vodi kroz predmete koji

svedoče o društvenim aktivnostima na

46

PRIKAZ IZLOŽBE

ovoj teritoriji: od najstarijih naselja koja

potiču iz šestog milenijuma pre nove ere,

pa sve do srednjovekovnog perioda. Iz sale

za arheologiju prelazi se u salu ratne istorije

Kraljeva i okoline. U ovoj sali, najstariji

predmeti pripadaju periodu poznog

srednjeg veka i ranoj turskoj okupaciji, kada

je Maglič, kao utvrđenje, imao vojno-upravni

značaj. Centralni deo posvećen je borbama

za oslobođenje u srpsko-turskim ratovima,

balkanskim ratovima kao i Prvom svetskom

ratu. Hodnik u ovom krilu je pretvoren u

posebnu memorijalnu sobu posvećenu

žrtvama streljanja u Kraljevu oktobra 1941.

Nakon desetogodišnjeg rada, muzej u Kraljevu

je štampao jedinstveno izdanje Spomenika

žrtava streljanih u Lageru, u kome je svaka

žrtva, poznata imenom i prezimenom, dobila

svoju stranicu u crnoj knjizi tragedije, koja je

podeljena u četiri toma.

U levom krilu zgrade nalaze se sale u kojim

je predstavljena politička i kulturna istorija

Kraljeva, dok je u sali za etnologiju prikazano

formiranje građanske klase tokom 19. i 20.

veka. Postavka u sali za društvenu istoriju

sastavljena je iz deset segmenata koji

prikazuju najvažnije aspekte društvenog

života grada tokom 20. veka, kada Kraljevo

prerasta u gradsko naselje sa svim odlikama

značajnog administrativnog, zanatskog,

industrijskog, trgovačkog, saobraćajnog,

školskog i kulturnog centra. Sala za etnologiju

posvećena je građanskom životu s kraja 19. i

početka 20. veka sa akcentom na organizaciju

i opremanje stambenog i radnog prostora,

pokućstvo i posuđe. Centralni deo ove sale

čine ženska gradska odeća i nakit pomenutog

perioda koji nam, pored tipološkog i stilskog

konteksta, otkrivaju ekonomske i političke

prilike na ovim prostorima.

Stalna postavka Narodnog muzeja u

Kraljevu zadržava klasičnu koncepciju

prikaza istorijskog toka od najstarijih

perioda ka savremenosti, upoznajući nas

sa istorijom jednog grada i njegove okoline.

Međutim ona nam istovremeno može

poslužiti kao referentna tačka koji nam

omogućava da sagledamo regionalni razvoj

u čijem okviru se može otvoriti veliki broj

savremenih tema.

O stalnoj postavci, ali i aktuelnim izložbama

i dešavanjima možete se informisati na sajtu

muzeja, kao i putem Instagram stranice.

47

48

PRIKAZ IZLOŽBE

49

LAKŠMI

piše: Aleksandra Vujić

ilustracija: Srećko Radivojević

Lakšmi (Šri) jedna je od glavnih boginja hinduizma, što ne čudi

jer je boginja mnogih značajnih stvari – bogatstva, sudbine,

zdravlja, sreće, ljubavi, lepote, moći i napretka. Supruga je

Višnua, a Durgina kći. Njena uloga je da obezbedi izobilje

kojim Višnu održava univerzum, ali i da bude posrednik

između smrtnika i Višnua. Veruje se da ova boginja staje na

kućni prag i tako donosi sreću ukućanima.

Lakšmi, zajedno sa boginjama Parvati

i Sarsvati, formira Tridevi – trijadu

boginja vrlo značajnih u hinduizmu.

Hinduisti slave Lakšmi na Divaliju –

hinduističkom festivalu koji se proslavlja

svake jeseni tokom pet dana i simbolizuje

pobedu svetlosti nad tamom, dobra nad

zlom i znanja nad neznanjem. Jedan je

od najvažnijih praznika hinduizma, a

sastavni deo ovog praznika su molitve

ovoj boginji. Vernici se za ovaj festival

pažljivo spremaju, oblače novu ili svečanu

odeću, pale mnogobrojne lampe i daruju

poklone jedni drugima.

Prikazi Lakšmi su vrlo simbolični – ona sedi ili stoji u

lotosovom cvetu i ima četiri ruke. Dve ruke drže lotos, dok

iz treće ispada mnoštvo zlatnika, a četvrta daje blagoslov.

