Studenci - Franjevačka provincija Presvetog Otkupitelja

- Ne, nisam zijevao - branim se u nedoumici,
jer ne znam što se odjednom događa.
- Vidiš da pijem, ne zijevam. Ali moram
otvoriti usta kad želim popiti gutljaj.
- Ne pitam te to - nestrpljivo će Stari. -
Nego, zija li se tebi, recimo, prija spavanja,
kad pođeš leć?
- Pa, ako sam jako umoran, onda mi se
zijeva. Ali najčešće ne zijevam, ne, zbilja
malo zijevam, rijetko kada.
- A vidiš - hvata me za nesigurnu riječ
moj gorljivi sugovornik - meni se svake večeri
ziva!
- To je razumljivo - naivno se zaplećem
u lukavo razapetu mrežu. - Star si čovjek,
umoriš se, spava ti se, pa zijevaš.
- A, ne, ne, ne, ne! Ne, dragi moj!
- Nego što? - pristajem na očinsku
pouku.
- Nego Bog određuje kad ću zivat i kad
ne ću zivat.
- Kako to? Baš me zanima.
- Pazi vako! Ako uvečer pomislim na
one razbojnike i lupeže, na Jurčevića i Ujevića,
koji su mi zaplinili mlinski motor na
vlastitu odgovornost, kako su sami naveli,
usta mi se ne otvaraju. Baš sam to iskušava
u više navrata, da vidim dokle mi se ne
će zivat. I šta ćeš vidit? Dokle god sam na
nji’ mislijo, nikad mi se nije zivalo. A evo o
čemu se radi. Bog zabranjuje mržnju, Bog
zabranjuje osvetu, on kaže: ‘Osveta je moja,
ja sam pravedan!’ Pa onda, kad na nji pomislim,
u meni se rodi mržnja i želja za osvetom;
a Bog to vidi i nije mu drago, to je moj
grij. Nije to, doduše, smrtni grij, ali grij je
grij. A čim se prikrstim i reknem: ‘Bože, u
ruke tvoje, plati jim ti po njijovoj zasluzi!’,
čim izmolim jedan Očinaš, Zdravomariju i
Slavaocu, a-ha, donja mi se kosirica zateže,
pucketa mi u ušima i ja počmem zivat. I to
mi je znak da mi je Bog oprostijo i da mogu
mirno zaspat, čiste duše. Vidiš li ti sad, Mate
moj, u kakvoj sam ja vezi s Bogom i kolika
StuDenci 51
je moja vira i pravednost? Ne ću se mišat s
papom u Rimu, on je Sveti Otac papa, ali ne
znam je li i on čistiji i pravedniji od mene.
More bit ko ja, možda, ali manje grišan od
mene nije. A kako će i bit kad ja poznam
sebe, kad znam da je Bog nada mnom i da
me samo on drži, jer bi mene inače davno
noć pozobala...
Nakon toga iscrpna izlaganja o čudnovatim
putovima Božjim, pogledam u njegov
tanjur i vidim da još nije prazan. Nije Stari
imao vremena za žvakanje, jer se dohvatio
tumačenja i objašnjavanja spoznaja do kojih
je stigao bez ičije pomoći, a ovakvu priliku
i ovakva slušatelja ne će tako skoro imati.
- Vidiš ti toga posla - kažem nastojeći
da mi riječi ne budu uvrjedljive. - A ja sam
do danas mislio da je zijevanje znak, kako
malo prije rekoh, da je čovjek umoran i da
mu je prijeko potreban san.
- Samo se ti rugaj - sigurnim glasom
Stari odbija moje slabo prikriveno
omalovažavanje.
- Ne kažem da je kod svakoga tako, niti
kažem da svi tako misle. Ali Bog daje znake
od sebe, samo ji triba pripoznat. Jer sam
Bog veli u Svetom pismu: ‘Dat ću vam znake
od sebe, a vi dobro gledajte da ji opazite;
jer mnogi ji ne će opazit, iako će se svima
pokazat.’ Eto, ja sam svoj znak naša, meni
se Bog obraća priko zivanja. More bit da bi
i ti nešto slično doživijo da te nisam onda
izvadijo iz sjemeništa...
Stari zastane u pola rečenice, zavlada
muk za stolom. Oko nas se prepiru i smiju
studenti i radnici iz Afrike, ali nama nimalo
ne smeta njihova galama. Stari nastavlja
jesti s velikom pomnjom, muku muči s tvrđom
hranom, bole ga zubi. A meni se u mislima
javlja lik uplakana jedanaestogodišnjaka
kojemu otac, bez ikakva objašnjenja,
nije dopustio da se nakon zimskih praznika
vrati u začarani svijet tamjana i molitve.
Piše: Mate Maras
Božić 2012.
Mate Maras: Zijevanje
77