"VUJADIN. Prah simbola" 2017, A. Markuša, eseji o arhitekturi

ВУЈАДИН 

Прах симбола 

1

Библиотека 

НАУКА И УМЈЕТНОСТ 

ВУЈАДИН 


Андрија Маркуш 

Издавач 

АРХИТЕКТОНСКИ ФОРУМ, Подгорица 

За издавача 

Андрија МАРКУШ, извршни директор 

Корице и техничко уређење Андрија МАРКУШ 

Штампа 

„АП ПРИНТ“, Подгорица 

Тираж 300 

ISBN 978-9940-695-07-1 

2


ВУЈАДИН ПОПОВИЋ 


Април 2017. 

3

4

УВОД 


Многи би то видјели 

да им зли актери нијесу вид замутили. 

А кад им се „разданило“, 

нијесу вјеровали шта виде. 

И „воз прође.“ 

Други нијесу узимали рентакар очи, 

те су наставили да се јутром буде у осам, 

а очи отварају у четрнаест, 

кад је сунце већ „замакло“ 

Осталима било је јасно нејасно, 

али били су у малом броју, код ситуације 

да тротоарски аудиторијум гледа бројем, а не очима. 

А ми лијени да се постројимо 

да би нас неко пребројао 

Тако, нијесу сви видјели 

ко је и како у прах претворио срце Подгорице – 

Подгоричку Ајфелову кулу – Хотел „Црна Гора“ 

ремек-дјело Вујадина Поповића, 

многи од њих вјерујући да нијесу 

превожени жедни преко воде, 

повећавајући жеђ 

превозника за наставак вожње 

5

Тако Подгоричани су добили трунку 

оног што су платили – 

трунку праха, 

кад не могу све што су им узели 

На Дрини ћуприја није упамћена само по преласцима Дрине, 

као ни ћуприја на жили куцавици Подгорице – 

култни Хотел „Црна Гора“, са којим смо, као ореолом, 

сви били свеци за понешто. 

Он – ћуприја, ми куцавица, а нигдје тако 

да ријека прелази преко својег моста 

Пред њим, увијек смо били дјеца, прво мала па велика, 

тек у сјећањима започетим са: 

„Кад смо оно били...“ 

Кад смо оно били... у пустињи гладни свега 

сем пијеска у очима од Подгорице срушене – 

до рамена спуштене пријатељским англо-америчким 

бомбардовањем четрдесет четврте, без гдје да се виде улице, 

одједном (а то је трајало неколико година) 

пред нама, из пепела порушене Подгорице, 

као Феникс, као печурка послије кише, ниче Хотел „Црна Гора“, 

који то за нас није био 

Неважно, звао се Хотел, а могао је и другачије, 

јер за нас никад није био шта је био, 

но шта нам је значио – свакоме за своје звијезде 

послије небом лутања одмориште. 

Иначе, ни Црногорци нијесу оно што су, 

но што су им дједови били, што преци као јунаци 

и људи од ријечи, без којих су нико и ништа, 

па од злата да су, да се без њих, као давног сјемена, 

добром породу не могу надати... И кад могу: не признаје им се. 

6

Ако знаш шта си био, знаћеш шта ћеш бити, 

до осмог кољена мјерено. 

Хотел је био наше повјерење у будућност, 

од које је један дио био – он. 

Не повјерење као у пријатеље англо-американце, 

бомбардујући нас 1944, претходно преко Радија „Лондон“ 

говорећи да се склањамо на трг, јер ће бомбардовати 

периферију са Њемцима. А највише бомбардовали су трг 

Послије још 72 бомбардовања, казали смо им: 

„Немојте нам више бити пријатељи, не можемо издржати“, 

а они наставили да нам буду такви пријатељи и 1999. 

Имали смо повјерење у Хотел „Црна Гора“ 

(кад су и зидови имали уши) 

пијуцкајући у њему не само „љуту“ или „турску“ а нашу 

но и по коју ИБ забрањену тему, 

мало даље од стола службених ушију, 

провлачили ријечи кроз стиснуте зубе, 

кад смо најмање били сумњиви да нешто говоримо 

Тада, почев од 1948, морали смо наглас да шапућемо, 

да добро чује онај што прислушкује, јер ако се њему учини да је 

чуо ћутање док си отварао уста, а нијеси пљувао саговорника 

(без могућности да га стално пљујеш), 

немаш шта, за сумњиво ћутање, да чујеш од иследника 

на путу до Голог Отока – голих мука, 

све у вријеме кад ниједан криминалац није био на слободи, 

јер је дијелио судбину народа 

У те зле ИБ године, имали смо повјерење у Хотел – 

у његове ниже нивое, али не и у спратове 

са функционерима комунистичке партије, 

7

дошли из других градова на састанке КП, 

гдје су ноћивали, јер се „за дана“ нијесу могли вратити 

уским макадамима, што је данас за сат времена. 

Долазили су за празне приче, 

некад и по два дана да би озбиљније изгледале. 

А странци дуго нијесу долазили немајући шта да виде, 

сумњичени да су агенти за цинкаре система који је обећавао: 

„И Енглеска биће земља пролетерска“ 

Прво се у Хотел уселио враголасти, доброћудни 

цикотићки дух, да се уз чашу пића наздравља за успјехе 

не само у пространој кафани но и пространом ресторану, 

пространим салонима, 

пространој башти, све пространо – раширено широким грудима: 

све што је користило причи за причу 

и да се дознаде и шта се зна код нас и у свијету, 

да се потврди, да нам је лакше, 

јер од тежег теже је што се наслућује, 

све без буђелара, иако је многе скупо коштало 

Глас из Хотела ширио се градом, 

као данас ријеч о којем свјетском догађају, 

или тада Тршћанској кризи или Корејском рату, 

никако „ријеч о Информбироу“, 

јер са тиме није било шале. 

Стваране су и препричавале нове и старе догодовштине 

Цикотића, који су били курвини синови од поштене мајке, 

за које се говори да су на питање паметара и шаљивџије 

Насрадин-хоџе: „Шта могу да купим, наједем се и потом 

продам за исте паре?“, одговорили: „Купи дроб из касапнице, 

те поједи оно из њега и продај по истој цијени“, 

или кад су питали: „Како ће тек постављени сат на Сахат кули 

да откуца 10, како да откуца „нулу?“ 

8

Причали су (интересантно за нас млађе) 

као су људи далеко од Сахат куле, без сата, 

рачунали вријеме, како су их јутром пијетли прецизно будили, 

сем једном кад је Цикотић комшијином пијетлу 

машћу подмазао тртични мишић, те пијетао није могао 

да стисне – да закукуриче, што би се, да је скривено, 

тумачило да се прехладио, да се комшија није похвалио 

како га је насамарио, због чега га онај скоро уби 

А некад је пијетао узалуд кукурикао, као оно у Бољевићима, 

кад је жена из познате ми фамилије, 

од три пијетлова јављања, пречула прво кукурикање, 

те је по другом кукурикању дошла на жељезничку станицу 

у Вирпазару, кад није затекла воз за Подгорицу 

Сада нам је и откуцано и откукурикано, 

да више ничег нема сем блејања 

преко ТВ-а од оних којима њихових пет минута 

никако да се заврше 

Најавом „напретка“ у трећем миленијуму, 

у Хотелу је договорено да се управо тај Хотел сруши. 

Гуске су спасиле Рим, будећи уснуле стражаре 

пред непријатељем који се крадом приближавао, 

а Римљани су то прославили печеним гускама, 

као и ови уништењем зборника 

градског живота и успомена – Хотела, 

поред којег је било довољно проћи 

и подсјетити се преминулих другова, а живих дружења 

Одлука за рушење Хотела, уз финансирање 

Европске банке за обнову и развој (читај – рушење) 

донијета је 2010. уз противљење грађана 

не само овдје но и шире – Европе и свијета, 

9

да би под теретом огромних машина 7. августа 2013. 

почело мрвљење Хотела до праха, који се данима у густим 

облацима ширио с краја на крај његове, а Миркове вароши 

Подгоричани су се тада по први пут бранили од Хотела – 

уситњеног, прашинастог (умјесто у њима укрупљеног) 

да им такав не уђе у њих, у плућа, 

те су крпама на носу ишли улицама, 

жмиркајући пијеском у очима, 

искијавајући с њим и оно што ће бити 

Изнад прилеглих рушевина Подгорице 1944, 

видјеле су се само наше главе у покрету, 

а сада ни њих не видимо, и да их има; 

не виде се од прашине срушеног Хотела „Црна Гора“, 

која се дизала, као онда од наших „пријатеља“ с неба. 

Али тада, за разлику од сада (кад смо без излаза), 

видјела се уска стаза којом је нека дјевојчица 

у грађевинским колицима одвозила мртву мајку 

да је сахрани уз Цркву Светог Ђорђа; 

сахрани на новоформираном гробљу масовно страдалих, које су 

комунисти средином педесетих 

сравнили са земљом, а са њим и мајку и сузу ове дјевојчице. 

Једни сравнише град до висине рамена, 

а други сравнише са земљом – гробље, 

јер, ту је било сахрањено и неколико антикомуниста, 

симпатизера Драже Михаиловића. 

Умјесто да цвијећем у рукама нађу пут до тог гробља, 

нађоше пут до авијатичара који су нас бомбардовали 

да им у овом граду направе споменик 

Нађоше и пут до Вујадинове ћуприје 

на жили куцавици Подгорице – пут до Хотела „Црна Гора“ 

да га сруше, иако култно дјело култног аутора, 

са чијих су балкона 1999. сниматељи SNN и других ТВ- мрежа 

10

западних земаља снимали НАТО авионе што су кружили 

изнад Подгорице, изазивајући – да открију положај 

нашег ракетног систем кратког домета 

да би лакше бомбардовали Подгорицу, 

јасно без локатора за навођење на Хотел – да сачувају камере 

да докони свијет Запада гледа хорор послат Србима 

у улози потрошног материјала, 

озрачених не демократијом но уранијумским бомбама, 

гдје и Подгорица бијаше погођена са више пројектила 

Хотел је на спрату имао простране салоне: 

„Зелени“, „Плави“, „Жути“ и „Ловачки“; 

имао је и најљепши ноћни бар од свих хотела у Југославији, 

ноћни за ноћ за свануће, 

који памтим по матурској вечери, 

по првом одрастању, очекујући друго 

које нам није долазило плафонираним до тренутка 

кад смо – ми, а не тај плафон, попустили, 

који нас је у братоубилаштву смождио, 

а као последицу и Хотел „Црна Гора“, 

да ако смо ми преживјели, не преживе наше успомене. 

А све у вријеме кад је арлаукао 

градски заговорник „Дубровачке републике“ – Муги 

Различитог материјалног стања, а истог звања – „другови“ 

(никако „господа“ – по партијском налогу), 

у Хотелу „Црна Гора“ осјећали смо се као господа, 

иако многи са кукурузним, без пшеничног хљеба, 

носећи крагну, али не и кошуљу. 

Хотел нас је својим напретком учио (као и Комунистичка партија) 

како ће убудуће да изгледа благостање другова, 

који, сада видимо, неће постати господа, 

иако прешли на то звање, 

већ бездушни рушитељи обећања, лудом радовања 

11

Некад неко није могао ући у тај Хотел 

ако је без динара... да бар једном части, 

да се стално о другог не гребе, 

да га послије по огреботини препознају 

Био је лако доступан, а неухватљив 

Кафкин замак у нама – никако хотел, 

јер ко је од нас Подгоричана у њему ноћивао, 

сем у сновима послије револуције у крви, 

а прије револуције у сексу, док се практиковала 

„љубав на цуцлу“ на одстојању, маштом ношена 

у неку од хотелских соба Кафкиним путем, 

док нам не сване поред утуљене газуље. 

И тако све до доласка набилдованог Стив Ривса 

са глумачком братијом – до сазидане Троје 

на мјесту сада Алуминијског комбината, 

да се филмује пејзаж Црне Горе и Црногорци, 

утрпани у туђу историју, први пут статисти, 

сем подгоричких љепојки, 

које се појавише као глисте послије кише и дођоше у Хотел 

талијанским глумцима без „љубави на цуцлу“– 

најављујући секс-револуцију кумовањем Хотела 

Кишом талијанских глумаца и наших печуркица, 

практиковао се, а не глумио секс и сунце послије кише 

Кад смо оно били... Хотел је био загонетан за нас дјецу, 

какав је увијек остао док смо са њим расли – 

огроман да нијесмо знали: 

могу ли у њега стати сви Подгоричани 

који су преживјели 72 „пријатељска“ бомбардовања, 

не слутећи да ће почетком трећег миленијума 

у напретку – назадовањем, доћи вријеме 

које ће убити и овај Хотел дајући га праху 

судбином порушене Подгорице 

12

Кад смо оно били, Хотел „Црна Гора“ опчињавао нас је, 

препун много чега невиђеног у каменитој Црној Гори: 

препун увезеног камена – мермера, стакла, гвожђа сјајкастог, 

миришљаве коже да у њу утонеш кад сједнеш, 

да нам се чинило да је потребна једна школска година 

да се то запамти и схвати дотад непознато 

До тада писали смо каменом на камен – писаљком на таблици, 

до на крају – кад је ко добијао чудо из Америке – оловку 

са гумицом на њој, разнобојно уздуж офарбаном да цкли. 

Хотел нас је водио и у себе и у будућност, која је стигла 

преко Локве – преко јадранског плаветнила, 

забрањеног да се и помисли, поготову – пређе 

Чудо је било: како је дозвољено, а све цензурисано: 

да нам се овим Хотелом очи отворе, 

одвојени од свијета уским макадам-путем, 

често обурданих подзида, 

предношћу аутобуса да вози лијево, ако је десно 

лако рушљива подзида, 

без жмигавца: по једном да свирне да скрене на једну, 

а два пута на другу страну, или на „прага“ теретњаку 

металном ручицом – полугом на федер испруженом, 

мјесто руком кроз прозор да кажеш гдје скрећеш, 

без ауспуха, те се с краја на крај села чуло кад долази. 

Аутобус је, због своје дужине, а оштрих кривина, 

из два пута (једном на рикверц) „хватао“ кривину 

да је понеко два дана путовао од Бијелог Поља до Приморја 

(са одмарањем на пола пута), а ћировом пругом 

негдје још спорије, да је пјешице ишао коме се журило. 

У Лимљанима на једној станици кад би ћиро стигао 

и „тутукањем“ се јавила, Црмничани из оближњих кућа 

говорили су: „Стигла је, имамо времена да почнемо 

да се спремамо“, јер се потом бројним серпентинама 

споро пела до тих кућа – до следеће жељезничке станице. 

13

Тако се кретао и ћиро, недалеко од овог Хотела „Црна Гора“ 

почев од Сахат куле, па до Плавнице на Језеру, 

да би се лађом ухватио правац пруге 

кроз Лимљане до Бара 

Све то препричано памтио је Хотел „Црна Гора“, 

уз присутне Удбине уши, да би данас био срушен 

као и Зграда земунског клана у Шилеровој 

са шкакљивим сјећањем на неке званичнике, 

забиљежено на ЦД-има, који нијесу смјели да преживе 

Све би вам то испричао, да је жив, Хотел „Црна Гора“, 

који је најмање био хотел, а највише – МИ 

Кад смо оно били дјеца... нијесмо знали срачунати: 

могу ли у Хотелу „Црна Гора“ стати сви Подгоричани 

који су преживјели англо-америчко бомбардовање, 

као што у школи у Улцињу нијесу знали срачунати 

запремину угинулог коња, те му у дворишту 

ископаше мању раку, да му је глава остала напољу. 

Ништа то, као грешка у рачунању, при данас 

да нам је све остало напољу, а само срце затрпано, 

сахрањујући Хотел 

Тада земља радничке класе, имала је раднике 

називане „носачима“, који су по граду господи друговима 

носили пртљаг (без каквог другог превоза), 

са регистарским бројевима на себи, као данас теретна возила. 

И Хотел је имао „при руци“ покојег „друга – носача“. 

Сви навикли да будемо „другови“ до те мјере 

да сам почетком шездесетих као студент, 

док сам у Студентском дому на Звездари 

гледао ТВ-пренос доласка у Београд цара Хаила Селасија, 

чуо коментар студента, по навици: „Ено друга цара“. 

14

Хотел је био наш раскошни 

нерегистровани носач успомена. 

Преко њега, као ћупријом, прелазили смо нас саме 

ожиљене у жили куцавици 

Пред овим Хотелом, који је био више од тога, 

као пред живим створом, сви смо били слични, 

за наук за данас разрођене, себи самим непознате 

Овим симболом у нама, 

куцали смо на врата напредног свијета 

куцавицом без регистарских ознака попут наших „носача“, 

које данас надвладаше регистарске „странаца“ 

што дођоше са „Хилтоном“ у торби, 

паркирајући га на мјесто порушеног Хотела 

Овим Хотелом – претечом, 

Вујадина претече, 

имали смо дио савременог свијета – 

дио Париза. Имали и својег Де Гола – 

портира Хотела фрапантне сличности са њим, 

само много нижег раста, јер у правој величини 

ништа није могло да нам припадне, сем сиромаштва 

и богатства „друговима“ 

Импозантне величине, карактеристичне интиме, 

посебне архитектонске вриједности, наш Хотел 

био је изразито обиљежје града, 

први његов бљесак, лик – репер 

на сваки помен ријечи – Подгорица, 

као и Ајфелова кула у Паризу 

„Кад би Париз за симбол, умјесто Ајфелове куле, 

имао Грачаницу, то више не би био Париз“, 

рече професор Јевтић. 

15

А наш први министар 3. октобра 2016, на отварање 

Хотела „Хилтон“, на мјесту порушеног Хотела „Црна Гора“, 

каза супротно: 

„Вјерујем да ће ’Хилтон’ постати заштитни знак 

овог времена, као што је Хотел ’Црна Гора’ био за претходне 

генерације“, „Изградња и отварање Хотела биће додатна 

легитимација урбаног развоја града и потврда способности 

да земљу развијамо у стандардима европске архитектуре“ 

Халук Билгили, директор тог Хотела „Хилтон“, тада рече: 

„Популарност Црне Горе међу туристима на Медитерану стално 

расте, привлачећи посјетиоце својом невјероватном љепотом и 

богатом културном прошлошћу. Одушевљен сам што отварам 

први Хилтон хотел у срцу главног града“. 

А управо, порушени Хотел „Црна Гора“, најзначајније је дјело у 

култури (коју помиње Халук) на простору Црне Горе 

за архитектуру XX вијека, по којој смо заступљени 

у Баштини свјетске културе 

Тим односом према претходним генерацијама, 

као да их више нема, поставља се питање сврсисходности музеја 

као доказа нашег постојања на мјесту наших коријена. 

А замјеном оних овим временима и нас у њима, 

замјеном са иностраним ликовима, 

могу ли наше музеје да замијене 

реплике рукотворина давних индијанских племена? 

Вјеровали смо да ће нам Хотел остати и у оку и у сјећањима, 

без благо(мени)стања 

да је корисније да га нема – да се руши, и ми с њим, 

док су многи десетинама година 

без посла и наде у какву егзистенцију. 

Чим је Вујадин Поповић 1953. изградио овај Хотел, 

своје ремек-дјело, одабрао је ризик дуге робије 

16

ако недозвољено напусти земљу. 

Веслајући морем у малом чамцу, са супругом Хајданом 

стиже до Трста. Пут га преко Ђенове одведе у Аустралију. 