Lotos je cvet koji raste iz vode i simbol je duhovnog ili

materijalnog cilja kojem težimo. Ovo je povezano i sa

Lakšminim imenom jer joj ime znači „ona koja vodi do

cilja”. Takođe, lotos je u indijskim tradicijama simbol znanja,

samospoznaje i slobode, ali i čistoće. Lotos može rasti i iz

mulja i prvljavih voda, i njegov prelep cvet uspeva da pobedi

svako okruženje. Zlatnici predstavljaju bogatstvo (kako

materijalno, tako i duhovno) i izobilje koje ona donosi svojim

pratiocima, a blagoslovom ih štiti. Četiri ruke predstavljaju

četiri cilja koja su veoma značajna u hinduizmu: darmu (etički

ispravan i moralan život), artu (težnja ka bogatstvu), kamu

(ljubav i emotivna ispunjenost) i mokšu (samospoznaja).

Prednje ruke predstavljaju materijalni, a zadnje duhovni

život. Nekada jaše i sovu ili je prikazana sa jednim ili dva

slona.

Lakšmi se pojavljuje i u Mahabharati i Ramajani,

hinduističkim epovima. U Mahabharati je personifikacija

bogatsva i sreće, dok je u Ramajani opisano njeno rođenje.

Ona je, prema legendi, izašla iz pene koja se stvorila na

okeanu mleka kada su ga bogovi mutili kako bi stvorili

Amritu – nektar besmrtnosti. Pojavila se u peni, zajedno sa

raznim dragocenostima, noseći lotosov cvet. Lakšmi je žena

koja zna šta želi jer je odmah po izlasku iz okeana odlučila da

bude Višnuova supruga.

O rasprostranjenosti kulta Lakšmi govore i brojne figure,

skulpture i razni prikazi boginje koji su pronađeni na

arheološkim nalazištima širom područja gde preovladava

hinduizam. Takođe, i dan-danas postoje brojni hramovi

posvećeni ovom božanstvu.

50

BOGOVI I HEROJI

51

52

Bat, Engleska

RAZGLEDNICA

piše i fotografiše: Tijana Jovanović

Magični Bat (eng. Bath), pod okriljem Uneska od

1987. godine, najveći je grad u Somersetu u Engleskoj,

sa populacijom manjom od 100 000. Poznat je po

rimskim kupatilima, gde temperature vode dostižu

preko 40 stepeni, crkvi osnovanoj u 7. veku, prelepim

šetalištima, zelenim površinama, kulturnim baštinama i

arheološkim nalazištima.

Postojanje ljudi na ovom području datira još od

mezolita, a kroz istoriju predstavlja bitnu lokaciju, kako

za Rimsko carstvo, tako i za Britaniju. Rimske terme

građene su postepeno oko 300 godina, počevši oko

šezdesetih godina nove ere. U doba Kelta lokalitet

izvorišta bio je centar obožavanja i svetilište namenjeno

boginji Sulis Menervi. Tokom 12, 16, 18. i 19. veka terme

su unapređivane, menjane, dograđivane i obnavljane, ali

u muzeju se može videti kako su isprva izgledale tokom

rimskog doba.

53

Pored termi koje su najatraktivniji deo posete Batu,

grad krase prelepe ulice i arhitektura od koje zastaje

dah. Šetnja ili vožnja kanalom je posebno lep doživljaj,

a poseta Prior nacionalnom parku jedna je od bitnijih

stavki na spisku.

Prior park nastao je u 18. veku po uzoru na engleske

bašte. Od 1737. godine preko 55 000 stabala zasađeno

je po obodu parka, dok je središte ostalo prazno kako

bi se stvorio vidikovac ka gradu. U dolini se nalazi jezero

sa mostom sagrađenim 1755. godine u paladijanskom

stilu. Ovaj most jedan je od četiri ovakva mosta u svetu.

Bat nudi povratak u istoriju i bogato znanje. Njegovim

ulicama šetali su Džejn Ostin, Čarls Dikens i mnoge

druge poznate ličnosti. Kulturološko bogatstvo ovog

mesta godišnje vidi preko 1 300 000 posetilaca, a

iskustvo je izuzetno i nezaboravno.

