SPORTSKA SVAŠTARA

To što on mene nije poznavao nije bitno, a što ja njega ne
upoznah... E, živote.
Ta naša sremska ravnica izgleda dosadno. Gledaš atar a kraj mu
se ne vidi, kao kad si na moru, pa probaš da uočiš završetak i sve
ostane na pokušaju.
Al’ kad suncokret poraste, zašareni se, sve žuto-crno, imaš
osećaj da usred Montevidea gledaš utakmicu Penjarola, mada je
Milenko više voleo svoj LSK iz Laćarka.
Bili smo mali i ne sećamo se koliko je veliki bio Dinosaurus iz
Hamburga (HSV) kad je gazio početkom osamdesetih do evropske
krune.
Nismo dovoljno porasli da bismo upamtili ni kako je zlatokosa
(Aston) Vila plela svoje kike na putu do fudbalskog trona „starog
kontinenta“, niti kako je Liverpul sam koračao do „srebrne amfore“
tih godina.
Koju godinu kasnije smo ustali iz peska, ruke su ojačale, mada
ja i danas imam samo jednu i po ruku, pa smo se dohvatili Paninijevih
sličica sa likovima igrača.
Nije prošlo mnogo a već smo proklinjali „Piksijevu prečku“,
koja se zatresla poput nekog argentinskog pruta u Firenci 1990.
godine, da bi se vrlo brzo umesto pruta i prečki u zemlji našeg
rođenja ljudi tresli od ratnih strahota i zujanja projektila.
Za to vreme je Štefan Kunc, a i ostali Kunci, tresao mreže. Šta
ćete, lako je Nemcima, oni za rat ne znaju od 1945. godine. Ili znaju
a nama nisu rekli?
79