Као да је имао осјећај: 

да код нас ничим великим „зора не свањива“. 

Није, ваљда, Вујадин овим објектом – 

„дијелом Париза у Подгорици“ и половином Де Гола, 

убиједио себе у Париз – у Паризу да се тамо запути? 

Или, нагађало се: што је нестварну љепоту Хотела, 

пратила и прича о нестварној љепоти Вујадинове супруге, 

са много чим измишљеним и претпостављеним, ничим доказаним: 

да Вујадин није отишао у Аустралију 

да дође до злата, но да би злато које је имао сачувао: 

прелијепу супругу од ИБ-силеџија? 

Јер, хапсили су мужеве згодних супруга – 

јунаке филмова Живка Николића, да би потом 

супруге, пријетњом сличне судбине, нападали 

Говорило се да су и високи функционери, иако без узвраћања, 

задржавали поглед на његовој супрузи. 

А гдје Комунистичка партија покуша, 

ту ће и камен кап воде пустити, 

кад је и суза морала да буде црвена, 

у рупи рупе, попут Петрове. 

Вујадину је кап прелила... она прва, иако је задња чашу напунила 

.... 

Данас – то је суза несуђена, која је Морачу заталасала 

Са супругом Хајданом као извајаном, 

прије одласка, оставио граду жену извајану као рељеф 

на својој сусједној Згради Поште, 

окренуту према Хотелу „Црна Гора“ – да љепота љепоту чува. 

17

Око ње укинуо је све прозоре до оближњих ивица зграде, 

које су постале оквир као какве слике, 

чије је линије пренио на сусједне зграде својег урбанизма, 

да их потом генерације архитеката наставе. 

Наставиле су на читавом граду, 

који је тиме рођен као отворени град свјетлости 

Град је започет, не као Рим лавицим 

која је хранила Ромула и Рема, 

него рађањем ове жене на Згради Поште. 

Јединствено: скулпторско дјело није 

крај у уређењу града, него – зачетак града, 

којиму је Вујадин на старту подарио и 

Булевар ширине 90 метара за неку срећну будућност 

И за Подгорицу и за Вујадина, 

жена је одредила животне путеве, 

растављене наредних тридесет шест година, 

након којих са супругом долази у посјету свом граду. 

А девет година касније умире у Аустралији, 

гдје кости занавијек оставља, 

обиљежене именом које нико неће обрисати, 

творац подгоричког идентитета 

и меморије тог времена, 

срећан што није доживио 

вијест родног краја – 

свог у Подгорици нестанка 

Налик на „четрдесетодневни помен“ 

за Хотел „Црна Гора“, фебруара 2017, четири мјесеца 

након отварања „Хилтона“ на његовом мјесту, 

у грижи савјести (ако је ишта остало да их гризе) 

додијелише Вујадину посмртно признање, 

за шта без: да му је и мртвом било тешко да их издржи. 

18

Кад је ко без шанси, народ му каже: 

„Тог филма нећеш гледати“, а у Подгорици неће гледати 

ни зграду у којој се приказују филмови – Биоскоп „Култура“, 

јер га сруши градоначелник Мугоша, 

као и Хотел „Црна Гора“ и Хотел „Подгорица“ 

Колико је културно рушити „Културу“, 

значајно дјело Перише Вукотића, 

које је преживјело бомбардовање 1944? 

Рим је имао императора Нерона, који га је изузетно волио, 

али више од тога волио је пироманство, те га спали. 

Ленон је имао обожаваоца који га уби 

да би себе уз њега поставио, 

чиме је Ленон својим успјехом своју смрт најавио. 

Нама су црне птице најављивале опасност, 

а не гуске које гачу и жабе које крекећу, 

које у Подгорици, поред Мугоше – градоначелника, 

обавише архи-тектонски извршиоци 

за хотеле „Црна Гора“ и „Подгорица“ 

Никола Дракић за ДУП и Младен Крекић 

за пројекте извођења рушилачких радова 

Класичним убиством у архитектури, 

уништавањем насљеђа културе, не може се 

нечија срећа градити, 

поготову не да то буде обиљежје нове генерације, 

поготову не да је то недјело Младена Крекића – 

зграда соцреализма 

Стаљинове епохе – његових сибирских затвора, 

као кутија амбалаже за ципеле са нацртаним 

правоугаоним прозорима у реду „Иде Миле и тарабе броји“, 

изнад којих је, као изнад капије Аушвиц затвора „Рад ослобађа“, 

као налепница, као кокарда – 

кич орнаментика 

19

РАНИЈЕ Башта 

САДА На мјесту гдје је била Башта 

Хотела „Црна Гора“, 1953. Хотел „Хилтон“, 2016. 

РАНИЈЕ Хотел „Црна Гора“,1953. САДА Хотел „Хилтон“, 2016. 

„Хилтон“ обрисао „Црну Гору“ 

Изнад прозора сладуњава 

кокарда (Хотел „Хилтон“) 

20

Вујадиново дјело – подвиг, 

сада стоји на небесима у прашини 

изнад скаламерије Младена Крекића која се није удаљила 

од Стив Ривса и статиста, али нових, 

остајући да плаћа цијену подвођења 

и преласка свих граница, повиком преко границе: 

„Врати се, Вујадине, да примиш награду!“ 

уз супротстављени глас наратора: 

„Врати нам се памети, врати!“ 

Некима је лако што је другима тешко, 

а што им је тешко, поштеним људима је лако, 

желећи окриље „пријатеља“(!), који су нам 1944. и 1999. 

бомбардовањем „помагали“, као сада 

Европска банка за обнову и развој 

финансирањем рушења Хотела – симбола: 

да са ватром под ногама 

тражимо да нас сунце огрије 

Тако је кад не летимо са тлом под ногама, 

којег смо се добровољно одрекли 

...... 

Башта Хотела „Црна Гора“ памтила је, уз повјерење, 

наша прва заљубљивања на игранкама, 

гдје смо танцујући провјеравали колико смо исправно скинули 

најновије мелодије са Радија Луксембург и Радија Италије, 

Санрема и других такмичења: 

пјесме Доменика Модуња, Андријана Ћелентана ..., 

далеко прије но су те мелодије овладале нашим радијима 

(кад телевизије није било), 

све уз нову рокенрол гибљиву замотанцију – 

да би нас дјевојке примијетиле 

21

Пјевушили смо те пјесме „као за себе“, 

без коју ријеч да знамо шта значи, 

идући улицом мало даље од тих дјевојака 

са родитељском пратњом да им ни очи не би затрудњеле. 

Ишли смо мало подигнутим рукама, 

као да смо преразвијене мушкарчине, 

са утиском већих мишића испод пазуха који подижу руке 

и кад су многи били „кост и чапра“, 

за које нам је био узор разбацанко раширених руку, 

билдер Стив Ривс, дошао код нас са дружином, 

којима су се мишићи просипали испред Хотела, 

али без снаге да у филму носе глумице. 

Старији људи крили су у Хотелу (сем на уво да капне) 

шта су скидали са „Гласа Америке“ из капиталистичке 

радио-пропаганде, а једном и америчку понуду: 

да ко је те ноћи слушао Радио, а пошаље писмо Америци, 

да ће да добије транзистор, што није мала ствар – 

да иде улицом са навијеним транзистором да свако чује 

што негдје друго нема прилику. 

Тада је полиција многе комунисте похватала и оставила 

без партијске књижице, контролисани у пошти преко писама, 

јер је и полиција слушала (да би ослушкивала) „Глас Америке“ 

У Хотелу су помињана нека имена комуниста 

који су чекали транзистор из Америке, 

а дочекали препричану Партију, 

кад се знало ко из Поште отвара писма и из супротног правца, 

из Америке, и вади за себе, најчешће долар-два послата, 

несуђено: довољна за оловку са гумицом 

Немогуће је препричати читав живот, 

препричати град, коју смо причу 

били оставили Хотелу 

22

да је генерацијама као аманет чува 

и допуњује са нама у настајању, 

у Хотелу до посљедњег угла испуњеног 

успоменама, 

на који се нијесмо пели 

као Французи на Ајфелову кулу, 

јер са овима заврат 

то и не бисмо могли 

Вујадинов, а наш идентитет, 

Божија је Суза која је капнула у Подгорицу. 

Бог даје и узима, па ће Хотел 

поново капнути на мјесто 

порушеног Хилтон-контејнера, 

ако нам Англо-Американци 

буду исти пријатељи 

да нас помогну 

поновним бомбардовањем 

Аутор 

23

24

ВУЈАДИН ПОПОВИЋ 

(1912, Подгорица – 1999, Мелбурн) 

Студирао у Београду (дипл. 1938). За послен у заводу за 

изградњу Подгорице (1945–53, кад је емигрирао за Аустралију), 

радио у државној служби у Мелбурну (од 1953). 

Значајнија дјела: Урбанистичка поставка Подгорице 

(1945–53); Пошта бр.1 (1948); Хотел „Црна Гора” (1947–53); 

Стамбено-пословна зграда П+3 у на углу Улице слободе наспрам 

Робне куће „Београд“, раније „НАМА“, Подгорица (око 

1953); Стамбена зграда у Новака Милошева улици, која са претходном 

чини „Г“ облик, која је у истом стилу са претходном, по 

чему једино закључујемо да је његово дјело (око 1953); Стамбена 

зграда у Карађорђевој улици наспрам зграде Извршног вијећа 

(око 1952); Хотел „Оногошт“, Никшић (1952 –54); Црногорско 

народно позориште, Подгорица (1953 –54). Пројектовао је и за 

Будву и Тирану; немамо податак шта је пројектовао у Аустралији 

1953–99, али се зна да су то већином библиотеке у Мелбурну. 

25

Вујадин Поповић је обиљежио архитектуру Црне Горе 

педесетих година у тој мјери да се без његовог дјела о њој не може 

говорити. У кратком времену рада , пред емиграцију у 

Аустралију, својим објектима и урбанистичким поставкама дао 

је иницијалне карактеристике Подгорице, које су прихваћене као 

правило даље градње. Основне карактеристике су: интимност, 

препознавање поднебља, амбијента и градитељског насљеђа 

кроз савремену интерпретацију својим изразом. Колико год да се 

Подгорица буде ширила, увијек ће се центар осјећати на мјесту 

које је он обиљежио. То је реализовао преко два укрштена правца: 

Улице слободе, са једне стране, и Булевара Петра Првог, са 

друге стране. 

Од објеката које је ту пројектовао, највише се истичу 

Хотел „Црна Гора” (1948–53) и Пошта бр. 1 (1948), код којих се 

у сваком дијелу препознаје мајстор одмјерених и изучених потеза, 

широке ликовне културе. Та два објекта су истовремено капија 

Улице слободе. Кад говоримо о Хотелу „Црне Гора”, имајмо 

на уму да је то 1949. година, кад савремена архитектура у 

Подгорици, растерећена свих баласта, почиње овим објектом, а 

тако и зградом Поште. 

Хотел је био први објекат у Подгорици таквог захвата, 

погодне локације, погодне намјене, у право вријеме, које је искористио 

надарен аутор с визијом. Познато је да се активно бавио 

скулптуром и сликарством, што је дало резултате. Смисао за лијепо 

и оригинално уочљив је из сваког потеза, нарочито посматрајући 

детаље – архитектуру у малом, којим је посветио пуну 

пажњу не као нечем споредном. Све му је са полазиштем у инспирацијама, 

а не у виђеним и конфекцијским облицима. 

Једноставност за њега не носи ризик, но успјех – да мало 

буде велико, и због тога још више. Посматрање са ове дистанце 

тражи разумијевање растерећено накнадне опште засићености и 

подржавања. Кад се планинар домогне врха планине, нама поред 

екрана не изгледа баш тешко постављање заставе. Хотел се 

26

успјешно наставља на сусједне објекте са често различитим рјешавањем 

узастопних етажа. Смјелост је поступити различито 

гдје се не очекује, што је потврда сигурности. Етажи су, иако 

различити, обједињени као природни слојеви. 

Главни дио објекта у тада малом граду винуо се до П+5 

са управним постављањем на улицу. Уз то, сви ти спратови су 

препуштени, а потом ослоњени на крхке стубове, што је било 

необично за то вријеме, које истовремено постаје снажна поента 

за низ зграда из правца Моста Блажа Јовановића. Зграда Поште 

1, која је са друге стране, пријатно је својим карактеристикама 

диктирала архитектуру комплетном низу друштвених зграда у 

Булевару Петра Првог – зградама: Банке, Скупштине и згради 

ранијег Извршног вијећа, чиме је граду дат препознатљив карактер. 

На овом примјеру одржана је лекција данас задуженим 

за урбанизам овог града како се поступа усаглашено, умјесто, 

како се чини, изнова супротно – хаотично. Поповић је осјетио 

значај објекта на углу, који није доживио као крај блока гдје престаје 

обавеза, него као мјесто да се задржи поштујући га, ако не 

као доминацију, оно као мјесто за измјену корака. При скретању 

на углу, смањује се брзина, те је проток мањи, што захтијева 

проширење да би се задржала иста пропусна моћ. А и прегледност 

се смањује. Тај утисак остаје у психолошком дијелу и кад 

се даље од угла зграде обезбиједи већи комуникацијски простор, 

јер се у навици очекује интервенција – скраћење и на углу. Он 

уклања тај угао (за мјењујући га нешто даље са два угла мањег 

значаја), чиме ослобађа дио простора за интимност улаза. 

Сви прозорски низови различито су обликовани. У задњем 

реду употријебљени су прозори са традиционалним односом 

величина, то јест са наглашеном висином, какав је на црногорској 

кући. Такво рјешење примијењено је на читавом потезу 

поменутих зграда. Већи простор фасадне равни Поште ослобођен 

је од прозорских отвора за рељеф обнажене дјевојке распле- 

27

тене косе, која је у снажном балетске фигуре покрету „само што 

не полети“. То је, такође, дјело Вујадина Поповића. 

Лако је утврдити да је код Поште, и не само ње, пошао 

од рељефа обнажене дјевојке. Он је формирао својеврсни паспарту 

за овај рељеф да му ништа од осталог не конкурише. Из 

тог разлога на фасади није употријебио било какав испад. Чак ни 

надстрешницу изнад улаза није поставио. Ишао је са грешком да 

не би направио грешку. Тек сада неко је израдио надстрешницу! 

Уз то, Вујадин Поповић је овдје употријебио крајње једноставну 

контуру објекта – попут оквира слике, оквир за рељеф дјевојке. 

Рељеф је био иницијални да осмисли све остале поступке 

који су се пренијели на читав град – прво на поменути низ 

зграда до Моста Блажа Јовановића, а потом даље. Тако можемо 

рећи да је фигура жене у покрету покренула и обиљежила град. 

Формирањем Булевара Петра Првог ширине 90 метара, показао 

се изузетним визионаром за град који је из Другог свјетског рата, 

послије бомбардовања од савезника, изашао са 5.000 становника. 

Неуобичајено је да се почне фигуром, а заврши са физиономијом 

града, умјесто обрнуто. Из тог разлога, да не рачунамо 

значај Вујадина Поповића, пионира црногорске архитектуре, 

овај рељеф заслужује да уђе у амблем града. 

Послије Другог свјетског рата, до почетка шездесетих, у 

једнопартијском систему није био дозвољен слободан одлазак у 

иностранство. Поповић је 1953. године емигрирао у Аустралију, 

остајући тамо до краја живота. Долазио је у Подгорицу 1989. и 

1990. године. Умро је 22.4.1999. године у Мелбурну, гдје је сахрањен. 

Остаће нам непознато, до контакта са његовом породицом 

у Аустралији, шта је тамо пројектовао. 

„Идентитет архитектуре и људи“, 2001, стр. 74–76, 148, 149, А. Маркуш; 

„50 неимара Црне горе“, 2008, стр. 149–154, А. Маркуш; 

„Лексикон неимара“, 2008, стр. 324–326, „Грађевинска књига“, Београд 

28

29

Хотел „Црна Гора“ – Башта, 1947-53, Подгорица, 

Вујадин Поповић 

30

Хотел „Црна Гора“ у Подгорици (1947-53), 


31

32

Хотел „Црна Гора“ у Подгорици (1947-53). 


33

Пошта бр. 1, Подгорица (1948), 


Рељеф жене у покрету, Вујадин Поповић 

34

Цртеж Вујадина Поповића жене у покрету на Пошти бр. 1 

35

36

Стамбено-пословна зграда, Улица слободе, 

Подгорица (1953). Вујадин Поповић 

Хотел „Оногошт“,1952-54, Никшић 

37

Црногорско народно позориште, 1953-54, 

Подгорица, Вујадин Поповић 

38

СК У Л П Т У Р Е 

Вујадина Поповића 

На трему Вујадинове куће у селу Вуковци, Зета, Подгорица, 

до којег долазе степенице, пола вијека стајале су 

Вујадинове скулптуре израђене од гипса. На сликама видљива је 

паучина, које је доказ да их нико није посјећивао. 

Бог је чувао од невремена те скулптуре, али није 

од нас да сачува његово изузетно дјело Хотел „Црна Гора“. 

Прво: издале су га колеге. 

Вујадинов лењир поклоњен братанићу Драгану у Аустралији 1988. 

Изгледа као глава Хичкокове птице која је појела Хотел „Црна Гора“ 

(Изнад кружног отвора иницијали „VP“) 

39

Вујадинова кућа у Вуковцима, Зета, Подгорица 

40

Цртеж Вујадина Поповића његове куће 

у Вуковцима, Зета, Подгорица 

41

42

43

44

45

46

БРИГА О ДЈЕЛУ 

ПРЕД ОДЛАЗАК 

Пропагандом и репресијом у свим комунистичким земљама, 

као и тада у Југославији, чинили су, између осталог, да 

се унутар тих земаља и ван њих тај систем представи као најбољи, 

као опште благостање које стално расте, те није било дозвољавано 

да грађани напуштају земљу, јер се нико не враћа у класичну 

економску биједу, уз ријечи прекора за прогоне и тортуре. 

Граница је била затворена, те ко покуша да пребjегне 

(обично чамцима преко Мора, или врлетима шумског пространства 

са плаћеним водичима, некад и за натраг у затвор) добијао 

је затворске казне, кад је многима бројано колико су пута хватани, 

са потом све тежим затворским третманом, код чињенице да 

је много бољи живот вани упућивао на нове покушаје. 

Вујадин Поповић, као успјешан човјек, са бројним признањима 

и уважавањима, најмање је био сумњив да има такву 

намјеру. 

Ријешио је да оде, а то је значило да се до краја живота не 

врати, јер нестанак комунистичких система нико нигдје није 

очекивао. Поготову није да се касније, како је било, тај систем 

сам од себе распадне (неочекивано – по економским разлозима, 

а не по социјалној правди). Чак, све земље капиталистичког система, 

па и Америка, вјеровале су да се у тим земљама, без рата 

47

и других специјалних мјера, не могу смијенити комунисти, те су 

водили Корејски и Вијетнамски рат и друге бројне, управо како 

су и комунисти сматрали да без потока крви комунизам не може 

побиједити. 

Прије емигрирања, Вујадин Поповић није бездушно напустио 

своје објекте који су тада били у изградњи, но је позвао 

руководиоце радова да им упути инструкције како да наставе 

даље. 

Поводом зграде Црногорског народног позоришта, која је 

била у извођењу, позвао је у свој стан под Горицом техничара 

Милана Милића, задуженог за те радове да му објасни све детаље 

за сљедеће шта ће се извести, јер, како му је рекао, иде на 

одмор, са којег се враће за мјесец дана. 