54

RAZGLEDNICA

55

56

izvor slike: Wikipedija

SPECIJAL

MAGA MAGAZINOVIĆ:

MODERNA IGRA KAO

ŽENSKO PISMO

Ne dolazite mi na čas filozofije ako prethodno niste

igrali ili radili gimnastiku – Sokrat

piše: Milica Marjanović

Kada biste upitali ljude koje značajne ženske ličnosti

srpske kulturne istorije poznaju, verovatno bi vam

rekli samo za Milunku Savić i možda Nadeždu

Petrović. Nažalost, priče drugih velikih žena kriju se

iza debelog sloja prašine. Jedna takva žena jeste

Marija Maga Magazinović – novinarka, feministkinja

i začetnica moderne igre na ovim prostorima.

Maga Magazinović rođena je 1882. godine u Užicu,

gde je završila osnovnu školu i realku. Sa četrnaest

godina odselila se sa porodicom u Beograd, gde

se školovala u Višoj ženskoj školi i završila studije.

Nakon završenih studija bavila se novinarstvom

(bila je prva žena novinar u dnevnom listu Politika)

i profesorskim radom. Pre Prvog svetskog rata

otvorila je prvu školu za modernu igru u Srbiji, 1910.

godine (koliko je ovaj poduhvat bio ispred svog

vremena govori činjenica da je u Srbiji prva baletskoglumačka

škola otvorena jedanaest godina kasnije).

Za vreme međuratnog perioda bavila se modernom

igrom, gde je ostavila najveći trag. Posle Drugog

svetskog rata Maga Magazinović, nažalost, biva

zaboravljena, ali nastavila je da predaje folklorne

igre u umetničkim školama. Umrla je 1968. godine

u Beogradu.

57

Kretati se sam, samcit, bosonog u lepršavoj haljini

nežnih boja, okićen cvećem, na muziku Šopena, pa

i Šuberta... – Maga Magazinovć, Moj život

Ključan trenutak u njenom životu bilo je

upoznavanje sa američkom modernom plesačicom,

„golom ženom” Mod Alan u Beogradu 1906. godine.

U Beogradu do tada niko nije igrao bosonog, tako

da je nastup Mod Alan prvo morao biti odobren od

strane komisije koju su činili ljudi iz beogradskog

kulturnog kruga tog vremena. Za vreme pauze

Nadežda Petrović i Maga su otišle da se upoznaju

sa Mod Alan i usput joj predstavile nekoliko srpskih

kola. Mod Alan je bila oduševljena i rekla Magi da

je rođena igračica. Kasnije je Maga napisala u svojoj

autobiografiji kako joj je ta pohvala bila milija od

bilo koje pohvale za naučni rad. Nakon što je pala

profesorski ispit dvaput, otišla je u Minhen i Berlin

i tamo se školovala kod profesora plesa Rudolfa

Labana koji ju je nazvao svojom naslednicom, i

sestara Isidore i Elizabete Dankan. Godine 1910.

otvorila je Školu za recitaciju, estetičku gimastiku i

žive jezike koja je skromno nazvana s namerom da

se narod ne uplaši, jer u to vreme nije bio upoznat ni

sa klasičnim baletom. Ipak, njena škola je vrlo brzo

preimenovana u Školu za ritmiku i plastiku. Rad

škole na početku bio je žalostan, prvenstveno jer su

roditelji odbijali da daju decu u Maginu školu. Razlog

ovom odbijanju bila je njena filozofija igre.

izvor slike: avan art magazin

58

SPECIJAL

Glavne ideje Maga je pokupila od antičkih grčkih

filozofa, Sokrata, Platona i Aristotela sa primesom

komentara o baletu Isidore Dankan. Od antičkih

Grka prisvojila je kult telesne lepote koji prati

Platonovo shvatanje da ne postoji muška i ženska

gimnastika, jer, ako bi postojala, ples bi se oslanjao

samo na muškarce, čime se dobija samo polovina

ukupne ljudske snage. Platon takođe smatra da ples

trenira razum i dušu i priprema ih na suočavanje sa

životom, s čim se slaže i Aristotel, koji kaže da je

ples priprema za filozofiju i stvaranje umetnosti.

Aristotel ples definiše kao ritmičko kretanje tela čiji

je cilj prikaz ljudske prirode, kao i onoga što čovek

čini i oseća. Sokrat, oduševljen plesom, smatra da

se kroz ples telo kreće istovremeno sa svim svojim

delovima i što manje svesti u plesu, to je ples bolji.

