"VUJADIN. Prah simbola" 2017, A. Markuša, eseji o arhitekturi

западних земаља снимали НАТО авионе што су кружили
изнад Подгорице, изазивајући – да открију положај
нашег ракетног систем кратког домета
да би лакше бомбардовали Подгорицу,
јасно без локатора за навођење на Хотел – да сачувају камере
да докони свијет Запада гледа хорор послат Србима
у улози потрошног материјала,
озрачених не демократијом но уранијумским бомбама,
гдје и Подгорица бијаше погођена са више пројектила
Хотел је на спрату имао простране салоне:
„Зелени“, „Плави“, „Жути“ и „Ловачки“;
имао је и најљепши ноћни бар од свих хотела у Југославији,
ноћни за ноћ за свануће,
који памтим по матурској вечери,
по првом одрастању, очекујући друго
које нам није долазило плафонираним до тренутка
кад смо – ми, а не тај плафон, попустили,
који нас је у братоубилаштву смождио,
а као последицу и Хотел „Црна Гора“,
да ако смо ми преживјели, не преживе наше успомене.
А све у вријеме кад је арлаукао
градски заговорник „Дубровачке републике“ – Муги
Различитог материјалног стања, а истог звања – „другови“
(никако „господа“ – по партијском налогу),
у Хотелу „Црна Гора“ осјећали смо се као господа,
иако многи са кукурузним, без пшеничног хљеба,
носећи крагну, али не и кошуљу.
Хотел нас је својим напретком учио (као и Комунистичка партија)
како ће убудуће да изгледа благостање другова,
који, сада видимо, неће постати господа,
иако прешли на то звање,
већ бездушни рушитељи обећања, лудом радовања
11