Милан је ту у стану видио неколико њихових кофера један 

до другог спремљених за пут, са којег се није вратио. У стану 

је, поред њега била и његова прелијепа супруга Хајдана, чију 

љепоту нико није пропуштао да истакне, па ни Милан. 

Питао сам Милана, који тада није могао да помисли на 

њихово бјекство, шта је послије Вујадиновог бјекства могао ретроактивно 

да посумња: да су, можда, Вујадинови савјети за радове 

на објекту били за дужи период градње, дужи но што је 

мјесец дана, и да ли су број и величина кофера били сразмјерно 

већи но што је потреба негдје боравка од мјесец дана? 

Било је интересантно поставити то питање, али не и чекати 

одговор – процјену послије више од 60 година, без нагађања, 

којих је у народу било и без тога. Јасно да нико није могао замислити 

да би Вујадин могао негдје друго живјети без своје архитектуре 

великог значаја. Једино је јасно да је тај разлог био већи 

и од тога шта је највеће. 

48

Народно позориште 1953, кад Вујадин одлази 

(Руководилац радова М. Милић, стоји шести слијева, руком у џепу) 

Народно позориште 1954. Вујадин је тада био у Аустралији 

49

50

ОДЛАЗАК У АУСТРАЛИЈУ 

Вујадин Поповић отишао је у Аустралију, кад се то није 

називало „одласком“ него „бјекством“, као недозвољено, које је 

за многе било изненађење, сем за њега, јер је прије тога два пута 

покушао да побјегне, али је на терену оцијенио да није прилика, 

те је одустао, што је остало непримијећено. 

Ближе о томе испричао је братанићу Драгану Поповићу, 

кад га је овај посјетио у Мелбурну 1988, а и оцу Милу при посјети 

1975. Свима ја говорио да се никад неће вратити у Југославију, 

иако је тада било дозвољено. Али Драган га је убиједио да 

дође на виђење, што је два пута урадио – у мају 1989. и септембру 

1990. 

Бјекство му је успјело кад је искористио неко савјетовање 

да се приближи Трсту, у чему му је, да оде на то савјетовање, помогла 

Вида Кнежевић, која је до краја осамдесетих била на руководећим 

мјестима у Општини Подгорица. Пребјегао је са супругом 

Хајданом – Гаром, рођена Гојнић, веслајући у неком прилично 

простом чамцу. Два мјесеца био је у Трсту, а потом преко Ђенове 

бродом, путујући два мјесеца, стигао до Аустралије. 

У Аустралији добија два сина Емила и Роберта. Емил, рођен 

1957, постаје чувени неурохирург, који је умро 2011. Умро је 12 

година послије Вујадинове смрти. Роберт, рођен 1965, анестезиолог 

је, који се послије Вујадинове смрти сели из Мелбурна у Перт. 

Вујадин је доминантно био окренут свом унутрашњем 

свијету – себи и породици, а не колективитету, тада карактеристичном 

у Југославији, од којег је, између осталог побјегао, а 

исти став задржао и у Аустралији, гдје је то неупоредиво мање, 

гдје је избјегавао дружења са људима ко зна које опције избјеглицама 

из Југославије. Чак, избјегавао је и неке његовој поро- 

51

дици знане, ако није пријеко било да се виде. 

Тај колективитет био је веома наглашен током координације 

на бројним истовременим градилиштима његових објеката 

у Црној Гори, које је још оптерећивао велики партијски утицај и 

менталитет људи. 

О томе понешто говорио је братанићу Драгану, да се 

претходни закључак приближно може извући. Говорио му је да 

је једном у кино-сали Дома културе, током пројекције видио човјека 

како ножем цијепа тек постављено сједиште, због чега позва 

редара, а тај умјесто оном да нешто каже, Вујадину је одржао 

лекцију како би требало да га ословљава, умјесто „редар“, што је 

и био. 

Другачији начин живота, који му одговара, видио је само 

у иностранству, другачији живот – више но систем, што је закључак 

из приче са њим. Тако, отпадају сва нагађања настала 

послије његовог бјекства. 

По доласку у Подгорицу, послије 36 година одсуствовања, 

по разгледању града, казао је да није замишљао да жељезничка 

пруга сијече град, већ да га заобилази, као и то да је у 

своје вријеме замишљао да тунел кроз Румију буде са више линија 

за аутомобилски и жељезнички саобраћај, што је тад тешко 

замисливо визионарство. 

Вујадин са супругом Хајданом око 1950. 

52

Породица Вујадина Поповића. 

Слијева надесно: син Роберт, Вујадинова супруга 

Хајдана, син Емил, Емилова супруга и Вујадин 

53

Мелбурн 1975. Вујадинов отац Мило у посјети Вујадину. 

Поред њега старији Вујадинов син Емил и млађи Роберт 

54

Драган је био мој ученик док сам крајем шездесетих предавао 

у Грађевинском школском центру „Инж. Марко Радевић“. 

Он је рођени брат пјевача Милана – умјетничког имена Даниел 

Поповић, који је представљао Југославију на Евровизији. 

Браћа Драган и Даниел Поповић 

Вујадин са братанићем Драганом поред базена 

у дворишту своје куће у Мелбурну 1988. 

55

ПОЗОРИШНА ПРЕДСТАВА: 

Веће позориште прогутало мање 

Као у причи о црвенкапи и вуку (али у архитектонској верзији) 

веће позориште, накнадно изграђено (слика доље), прогутало 

је мање позориште пројектанта Вујадина Поповића (слика горе), са 

последицама којим се то гутање плаћа испод бакине спаваћице, коју 

је вук навукао. Већем позоришту дата су спољња улазна врата, а 

мањем унутрашња – улаз у Вујадинову дворану, која је у улози 

трансплантираног трбуха који ће да свари сваку представу. 

Овдје само недостаје ловац да распори трбух вука – вуја и 

ослободи Вујадина. 

56

ИЗВОД 

57

ГРАЂЕЊЕ ХОТЕЛА „ЦРНА ГОРА“ 

И РАСПОЛОЖИВИ КАДРОВИ 

Опште грађевинско предузеће из Подгорице изводило је 

радове на Хотелу „Црна Гора“ од 1947. до 1953. године, са прекидом 

приближно од 1950. до 1952. због нередовног прилива 

средстава. До прекида радова 1950. руководилац градње био је 

Димитрије Миленковић из Србије, до када су изведени груби 

грађевински радови, а од 1952. до окончања радова 1953. године 

радовима је руководио Блажо Белада. Као податак о том прекиду 

радова, Блажов син Вељко, данас истакнути грађевински инжењер, 

сјећа се да је као дјечак са друштвом проводио одређено 

вријеме у игри у напуштеном објекту. Тада још нијесу биле нове 

дјечје игре, но предратне „борба жандара и комита“, које нијесу 

угрожавале објекат као оне игре што су 7.8.2013. резултирале 

рушењем овог објекта. 

Иако је крајем 1952. године Хотел био недовршен, у њему 

се чекала Нова 1953. година. Руководилац градње Блажо Белада, 

као признање за изведене радове, добио је од предсједника 

Предсједништва Црне Горе Блажа Јовановића ручни сат швајцарске 

марке „marvin“. Свакако да би добио сат руске марке да 

тада Тито није био у завади са Стаљином – у Информбиро периоду, 

и да, познато је, Блажо није био под сумњом као руски човјек, 

да би му и избор руске марке часовника пресудио. А све у 

вријеме кад је, говорио ми је отац Велиша фигуративно: „...била 

таква мржња према Стаљину да су због Русије умало слово „р“ 

избацили из азбуке.“ 

58

Блажо Јовановић је знао да се у политици усправи по својој 

мјери, али кад је у редовном обиласку радова на Хотелу пролазио 

са руководиоцем градилишта Беладом испод ниске радне 

платформе за гипсарске радове у холу на првом спрату, испред 

салона, превише се усправио и главом снажно ударио да је пао. 

Тада је рекао: „Глава ми је још увијек тврда.“ 

Поклон Блажа Јовановића Блажо Белада, арх. Периша Вукотић, Михаило Ђукић 

Блажу Белади 

Вујадин Поповић, поред пројектовања, обављао је за Хотел 

„Црна Гора“ током извођења радова само директиван надзор, 

као и данас већина пројектаната, поготову што је био веома оптерећен, 

јер се истовремено изводио велики број његових објеката. 

Инжењери су били у малом броју, недовољно и за функције директора, 

за организаторе на нивоу предузећа, за пројектовање, за 

инспекторе у министарствима и друго. 

У Црној Гори, одмах послије Другог свјетског рата, нијесу 

постојале све потребне школе, не само за грађевинарство, кад се и 

почетком педесетих за дактилографски курс ишло у Сарајево или 

Београд. Архитектонски факултет је формиран пола вијека касније 

од времена градње овог Хотела – и то прво као одсјек Грађевинског 

факултета у Подгорици 2002, а као самосталан 2006. 

Грађевински техничари такође су били у малом броју, а 

59

обављали су све послове на извођењу грађевинских радова, чија 

је оспособљеност била задивљујућа. Док данас неки радови на 

згради не издрже двије године, раније изведени, на примјер на 

овом Хотелу издржали су 40 година, као што је хидроизолација 

равног крова Хотела, иако нијесу коришћени садашњи нови материјали. 

А на фасади зграде Министарства (сада МУП -а), коју 

су градили Њемци – заробљеници, ни сада флеке нема. 

О почетку рада средње техничке школе, као и ко је руководио 

градњом Хотела „Црна Гора“, и другим градилиштима, 

говоре и два техничара Подгоричанина, сада са по 90 година 

Урош Вукотић и Момчило–Момо Радовић. Момчило и сада 

ствара у нивоу ове генерације. 

Они су први кадрови техничара након Другог свјетског 

рата, гдје се из разговора са њима, из њиховог искуства, види 

колико су тада кадрови били оспособљени, како су градили у 

најбољим својим годинама. 

Књига М. Радовића 

Урош Вукотић и Момчило Радовић 

Нема ту каквих чуда, али има енергије. Момчило Радовић 

је прие 10 година (2006), тада у осамдесетој години живота, написао 

књигу, која је једина до тада и до данас у Црној Гори са 

60

темом – равни кровови, то јест о примјени хидроизолације. То је 

једина таква књига, рачунајући и Грађевински и Архитектонски 

факултет. Штампана је у издању реномиране Грађевинске књиге, 

Београд, што су пропратила и гласила струке. 

Тако Момо Радовић, по ужем усмјерењу у струци, и по 

сјећању на давна времена, може да говори о крову Хотела „Црна 

Гора“, а Урош Вукотић, између осталог, о темељима, које су, 

као карактеристично, упамтили. 

Хотел „Црна Гора“ је са равним кровом, што тада није 

била пракса, према доступним материјалима и искуству за Подгорицу. 

Момо је крајем деведесетих руководио оправкама на хидроизолацији 

крова, кад је видио (што је иначе знао) да је та 

изолација била израђена само од тер-папира и битуменских премаза, 

јер тада није постојао „кондор“ или шта друго данас новије. 

Али и поред тога, та изолација је, због солидног извођена, издржала 

до данашњих дана. Збир ефеката тада лошијих материјала 

са већом пажњом у уградњи, био је далеко већи од данашњег 

збира веома квалитетних материјала и недовољне пажње током 

уградње, када зграде почну да прокишњавају прије усељења. 

Урош Вукотић је 1948, као ученик завршног разреда Техничке 

школе у Подгорици, обављао на овом Хотелу стручну 

праксу. Сјећа се да су тада извођени подрумски зидови и постављала 

се оплата за међуспратну ребрасту конструкцију. Касније, 

у одмаклој градњи, у пролазу поред Хотела, видио је изведену 

надстрешницу испред кафане на углу улице, од армиранобетоских 

ребара, са застакљеним дијелом између. Била је пројектована 

као конзола (а не са стубовима на крају), али пр иликом 

скидања оплате, примијетили су да се појављују пукотине код 

ослонца, због великог распона конзоле и поддимензионисања 

профила над ослонцем, те су постављени стубови на крају. 

Урош се сјећа како је, након Вујадинове емиграције, као 

„одмазда“, уклоњено његово име – пројектанта на натпису плоче 

код улаза у Хотел. Слова Вујадиновог имена нијесу била укле- 

61

сана, него истурена, што је властима пружило могућност, која је 

искоришћена, да се лако скину. 

Код постављања натписа није се рачунало на његово 

уклањање, али јесте на другу „штету“, када се чувени инжењер 

Велиша Поповић (каза ми његов син Павле) пошалио говорећи 

Вујадину: „Зашто си плочу са натписом тако ниско поставио, да 

пас уз њу ногу дигне?“. Није се рачунало да ће наићи други да 

дигну, не ногу, но руку прво на натпис, а потом и на сам Хотел. 

Велиша Поповић, грађевински инжењер, био је надзорни 

орган на Хотелу, иначе познат и као пројектант, посебно (са својим 

грађевинским предузећем) извођач бројних објеката у граду. 

Изводио је и Биоскоп „Култура“, тада Соколски дом, арх. Перише 

Вукотића, започет на Ђурђевдан 1937. Послије извјесног времена, 

дворана за фолклор Соколског друштва, преуређена је у 

кино-дворану. Августа 2011. градоначелник Миомир Мугоша 

порушио је комплетан објекат у склопу његове шире акције затирања 

насљеђа наше културе, гдје су поред Хотела „Црна Гора“ 

и Кина „Култура“, страдали и Хотел „Подгорица, Споменик 

„Купачица“, Основна школа „Максим Горки“, Капела „Чепурци“, 

Купалиште „Бања“ и многи други. 

Велиша Поповић, Периша Вукотић и Ђоле Шошкић били 

су и наставници првој генерацији ученика Средње техничке 

школе у Црној Гори. Велиша и Периша, као пројектанти архитектонских 

дјела заступљени су у мојој књизи „50 неимара Црне 

Горе“, 2008, а налазе се и у Лексикону неимара, 2008. у издању 

Грађевинске књиге из Београда, гдје су и једнако познати њихови 

синови Павле Поповић и Вукота–Тупа Вукотић. 

Имао сам част да 1968. године чланови комисије за избор 

најбољег пројекта за Основну школу „Марко Миљанов“ на Конику, 

Подгорица (гдје је изабран мој пројекат) буду Велиша, Периша 

и Ђоле, посљедњи пут да су на истом послу. 

62

За Соколски дом 

Пројектант: Периша Вукотић 

Извођач: Велиша Поповић 

Други с лијева Велиша Поповић, члан 

фолклорне секције Соколског друштва 

Говорећи о средњошколском образовању у грађевинарству, 

иде се даље. Наставак је у још нижој школској спреми: 

шеф градилишта Хотела „Црна Гора“ у фази грубих грађевинских 

радова од 1947. до 1950. био је веома способни Димитрије 

Миленковић, дошао из Србије, који није имао завршену средњу 

школу – није био техничар, за чије се име вежу и други сложени 

и одговорни послови на осталим објектима у Црној Гори. Имао 

је овлашћење „руководилац градње“ као виши грађевински пословођа. 

Радове на Хотелу, послије двогодишњег прекида, окончао 

је 1952–53. Блажо Белада, такође виши грађевински пословођа 

и „руководилац градње“. 

На Архитектонском факултету у Београду школске 

1960/61. професор Петар Крстић учио нас је како да разликујемо 

„прави“ мермер од „вјештачког“ (штуко мермера) , који је примијењен 

и на овом Хотелу. Говорио нам је да на њега наслонимо 

руку, те да је само „прави“ мермер хладан. Овдје, били су лако 

препознати прави стручњаци Димитрије, Блажо, Момчило, 

Урош... и други, чији су радови до данас опстали, да су се код 

рушења Хотела „Црна Гора“ знатно опирали тешким грађевинским 

машинама. 

63

* 

Годинама не стари знање „кад је добро озидано“, но добија 

на квалитету као старо вино... Погрешно је брзо закључити 

да и много млађи – у позним годинама нема шта да понуде младим 

и полетним, још кад су, као овдје, само са средњом школом 

– грађевински техничари, код бројних магистара, доктора наука, 

академика. Заинтересованост и пракса (учење уз рад) пр есудни 

су – доминирају над често неефикасном школом удаљени од 

квалитетне праксе. Много је примјера у историји људског рода 

грађевина још увијек првих на листи свјетских чуда. А новије, из 

периода градње овог Хотела – Ле Корбизје није студирао архитектуру, 

а са Рајтом највећи су архитекти свих времена. 

Остаје још да се одговори: да ли је много имати 90 година, 

чему то шкоди? Управо Рајт је у тој години живота створио 

једно од најбољих својих дјела Гугенхајмов музеј у Њујорку. 

Како су се и гдје одмах послије Другог свјетског рата школовали 

први кадрови за грађевинарство. Архитекти и грађевински 

инжењери, као и сви други високошколског образовања понајвише 

студирали су у Београду и Загребу. А први грађевински техничари, 

као овдје Урош Вукотић и Момо Радовић школовани су: 

Школске 1945/46. године Момо је уписао Савезну средње 

техничку школу у Загребу, гдје је послат од државе, јер техничке 

школе није било у Црној Гори. А прва таква школа у Црној Гори 

– Државна средња техничка школа формирана је на Цетињу само 

два мјесеца након Момовог одласка у Загреб. Урош се потом преписао 

у Техничку. За идући – други разред школске 1946/47. та 

Техничка школа пресељена је у Подгорицу, гдје и Урош прелази. 

Постојала је разлика гдје ко може да ради по окончању 

школовања, због државног распореда кадрова. Момо Радовић 

био је по преузетој обавези послат у Београд у Савезно министарство 

електропривреде. 

Према упису прве генерације у Техничку школу послије 

Другог свјетског рата, Урош и Момо тако били су први у Црној 

Гори на средини XX вијека, а Момо први на почетку XXI вијека 

64

– са књигом о равним крововима. 

Хотел „Црна Гора“, који је у свему био без примједби, 

пун је одговор на сва претходна питања, поготову на данашњу 

појединачну и инситуционалну високу свијест са чудном и тужном 

резултантом. 

У вријеме кад им се руше објекти које су градили, сачувајмо 

од заборава – и на окупу – имена прве генерације црногорских 

техничара истовремено уписаних школске 1946/47. у средње 

техничке школе на Цетињу и Загребу. На Цетињу су уписани: 

Банићевић Г. Ђорђе, Вукотић С. Урош, Јововић М. Димитрије, 

Марић А. Стеван, Милошевић Н. Блажо, Рајовић А. Данило, 

Станић И. Веселин, Шамшал В. Обрад. У Загребу су уписани: 

Ракчевић Мирко, Божовић Јаков, Лаковић Војислав из Подгорице; 

Брајовић Радован, Калуђеровић Раде, Мраковић Миливоје, 

Радуловић Миладин, Ђурановић Драгомир, Радовић Момчило из 

Даниловграда; Зечевић Миливоје, Ђукић Слободан из Берана; 

Ђуровић Неђељко, Иванишевић Љубо, Шоћ Душан, Бећир Бато 

из Цетиња; Кривокапић Веско, Оташевић Веселин из Никшића; 

Канкараш Вукота из Пљеваља; Газивода Михаило из Улциња; 

Тошић Божидар, Дуловић Божо из Бијелог Поља; Бојић Драго из 

Колашина; Вуковић Миливоје, Костић Душан из Херцег Новог; 

Шобић Жарко из Шавника; Марјановић Драгољуб из Мојковца. 