Sve je ovo Maga primenjivala u svojoj filozofiji, te

je ukratko možemo okarakterisati kao protivljenje

krutom, neprirodnom, to jest protivljenje samom

klasičnom baletu. Znala je da je u klasičnom baletu

bilo važno izgledati, a u modernom biti. Maga je

ukinula svu koketeriju klasičnog baleta i stvorila

ekspresionistički izraz za žene, jer je smatrala da

su žene te koje vaspitavaju društvo i da im je iz tog

razloga potreban način izražavanja.

59

Sva ova shvatanja nisu bila problematična dok

igračke trupe Mage Magazinović nisu počele da

izlaze bosonoge na scenu, što je Magi donelo

mnoštvo kritika i nepoverenje publike. Magine trupe

nosile su i grčke hitone (ono što bi za nas danas

bio donji veš) na plažama kraj Dunava i Save, što

nije bilo dozvoljeno.U Kraljevini Jugoslaviji su u to

vreme žene nosile jednodelne kupaće kostime koji

nisu smeli biti kraći od 10 cm iznad kolena, postojao

je čovek koji je merio visinu kupaćih kostima i čim

bi žena prešla tu visinu, bila bi uklonjena sa plaže.

Ova dva koraka ispred ondašnjeg vremena bila su

skandalozna i dovela su do nazivanja Magine škole

Sodomom i Gomorom. Ipak, to je nije zaustavilo i

njena delatnost razvila se tridesetih godina 20.

veka sa talasom militarizacije stanovništva, to jest

potrebe za spretnim i razvijenim telom. Iz ovoga

nastala je Magina slika „nove žene” koja pre svega

misli i govori i kroz ples saopštava.

Važno je pomenuti i to da je Maga Magazinović

autorka naših prvih baleta i obrada srpskih kola.

Baleti sami po sebi bili su uspešni, ali problem

je pravila muzika, zbog čega su ponovo usledile

brojne kritike. Naime, učenici Magine škole nisu

bili dobrodošli u Narodnom pozorištu, sve do

poslednjeg nastupa pri zatvaranju škole, što im je

bilo dozvoljeno, jer se na uticajnijem mestu našao

Magin bivši učenik. Poznato je da je klavir za Magine

trupe svirala Ksenija Atanasijević, mada to nije

mnogo poboljšalo situaciju, jer je delatnost Škole za

ritmiku i plastiku, kao i same moderne igre, smatrana

amaterskom zbog manjka mehaničke istreniranosti

koju je posedovao klasični balet. Samim tim, na

Magino delo se gledalo kao na nešto što nije imalo

ni štete, a ni koristi.

Čak i pored svih nepravdi sa kojima se susrela u

životu, Maga Magazinović nije odustajala od svoje

umetnosti, sve do 1935. godine, kada je njena škola

zatvorena. Ne znaju se tačni razlozi zatvaranja

škole, ali to ne znači da je Maga bila umorna od svog

stvaralaštva. Neosporno je da je Maga Magazinović

bila žena ispred svog vremena, i da se njene ideje i

danas slede.

izvor slike: 10 naj

60

SPECIJAL

61

62

foto: Milica Erkić

INTERVJU

Intervju vodila:

Nevena Stajković

63

Ovog avgusta razgovarali smo sa Markom i Rašom,

momcima koji čine crnogorski dvojac Sijenke, a koji

je ovog proleća izdao svoj album prvenac Iz sijenke.

Njihovi tekstovi i note podstiču na đuskanje, ali i na

duboko poniranje u sebe i razmišljanje u dva ujutru

– pa sami odlučite čemu ćete se prepustiti.

Ovom prilikom smo ih zamolili da nakratko izađu iz

uloge kantautora i uskoče u uloge turističkih vodiča

i tumača ljubavi i inspiracije i svoja razmišljanja i

utiske podele sa nama.

Želite li da nam kažete – kako je nastao ovaj dvojac?

Marko:

Neću da ti kažem.

Rašo:

Marko i ja znamo se još od početka studija, a još mnogo prije toga

i on i ja svirali smo i komponovali pjesme, doduše malo drukčijeg

žanra. Prije skoro dvije godine dolazimo na ideju da probamo

da zajedno stvaramo muziku i tada snimamo prvu pjesmu,

Gledam nebo. Zadovoljni onim što smo iznjedrili, u isto vrijeme

i reakcijama naših drugova i drugarica, odlučujemo da nastavimo.

