Број 42

to~ak
O SVETLOSTI,
O NE@NOSTI, O MRAKU
Sa velikim odobravawem, sa veseqem, sa stra{}u bez `eqa,
~ekam taj mir, tu nepomi~nost i nedodirqivost,
tu opomenu drugima, tu slast meni.
U tom ne`nom dodiru ne}e biti ne`nosti,
nijedno nadawe ne}e biti ispuweno
i nikakav strah ne}e ta}i moje srce
i ono }e se odmarati i skupqati snagu
ne za pokret i ne za mirovawe
i moji udovi }e biti u polo`aju u kome su se zatekli,
u najboqem polo`aju, dakle,
i one dve–tri suze ne}e me skvasiti
i ja ne}u biti ja i ti ne}e{ biti ti,
ali ja }u to znati,
i ti }e{ u`ivati u zalasku sunca, i u ki{i,
u mraku i u svetlosti,
ali sve }e se odvijati jedno za drugim,
i ti }e{ praviti razlike kojih nema,
i dota}i }e{ me i misli}e{ da smo se oprostili,
a ne}e{ dota}i ni{ta,
jer na ovome mestu ne mo`emo se rastati,
nismo se na wemu sastali, ni ni nekom drugom,
jer bi to samo ovo mesto bilo.
56
I ne}e mi ova posteqa biti grob, kako }e{ ti pomisliti,
samo }emo le`ati na velikoj vodi oboje,
i udaqavati se i sastajati se
i samo mali ose}aj krivice }e nas spajati u budu}nosti,
kako }e{ ti nazivati ono {to preostaje, ono {to nas deli.
Du{an Vukajlovi}
kwi`evni magazin
POSLE, A PRE
Pesmu „O svetlosti, o ne`nosti, o mraku“ ostavio
nam je Du{an Vukajlovi} pre deset godina,
onog decembarskog dana, kad se od `ivota
oprostio. Ako se, ikako, mo`e re}i da neka pesma
li~i na svog autora, onda je to slu~aj sa ovom. Po
woj se ukr{taju senke wegovog do`ivqaja, kao
o`iqak oko we lebdi oreol wegove vere, u woj se
ukr{taju wegove misli o `ivu}em i smrtnom.
Senka autoru bliske osobe, nije jedino terala pesnika
u pesmu, nego jo{ vi{e, u golu iskrenost.
Ona }e, na kraju, zavladati potowom pesmom i
wenim budu}im ~itaocima. To, ~isto ose}awe, na
prvi mah ~ini da se pomisli kako su svi ti gusti,
plemeniti i uzvi{eni stihovi, nameweni samo
jednom ~itaocu, i da su wime zaokupqeni svakom
re~ju. Da su osmesi i suze, tuga i zagrqaj, re~ i
ne`nost, samo deo intime koju mogu razaznati samo
pesnik i taj, jedini, ~italac. Ali, to biva za
kratko. Sve dotle dok ne uvidimo da je na delu
mo} koju samo istinski pesnik poseduje: darivao
nas je a da nismo znali da smo darivani. Jedino
takvo ose}awe mo`e stvoriti umetni~ko delo –
veliku pesmu. S takvom pesmom Du{an Vukajlovi}
se uzdigao iz kona~nog mraka i stoji, u na{oj
poeziji, u punoj svetlosti.
Slobodan Zubanovi}