* 

Уопште, а посебно на позицијама важних одлучивања, кад 

достигнемо стручну оспособљеност и спремност(!) које смо имали 

средином XX вијека, кад тај ниво постигну и задужене институције, 

кад, по овоме, многи престану да ћуте (ако имају шта да 

кажу) – толико корисника државне апанаже међу: академицима, 

добитницима Тринаестојулске награде, професорима универзитета, 

тада ће сви да подрже очување насљеђа културе, бар да се 

негдје у Подгорици на углу двије улице изгради нови-стари Хотел 

„Црна Гора“, да живи премјештен као и Пивски манастир, ако 

то дозволе они што су се борили да му се траг затре. 

65

66

РУШЕЊЕ ОБИЉЕЖЈА ПОДГОРИЦЕ 

Хотела „Црна Гора“ 

67

„Дан“, 20.5.2001. 

68

Овај Апел објавили су новембра 2010. 

дневни листови „ДАН“ и „VIJESTI“, Подгорица 

и часопис ,,АРХИТЕКТУРА“, Београд 

Апел је испред пет струковних организација: 

– Инжењерске коморе Црне Горе 

– Савеза архитеката Црне Горе, 

– Удружења архитеката „Архитектонски форум“, 

– Коморе архитеката Црне Горе и посебно 

– 11 инжењера архитектуре и грађевинарства 

69

70

71

Лако бисмо стално низ брдо 

кад за то не бисмо морали 

да се пењемо 

Добро је што пузимо 

да не трчимо за ђаволом 

Сваки мајмун ризикује 

силазећи са дрвета 

да постане човјек 

Умјесто бургијања, 

да су бушили, 

давно би дошли до нафте 

72

„Vijesti“, 17.2.2011. 

73

74

75

76

„Vijesti“, 12.4.2011. 

Ако ће човјек да постане човјек, 

још једном мора да сиђе са дрвета 

Тројанци су страдали 

од дрвеног коња, 

а ми од дрвених јахача 

Кад се мерцедес заглиби 

и коњ може добити шансу 

да га извуче 

Више смо вјеровали у оно 

што вођа вјерује 

да ми вјерујемо 

77

„Архитектура“ бр. 159 – 160, Београд, март–април 2011. 

78

GROUPEMENT « INDEX d’ OR » des ARCHITECTES de MONTÉNÉGRO 

ATTRIBUE 

La RECONNAISSANCE 

« PEBMAU » 

À la « BANQUE EUROPÉENNE de DÉVELOPPEMENT 

et de la RECONSTRUCTION » 

Aux MINISTÈRES de MONTÉNÉGRO : 

» MINISTÈRE du DÉVELOPPEMENT DURABLE et du TOURISME « 

« MINISTÈRE de la CULTURE » 

À l’ « ACADEMIE des SCIENCES et des ARTS » 

À l’ « UNIVESITÉ de MONTÉNÉGRO » 

Ceux-là contribuant par activité , ou l’ inactivité - à la formation 

de l’ Idée qu’ on établisse le 11 avril 2011 comme 

le JOUR MONDIALdes » Cannibalistes de la Culture en architecture » : 

»1«: - À la «BANQUE EUROPÉENNE de DÉVELOPPEMENT et de 

la RECONSTRUCTION» - pour avoir ce jour signé à Podgorica 

le Contrat d’ investissement de 23,9millions euros et , - au lieu du 

Développement , - la destruction du premier et le plus important Hôtel » 

CRNA GORA « à Podgorica - l’ œuvre de Vujadin Popovic et, - avec le 

même effet pour nos 600.000 monténégrins, - comme la démolitions de la 

» Statue de la Liberté » à New York . 

« 2 » : - Au » Ministère de développement durable et du Tourisme « 

le quel ,par la présence ce jour de son Ministre, a accentué l’ acte de 

la signature de la Capitulation de la Culture monténégrine à fin de la 

création ici d’une »Colonie culturelle« sous la botte d’ empire 

Hilton hôtels. 

79

»3« : - Au « MINISTÈRE de la CULTURE « déplacé à Cetinje , 

- ne pouvant pas voir tous ca - de si loin … 

»4» : - À l’ « ACADÉMIE des SCIENCES et des ARTS » et à l’ « UNIVESITÉ 

de MONTÉNÉGRO » leur sagesse étant prouvé 

par le mutisme et, ensuite, ils vont tout présenter scientifiquement… 

»5» : - Particulièrement à toutes nos institutions ayant contribué de la 

manière similaire à la destruction intérieure d’ œuvre la plus reconnue de 

la Région - l’ hôtel »Podgorica» à Podgorica – l’ œuvre de Svetlana 

Kana Radevic qui nous a présenté à la »Biennale de Venise» et dix jours 

après le retour de ce Biennale elles accédant à sa destruction…Les oies 

ont sauvé Rome et les Romains ont fêtés ça par les oies rôties. 

Si à Monténégro n’ appartienne pas d’être équitablement 

reçu dans dessociétés libres, il lui appartient par son disproportionnel 

dommage d’héritage culturel l’ «Honneur» que le JOUR mondial des 

»Cannibales de la Culture» concerne le 11 avril 2011car , si lui n’est pas 

important, la « BANQUE EUROPÉENNE de DÉVELOPPEMENT et de 

la RECONSTRUCTION » l’ est - étant ici, comme les institutions 

concernées, dans le rôle du »Cannibale» d’une Culture. 

Cette malheur (et bien d’ autres similaires) est la suite de la destruction 

au sommet de Lovcen d’ Église Saint Pierre de Cetinje et , en son sein du 

Tombeau de Njegos - l’ un des plus grands poètes des Slaves – a fin que 

qu’on réalise à sa place un ouvrage (dit Mausolée) comme permanente 

exposition des sculptures de Mestrovic - en transportant Njegos dans la 

cave et , en plus, - » CANU « qui remplace sur son sceaux l’ Église - par 

cet édifice sacrilège. 

Avec cette »Reconnaissance« ira un prix sans limite - selon les méritesdes 

primés que les citoyens créditeront bénévolement. 

Podgorica , le 11.04.2011 

GROUPEMENT « INDEX d’ OR » des ARCHITECTES 

Président Andrija Markus, architecte 

80

ИСТАКНУТИ СТВАРАОЦИ 

О УНИШТАВАЊУ НАСЉЕЂА ЦРНОГОРСКЕ КУЛТУРЕ 

са посебним освртом на велико дјело Вујадина Поповића, 

Хотел „Црна Гора“ у Подгорици 

Доље представљена изјашњења дата су по замолници 

Андрије Маркуша, на што су се сви радо одазвали 

(Поређано по времену достављања) 

Ко су ти пројектанти и урбанисти који раде измјене и 

допуне детаљних урбанистичких планова и тиме девастирају капиталне 

вриједности? А ко су налогодавци? Ко су ти анонимуси 

и фантомски бирои и њихова представништва којима је заједничко 

непознавање амбијента, неслушност и апсолутна послушност? 

Сви смо ми као студенти, а касније као пројектанти, имали 

пред очима, као савршену матрицу, овај прототип хотелске 

архитектуре. Данас то неко хоће некаквим одлукама, измјенама 

и допунама планова да уништи, унакази, сруши... 

И много година касније са страхопоштовањем откривали 

смо његове раскошне садржаје, од прелијепог улазног хола, рецепције, 

отменог ресторана, градске кафане, интимне терасе до 

ноћног бара са врхунским ентеријерским рјешењима. Имао је 

наш хотел нечег отменог, свечаног, луксузног, несвакидашњег. 

Имао је најљепше салоне: плави, зелени, жути, и ловачки салон, 

који су протоком времена постали дио нас, јер су били свједоци 

наших прослава, свадби, матурских прослава, свечаних академија, 

подгоричких вечери, научних скупова, додјела друштвених 

признања, изложби, излагања... 

Сваки кутак Хотела имао је сталне госте, који су срасли 

са њим и постали дио њега.. Чувени аперитив-бар „Шатор“, са 

легендарним келнерима Фиком, Шеком, Гојком Шаповим имао 

81

је широку лепезу гостију... 

О свему томе данас се прича и препричава. 

Е, то је тај наш хотел, који је годинама симбол и центар 

живота града, који је чак преузео примат чувеној Сахат-кули и 

Старој вароши, чију су судбину пророчански зепечатили стихови: 

„Стара варош да те Бог убије“, коју није убио Бог, него људи незнањем, 

небригом и недостатком саосјећања и љубави према граду. 

Како другачије објаснити овај галиматијас, ову апокалипсу 

перманентног уништавања свега онога што су вриједности 

и обиљежје града. 

Арх. Предраг Мишко Дмитровић, Подгорица 

Тиче се наше судбине. Елементарно, ту су помијешани 

општи и парцијални – лични интереси. То је тежак камен спотицања, 

тешка препрека. Тиче се образовања од вртића, од колијевке. 

За све је потребна љубав. Ми морамо да волимо своју кућу, 

прозор, врата – улицу. Без љубави нема напретка људског 

рода... Друштвени услови веома су тешки, јер је запуштен јавни 

интерес. Профит немилосрдно све меље. А ми требало би да нађемо 

начин да искористимо тај профит. Ту је потребна наша 

вјештина. 

Арх. Слободан Драговић, предсједник Удружења 

архитеката „Архитектонски форум“, Подгорица 

Случајност је, или судбина, да архитекта Вујадин Поповић 

добије прилику да потцрта и ојача „нулту“ тачку Подгорице 

са двије реализације архитектонских објеката у периоду 1948- 

1953. године. Ради се о Хотелу „Црна Цора“ и објекту „Пошта 

бр.1“. Својом архитектоником и габаритима, а квалитетом архитектуре 

прије свега, ови објекти представљају и „сфинге“ Улице 

Слободе. Коинциденција је да су то и први објекти „савремене“ 

82

или стилски означено „модерне“ архитектуре. Уз ова два објекта, 

готово је невјероватно да се толико квалитетних елемената 

нашло на једном мјесту, на тој, за Подгорицу „магичној“ раскрсници... 

Својом одавно стеченом харизмом култног мјеста, историчношћу, 

овај хотел представља једну од „градских икона“... 

Визионарски је поставио Булевар Петра Првог, који под правим 

углом сијече Улица слободе, што представља суштинску структуралну 

шему на којој ће Подгорица почивати и у далекој будућности... 

Лако посезање за крампом и мацом представља само 

континуирану допуну слике старе Дукље на којој су се, донедавно, 

за капителе римских стубова везале краве. Морамо се запитати: 

да ли је на том локалитету љепота заиста била дарована 

онима којима, изгледа, није суђена?... Прије бих рекао да се ради 

о једном дубљем феномену, који се зове недостатак самопоштовања, 

а он се манифестује кроз игнорантски однос према 

свему што је наслијеђена вриједност. 

Доцент др арх. Рифат Алихоџић, предсједник Савеза 

архитеката Црне Горе 

Одајмо поштовање великом дјелу Вујадина Поповића. 

Не сакатимо га. Не дирајмо у кругове овог архитекте, који кроз 

своја дјела створи легенду о Подгорици, срдачној, осунчаној, 

огријаној испод бедема Црне Горе... Хотел „Црна Гора“ и друга 

његова дјела урањају у наше лично, и не само наше; овај простор 

је оставштина генерација што се поистовјећују и идентификују 

са оним што Подгорицу чини једном од првих урбаних насеобина 

у Црној Гори. Негирати овакав простор, мијењати његов изглед 

исто је што и мијењати колективно искуство, мијењати традицију 

једног начина живота, једног народа. А ко себи може дати 

толико право?... Позивам на очување печата Подгорице и 

ауторског права, на његово лично уграђено у наше заједничко. 

83

Позивам на чување и очување тога. А све ми се чини, све је више 

то јуначки чин у данашњем времену... 

Разумијем процесе промјена који су нужни. Али не разумијем, 

а камоли прихватам захтјеве за насилном промјеном 

објеката који се прилагођавају сваком времену и дају посебну 

драж, управо својом способношћу – карактером за адаптације. 

Они пркосе изазовима времена и промјенама вриједности. Они 

освјешћују појединца, они носе дубину традиције, али и смјернице 

за даљи развој... 

Највећу кривицу за оно што се нама дешава, управо ми 

сносимо. Ми смо кривци свега тога, јер се нијесмо изборили да 

позиционирамо струку онамо гдје јој је мјесто, водећи рачуна о 

личном интересу, а не интересу струке и друштва. 

Арх. Љубомир Стјепчевић, предсједник Инжењерске 

коморе Црне Горе 

Што се тиче ауторских права, наша регулатива није довољно 

препознала архитектонска дјела, зато се према њима овако 

и односимо... Струковна ревизија планског документа није 

прописана законом, тако да то пролази мимо струке. Имамо ту 

још једну ствар, која се прожима кроз сваки закон од 1990. године. 

Сваки закон, па и овај, каже да се плански документ доноси 

под одређеним условима, и мијења се по истим условима по којим 

је донијет. Међутим, то се не поштује. Увијек су ту неке тачкасте 

измјене за одређеног инвеститора, за одређену локацију. 

То траје од 1990. године. Да ли је то Секретаријат за законодавство 

дао неко мишљење у одређеном тренутку или потреби за 

појединим објектом у одређеном политичком тренутку? И то је 

постала пракса. И ми данас имамо више измјена и допуна генералних 

планова, више измјена и допуна детаљних планова на 

начин тачкастих измјена. Јер то мање кошта инвеститора да не 

мијења генералне и детаљне планове. 

84

Морам да констатујем да смо сви ми, односно појединци 

извршиоци таквих послова. Уколико се не би нашао домаћи архитекта 

извршилац таквих послова, онда се он налази врло лако, 

што је пракса, из редова страних архитеката, страних привредних 

друштава, који су привилеговани у односу на домицилне архитекте. 

Инжењерска комора покренула је иницијативу код 

Уставног суда за оцјену уставности и законитости члана 136. Закона 

који је у привилегован положај ставио страно привредно 

друштво у односу на домаће. 

Арх. Перо Вукчевић, предсједник Коморе архитеката 

Црне Горе 

Илустроваћу како ће да изгледа послије скрнављења капитално 

дјело Вујадина Поповића Хотел „Црна Гора“. Упоредићу 

то са замишљеном измјеном лика Вујадина Поповића – измјеном 

на његовој слици. То је као да на Вујадинову главу ставимо 

Ајнштајнову фризуру, Марксову браду, зулуфе архитекте 

Николе Дракића (који је направио план рушења), а изнад Вуј а- 

диновог чела пропланак архитекте Ратимира Раца Мугоше, који 

је као предсједник комисије потписао Дракићево рјешење. 

На научном скупу о заштити Вујадиновог дјела 

16.2.2011, архитекти су говорили о архитектури, а боље је могло 

бити, рекао сам тада, да о томе говоре љекари. У свијету, често 

су архитекти предсједници града, који га по професији у многим 

елементима простора и садржаја креирају. А у Подгорици су дуго 

била два љекара – један предсједник града, а други предсједник 

скупштине. Тога дана кад је одржаван скуп, један од тих 

љекара својевољно помјерио је мјесто одржавања скупа, који је 

био унапријед договорен, умјесто на спрату те зграде да је у подруму. 

А могао је, упознат са временом и мјестом одржавања, 

умјесто да баш тада организује своју конференцију за штампу, 

85

да дође на скуп да види што говоре архитекти о граду са којим је 

он задужен, архитекти који су том граду дали душу, претежно са 

по 50 година су струци. 

Недовољни смо сами себи, с обзиром да у нашим редовима 

имамо људе који сервисирају те ствари. У извјештајима и 

пројектима скрнављења дјела Вујадина Поповића и Илије Шћепановића, 

нема једне ријечи о њиховој вриједности. За колегу 

Николу Дракића не постоји Вујадин Поповић, за колегу Ратимира 

Мугошу не постоји Вујадин Поповић, самим тим што су потписали 

промјену објекта и по ширини, и по дужини, и по висини. 

Значи, потпуно се брише Вујадин Поповић. 

Арх. Андрија Маркуш, извршни директор „Архитектонског 

форума“, Подгорица 

Кадрови, фабриковани посљедњих тридесетак година, 

ускраћени су за добар дио опште културе и општег образовања. 

Неријетко су без довољно стручног знања. Етику не помињем, 

јер и највећи стручњаци због халапљивости знају да поклекну. 

Васпитање и образовање не иду обавезно под руку. Дегутантно 

је да наводим неке демократске благодети: страначко запошљавање 

и сл. 

Од памтивијека се зна да нема зида кога неће прескочити 

магарац са товаром злата, Али, шта је са струком? Традицијом? 

Поштовањем самога себе? 

Убијеђен сам да ипак гро грешака произлази из недовољног 

образовања, које би требало да обухвати не само појединца 

но читаво друштво. Јер, појединац сам или уз помоћ малобројних 

„занесењака“ не може ништа битно да уради. Ваља се 

борити и очекивати да ће доћи вријеме, што ми рече један зидар, 

када ће се знати ко држи висак а ко малтерише. 

Арх. Живко Јањић, Херцег Нови 

86

Друштва чије се функционисање темељи на тржишту, 

вриједност културних добара утврђују се на берзи. И на том 

вредносном суду, неприкосновени арбитри су снобизам и профит. 

Овдје је све подређено незајажљивом интересу тајкуна: од 

музике и поезије, до архитектуре и екологије, од поетике до етике, 

све је стављено у службу профита. 

Чини ми се да је од свих облика насљеђа културе – духовног 

и материјалног у најгорем положају архитектонско. Књиге, 

рукописи поезије или музичке партитуре могу преживјети 

страшно доба и у фиокама, слике у подрумима и на таванима, 

скулптуре чак и у земљи и у води (зависно од материјала у којем 

су урађене). Но, грађевине, архитектонска дјела која једном буду 

порушена или унакажена коначно и умиру. 

Момир Марковић, књижевник, Подгорица 

Људи који знају да читају архитектуру и те како цијене 

заоставштину насљеђа модерног покрета у Црној Гори. Јако им 

је жао што се са неким објектима десило то што се десило. Међутим, 

институционални начин дјеловања, у смислу заштите 

објеката није довољно оштар. У Подгорици је гро квалитетних 

објеката савремене архитектуре коју би требало заштитити. Програмски 

задатак за просторни план, гдје учествује и свјетска 

банка, садржи смјернице да би квалитетне објекте из насљеђа 

модерне требало заштитити. 

Арх. Александар Ашанин, Подгорица 

Веома сам разочаран које су сада вриједности на дјелу. 

Како наша струка доживљава срозавање. Карактеристика свих тих 

планова је највећи атак на насљеђе. Да не говоримо о Старој вароши 

у Подгорици, но и о Новој вароши. Људи који то раде немају 

никакве креативности. Грађани су затечени шта се дешава. 

87

Градови који немају годове прошлости, садашњости, како 

могу да развијају неку будућу успоредбу? 

У Европи, гдје сам краће живио, са великом пажњом посматрају 

насљеђе. И најмања меморија чува се и рестаурира. Овдје 

је ђон – хаос, без емоција према својим градовима. Људи који 

то раде немају љубави према свом граду. Они као да нијесу видјели 

градове. За архитектуру мора много да се путује и студира. 

А тек за урбанизам, која је дисциплина високог научног спектра. 

Ко су људи који сада постају креатори, а уништавају нам 

матрицу, плодове живота? 

Овдје је на дјелу агресивни урбанизам... Тотално разочарење. 

Ово је крај. Вријеме је да се стане на пут овим узурпантима, 

који нам уништавају меморију. 

