KUŠ! jul 2022

O POZORIŠTU
(NE)VERA U BOLJE SUTRA
– predstava Rolerkoster, Atelje 212
piše: Igor Diletant Belopavlović
izvor: Atelje 212, foto: Boško Đorđević
Autroka komada Rolerkoster Jelena Kajgo
je svoj tekst opisala kao komediju, dok ga je
rediteljka Milica Kralj opisala kao duhovitu
tragediju. Sama predstava se klacka između
te dve vizije, mada mi se čini da, u ovom
konkretnom slučaju, veću težinu ipak ima
sam tekst.
U centru radnje je decenija Aninog
(Katarina Marković) života, kao i života ljudi
iz njenog okruženja: od njene udaje, za
Jevrejina (Petar Mihailović); preko selidbe u
Englesku; upisivanja ćerke (Simona Beljac)
u školu, ali katoličku; sve do kratkoročnog
povratka za Srbiju gde se postavlja pitanje
njenog, pravoslavnog, nasleđa. Kao što
naslov sugeriše, predstava nas vodi na
jednu emotivno brzu vožnju, punu uspona
i padova jedne generacije koja je došla na
red da sredi svoje živote, dok se suočava sa
svim njegovim teškoćama i kompromisima.
Ali Anin život, kao i život njenih prijatelja,
kumova, porodice, prvenstveno gledamo
kroz vizuru njene majke Ljiljane, koju
maestralno glumi Dara Džokić. I upravo iz
tog sukoba generacija proizilazi komedija
ovog dela.
Moje viđenje teksta se može sumirati
kao: sukob starijih koji zbog straha od
budućnosti idealizuju sopstvenu prošlost,
i mlađih koji, u borbi za svoju budućnost,
odbacuju sve što je bilo pre njih, kao da se
niko nikada nije suočio sa problemima sa
kojima se oni suočavaju. Još bih dodao i
moje uverenje da je tako manje-više uvek
bilo, da će tako uvek biti, i da je Jelena
Kajgo na jedan izrazito verodostojan i
duhovit način prikazala ovu životnu istinu.
Kažem moje viđenje/uverenje zato što
to nije i viđenje same rediteljke. U njenoj
postavci teksta, argumeti starije generacije,
oličeni u liku Ljiljane, generalno su validni.
Čovečanstvo brzinom rolerkostera srlja u
propast, prvenstveno jer se mladi u nekim
ključnim odlukama vode praktičnošću, a
ne srcem. Tako se Anina promena vere (ali
samo zvanično) predstavlja kao ultimativni
primer te neprincipijalne praktičnosti novih
generacija. S druge strane se olako prelazi
preko više puta pomenute činjenice da
se Liljana, doskoro, sa istom ležernošću
odnosila prema toj istoj veri, kao prema
nečemu što u suštini nije ni važno.
Da se razumemo, rediteljka ovo nije učitala
– u tekstu se i te kako mogu naći valjani
argumetni za ovakvo čitanje. Prosto tamo
gde Milica Kralj u jednom robotu (Teodor
Vinčić) vidi simbol laganog odumiranja
ljudskosti u međuljudskim odnosima, ja
vidim upravo onaj ideal koji stariji stvaraju
od svoje prošlosti, potom ga nameću svojim
potomcima, ali ga zapravo nikad nisu sami
dostigli. Tek se naspram njegove (ili njene)
savršeno programirane emotivne
22 23