Број 42

esej
8
kwi`evni magazin
ime glasi – Viktim, {to zna~i „`rtva“,
jer on to o~igledno i jeste: `rtva je sopstvenog
socio–istorijskog utemeqewa, a u
zavr{noj sceni romana verovatno pada i kao `rtva
jedne od manifestacija nove dru{tveno–istorijske
stvarnosti, one u koju nije uspeo
da se utemeqi, one od koje je poku{ao da pobegne
van vremena.
Aktivizam, anga`man, uverenost u dejstvo
umetnosti van sebe same, u spoqa{wost wenih
efekata, u wenu svrhu, te u poslawe, misiju umetnika
– sve su to crtice avangardisti~kog umetni~kog
credo–a u ovim romanima Vojislava Despotova.
Ciq je umetnosti da mewa ~ovekov `ivot:
/.../ Preobra`aj, preobra`aj je na{ zanat. /.../
^ovek mora, ako `eli da iskrvari, duboko da zare`e
svoje vene. Da u~ini i stalno ~ini radikalne
promene, da ne pati za svojim uobra`enim
identitetom i ne ~uva, kao novac u nov~aniku,
sliku o sebi. Pogledaj ovu zemqu. Robovski rad
mewao ju je stotinama godina, preobraziv{i je
kona~no u kopiju Evrope. Ali, to nije wen kraj.
Mi }emo je preobraziti u ne{to drugo. (Evropa
broj dva, Stubovi kulture, Beograd 1998, str. 66; u
daqem tekstu: Evropa.)
No, {ta ako se ~ovekov `ivot delovawem istorije
mewa neuporedivo delotvornije, br`e i neopozivije
nego delovawem umetnosti? [ta da ~ini
umetnik koji ho}e da mewa, ali mu predmet delovawa
izmi~e i trpi druga~ije, ne–umetni~ke promene?
Da na|e drugi predmet delovawa, neku
Evropu broj dva? To je predlo`eno re{ewe, ali
~itav roman otkriva wegovu besmislenost i uzaludnost;
kakve svrhe ima „preobraziti u ne{to
drugo“ jednu be`ivotnu, vanistorijsku tvorevinu?
Nikakvim umetni~kim delovawem ne}e joj se
udahnuti `ivot, nikakva tu izazvana promena ne-
}e imati zna~aja za qudske `ivote. O~igledno,
isto~noevropski antikomunisti~ki avangardisti~ki
umetni~ki credo je izneveren, u Evropi
broj dva ba{ kao i u onoj prvobitnoj, jer vi{e ne
mo`e da bude delatan: van istorije on nema smisla,
a unutar istorije vi{e nema svrhe.
Ovo je, u okviru Despotovqeve trilogije, i
kona~an opro{taj s avangardizmom, dijagnoza
wegovog stawa i izre~ena presuda. „Idealan arhipelag
umetnosti, kontinent stvoren za novi
po~etak svega“ (Evropa, str. 69) samo je do krajnosti
ogolio poraz umetnosti u dvoboju s istorijom.
Nije zapo~elo ni{ta novo, a nostalgi~no samozavaravawe
na kraju je ustuknulo pred prizorom
lovaca–bombardera u borbenoj formaciji.
Oni dolaze iz stvarnog, preobra`enog sveta, u kojem
umetnost jo{ postoji samo kao bedna, poni-
`ena slu{kiwa sumanute vladaju}e ideologije.
To je svet Drvodeqe iz Nabisala, posledweg romana
Vojislava Despotova.
(3)
U
posledwem romanu svoje trilogije Despotov
pripoveda o jednom izmewenom, tvrdoglavo
naopakom, smr}u opsednutom svetu – svetu koji je
na sopstveni na~in poku{ao da se odupre suverenom
hodu istorije i promenama koje ona donosi,
zavr{iv{i u nekakvom idiosinkrati~nom ludilu,
upadqivo sli~nom onom u kojem smo i sami
donedavno `iveli, ludilu koje je, opet, rezultat
sopstvenih, originalnih promena. Mesto i uloga
umetnika i umetni~kog stvarala{tva u okru`ewu
koje sprovodi sopstveni otklon od istorije,
pokaza}e se, imaju mnogo sli~nosti s onima iz
prva dva romana ovog trokwi`ja.
Jedini dozvoqen, dostupan i mogu} oblik
umetnosti u svetu Despotovqevog Nabisala jeste
onaj koji perpetuira spoqa{wa obele`ja jedne
dru{tveno–istorijske konstelacije. To je vrsta
umetnosti koja ne te`i novom, promenama niti
originalnosti, vrsta umetnosti koja je u potpunosti
odre|ena svojim nasle|em i wemu podre|ena,
vrsta ~iji je odnos prema svom stvarnosnom
okru`ewu dijametralno suprotan od avangardisti~kog
– umesto da `eli da ga mewa, ta vrsta
umetnosti te`i wegovom potvr|ivawu i ovekove-
~ewu. Iako sebe naziva vajarom, umetnikom, glavni
lik u ovoj kwizi svoje skulpture ne vaja, ne vr-
{i ~in stvarawa, ve} se koristi iskqu~ivo ma-
{inom koja od fotografija, kao predlo`aka, automatski
izra|uje trodimenzionalne drvene modele
– skulpture, za kojima vlada op{ta pomama.
Qudi, stanovnici sveta ovog romana, te skulpture
naru~uju prema slikama svojih predaka, po-