Арх. Павле Поповић, Подгорица 

Требало би да имамо моралну обавезу према колегама 

којих више нема и према историјату овог града. 

Шта има да се сачува ако не пар ових објеката. 

Са Вујадином Поповићем сам радио два-три мјесеца у 

истој канцеларији док се градио Хотел „Црне Гора“, што ме још 

више обавезује. 

Нека на морал служи тим и таквим што не поштују традицију. 

Данило Дедић, дипл. инж, Подгорица 

Згрожен сам бахатошћу, примитивизмом, умном бедом, 

алапљивошћу и свеколиким одсуством морала и елементарне 

етике. 

Не могу да верујем да је пословично црногорско поштовање 

традиције сатрто похлепом појединаца, њиховом бруталном 

жељом за доказивањем сопствене моћи, на рачун уништа- 

88

вања културних, историјских, духовних вредности. 

Са алармантним нонсенсима сусрећемо се са тиме и у Србији, 

где најзначајније културне установе чаме у пропадању 

(оронули Вуков и Доситејев музеј, склон рушењу у који годинама 

није безбедно ући и Народни музеј, који затворен годинама 

чами, док се великодостојници власти нагађају о неопходним 

поправкама, санацијама и обнављању, па онда Народна библиотека 

Србије и тако даље. 

Кад је у Србији министар животне средине, рударства и 

просторног планирања (уз погубно мешање у послове грађев и- 

нарства уопште) један лекар-ортопед (истини за вољу – партијски 

послушник), шта онда овај народ може да очекује? 

Свестраном подршком да уроди плодом, придружујем се 

Апелу за очување насљеђа културе. 

Арх. Петар Хаџи-Видановић, Београд 

АКТИВУ АРХИТЕКАТА 

„ЗЛАТНИ ИНДЕКС“ 

ПОДГОРИЦА 

Драге колеге, 

После уништавања хотела ПОДГОРИЦА арх. Светлане 

Радевић, једног од истинских архитектонских ремек-дела у 

СФРЈ, дознао сам да је још један изузетан међаш у културној 

историји Црне Горе дошао под удар рушилачке руке – Хотел 

ЦРНА ГОРА у Подгорици. 

Ово дело архитекте Вујадина Поповића највишим креативним 

вредностима одсликава време зреле Модерне и може да 

се стави у равноправан ред са објектима сличне врсте на широком 

интернационалном плану. Посебну вредност овом делу даје 

89

чињеница да је Поповић у раду на реализацији свог пројекта 

имао сарадничко учешће једног од великана српске архитектуре 

– Драгише Брашована. 

У нади да ће ваша борба за очување националне културне 

баштине уродити плодом и да ће дело архитекте Вујадина Поповића 

остати као драгоцени трајни споменик културе и, истовремено, 

као инспиративни узор будућим подгоричким градитељима, 

срдачно вас поздрављам. 

Арх. Милорад Х. Јевтић, 

У Београду, 19. априла 2011. 

У Енглеској, у којој делујем као архитекта већ, ево, 44 

године, старина је светиња. Поједини делови града се означују 

као споменици од значаја за енглеску баштину и ниједан ексер 

се не може забити, нити извадити без дозволе локалних власти, а 

камоли срушити или нешто ново надоградити. У одлучивању 

суделује, поред планера и шеф групе за конзервацију који заступа 

интересе такозваног English Heritege-a. 

Улази се у такве ситнице да се мери ширина спојнице у 

зиду од опеке, чак и боја малтера. У процесу за добијање дозволе 

на објекту старом 200 година, шеф групе за конзервацију ми 

је скренуо пажњу, да свако одступање од димензија унутар и ван 

објекта може да се заврши судским процесом, у којем пројектант 

или извођач може да буде осуђен на затворску казну, ако се докаже 

да је свесно или несвесно реконструисао објекат који се 

разликује од аутентичних размера истог. 

Арх. Добривоје Влајчић, члан Краљевског института 

британских архитеката – RIBA, од 1974. године, Лондон 

90

Sa iskustvom u birou, gdje su projektovani hoteli "Hilton" 

i "Sheraton" 

Rušenje dostojanstva, 

Kada je pre više od 30 godina srušena kapela na vrhu Lovćena, 

koja je čuvala seni i zaveštanje velikog pesnika i vladike, srušen je i 

grb Crne Gore. Izgledalo je da je cunamiju u kulturi kraj i da je došlo 

vreme vladavine zakona i zaštite nasledja kulture. 

Sada je u Podgorici, i ne samo u Podgorici, došlo na red rušenje 

vrednog graditeljskog nasleđa - Hotela "Crna Gora" i Hotela 

"Podgorica". Hotel "Podgorica" je samo 10-tak dana pre odluke o rušenju, 

predstavljao Crnu Goru na Bijenalu u Veneciji. Ko može znati 

da li će se rušitelji zaustaviti podizanjem Hilton-a, Sheraton-a, Mac- 

Donald-sa..., ili će poželeti nova i pogubnija rušenja? 

Na kraju, ko je u stanju da se suprotstavi moćnim bankama, koje 

u svome imenu nose, naizgled nevinu i humanu odrednicu - RAZ- 

VOJ? 

.... 

Čudno je da se ruše hoteli koji nose imena države i glavnog 

grada, pa se rušenjem dovodi u pitanje i imidz države. To su hoteli 

najviših kategorija, uradjeni od izabranih arhitekata, imaju arhitektonsku, 

istorijsku i emotivnu vrednost... 

Za informaciju radio sam u New York-u u firmi "WBTL architects", 

gde smo projektovali hotele "Hilton" i "Sheraton" po celom 

svetu, pa znam šta ce biti podignuto u vašem glavnom gradu. Ali isto 

tako znam koliko mnogo će biti izgubljeno, zato i dajem podršku i 

moj ljudski i profesionalni protest. 

Arh. Vlada Simović, 46 Monroe street, Honeoye Falls, 

NY 14472, USA 

Штета је да љепота нестане. 

Хотел „Црна Гора“ љепоту садржи у успоменама. 

Његов нестанак је недопустив. 

Академик Жарко Ђуровић, пјесник 

91

92

За дивно здање Хотел „Црна Гора“ везао сам читав живот. 

Ту сам провео најрадосније дане. 

Обишао сам пола свијета као научни радник из области 

рибарства, али тако лијеп објекат нигдје нијесам видио, или сам 

то пристрастан као Подгоричанин. 

Вијест о његовом рушењу доживљавам веома трагично. 

Др Ђорђије Дрецун 

Одавно је требало за Подгорицу посебно издвојити објекте 

за заштиту који чине њен идентитет, а нарочито оне који су 

изградњом означили живот Подгорице послије рата, на темељима 

порушеног града. 

Хусеин Тузовић, публициста 

Срушити Хотел „Црна Гора“, значило би за сваког Подгоричанина 

ампутирање његовог памћења и младости коју је имао. 

Девастирана је и зграда подгоричке Гимназије. 

Хотел „Црна Гора“ наметнуо се ондашњим житељима као 

невиђено естетско и функционално рјешење, што је остало до 

данас. 

Веселин Ракчевић, пјесник 

Култура је етерична ствар – дар од Бога! и тешко се да 

измјерити банкарским аршинима, а наши градски оци очито више 

цијене оно што је лако опипљиво и што има највећу цијену 

на свјетској економској берзи. Њих не занима ни поезија, ни музика, 

ни сликарство, ни архитектура, већ начин како се најлак- 

93

шим путем могу домоћи општих културних и материјалних добара. 

За остваривање тог свог циља спремни су све да девастирају 

и баце под ноге, чинећи то наводно „из виших интереса“, што 

ових дана и чине, покушавајући да из историје града Подгорице 

и његове архитектуре избришу два значајна споменика културе: 

Хотел „Црна Гора“ и Кино „Култура“. 

Миодраг Трипковић, пјесник 

Будући да се свим нечастивим силама трудите да срушите 

етику Црне Горе, што махом и успијевате – срушити Хотел 

„Црна Гора“, и то је дио ваших нечастивих послова. 

Ранко Јововић, пјесник 

Овај подухват ме инспирише на нову причу о неимарима и 

реконструкцијама, да не кажем рушитељима. Својом архитектуром 

Хотел „Црна Гора“ и данас дјелује модерно. Сасвим се 

уклапа и у оно још модерније, које се јавља у дијелу града преко 

Мораче. И са њим чини сасвим прихватљиву урбану цјелину. Не 

мислим, дакле, да су међусобно супротстављени. Подгорица има 

доста разлога да задржи стари Хотел „Црна Гора“ и још више 

простора да направи нови хотел већих димензија. Ја сам за 

градњу, а нијесам за рушење макар то била само надоградња. Да 

нам се не понови још један сумрак Ловћена – како је наш велики 

сликар доживио уклањање Његошеве капеле и градњу Мештровићевог 

маузолеја на Ловћену. 

Академик др Зоран Лакић 

Приредио Андрија Маркуш 

Подгорица, април 2011. 

94

УНИШТЕНА ДЈЕЛА, 

КАО И ПРИПРЕМЉЕНА ЗА ТО 

На свим овим случајевима, у одбрани био је ангажован 

Архитектонски форум 

По сразмјери садашњих рушења, према 660 хиљада становника 

ове државе, вјероватно да таквог случаја нигдје нема. 

Ово може да се упореди само за канибализмом једне врсте 

ајкула, којој у мајчиној утроби нерођене ајкуле поједу једне 

друге, да је од неких порођен само костур. 

У Црној Гори нема ни костура. Дивљом, а подржаном 

градњом приватног крупног грађевинског бизниса, знатно је 

уништена прелијепа обала Јадранског мора, најстарији средњовјековни 

градови унутар својих бедема, спомен-паркови, гдје 

имамо и случај да се насред осовине улице гради објекат приватног 

власништва. 

Мали број вриједних објеката, који су остали након бомбардовања 

у Другом свјетском рату, скоро потпуно нестали су у 

овим посљедњим рушењима. 

Небригом, полази се од тога да је двадесети вијек празни 

ход у култури овог народа. Крупан нерегуларан грађевински бизнис 

препознаје само изузетне локације ових значајних објеката, 

који нестају под истим диригентским палицама из претходних 

братоубилачких ратова. Чак и у свијету познати Мост на Тари, 

проф. Мијата Тројановића нема заштиту, а како би то, кад ни 

култни врх Ловћена није имао заштиту. 

95

Слично списковима нацистичких логора, и овдје по редосљеду 

нестају највреднија дјела архитектуре друге половине XX 

вијека, без којих нема ни помена о историји архитектуре Црне Горе. 

У свим случајевима, казали смо, било је могуће уз њих градити, 

али новонастали богаташи често су људи без потребног школског 

образовања, да би схватили да им вриједност објекта знатно 

расте очувањем постојећег, који је вреднији од свега што ће изградити. 

Нови богаташи су, и то смо казали, често ранији обућари, 

електричари, келнери, амортизер-мајстори и други, који имају 

своје „мајсторе“ у органима управе. У једном тренутку у Подгорици 

била је таква „квалификациона структура“, да су љекари 

били и предсједник града и предсједник Скупштине града. 

Срушена и угрожена дјела: 

– Вујадина Поповића – Хотел „Црна Гора“, Подгорица, 

срушен 2013, у чију су заштиту, као првог и најзначнијег 

представника савремене архитектуре у Црној Гори, 

између осталих, устале пет струковних организација. 

Поводом те, и других заштита организован је научни 

скуп. Аутор В. Поповић и ово његово дјело заступљени 

су у Лексикону неимара, 2008. у издању „Грађевинске 

књиге“, Београд, и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 

2008, А. Маркуша, у издању „ Архитектонског форума“, 

Подгорица. 

– Светлане Кане Радевић – Пословни центар, Подгорица, 

и посебно Хотел „Подгорица“ у Подгорици, који 

је два пута девастиран (2004–2005. и 2015–2017), које 

нас је дјело представљало на Венецијанском бијеналу. 

То је једино дјело у Црног Гори за које је добијана највећа 

награда за архитектуру на Балкану – Савезна 

Борбина награда. То је општепризнато дјело у истори- 

96

ји архитектуре Балкана. Кана Радевић није имала биолошког 

наследника. Себе је видјела само у архитектури. 

А они су, недуго послије њене смрти, пошто је Црну 

Гору тај објекат представљао на Венецијанском бијеналу, 

десет дана по затварању Бијенала, одобрили 

скрнављење тог дјела. Заступљена је у Лексикону неимара, 

2008. у издању „Грађевинске књиге“, Београд, 

и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008, А. Маркуша, 

у издању „ Архитектонског форума“, Подгорица. 

– Вукоте Тупе Вукотића, за којег се може рећи да је 

највећи црногорски архитекта свих времена, што је понајвише 

постигао објектом Лабуд-плажа, Капелом на 

Чепурцима и ДУП-ом Блока 5 у Подгорици, која су сва 

осјетила зуб скрнављења, а за Блок 5 за потпуно уништење 

концепције 2010. израђен је пројекат. В. Вукотић, 

по избору часописа „Архитектуре“, Београд уврштен 

је у 34 класика архитектуре са простора Србије и 

Црне Горе. Заступљен је у Лексикону неимара Србије и 

Црне Горе, 2008. у издању „Грађевинске књиге“, Београд, 

и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008, А. Маркуша, 

у издању „ Архитектонског форума“, Подгорица. 

– Перише Вукотића, који је Вукотин отац, који је снажно 

обиљежио архитектуру ових простора на крају 

прве половине двадесетог вијека. Соколски дом, потом 

назван Дом културе срушен је 2011, против чега су 

грађани масовно протестовали. Заступљен је у Лексикону 

неимара, 2008. у издању „Грађевинске књиге“, 

Београд, и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008, А. 

Маркуша, у издању „Архитектонског форума“, 


97

– Милана Поповића – Основна школа „Максим Горки“, 

Подгорица, која је срушена 2001. Милан је за 51 

годину живота оставио дјела као да је живио 100 година, 

добијајући велика признања. Он је добитник највећег 

броја републичких Борбиних награда – укупно пет. 

Заступљен је у Лексикону неимара, 2008. у издању 

„Грађевинске књиге“, Београд, и у књизи „50 неимара 

Црне Горе“, 2008, А. Маркуша, у издању „Архитектонског 

форума“, Подгорица. 

– Илије Шћепановића – Зграда Републичког завода за 

урбанизам и пројектовање, Подгорица, са израђеним 

пројектом и започетим радовима на доградњи 1999. године, 

што је и сада актуелно; Зграда „Побједе“, планирана 

да се сруши и „искористи“ вриједна локација. Илијино 

име незаобилазно је у историји архитектуре на 

простору Црне Горе, који је био, за разлику од многих, 

јасно препознатљивог израза. Био је активан не само 

као архитекта но и као скулптор и сликар. Заступљен је 

у Лексикону неимара, 2008. у издању „Грађевинске 


2008, А. Маркуша, у издању „Архитектонског форума“, 


– Батрића Мијовића – изузетно дјело Робна кућа, Бар, 

која је незамјенљиви знак препознавања Бара, предвиђена 

је да се рушење, по најави 2006. Заступљен је у 

Лексикону неимара, 2008. у издању „Грађевинске 


2008, А. Маркуша у издању „Архитектонског форума“, 


98

– Ђорђије Мињевића – Зграда биоскопа „18. септембар“, 

Никшић, која је 2006. знатним интервенцијама 

потпуно оскрнављена. Мињевић је пројектованим хотелима 

доминантно обиљежио архитектуру сјеверног 

дијела Црне Горе. Заступљен је у Лексикону неимара, 

2008. у издању „Грађевинске књиге“, Београд, и у 

књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008, А. Маркуша у 

издању „Архитектонског форума“, Подгорица. 

– Владислава Пламенца – Хотел „Авала“, Будва, потпуно 

порушен 2005–2010, а спремају интервенцију и 

на Хотелу „Могрен“. Пламенац је дао посебну боју архитектури 

средњег дијела Црногорског приморја. Он 

је много награђиван и истицан архитекта. Заступљен је 

у Лексикону неимара Србије и Црне Горе, 2008. у издању 

„Грађевинске књиге“, Београд, Подгорица. 

– Миодрага Бевење – Хотел „Галеб“, Улцињ, порушен 

2007, који је био знак препознавања тог града. Заступљен 

је у Лексикону, 2008. у издању „Грађевинске 


2008, А. Маркуша, у издању „Архитектонског форума“, 


– Богдана Несторовића – Техничка школа и Ученички 

дом у Подгорици. Дом ученика потпуно измијењен 

око 1997. Од 1930. до пензионисања био је (па и мени) 

професор Архитектонског факултета у Београду. 

– Душана Лаличића – Спомен-фонтана „Купачица“, 

Подгорица, која је, невјероватно, 2000-е порушена, 

двије године по изградњи, иако је са тим рјешењем 

аутор побиједио на конкурсу. Заступљен је у Лексико- 

99

ну неимара, 2008. у издању „Грађевинске књиге“, Београд, 

и у књизи „50 неимара Црне Горе“, 2008, А. 

Маркуша, у издању „Архитектонског форума“, Подгорица. 

– Слободана Вукајловића – Мотел „Јастреб“, Никшић, 

најбоље његово дјело – најављено да ће да се руши. У 

Никшићу, другом по величини граду у Црној Гори, без 

његовог дјела не може се говорити о архитектури. Он 

је био први доктор наука из области архитектуре у 

Црној Гори, професор Универзитета Црне Горе. Заступљен 

је у Лексикону неимара, 2008. у издању „Грађевинске 

књиге“, Београд, и у књизи „50 неимара Црне 

Горе“, 2008, А. Маркуша, у издању „Архитектонског 


– Радосава Зековића – Зграда политичких организација, 

некад Зграда Владе, који је објекат прва најава црногорске 

постмодерне архитектуре, са којим је побиједио 

на конкурсу најпознатија наша имена. По најновијим 

вијестима које смо добили, врше се припреме за 

уништавање тог дјела. Зековић је био један од наших 

најистакнутијих архитеката у ужем избору за простор 

Црне Горе друге половине двадесетог вијека. Заступљен 

је у Лексикону неимара, 2008. у издању „Грађевинске 

књиге“, Београд, и у књизи „50 неимара Црне 

Горе“, 2008, А. Маркуша, у издању „Архитектонског 


По досадашњим вишегодишњим напорима, не постоје изгледи 

да се ишта може судским путем ријешити, јер су рушитељи 

незаконито подржани од појединих из органа управе, не поштујући 

Закон о ауторским правима, нити међународне догово- 

100

ре, као што је Бернска конвенција. Они руше објекат у току судског 

поступка. У једном случају, судски поступак за заштиту 

ауторског права у архитектури за школски објекат трајао је 24 

године, послије чега Министарство просвјете, које је правоснажно 

изгубило спор, до данас одбило је да спроведе пресуду коју 

је донијела држава којој као министарство припада. 

Подгорица, април 2011, допуњено 2017. 

Обрадио 

Андрија Маркуш, 

Извршни директор Удружења архитеката 

„Архитектонски форум“, Никца од Ровина 1, Подгорица, 

andrijamarkus@t-com.me , 

Тел. 069 422 915 

Дављеник се хватао за друга, 

умјесто за сламку 

Закржљао нам је реп, 

јер су нас вукли за нос 

Ако се претјерано ударамо у главу, 

нећемо имати у шта да се куцнемо 

да кренемо напријед 

Од мајмуна је постао човјек, 

а од човјека неће ништа 

101

102

ПРЕПИСКА 

са Европском банком за обнову и развој EBRD 

од 15.4.2011. до 12.6.2011. 