Druga, treća... deveta, kojom zaokružujemo album, ali tu nije kraj

jer se još nešto krčka, samo tiću.

foto: Katarina Radivojević

Iako vam plavo more ništa ne znači, koja su vaša omiljena

mesta u Crnoj Gori koja bi naši čitaoci i čitateljke mogli/e da

posete ovog leta?

Marko:

Kotor, Tivat, Herceg Novi, Dobra Voda. Sve vam je na raspolaganju.

Međutim, ako hoćete da iskusite nešto nekomercijalno, predlažem

da posjetite divlje plaže na Luštici, to je stvarno doživljaj, kristalno

čisto more, mir, a od zvukova jedino čujete pjesmu galebova i

šapat talasa.

Rašo:

Ako budete imali sreće, možda vidite nekog delfina u zalivu, a ako

ne, onda vas možda samo takne neka meduza kao mene jednom,

ali ne berite brigu, ne peče to mnogo.

Dobiti mnogo, a ništa ne tražiti – može li se tako opisati ljubav?

Marko:

To definitivno jeste jedna od odlika ljubavi, dobijanje nečega

što ne tražimo, a po neki put i ne zaslužimo, drugim riječima, iz

suprotne perspektive – to je nesebično davanje sebe ne tražeći

ništa zauzvrat. Tek kada imamo ovaj dvosmjerni prenos emocija,

dobijamo ljubav. Nemam pojma što sam upravo rekao.

64

Rašo:

Ako dodam nešto bojim se da ću... Evo mi suza krenula jedna, a

nije nego ideja za pjesmu.

INTERVJU

Ako bismo vam sačuvali mesto pored prozora,

gde bi taj voz, u kojem smo, išao?

Rašo:

Čuvanje mjesta pored prozora je na neki način

rezervacija mjesta za bivstvovanje u hedonizmu.

Voljena osoba sa jedne strane, a kroz prozor

pogled usmjeren ka prirodi. Neko će reći sebično,

ali mislimo da je to čisto umijeće uživanja. S

obzirom na to da je jedan od uslova da na putu

kojim voz ide bude priroda, jasno je da bismo vas

vodili kroz prelijepe predjele svih nama dragih

zemalja sa ovih prostora. Od mora sa pogledom

na horizont dok zalazi sunce do planina gdje briju

hladni vjetrovi, ali ne brinite, nećete se smrznuti

jer je pored vas i dalje ona osoba koja vam je

čuvala mjesto pored prozora.

Marko:

Hvala što ste mi sačuvali mjesto pored prozora

da mogu kraj vas da uživam.

Šta vi najbolje znate?

Marko:

Baš ništa (smeh). Upravo nas to i krasi, po mom

mišljenju. Od svega znamo po malo, a ništa ne

znamo najbolje, samim tim uvijek ima mjesta da se

poboljšamo u određenom segmentu djelovanja.

Biti bolji svaki dan – to je naša filozofija!

Rašo:

Ne znam, ali mislim da je najbolje biti svjestan

onoga što ne znaš, jer samo tako možeš ići dalje,

naučiti još nešto i napredovat u bilo kojem smislu.

Kada navire inspiracija – u svanuće ili kad zalazi sunce?

Rašo:

U osvit ili suton, dok čitamo knjigu ili gledamo film, dok sanjamo,

putujemo ili igramo u nekom klubu, rađaju se ideje kako za tekst tako

i za melodije koje kasnije pretačemo u muziku uz pomoć glasa, gitare

i sintisajzera. Osobe koje poznajemo iz svakodnevnog života, drugovi,

drugarice, simpatije, đevojke, konobari, slikari i pjesnici, pa cak i komšije,

njihove priče i događaji iz života nekad u nama probude osjećaj da tako

nešto treba u obliku rime staviti na papir i to začiniti nekim sjetnim ili

veselim melodijama.

Marko:

Inspiracija je sveprisutna, a kada nije, i onda je, mada ne znam, možda i

nije. Ko će ga znat.

Poslednje pitanje postavljamo svim našim sagovornicima – da li

možete čitaocima i čitateljkama KUŠ!-a da preporučite knjigu, film,

predstavu, muzičku numeru i umetnika ili umetničko delo kojem bi

trebalo da posvete pažnju?

