Izvor: Građanski list, Novi Sad - Fakultet za medije i komunikacije

Vozila su parkirali nešto niže, na proširenju onog zemljanog puta.
Osuđenika su, okovanog bukagijama, izveli iz marice.
Odatle do mesta za streljanje imali su da pređu još pedesetak metara peške do
streljačkog voda.
Bila je to poslednja Gavrina šetnja. Opet je zveckao dok je hodao.
Cigareta
Osuđenik na smrt ima pravo na poslednju želju. Tim aktom država, valjda, pokazuje
da je humanija od zločinca koji svojim žrtvama nije omogućio to pravo.
Dimitrije Gavrilović je zatražio cigaretu. Ruku vezanih na leđima, držao ju je u
ustima, popušio tako do pola i ispljunuo je na zemlju ispred sebe.
Zakon propisuje da se osuđeniku na smrt, pri streljanju, stavi povez preko očiju.
Gavra je tražio da mu ga ne stavljaju. Hteo je, kako je rekao, da "gleda smrti u oči".
Tu želju mu već nisu ispunili.
Uostalom, povez se i ne stavlja da bi se osuđeniku olakšala smrt, već da bi se
streljačkom vodu olakšalo streljanje.
U kamenolomu je još uvek bio mrak. Siluete prisutnih samo su se nazirale pa je vođa
streljački vod namestio na malom rastojanju od Gavre, da se slučajno ne bi desilo da
moraju više puta pucati.
Svi su ciljali u jednu tačku na grudima. I svi su pucali u istom trenutku. Osuđenik je
bio mrtav već posle prvog pokušaja.
Prisutni lekar konstatovao je smrt. "Veliki Gavra" ipak je "riknuo na trafici".
Ostatak posla završio je savesni beočinski grobar.
Cveće
Naravno da se priča o Gavrinom streljanju i mestu gde je sahranjen prepričavala po
gradu. Suviše je ljudi učestvovalo u tome da bi ostalo neotkriveno.
I naravno, kao svaka druga javna tajna koja ide od usta do usta, počela je da živi
svoje paralelne živote. U Novom Sadu tako postoji nekoliko verzija streljanja i mesta
gde je sahranjen.
Jedni pričaju da Gavrini posmrtni ostaci leže negde u blizini mesta na kom je pre
nekoliko godina pronađeno telo Ivana Stambolića, drugi tvrde da je sahranjen u šumi
kod kamenoloma, treći da su ga zakopali na groblju u Petrovaradinu.
Njegovi roditelji Gavra i Vukosava Gavrilović već sutradan su znali da je sahranjen na
groblju kod cementare. Dobro obavešteni krugovi pričali su da je tamo osvanuo
jedan neobeležen grob.
Uzalud su dolazili kod Laze Filipovića, tražeći od njega samo da im pokaže mesto gde
im je zakopao sina, kako bi mu ostavili cveće.
Grobar je suviše ozbiljno shvatao svoj posao da bi im dao tu informaciju.
A i policija i sud su se potrudili da mu jasno stave do znanja šta bi mu se dogodilo
ako bi im bilo šta zucnuo.
Trag
Jedini čovek kom je odao tajnu, bio je njegov naslednik Ivica Hlodi. I to mu je rekao
"po službenoj dužnosti", više od 20 godina kasnije, samo da bi budući nastojnik znao
šta mu se sve daje u odgovornost. Istovremeno ga je zarekao da nikad i nikome ne
kaže ništa o tome.
Pravo da zatraži posmrtne ostatke osuđenika na smrt i sahrani ih kako dolikuje,
porodica stiče dvadeset godina nakon izvršenja kazne. Dosad, 27 godina kasnije, još
se niko nije javio da preuzme posmrtne ostatke Dimitrija Gavrilovića.
U novosadskom Okružnom sudu ne postoji trag o izvršenju njegove smrtne kazne.
Zapisnik o tome, inače obavezan po glavi 13 tadašnjeg Zakona o izvršenju krivičnih