(1)… 

Evropskoj banci za obnovu i razvoj 

European Bank for Reconstruction and 

Development – EBRD 

Naslov: EBRD: ,,LA RECONNAISSANCE,, 

Od: andrijamarkus 

newbusiness@ebrd.com 

, communications@ebrd.com 

,consultants@ebrd.com 

, environmentandsocial@ebrd.com 

,radonjib@ebrd.com 

Za: 

, visitrequest@ebrd.com 

, hr@ebrd.com ,CSO@ebrd.com 

, economics@ebrd.com 

, porterr@ebrd.com 

,vannedea@ebrd.com 

Datum: 15.04.2011 21:54 

 

jpg ,,PRIZNANJE,, za kanibalizam u kulturi.JPG 

EBRD: La RECONNAISSANCE 

http://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&sr 

cid=ZGVmYXVsdGRvbWFpbnxsZW5qaW5rYW9ocmlzY2FuaW 

58Z3g6MzMyN2NkNGUzZWRiOGI1YQ 

103

(2)… 

Ovo je propratni tekst za glavni materijal dat 

na dolje dva prikazana likna. 

Cirkularno dostavljeno na monoge adrese, pa i 



European Bank for Reconstruction and 

Development – EBRD 

Naslov: E B R D 


newbusiness@ebrd.com 

, communications@ebrd.com 

,consultants@ebrd.com 

, environmentandsocial@ebrd.com 

,radonjib@ebrd.com 

Za: 

, visitrequest@ebrd.com 

, hr@ebrd.com ,CSO@ebrd.com 

, economics@ebrd.com 

, porterr@ebrd.com 

,vannedea@ebrd.com 

Datum: 16.04.2011 07:57 

 

jpg ,,PRIZNANJE,, za kanibalizam u kulturi.JPG 

104

(Dolje-linkovi, Attach - u JPG) 

U VREMENSKOM POGLEDU OVA AKCIJA ŠIROKIH RAZ- 

MJERA VAN GRANICA DRŽAVE (KOJA JE JUČE KRENU- 

LA) POTRAJAĆE, ALI ĆE SIGURNO USPJETI DA SAČU- 

VA NASLJEĐE CRNOGORSKE KULTURE PRED NALETOM 

NEREGULARNOG GRAĐEVINSKOG BIZNISA, JER ĆE U 

PROTIVNOM VEOMA SKUPO KOŠTATI SVE PARTIJE KOJE 

IZA TOG ,,KANIBALIZMA,, STANU, OKREĆUĆI NA SE- 

BE ČITAV SVIJET, KOJI JE SA OVIM DOLJE (NA DVA 

LINKA) VEOMA ELABORIRANO UPOZNAT. NE SAMO DA 

ĆEMO SAČUVATI ONO ŠTO JE OSTALO, NO ĆE MORATI 

DA SE NAPRAVI DUGOROČNI PLAN ZA KREDITIRANJE 

VRAĆANJA U PRVOBITNO STANJE SVEGA DOSAD PORU- 

ŠENOG... DO TADA ĆE OVA AKCIJA DA TRAJE. 

U OVOM MATERIJALU NA VEOMA ČUDAN, ALI NAMETNUT I 

JEDINO JOŠ MOGUĆ NACIN, ,,P R I Z N A NJ E M,, 

POČETO JE ELABORIRANJE, KOJE JE DALEKO OD TOGA 

DA JE ŠALA. 

A SVE MOŽE L A K O DA SE RIJEŠI.... NA 

BRZINU MOŽE SE POSTATI BOGAT, ALI NE I OBRAZO- 

VAN, TE DOSADAŠNJI (BAŠ SA TIM ZAN IMANJIMA) 

OBUĆARI, KELNERI, AMORTIZER-MAJSTORI... NE 

MOGU DA SHVATE DA NA TOM MJESTU MOGU DA GRADE, 

ALI DA NE RUŠE, DOBIJAJUĆI DVIJE VRIJEDNOSTI, 

A NE JEDNU DALEKO ISPOD ONE PRVE...EVROPSKA 

BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ TREBALO BI DA SE AN- 

GAŽUJE NA TOJ OVNOVI, A NE NA RUŠENJU, KAKO JE 

POČELA, POMAŽUCI RUŠENJE...!!! 

1)....APEL ZA POMOC 



58Z3g6NGZkNTdmNWQxNjFiYzgxYQ 

105

2)...KANIBALIZAM U KULTURI.. ,,PRIZNANJE,,(La 

RECONNAISSANCE) I 

OBRAZLOZENJE 



58Z3g6MzMyN2NkNGUzZWRiOGI1YQ 

Arh.Andrija Markuš, 

koji je Izvršni direktor Udruženja arhitekata 

,,Arhitektonski forum,, u Podgorici 

(3)… 

On Wed, 27 Apr 2011 11:07:50 +0200, "Greguric, 

Zlatko" 

wrote: 

Poštovani gdine Andrija Markuš, 

Hvala Vam na pismima od 11., 14. i 16. aprila 

2011. u kojima ste naveli svoju zabrinutost u 

odnosu na projekat Hilton Crna Gora u Podgorici. 

EBRD prepoznaje važnost kulturnog nasljeđa za 

sadašnje i buduće generacije u svom dokumentu 

Ekološka i socijalna politika iz 2008. godine. 

Izvještaj o projektu je potvrdio da je hotel 

izgrađen 1953. godine i djelimično obnovljen 

1980. godine, a klijent je potvrdio da projekat 

nije predmet nikakvog posebnog pravnog 

ograničenja ili ograničenja u smislu očuvanja 

106

u vezi sa kulturnim nasljeđem. Rezultati izvještaja 

o projektu su sumirani u Sažetom pregledu 

projekta (PSD) i mogu se pregledati putem 

sljedećeg linka: 

www.ebrd.com/english/pages/project/psd/2010/41 

881.shtml. 

Koliko smo upoznati klijent je takođe objavio 

Rezime pregleda ekoloških I socijalnih pitanja 

vezano za projekat, u lokalnim novinama 4. februara 

2011. (vidjeti u prilogu). 

S poštovanjem, 

Zlatko Greguric, CFA 

Principal Banker 

European Bank for Reconstruction and Development 

Property & Tourism Team 

Tel: +44 207 338 7265 

Mob: +44 791 271 7417 

E-mail: greguriz@ebrd.com 

107

(4)… 

Naslov: 

Re: Hilton Podgorica - 

Montenegro 


Za: Greguric, Zlatko 

Datum: 27.04.2011 23:25 

-----STVARAOCI DAJU PODRŠKU.doc 

Microsoft Photo Editor - O Rusenju H 

t...pdf 

DVA SU PRILOGA U ATTACH-u 


(European Bank for Reconstruction and Development) 

Cijenjeni gospodine, Zlatko Gregurić, 

CFA, Principal Banker 


Odgovaram na Vaše pismo od 27.04.2011, kojim 

objašnjavate na osnovu čega ste se opredijelili 

da uložite tako velika sredstva (23,9 miliona 

evra) za potpuno uništenje najvrednijeg 

djela iz nasljeđa kulture u arhitekturi XX vijeka 

Crne Gore, to jest Hotela „Crna Gora“ u 

Podgorici, djelo arhitekte Vujadina Popovića, 

da biste na tom mjestu izgradili „Hilton Podgorica”. 

108

Vi se pozivate na projekat vašeg klijenta iz 

Podgorice, na njegove konstatacije da taj 

objekat nije nasljeđe kulture, te da nema 

ograničenja u tom pogledu. Takođe, nikakvog 

značaja nema Rezime Vašeg klijenta, koji pominjete, 

objavljen u lokalnim novinama, o „dobrobiti“ 

kad se objekat poruši. 

Pošto je Vaš klijent vlasnik tog objekta, njegov 

interes, ovakav ili onakav, nije dovoljan, 

bar kod Vas, koji znate kako se utvrđuju vrijednosti 

i prava, preko vaših arhitekata, a i 

po opštem obrazovanju. 

Vi znate da su za to, pored ostalog, mjerodavnije 

ocjene pet najvećih strukovnih organizacija 

iz Crne Gore i jedne i iz Srbije, i to: 

Saveza arhitekata Crne Gore, Podgorica, 

Udruženja arhitekata „Arhitektonski forum“, 

Podgorica, 

Komore arhitekata Crne Gore, Podgorica, 

Inženjerske komore Crne Gore, Podgorica, 

Društva arhitekata Podgorice, Podgorica, 

Asocijacije srpskih arhitekata, Beograd. 

To nije obično nasljeđe kulture, nije sitnica 

da se ne bi vidjela – to nije sporno, to je 

najbolje što imamo, što, pored mnogo čega još, 

potvrđuje zastupljenost tog djela u „Leksikonu 

neimara“, 2008, u izdanju „Gradjevinske 

knjige“, Beograd i u knjizi „50 neimara Crne 

Gore“, 2008, u izdanju „Arhitektonskog foruma“. 

U mojoj dostavi, to sam Vam (preko dva 

109

linka) do detalja elaborirano i sa fotografijama 

predstavio; dodatno i sa izvodima iz Leksikona. 

U odnosu na to, iluzorno je isticati 

autoritet Vašeg klijenta. 

Ovog puta dostavljam Vam, kao dopunu, reagovanja 

stvaralaca iz čitavog svijeta na ovaj čudni 

„kanibalizam“ u kulturi. Među njima su i 

stvaraoci iz vašeg okruženja. Javili su se i 

iz SAD i Engleske, objašnjavajući da kod Vas 

na takvim objektima ekser ne smije da se pomjeri. 

To lijepo opisuje jedan član Kraljevskog 

institute britanskih arhitekata – RIBA. A 

šta o mogućoj nezgodnoj ulozi Evropske banke 

za razvoj, kazuje arhitekta iz SAD. I to možete 

da pročitate. 

Ako se uništi ovo djelo (kod potpune informisanosti 

što se čini), to će da bude čist dokaz 

da Balkan, sa svim svojim nesrećama, pojedinim 

u Evropi služi kao potrošni materijal. 

Vjerujem da ćete pravilno informisati nadležne 

da se od ovog klasičnog ,,kanibalizma,, 

odustane. 

A sasvim je moguće napraviti na istom mjestu, 

a da se sačuva ovaj objekat, još bolje i profitabilnije 

rješenje, da se dvije vrijednosti 

saberu, a ne ponište, praveći spomenik vandalizmu 

u ime razvoja – od Evropske banke za 

razvoj. Vjerujem da se ovdje radi o dezinformaciji 

i blagovremenoj prilici da se sve ot- 

110

kloni na zadvoljstvo svih. 

Predloženo arhitektonsko rješenje „Hilton Podgorica“ 

robuje postojećem objektu, te je nastala 

transplatorna nakaza, bez ikakvih arhitektonskih 

osobenosti, koje mora da imaju Hilton-hoteli. 

To sigurno ima posljedica i u 

funkcionisanju objekta. 

Pravo je rješenje, koje sve zadovoljava, da se 

odmah pored ovog hotela izgradi potpuno zasebna 

arhitektonska cjelina osobene arhitekture 

(koliko god spratnosti) – koji će se, kao i 

Gugenhajmov muzej u Njujorku lako složiti sa 

postojećim – kroz srodnost u razlici, sa dvije 

kvalitetne boje – dva vremena, dva majstora 

gradnje. Drugačije, više bi se štete napravilo 

no koristi. Mogao bi da se upotrijebi i neki 

prilagođeni gotovi projekat, koji negdje čeka 

izvođenje, ili se od njega odustalo, jer za 

samostalan objekat potrebne visine ima prostora, 

kad se već riješilo da se tu gradi. 

Umjesto da se napravi spomenik posrnuća, 

Evropska banka za razvoj bi, čuvajući postojeći 

objekat, sačuvala od uništenja kulturu jednog 

malog naroda. 

Dostavljam Vam objedinjena reagovanje po ovom 

pitanju, stvaralaca iz čitavog svijeta, koji 

se materijal stalno dopunjuje. Dostavljam i 

članak objavljen na čitavoj strani dnevnog lista 

,,Vijesti,, o reagovanju na ovaj slučaj. 

111

Molim vas, javite mi, koliko možete, dok ova 

akcija po svijetu traje, kakve su mogućnosti 

rješenja ovog pitanja korisnog za sve? Očekujem 

sporazum među ljudima i među vremenima. 

Najljepši pozdrav, 

Arh. Andrija Markuš, koji je izvršni direktor 

Udruženja arhitekata „Arhitektonski 

forum“,Podgorica 

(5)… 

-----Original Message----- 

From: andrijamarkus [mailto:andrijamarkus@tcom.me] 

Sent: 29 April 2011 10:00 

To: Greguric, Zlatko 

Subject: Hilton Podgorica - Montenegro 



Zlatko Gregurić, CFA 




112

POŠTOVANI, 

Nijeste ogovorili na pismo, koje smo očekivali 

da će brzo uslijediti, pošto je najavljeno 

skoro rušenje ovog najvrednijeg djela u nasljeđu 

kulture u arhitekturi XX vijeka Crne 

Gore - Hotela ,,Crna Gora,, u Podgorici, u 

kojim radovima Evropska banka za obnovu i razvoj 

učestvuje sa 23,9 miliona evra... Očekujemo 

da odgovorite, bar, da ste do ispitivanja 

stvari obustavili rušenje, kako bismo o tome 

sve obavijestili, koji su ovdje i u svijetu 

veoma uznemireni i začuđeni. 

Dostavljam Vam (u Attach -u) članak iz dnevnog 

lista "Dan", koji je danas izašao, koji je objavio 

Vaše pismo nama i naš odgovor na njega, 

kao i neka iz svijeta reagovanja. 

Zalud je čitav svijet svojevremeno urgirao kod 

Talibana u Avganistanu da ne poruše svjetski 

značajno nasljedje kulture - da ne poruše Bude 

od kamena visine 45 metara, oni su ti porušili. 

Mi smo Vam dostavili apele iz čitavog svijeta, 

apele značajnih stvaralaca iz oblasti umjetnosti 

i uopšte kulture, posebno apel za zaštitu 

od šest najvećih strukovnih organizacija u Crnoj 

Gori i Srbiji, a stalno pristižu iz čitavog 

svijeta (o čemu ćete se redovno obavještavati). 

Ne dozvolite, zbog raznih dezinformacija ili 

čega drugog u Vašoj instituciji, da Evropska 

113

anka za obnovu i razvoj, bude upisana u istoriju 

svjetske kulture, kao banka za rušenje, 

kao Talibani... A tu je i predlog, ako do rušenja 

dođe, da se 11. april. 2011. (dan potpisivanja 

ugovora o rušenju) proglasi Svjetskim 

danom kanibalista u kulturi, koje opravdava 

srazmjera male države i njenog ogromnog stradanja 

u kulturi, kao i ogromnih sredstava 

Evropske banke uloženih u to... Bog će odgovoriti 

ko je podesio da se ova nesrećna planeta 

upregne u dva JEDANAESTA - "11. april" i "11. 

septembar"? 

Ovo su skoro posljednje riječi, koje pred skoro 

rušenje ovog objekta, drugu mjeru, drugi 

obzir i drugi izgled ne mogu da imaju. 

A kazali smo kako je moguće da se sporazumno 

nadje potpuno zadovoljavajuće rješenje za sve, 

čak i da je u većem interesu za Hilton. 

29.4.2011. 

"Arhi- 

Pozdrav, 

Arh. Andrija Markuš, koji je 

Izvršni direktor Udruženja arhitekata 

tektonski forum", 

Podgorica 

114

(6)… 

On Tue, 3 May 2011 19:16:31 +0200, "Greguric, 

Zlatko" 

wrote: 

Postovani gdine Markus, 

Hvala Vam na emailovima od 28. i 29. aprila 

2011. u kojima ste naveli Svoju zabrinutost u 

odnosu na projekat Hilton Crna Gora u Podgorici. 

EBRD prepoznaje vaznost kulturnog nasljeda za 

sadasnje i buduce generacije, a zastita kulturnog 

nasljeđa jedan je od uvjeta koristenja 

EBRD-ovog financiranja. Nase je razumjevanje 

da prema lokalnim zakonima i pravilnicima Hotel 

Crna Gora nije zasticen, tj. nije na popisu 

kulturnog nasljeda Republike Crne Gore. 

Klijent (AD UTIP Crna Gora ) nas je takoder 

obavjestio da ce nekoliko historijskih aspekata 

postojeceg Hotela biti sacuvano u obnovljenom 

hotelu, ukljucujuci i glavne aspekte historijskog 

prizemlja. 

Vjerujemo da bi za Vas bilo prikladnije da Vasa 

pitanja i zabrinutosti uputite AD UTIP Crna 

Gora (Zarko Buric, Tel +382 20 443 443, Email: 

bzarko@t-com.me) ili lokalnim vlastima, kako 

smatrate da je najprikladnije. Ako i nakon 

ovih diskusija smatrate da problem nije rje- 

115

sen, ili ako smatrate da EBRD nije udovoljio 

odgovarajucim politikama poslovanja, imate mogucnost 

podnijeti zalbu kroz Zalbeni Mehanizam 

za EBRD-ove Projekte 

(http://www.ebrd.com/pages/project/pcm/how.sht 

ml) 

S postovanjem, 

Zlatko Greguric 

(7)… 

-----Original Message----- 

From: andrijamarkus [mailto:andrijamarkus@tcom.me] 

Sent: 04 May 2011 01:03 

To: Greguric, Zlatko 

Subject: 2. Hilton Podgorica - Montenegro 


(European Bank for Reconstruction and Development 

) 

Zlatko Gregurić, CFA 




POŠTOVANI, 

Odgovarajući na Vaše pismo od 03.05.2011. godine, 

a računajući na prethodna naša objašnjenja 

i obiman materijal kojeg ste od nas dobili, 

mogu da zaključim da ne negirate izuzetne 

116

vrijednosti za kulturu ovog naroda Hotela "Crna 

Gora" u Podgorici, što inače niko i ne može 

da negira. Jer iza te ocjene stoje naše 

najveće strukovne organizacije i istaknuti 

stvaraoci iz zemlje i svijeta, uz zastupljenost 

tog objekta u leksikonima i najužim izborima, 

što ste sve sistematizovano dobili. 

Vaša potvrda ovih vrijednosti sadržana je u 

stavovima Vašeg klijenta u Podgorici koje prenosite: 

"Klijent (A D UTIP Crna Gora) nas je 

takoder obavjestio da će nekoliko historijskih 

aspekata postojećeg Hotela biti sačuvano u obnovljenom 

hotelu, uključujući i glavne aspekte 

historijskog prizemlja." 

Riječi "historijski aspekti" i "historijsko 

prizemlje", uistinu su velike za ovo nesporno 

veliko djelo, ali riječ "nekoliko", to jest da 

će se od tih vrijednosti sačuvati samo "nekoliko", 

uz prethodne Vaše riječi da Evropska 

banka za obnovu i razvoj prepoznaje vrijednosti 

nasljeđa kulture, čije je očuvanje, kazali 

ste, uslov za korišćenje vaših sredstava, 

upućuje nas da Vam postavimo pitanje: "Pošto 

Hotel "Crna Gora" ima šest etaža, od kojih ćete, 

ulažući 23.9 miliona evra, da sačuvate samo 

prizemlje, kažite kako bi izgledala Statua 

Slobode u Americi (da li biste u to ul ožili 

novac) ako biste je skratili do koljena, ili 

ako biste Ajfelov toranj skratili do donjih 

lukova? Nezavisno od toga što se ovdje radi o 

nasljeđu kulture, ako uporedite arhitektonsku 

117

vrijednost postojećeg objekta i novog "Hilton 

Podgorica", vidjećete da dobijate čudan zamotuljak 

starog i novog - rugobu, koje, sasvim 

sigurno, ima negativan odraz na funkciju i 

konstrukciju. 

