Izvor: Građanski list, Novi Sad - Fakultet za medije i komunikacije

Nekad je, kažu, bila najlepša devojka u Novom Sadu. Onda se udala za Dimitrija
Gavrilovića.
Vrata
U ulici Novosadskog sajma, u prolazu između zgrada broj 48 i 50, oko 2.30 iza
ponoći 15. juna 1977. ležalo je mnogo više žrtava nego što se vidi na fotografijama s
uviđaja. Dvojica nisu preživela - Mijatović i Popović. Ostali, njih na desetine, jesu.
I svakog sledećeg dana morali su živeti s tim ranama.
Nije bilo tog neotesanog policajca koji sebi nije dao za pravo da ošamari Jadranku
Gavrilović, Gavrinu suprugu, gde god da je vidi. Kao da su smatrali svojom dužnošću
da joj prave pakao od života. I njoj i njenoj deci. Besmisleno je bilo i žaliti se
nadležnima. Samo su slegali ramenima i gledali je kao da kažu: "Ko ti je kriv...".
Još pre nego što se suđenje završilo, Jadranka je odlučila da nastavi život bez Gavre,
pa se s kćerkom i sinom odselila iz kuće u Almaškoj 3.
Da zlo bude veće, uselila se kod majke i očuha, inspektora Slobodana Milosavljevića,
koji su stanovali na Detelinari, u policijskoj zgradi, u stanu do Popovićeve porodice.
Mijatovićeva supruga i sinovi stanovali su dva sprata iznad.
Jadrankin očuh umro je kasnije u zatvoru zbog odavanja informacija Gavri.
Iako je, na kraju, završila onaj kurs daktilografije na koji je suprug vozio onoga dana
kad je uhapšen, Jadranka se nikad nije zaposlila. Oterali bi je čim bi čuli čija je žena.
Usled spleta okolnosti, s vremenom je ušla u ugostiteljski posao i tu se snašla, kako
je znala i umela.
Susret
Kad su nastradali Mijatović i Popović, njena kćerka je imala oko dve godine. Sin je
imao tek nekoliko meseci.
Ipak, čitavih sedam godina kasnije, kad je direktor jedne novosadske osnovne škole
čuo čijeg sina treba da primi u prvi razred, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći
da spreči taj "skandal".
Sve donedavno policija ga je hapsila gotovo po službenoj dužnosti, šta god da se
desi u Novom Sadu. Jednom je bio priveden i po predmetu koji je vodio jedan od
Mijatovićevih sinova. Svog šefa Andriju Mumovića, pisca pesme "Večnoj vodi" o 62
dana čuvanja Gavre, zamolio je da predmet dodeli nekom drugom. Mumović je i o
tom susretu napisao pesmu. Dao joj je ime "Putevi".
Slično su prošle i porodice svih Gavrinih saučesnika.
Sud je, u ime naroda, osudio njihove sinove, braću i očeve. Narodu to nije bilo
dovoljno pa je osudio i njih.
Pogledi
- U zatvoru sam pročitao 268 knjiga. Samo zahvaljujući tome ostao sam normalan.
Čitao sam psihologiju i filozofiju. Pokušavao sam da shvatim kako mi se desilo sve to
što mi se desilo. Kakvi smo to mi bili ljudi. Sve te godine održala me je nada da ću,
kad izađem, otvoriti svoju kafanu ili da ću biti taksista. Ne bih mogao raditi neki
normalan posao. A i ko bi me zaposlio? - priča danas Pavle Savin, najbliži Gavrin
saradnik.
Kafanu jeste otvorio, ali ju je ubrzo morao zatvoriti. Policija mu je, kaže, svako malo
kucala na vrata i pravila fajront, pa su mu se svi gosti razbežali.
Savin danas radi kao taksista u jednom novosadskom udruženju.
Jadranka Gavrilović i on samo su se jednom videli otkad je, nakon izdržane kazne,
početkom devedesetih izašao iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Pogledi su im se susreli
u jednom kafiću.
Nisu se javili jedno drugom.