Rašo:

Preporučujem knjigu Narcis i zlatousti od Hesea, film Babel od režisera

Alehandra Injaritua, ko voli disko muziku kao ja, preporučujem Kiki Gyan

– 24 hours in a disco (čitav album), a ne mogu da ne preporučim da

pogledate remek-djela najvećeg crtača kojeg je svijet vidio, a to je Uroš

Tošković.

Marko:

Od mene za čitaoce skromna preporuka da pročitaju bilo šta iz opusa,

po meni, najboljeg i najvećeg crnogorskog pjesnika svih vremena,

Vitomira Nikolića. Ukoliko mi dozvolite, njegovom pjesmom Drumovi će

poželjet ludaka bih zaključio ovaj intervju.

Drumovi će poželjet ludaka

a ludaka više biti neće,

vjekovima za njima će plakat

ojađeno nebo i drveće.

Na gradove udariće trava

i zavesti svoju strahovladu,

svi cvjetovi ostaće bez glava

da bi bili sa travom u skladu.

Neće biti toga ko će smjeti

da posumnja u sve ko do sada,

poput teške omorine ljeti

svijetom će vladati dosada.

I ljudi će poći u povratak,

opčinjeni minulim stoljećem...

Drumovi će poželjet ludaka,

a ludaka više biti neće.

65

piše: Ana Samardžić

Rubrika Detalj za kraj svaki put donosi neko drugo

umetničko delo, tako da se ime autora i naziv dela ne

pominju nigde u tekstu. Ideja je da na osnovu jednog detalja

kompozicije sami saznate o kom delu i umetniku je reč i da

svoje odgovore podelite sa nama u komentarima na tekst

na sajtu ili društvenim mrežama, a u svakom sledećem

broju, biće otkriveno rešenje prethodnog zadatka.

Kada bogovi ratuju,

spas je u

umetnosti

Napomena:

U cilju da vaša potraga bude zanimljivija, u tekstovima će

se reč umetnik odnositi i na umetnice i na umetnike, a

biće reči o stranim i domaćim autorima iz svih umetničkih

epoha, kao i savremene umetnosti. Period nastanka

umetničkog dela biće naznačen, a kao pomoć, savet je

da što više obratite pažnju na detalje koji se nalaze i oko

uveličanog predstavljenog motiva.

Važno:

Autori i izvori fotografija korišćenih u tekstovima biće

objavljeni u svakom narednom broju kako čitaoci ne bi

odmah otkrili o čemu je reč.

Nekada davno, na ostrvu Rigen, nalazilo se značajno

mesto kulta jednog boga poštovanog kao boga rata,

plodnosti i izobilja, čije ime u prevodu može da znači

sveti vladar, gospodar ili pobednik, a njegova proslava

prikazana je na slici o kojoj je ovde reč. Ovaj bog

pripadao je mitologiji jednog naroda čiju je istoriju,

običaje i kulturu na dvadeset monumentalnih slika

u periodu od 1911. do 1926. godine prikazao jedan od

najčuvenijih arnuvo predstavnika. Slika čiji detalj vidimo

nastala je 1912. godine kao druga slika u čitavom ciklusu,

a predstavlja hodočasnike koji su iz najudaljenijih mesta

dolazili u jesen na ostrvo i proslavljali praznik žetve,

posećujući Arkonu i hram podignut u čast pomenutog

boga. Međutim, umetnik je umesto hrama, pored

mnoštva hodočasnika predstavljenih u donjem delu

kompozicije, na platnu dimenzija 610 x 810 cm, naslikao

i borbu bogova i nadolazećih neprijatelja na nebu,

predvođenih čoporom vukova. Neprijatelji su verovatno

predstavjali germansko pleme Dance koji su napali Rigen

i uništili hram u 12. veku. Slikom je umetnik predstavio

jednu epizodu iz istorije ovog naroda u periodu od 8. do

10, odnosno 12. veka. Ako je naziv ovog teksta podnaslov

ove kompozicije, da li možete da odgonetnete o kom

umetniku i slici je reč?

66

DETALJ ZA KRAJ

Rešenje prethodnog broja:

Rene Magrit, Srećan donator, 1966

foto: WikiArt

67

68

LARPURLARTIZAM

KUŠ! avgust 2021.

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?