Vi nas savjetujete da ako nijesmo sa svim ovim 

zadovoljni da tada uputimo žalbu našim vlastima 

ili pomenutom Vašem klijentu. Mi to redovno činimo, 

ali nikakve odgovore ne dobijamo. Ne dobijaju 

odgovore inženjeri potpisnici apela za 

spas ovog djela sa preko 50 godina u struci, 

kao i strukovne organizacije. Čak smo, za drugi 

slučaj, slučaj rušenja djela (rušenja od 

istog Vašeg klijenta) koje nas je predstavljalo 

na Venecijanskom bijenalu - Hotela "Podgorica" 

morali da tužimo nadležno ministarstvo što nam 

nije odobrilo da pogledamo dokumentaciju. 

Toliko apela stvaralaca iz svijeta i naučni 

skup, toliko o tome napisa u dnevnim glasilima, 

tolike vrijednosti umjetnosti građenja, ne 

može da zavrijedi da nas samo primi na razgovor 

nadležni ministar, koji, bar, da je iz ove 

struke. A čitav problem jednostavno je riješiti 

na zadovoljstvo svih. 

Vi ste upoznati koliko je Evropa naložila 

uslova ponašanja da zaživi demokratija i koliko 

zakona da Crna Gora izmijeni, da bi dobila 

priliku za integraciju. Koliko zaostajemo, vidi 

se iz pisma br.01-134/5 od 17.02.2011, koje 

smo dobili iz Vlade Republike Crne Gore, 

kojim se obavještavamo da će se po našoj ini- 

118

cijativi prvi put pristupiti zaštiti nasljeđa 

kulture u arhitekturi XX vijeka, ali se na to 

stalo..., čak: pojačano se nastavilo sa rušenjem. 

To pismo Vam dostavljamo. 

Kod situacije da se već uništava 80% najvrednijih 

djela nasljeđa crnogorske kulture u arhitekturi 

XX vijeka - masovno kao što su Talibani 

rušili Bude od kamena - savjet koji dajete 

da se obratimo našoj upravi, znači kao i da 

ste takav savjet dali nekom arhitekti iz Avganistana 

da tamo sa lokalnom upravom, u žalbenom 

postupku, spriječi rušenje Buda. 

Mi sigurno nećemo koristiti ni žalbeni postupak 

u Vašoj instituciji, na koji nas upućujete. 

Dovoljno je da EBRD poštuje evropske i 

svjetske zakone uz naše skretanje pažnje i veliko 

javno interesovanje. I prije no sve ovo 

dođe na sud istorije, svjetsko javno mnjenje 

osudiće rušilaštvo nasljeđa kulture jednog malog 

naroda. 

I mnogo manje banke, a ne i tako velike kao 

Vaša, imaju inženjere koji ocjenjuju opravdanost 

i legalitet svake investicije, koje za 

ovaj slučaj nije u redu. Prvo, ruši se veliko 

djelo, a drugo - nema legaliteta. Pogotovu, 

legalitet ne postoji samim tim što Vaš klijent 

tvrdi da je sve u redu. Vaši inženjeri znaju 

da mora da se stavi na uvid potvrda o saglasnosti 

nosioca autorskog prava, koje se nasljeđuje 

i traje do 70 godina od smrti autora, 

119

poslije čega aktivnu legitimaciju stiču strukovne 

organizacije i svaki građanin, za koje 

postoji međunarodni ugovor - Bernska konvencija 

i Zakon o autorskim pravima. Ali niko nije 

ovlašćen, čak i nosilac autorskog prava, da 

ugrozi integritet ovakvog vrijednog djela. To 

je dovoljna zaštita kad funkcioniše sitem, bez 

dodatne, kao efikasnije, za specijalne djela, 

što je traženo od Vlade. 

To što Vam je dostavio Vaš klijent, smatrajte 

bezvrijednim privatnim pismom, i dovoljnim 

razlogom, kao neistinom, za raskid ugovora. 

Nemjerljive su štete po ugled u svjetskim razmjerama 

ako se ne zaštiti ovo djelo, ako Vaša 

Banka ne obnavlja, no ruši, nemjerljive štete 

za ugled European Bank for Reconstruction and 

Development... Šta će Evropi u integraciji 

spržena zemlja u kulturi - zemlja bez memorije, 

bez temelja – oduzetih od EBRD-a? 

4.5.4.2011. 

"Arhi- 

Pozdrav, 


Izvršni direktor Udruženja arhitekata 

tektonski forum", 

Podgorica 

120

8)… 

On Wed, 11 May 2011 02:01:13 +0200, "Greguric, 

Zlatko" 

wrote: 

Postovani gdine Markus, 

Hvala na Vasem zadnjem emailu od 4. maja u kojemu 

ste naveli svoju zabrinutost u odnosu na 

projekat Hilton Crna Gora u Podgorici. 

Nase je razumjevanje da Hotel Crna Gora nije 

zasticeno kulturno nasljede od strane Republike 

Crne Gore, dok ce planirana obnova hotela 

nastojati sacuvati glavne arhitektonske aspekte 

postojece zgrade hotela. Takoder, nase je 

razumjevanje iz Vaseg zadnjeg emaila da Vi implicirate 

da je planirana obnova hotela nelegalna. 

Mozete li molim Vas to preciznije opisati 

i objasniti te, ako je moguce, ponuditi 

dokaze? 

S postovanjem, 

Zlatko Greguric 

121

(9)… 

Naslov: 

RE: 2. Hilton Podgorica 

- Montenegro 


Za: Greguric, Zlatko 

Datum: 12.06.2011 



Zlatko Greguric, CFA 




POŠTOVANI, 

Vašim pismom od 11.05.2011. ponovo navodite da 

ćete izgradnjom „Hilton hotela Podgorica“ na 

mjestu porušenog značajnog djela crnogorske 

kulture Hotela „Crna Gora“ sačuvati „glavne 

aspekte postojeće zgrade“, što se od šest etaža 

koje nestaju, odnosi na prizemlje. A mi smo 

Vam u prethodnom pismu izložili da je to potpuni 

nestanak ovog djela, u mjeri kao da Statui 

slobode u Americi sve porušimo do koljena 

ili Ajfelovom tornju do donjih lukova i potom 

na to izgradimo nešto drugo… U ovom slučaju, 

Vi, ulažući 23,9 miliona evra, za radikalna 

rušenja, znatno povećavate sve tri dimenzije 

objekta, pa i kad bi on (a neće) negdje 

unutar ostao, njega više ne bi bilo – ne više 

no što je riba u konzervi (i to „aspekt“ od 

122

nje) naspram žive slobodnoploveće. 

Vidimo da to naše objašnjenje nije bilo dovoljno, 

te ga dopunjujemo drugim primjerima: 

Ako upotrijebimo iste Vaše riječi („glavni 

aspekti“), tada možemo da kažemo da su „glavni 

aspekti“ ljudskog organizma, između ostalog, 

srce, pluća. Znači li da je samo to dovoljno 

sačuvati od čovjeka (ugraditi – transplatirati 

– nekome drugom), ili da, na primjer, od Leonardove 

Mona Lize sačuvamo samo njen poznati 

osmijeh, uništavajući sve sem usta? 

Navodite da objekat Hotel „Crna Gora“ nije zakonom 

zaštićen, te za kršenje zakona, u tom i 

drugom pogledu, tražite dokaze. 

Ne samo ovo značajno djelo no i svako drugo 

arhitektonsko djelo, koje je legalno izgrađeno, 

koje je ispunilo tražene estetske, funkcionalne 

i urbanističke uslove, kao djelo iz 

oblasti umjetnosti, potpuno je zaštićeno kao 

autorsko djelo važećim Zakonom o autorskim i 

srodnim pravima ,,Sl. List SCG br. 61/04, sa 

kojim se možete upoznati na linku: 

http://www.arsetnorma.com/Serbian/zakoni/Zakon 

%20o%20autorskom%20i%20srodnim%20pravima.htm 

U postupku je izmjena ovog zakona, koje ništa 

bitno neće promijeniti (jer bi izgubio smisao 

bez „autorska prava“, koje je u njegovom nazivu). 

Dodaju se samo novi oblici zaštite, prema 

obaveznim evropskim standardima, a nikako da 

se uskraćuju... I za slučaj da taj zakon nešto 

123

mijenja,retroaktivno ne bi mogao da bude u 

upotrebi . Tu izmjenu Zakona sada Vam navodimo 

iz drugog razloga. Povodom tih izmjena, to 

jest povodom Nacrta Zakona o autorskim i 

srodnim pravima, Odbor za prosvjetu, nauku, 

kulturu I sport Skupštine Crne Gore, 

26.4.2011. zaključio je da je tim izmjenama 

zakona udovoljeno Evropskoj uniji, to jest 

njenim direktivama I međunarodnim konvencijama. 

A Vi se već nalazite u uređenom dijelu 

Evrope, pa to znate. Sa ovim zaključcima pomenutog 

odbora, možete se upoznati na linku: 

http://www.skupstina.me/index.php?strana=naslo 

vna&id=2675 

Za sve ovo dovoljan je Zakon o autorskim pravima, 

a pomenute izmjene navodimo samo iz razloga 

da se dokaže da se kod nas mnoge stvari 

rade divlje, mimo evropskih standarda, na koje 

smo prisiljeni da ih otklonimo ako mislimo da 

se integrišemo sa Evropom. Ta odstupanja u odnosu 

na Evropu, i druga o kojima smo Vam pisali, 

nijesu blagodeti koje bi trebalo da preuzme 

Evropska banka za obnovu i razvoj. A tu je 

i Vaša obaveza da namjenski iskoriste sredstvima 

vaših građana. To smo Vam u prethodnom 

pismu uporedili sa nekad praksom Talibana, kad 

su rušili svjetsko nasljeđe kulture – Bude od 

kamena oko 50 metara visine, navodeći da je 

tamo zaludno bilo građane upućivati na korišćenje 

njihovog zakonodavstva... Nadamo se da 

smo se u tom dijelu složili, jer više ne pominjete 

žalbeni postupak u ovoj državi... Da je 

kojim slučajem ovo nasljeđe kulture pokretno, 

124

da je sa nogama kao čovjek, vi biste bili dužni, 

kad bi ono moglo da emigrira do vas, da 

mu date azil, s obzirom kakva je ovamo prema 

njemu netrpeljivost od moćnog privilegovanog 

krupnog građevinskog biznisa. 

Nama Evropa može najviše da pomogne bez ulaganja 

ikakvih sredstava. Zar je, naspram toga, 

jeftinije uložiti 23,9 miliona evra (i to za 

rušenje najviših vrijednosti)? 

Pored Zakona o autorskim pravima, tu je i međunarodni 

ugovor – Bernska konvencija o zaštiti 

autorskih prava, koja je za Vas najvažnija, 

kad nije i za nas. 

Nekad su evropske zemlje, zemlje Zapada, uslovljavale 

uspostavljale punih trgovinskih odnosa 

sa Kinom i SSSR-om dok nijesu potpisali 

ugovore o poštovanju autorskih prava, što je 

bila praksa (nepoštovanja) samo u jednom dijelu 

komunističkih zemljama, gdje se smatralo da 

je kolektiv, a ne autor, vlasnik svih dobara. 

Zar sada da Evropa poseže za praksom komunističkih 

zemalja i da zatvara oči pred zaštitom 

autorskih prava?... Autorska prava ne štite 

samo autore no i nasljeđe kulture, o kojem 

bi trebalo blagovremeno misliti... U komunističkom 

periodu, kao mjera zaštite nasljeđa 

kulture, kod nas je bila zabrana odnošenja u 

inostranstvo slika savremenih umjetnika, a sada 

izvozimo i užasan glas o čudnom taliban– 

rušilaštvu umjetnosti, za koje dobijamo i pomoć. 

125

U posljednjem pismu, mi smo poželjeli da se u 

sve ovo uključe i vaši inženjeri – arhitekti, 

koji navedeno znaju bez detaljnijih objašnjenja. 

A sada ćemo, jer to tražite, u pojedinosti 

navesti kršenje zakona,sa pozivom na naš 

Zakon o autorskim pravima (a Bernsku konvenciju, 

kao zajedničku civilizacijsku tekovinu, 

imate): 

Po Zakonu o autorskim i srodnim pravima ,,Sl. 

List SCG br. 61/04: 

1) Član 2./(1): autorsko djelo je originalna 

duhovna tvorevina 

2) Član 2./(2)/7: arhitektonsko djelo smatra 

se autorskim djelom 

3) Član 8.: autor uživa moralna i materijalna 

prava 

4) Član 17./1: autor ima isključivo pravo da 

štiti integritet djela – da se suprotstavlja 

izmjenama svog djela 

5) Član 56./1: definisano je pravo nasljedstva 

autorskog prava 

6) Član 56./2: zaštitu integriteta djela i 

zabranu nedostojnog iskorišćavanja djela mogu, 

sem nasljednika, vršiti i udruženja autora kao 

i institucije iz oblasti nauke i umjetnosti. 

U svim zemljama, pa i našoj (ne računajući sadašnju, 

skoro stalnu, zloupotrebu vlasti od 

pojedinaca), zakonima o autorskim pravima i 

Bernskom konvencijom, zaštita djela se odnosi 

na svakog ko na njega atakuje, pa i na državu 

ako se u toj ulozi pojavi. Primjer, kojih je 

mnogo: direktor Udruženja arhitekata „Arhitektonski 

forum“, potpisnik ovog pisma, u predmetu 

br.1/99 Vrhovnog suda Crne Gore (koje je 

126

suđenje trajao 24 godine, što dokazuje neefikasnost 

sistema), dobio je spor o autorskom 

pravu protiv države, koju je tada zastupao 

advokat Filip Vujanović, sada predsjednik države. 

Znači, ni država ne može da radi što želi, 

ako se pojedinci u vlasti ogluše o poštovanju 

zakona. 

Pomenuti zakon i konvencija štite autorsko 

djelo, čak, i od samog autora, svodeći mu – 

naročito naslednicima autorskog prava – moguće 

intervencije na razumne mjere, bez naknadnog 

ugrožava integriteta djela, kao stvaralački 

završenog čina. A sve za dobrobit društva. 

Postoji i specijalna zaštita djela, kao dodatna, 

a ne jedina da biste je Vi, ili ko drugi, 

tražili, koja nikome, pa ni autoru, ne dozvoljava 

makar i najmanju promjenu na djelu, sem 

najobičnijih radova održavanja. Takvo djelo je 

na posebnom spisku „zakonom zaštićeno“. Crna 

Gora u dijelu ovih dodatnih zaštita, kojima je 

više cilj da država za njih obezbjeđuje učešće 

u sredstvima i projektima za održavanje, kasni 

za objekte iz XX vijeka. To može da se vidi iz 

pisma br.01-134/5 od 17.02.2011. koje je Vlada 

nama uputila, prihvatajući našu inicijativu da 

se tom poslu – specijalne zaštite djela XX vijeka 

– odmah pristupi. 

Ali moćni neregularni krupni građevinski biznis 

sve nadjačava. To je, pored drugih neregularnosti, 

razlog da je ova država, od Evrope 

kao uslov za integracije, dobila nalog da sve 

to otkloni. 

Na Hotelu „Crna Gora“, po njegovim karakteru, 

127

po namjeni i mogućnostima, ne samo da je u enterijeru, 

za prilagođavanje sadašnjim standardima, 

u najvećem dijelu dozvoljeno prilagođavanje 

no je to i poželjno, što znači da u prostornom 

pogledu nema nikakvih smetnji da se 

objekat iskoristi za savremene visoke standarde. 

Ali čemu mijenjati njegov spoljnji izgled, 

kad je on samo dodatni, bez ikakve štete, kvalitet, 

sa mogućnošću da se uz taj objekt i 

drugi gradi – za dodatne kapacitete. Tada su 

to dvije u stvari „arhitektonske priče“, koje 

složno opstaju jedna uz drugu, bilježeći vrijeme 

koje prolazi, ne brišući memoriju naroda. 

Primjer u Italiji (ili kod nas Stara Budva i 

Stari Kotor), čitavi gradovi su nasljeđe kulture, 

za koje bi bilo izuzetno teško naći toliko 

sredstava da se održavaju u stanju prije 

nekoliko vjekova, pa im se, iz tog razloga, 

sada, čak, i namjene mijenjaju radikalnim 

zahvatima u enterijeru. Izuzetno, u enterijeru 

koncepcijski ne mijenjaju se neki, ako je potrebno, 

manji osnovni karakteri, uz potpuno 

zadržavanje volumena objekta, u sklopu očuvanja 

ukupnog naslijeđenog umjetničkog doprinosa 

(bez izmjena) koji je dominantno u eksterijeru. 

Već smo Vam dostavili reagovanja – proteste 

izuzetnih poznavalaca ove problematike iz čitavog 

svijeta. Dodajmo tome navedenu očiglednu 

nezakonitost i kršenje svih civilizacijskih 

normi.Vi nikako da odgovorite: zašto odmah uz 

ovaj objekat ne izgradite drugi, a ovaj saču- 

128

vate, koji je veća vrijednost od svega što ćete 

izgraditi, u koje ćete uložiti 23,9 miliona 

evra? Time biste dobili dva, a ne jedan objekat 

na mjestu porušenog, kojim se briše najveća 

vrijednost u ovoj oblasti kulture jednog 

malog naroda? 

11.05.2011. 

Pozdrav, 


Izvršni direktor Udruženja arhitekata „Arhitektonski 

forum“,Podgorica. 

Ово ће да пече 

кад се охлади 

Конац не краси дјело, 

већ закрпу 

И тапкање им је трчање, 

али у мјесту, 

да се не удаље од себе 

Тражећи себе, 

пронашли су другог 

129

„Vijesti“, 22.4.2011. 

130

„Дан“, 29.4.2011. 

131

„Дан“, 17.5.2011. 

132

133

134

СРУШЕН 

ХОТЕЛ „ЦРНА ГОРА“ 

135

Зашто именом Вујадина Поповића није 

обиљежен булевар који је он трасирао, 

умјесто првог назива „Лењинов булевар“, 

а сада „Булевар Светог Петра Цетињског“, 

те да се именом Св. Петра украси који град? 

Али није боље прошао ни Вук Караџић 

ВУК КАРАЏИЋ И ИСЛАНД 

...... 

Цетињани су Исланду дали Вукову улицу, 

једним метком два зеца, 

од којих: један зец је Вук, 

а други – однекуд 

андeрграунд 

Исланд 

То, да се пропусти, 

није могао да дозволи 

ниједан Цетињанин угледан... 

Како да се заборави Исланд, 

као да имамо пет Исланда, а не један? 

А и требало је заметнути траг, 

као од Голог Отока Јова Капе, 

да не би Вук својом улицом 

дошао до Црвенкапе 

Дошло је вријеме 

да поравнају рачуне: 

да Вук ослободи улицу 

и оде гдје хоће – штапом уз ногу фасну, 

само не на Исланд, 

да се с њим у Цетиње не врати, 

уз ријеч прекора – ријеч гласну 

136

„Дан“, 13.12.2011. 

137

„Hilton“ срушио „Црну Гору“, 7.8.2013. 

138

СВЕТИТЕЉ 

Чему ријеч, ако је само бол душе дат 

као сатисфакција и снага 

да издржимо 

срушену Кућу успомена, надања – 

живота сабраног у њој на чување, 

а сада у диму, 

који прије но се издиже, 

сврати да понесе 

нашу претпосљедњу жељу? 

Чему ријеч, кад лијек није 

Светитељу, 

који пред нама поклекао располућен стоји 

клонуле главе у самртном ропцу, 

откинутих руку, 

без дамара што још висе 

низ окрвављене груди? 

Чему његово одбјегло срце 

у нејаким рукама, 

сузама храњено, кад спаса нема, 

у тутњу горопадног рушитеља 

што кроз затворен прозор 

до нас дође? 

139

НА РУКОХВАТУ 

Заљубљен чекао сам је по договору „на углу“, 

а то је било пред Хотелом „Црна Гора“, 

што би вам тај Хотел потврдио, 

али, послије пет деценија, више ни он није „на углу“ 

да га питамо за сјећање 

но сâм дође „на други угао“ 

исте улице 

да се уз степенице успне до мојег стана 

Ту застаде (бургијама поломљених ногу), 

застаде на рукохвату 

фином прашином представљен 

да га при налеглој руци 

негдје однесемо 

Љубио је и наше руке и наша стопала, 

док смо подестом ишли по њему 

као по снијегу, 

љубио као онај давни наш траг 

у њему 

Феникс из пепела кобне четрдесетчетврте, 

сада претворен у прах 

плаћа истим рушитељима 

главну цијену, 

а кусур ми 

140

ЈУБИЛЕЈ 

Овом градском симболу одаше признање, 

као цар Хајле Селасије свом генералу пред вјешање, 

истичући му заслуге за ослобађање земље, 

за побједе над Италијанима, 

али је за побуну против цара добио вјешање, 

које ће се, рекоше, одмах извршити. 

Јер желио је – да више буде пријатељ земљи 

но је цар видио да је потребно. 

Шта је у очима, некад није и пред очима, 

кад очи сметају да се нешто види осјећајима, 

које је тешко схватити 

као и Европску банку за обнову и развој, 

која финансираше уништење симбола Подгорице 

Хотела „Црна Гора“ 

Банка је, као и цар Хајле, цијенила његов значај, 

те му 2011. „само“ стави омчу око врата, 

а затегну двије године касније – 2013, 

на његов шездесетогодишњи рођендан 

141

ТАМООН 

Једно је он, а друго тамоон; 

једно је Хилтон, а друго Клинтон, 

али исто је: 

да су почели малом „хилта“ – бушилицом, 

Клинтон хиларишући и левинскујући, 

дошавши до клин–тона 1999. 

у Србији и у Црној Гори, 

док се 2010. Хилтон придружи 

мори „Црне Горе“ 

да „оре ли, оре“ 

Невидљивим методама, 

невидљивим авионима, 

сузи видљиво, 

надлетјеше, 

спржише, 

посуше уранијум 

и ко зна којим лажима 

бургијаши 

с неба и земље 

142

ПРАХ СЈЕЋАЊА 

Прозоре су затварали 

бранећи се од праха кремираног сјећања, 

који се у густом облаку 

дизао к небу, 

док је други дио убијеног градског симбола, 

испуштајући посљедњи прах, 

одлазио на вјечни починак, 

трчећи почасни круг 

Једино кроз заборављена улазна врата, 

долазио је и ничице падао на гелендер – 

да га још једном руком додирну 

као прах њиховог сјећања 

изнутра, 

а споља 

очишћен са прозора 

143

НЕОТЋУТАН 

МИНУТ ЋУТАЊА 

Видјеше ли, 

рекоше ли – 

рече ли први министар – рече: 

да је срушени симбол Подгорице био 

неуважени 

заштитни знак претходне генерације? 

Рекоше ли – 

не рекоше 

да се интонира химна 

док тоне брод 

и минут ћутања издигне 

уз чујно 

брујања багера који га руше 

Рекоше ли 

да се чује 

или чита 

између редова, 

између слова 

уситњен у прах 

небеса? 

144

УКЛАЊАЊЕ ВУЈАДИНА 

Длијетом и чекићем, 

веома лако одвојили су Вујадина 

од свог Хотела „Црна Гора“ 

чим емигрира, 

јер бијаше истурен, 

а не уклесан 

у натпис на улазу: 

„Пројектант Вујадин Поповић“ 

Све је било једноставно – 

без опирања, 

да остане глатко и чисто, 

као да Вујадина ту никад није било 

Колико тужно, 

толико и пожељно, 

јер уклањањем Вујадина, 

сачуваше њега истог 

кад срушише Хотел августа 2013. 

да се не нађе под рушевинама 

Али фебруара 2017, 

вратише Вујадина помпезним признањем 

„За животно дјело“, 

за које им се такође није опирао 

кремиран у Монтреалу 

априла 1999. 

145

РЕАГОВАЊА 

НА РУШЕЊЕ ХОТЕЛА „ЦРНА ГОРА“ 

„Vijesti“, 9.8.2013, 

„Је ли на ред и Сахат кула“, 

новинара Ж. Вучинић и И. Чађеновић 

Изводи: 

.... 

„Потпуно је срушен главни анекс хотела, који је у приземљу 

имао градску кафану, а на спрату салоне, изграђеног 1953. 

године, аутора Вујадина Поповића, који је са својом зградом 

„Поште“ и урбанизмом „ембрион “ савремане архитектуре и урбанизма 

Црне Горе. Са потпуним уништавањем наставља се и на 

другом дијелу овог хотела“, казао је Маркуш. 

Он је подсјетио да је на иницијативу Удружења архитеката 

„Архитектонски форум“ одржан научни скуп четири највеће 

струковне организације Црне Горе за заштиту тог хотела, али да 

је то било узалуд. 

„Невјероватно посрнуће у овом времену наше историје 

најбоље илуструје да никад за ово дјело или за друго ауторизоване 

архитектуре из овог времена нијесу устали Министарство 

културе, Завод за заштиту културних добара, Универзитет Црне 

Горе, Црногорска академија наука и умјетности, ни Факултет 

умјетности, ни приватни универзитети, ни Дукљанска академија, 

ни ових дана оглашени, за интерна питања, 25 добитника Тринаестојулске 

награде“, казао је Маркуш. 

146

Из поменутог написа „Vijesti“, 9.8.2013. 

147

.... 

„Хотел ’Црна Гора’ срушен је прексиноћ, а прашина која 

се дизала након рушења хотела захватила је готово читаву Улицу 

слободе и раскрсницу код хотела. 

Многи грађани који су се нашли у близини градилишта 

забиљежили су својим фото-апаратом рушење старог хотела. 

Прашина је ушла у станове, који су током вечери пред 

рушење отворили прозоре, а у околним улазима јуче ујутро је 

репортер „Vijesti“ видио велике слојеве прашине. 

На рукохватима су се могли видјети отисци руку људи 

који су се пењали до станова, а на степеницама отисци стопа.“ 

.... 

„Vijesti“, 9.8.2013. 

148

НАСЛОВИ НАПИСА ДНЕВНИХ НОВИНА 

ДОВОЉНО ГОВОРЕ 

„Dnevne novine“, 9.8.2013. 

„Vijesti“, 9.8.2013. 

„Дан“, 9.8.2013. 

149

„Vijesti“, 10.8.2013. 

„Дан“, 10.8.2013. 

„Vijesti“, 10.8.2013. 

„Vijesti“, 11.8.2013. 

150

„Дан“, 11.8.2013. 



151

„Дан“, 13.8.2013. 

152

МИНИСТАР ГВОЗДЕНОВИЋ НУДИ 

ГОРЕ ОД РУШЕЊА ХОТЕЛА 

Од тренутка кад је анекс Хотела „Црна Гора“ у Подгорици, 

са Градском кафаном у приземљу и салонима на спрату, као 

значајно насљеђе наше културе, на запрепашћење грађана, срушен 

7.8.2013, не престају чудна празна обећања одговорних. Посљедње 

је обећање министра Бранислава Гвозденовића. 

Рањеној души грађана за најљепшим објектом који се могао 

замислити педесетих година, свједоку наших за памћење 

тренутака које смо у том хотелу славили, свједоку прича о бескрајним 

надама, свједоку живота, пале се свијеће, пале идентитету 

града. 

Безосјећајни рушитељ уселио је у наша плућа облаке прашине 

од рушења, која се данима сабласно вијала изнад града, 

као туга која се и на небу види. 

Рече ми грађанин да ће за успомену да узме комад камена 

од срушеног Хотела, на што сам му казао да он већ у себи има 

тог удахнутог камена – прашину која то није, само да је не испљуне, 

као што су ови пљунули на Хотел. 

Актуелна власт, која је у спрези с власником Хотела, тек је 

реаговала пред очигледним последицама, код се упознала са 

ефектима протеста турских грађења против рушења истанбулског 

парка, кад умало није пала влада. Ово доказује и чињеница 

да власт није прва реаговала по службеној дужности, но након 

протеста грађана. 

Посљедње: министар Бранислав Гвозденовић обећава поправљање 

тог стања, а то је – довођење у још гори положај. Го- 

153

вори да ће тај порушени анекс поново да се изгради, то јест врати 

у првобитно стање, уз које је казао да ће на њега да се изврши 

доградња, знамо још два спрата Хотела „Хилтон“. Значи, Хотел 

„Црна Гора“, као згажен, носиће на себи „Хилтона“. А како се и 

на другом дијелу објекта замишља исто, са потпуном измјеном 

изгледа Хотела „Црна Гора“, мајушни дио са Градском кафаном 

провириваће као нога прегажене мачке испод аута. 

То ће да изгледа као кад бисмо на слици нашег легендарног 

јунака и паметара Марка Миљанова задржали само његове 

бркове, а остало да је лик Обаме, јер је код нас сада популарнији 

од Марка, што се види и по одсуству „чојства и јунаштва“ према 

овом хотелу! 

Тек како би се Стаљинови брци уклопили на лицу Сноудена, 

које би добио као награду од Руса, који су му дали азил, 

пошто је читавом свијету открио америчко прислушкивање све и 

сваког. 

Сваком грађанину је познато, поготову људима из области 

умјетности, да је крајње недозвољено искоришћавање и скрнављење 

нечијег дјела. Није дозвољено преправљање дјела, а задржавање 

имена аутора, чиме му се потура туђе. Није дозвољено 

ни на посебној локацији, а не још на истој. Дешава се да се неке 

слике чувених мајстора грешком униште, од којих остају само 

репродукције, али никако да се, на примјер, на Пикасовој „Герники“ 

уцртају садашњи НАТО-бомбардери да би утисак о страдању 

народа, који је стварао Пикасо, био јачи. 

Значи, неупоредиво је боље то што је као крајње нестручан 

Жарко Бурић, власник Хотела, срушио Градску кафану, но 

што министар Гвозденовић мисли да унизи и Хотел „Црна Гора“ 

и његовог аутора. 

Рјешење је да Бурић, власник Хотела, из поштовања према 

својој ранијој струци – угоститељству, врати Градску кафану у 

првобитно стање и да одустане од доградње изнад, не само на 

том дијелу Хотела. Ред је да то уради, да бар овај хотел од себе 

сачува – да га не уништи као што је уништио Хотел „Подгорица“, 

Светлане Кане Радевић, који нас је представљао на Венецијанском 

бијеналу. 

За ово рјешење требало би да се заложи и министар Гво- 

154

зденовић, то јест да одустане од замисли, за коју има инспирацију 

у сликама свог стрица Николе Гвозденовића, који црта Црногорке 

са бременима дрва на леђима, по ранијим навикама Црногораца 

да такве тешке послове обављају жене. Леђа су код Црногораца 

била света – да у рату – у боју носе рањене другове. 

Очекујемо да добри Никола наслика Хотел „Црна Гора“ са 

бременом од „Хилтона“ на леђима... да представи узјахану „Црну 

Гору“. 

14.8.2013. 


КРАВЉЕ ЛУДИЛО 

Сва лудила смо пробали 

сем кравље. 

Чувајмо се њега 

више но осталих, 

јер, то лудило је без користи 

да икоме ишта с њим 

можеш учинити 

А зашто бисмо онда лудовали, 

без да нам се замјери? 

Рекли би нам 

да смо се увргли у говеда, 

а не у дједове 

Од недостојног лудила 

живи бисмо се појели, 

и од себе самих 

без лијека отровали 


ЈЕЖ“, септембар-октобар 2004. 

155

ПРОТЕСТ 

УДРУЖЕЊА МЛАДИХ АРХИТЕКАТА И СТУДЕНАТА 

АРХИТЕКТУРЕ „КАНА – КО АКО НЕ АРХИТЕКТ“ 

Протестно подсјећање 21. фебруара 2016, окупљањем 

испред бројних стратишта вриједних архитектонских дјела 

у Подгорици, а тако и испред ранијег Хотела „Црна Гора“, 

а сада (након његовог рушења) Хотела „Хилтон“ 

Извод из књиге „КАНА“, 2016–17 

А. Маркуша 

Ситуација је крајње драматична, јер апсолутно нико (од институција) 

не брине, што је невјероватно, о вриједном насљеђу 

културе у архитектури. То ће посебно да буде несхватљиво за генерације 

које долазе, а већ се појавила својим акцијама нова генерација 

– крајем 2015, представљена КАНА-групом младих архитеката 

и студената архитектуре, која се 2016. регистровала као 

удружење младих архитеката Ко Ако Не Архитект, који и у називу 

и у срцу Кану носе. 

Као нигдје у свијету, ти млади архитекти и студенти организовали 

су више масовних окупљања у граду, да би се могло помислити, 

по бројности и незадовољству, да то уобичајено народ 

тражи крупне смјене у власти. Бројна окупљања прерасла су у 

протестне шетње, прво пред Хотелом „Подгорица“, потом на свим 

другим стратиштима у граду гдје су порушени њихови узори, порушено 

значајно насљеђе културе овог народа. Све су их у једној 

шетњи обишли 21. фебруара 2016, али узалуд – младост је дошла, 

али нема ко да је прими у њиховој кући – у њиховом времену. 

156

Фото „Vijesti“ 

Млади архитекти и студенти архитектуре Удружења архитеката 

„КАНА – Ко ако ако не архитект“ 21. фебруара 2016, протестом подсјећају 

на срушени Хотел „Црна Гора“. На слици на његовом мјесту Хотел „Хилтон“ 

Фото Милица Вујошевић 

Симболично: папирне лађе пуштају низ воду 

157

„Дан идентитета града“ 11. април 2011. 

ПОДГОРИЧКА ЈЕДАНАЕСТИЦА 

Европска банка за овнову и развој (European Bank for Reconstruction 

and Development – EBRD) несхватљиво потписала је 

11. априла 2011. уговор да у укупној предрачунској вриједности 

од 44 милиона евра учествује са 23,6 милиона за рушење најзначајнијег 

насљеђа културе – у архитектури на простору Црне Горе 

XX вијека Хотела „Црна Гора“ у Подгорици, који је њен незамјенљиви 

идентитет, као Ајфелова кула за Париз. А све да би 

се на његовом мјесту изградио Хилтон-хотел. То је све било 

беспотребно и намјерно, јер је уз тај Хотел имало довољно простора 

да се изведе шта се жељело, и то много успјешније и 

условније. 

Веома је присутно убјеђење да није могло да буде непримијећено 

од актера да је то урађено, по термину, са подударношћу 

истог датума у мјесецу овог бјесомучног рушења 11. априла 

2011. у Подгорици са рушењем Кула близанкиња 11. септембра 

2001. у Њујорку. У Подгорици је, сразмјерно величини града, 

веће рушење. У оба случаја ту су у комбинацији три иста 

бројева: „0“, „1“ и „2“. Прејако звучи број 11-и у мјесецу да се то 

не би чуло – примијетило! 

Тиме је за простор Црне Горе, без алтернативе да то може 

бити који други датум, 11. април 2011. постао „Дан идентитета 

града“, који ће се сваке године обиљежавати. 

По сразмјери рушења, према величини главног града и 

државе, ово рушење далеко је веће од оног у Њујорку или рушење 

споменика Буди у Авганистану, као и то да су у овоме 

158

учествовали свјетски познати актери Европска банка за обнову и 

развој и Хилтон–ланац хотела, уз много шта још карактеристично 

и чудно, да би овај датум могао да буде и шире прихваћени 

дан сјећања на губитак идентитета града. 

Значајни датуми историје свих народа – појединачни и 

заједнички, обиљежавају се – једни да се слави који велики 

успјех или симбол очекиваних успјеха, а други да се са поштовањем 

подсјети којег великог губитка. 

На нашим просторима краја XX вијека, обиљеженог братоубилачким 

ратовима и последицама од истих, ми смо могли 

свијету да понудимо само ружне датуме подсјећања, којима иначе 

свијет обилује. 

Код нас је карактеристичан велики простор који је дат 

нерегуларним актерима, који су потпомогнути да изигравају закон, 

који зарад свог бизниса руше највреднија дјела насљеђа 

културе у архитектури само због вриједности те локације у граду. 

Додатне су карактеристике, да ово још кога заинтересује, 

сем нас: ми смо мала држава у односу на два свјетски значајна 

актера, чиме је све то под јачим рефлектором. У томе су учествовали 

Европска банка за обнову и развој и „Хилтон“ – ланац 

хотела, који су пресудно утицали да се сруши ово значајно насљеђе 

културе. 

Овдје је важно истаћи да је Црна Гора од 660 хиљада становника, 

а да је овај Хотел најзначајније што је имала у XX вијеку 

у архитектури, по којој је, по старим градским језгрима, 

уврштена у Баштину свјетске културе. 

„У великим народима генију се гнијездо вије“, казао је 

наш геније Његош, те великим народима не пристоји да дају 

овакве „доприносе“ малим народима, бришући их са свјетске 

сцене, да се и на европском тлу понови случај америчких Индијанаца, 

кад њихов поглавица пише потресне редове туге за својим 

тлом – својом изгубљеном земљом... А Европској банци за 

159

обнову и развој управо су писани такви редови, за читаво то вријеме 

кад је све могло да се исправи. 

Како би реаговали Французи (можемо замислити) кад би 

им Европска банка за овнову и развој и Хилтон-ланац хотела 

између вечери и јутра порушили Ајфелов торањ, да га сјутра, 

кад устану, више не виде на небу? 

Додатак чуђењу је што се то чини у ситуацији кад максималну 

подршку очувању Хотела даје пет највећих струковних 

организација у архитектури Црне Горе и Србије (из које је и 

Драгиша Брашован учествовао у пројектовању ентеријера тог 

Хотела), кад подршку очувању дају, својим апелом, архитекти са 

преко 50 година у струци, који су значајно учествовали у обликовању 

Подгорице. То се чини и у тренутку кад, такође писану 

подршку дају и други значајни ствараоци, поред архитеката: 

књижевници, публицисти, научни радници, професори, академици, 

доктори наука, те и архитекти из Европе и Америке, о чему 

брује сва писана и електронска гласила. Подршку очувању 

овог дјела даје и архитекта који је у Америци учествовао у пројектовању 

хотела „Хилтон“, као и члан Краљевске институције 

британских архитеката – RIBA. Сви са јаким аргументима: против 

уништавања значајног насљеђа културе, кршењем цивилизацијских 

норми, кршењем Бернске конвенције о ауторским правима, 

кршењем Закона о ауторским и сродним правима, без икаквог 

питања носиоца ауторских права, која трају 70 година од 

смрти аутора за материјална права, а за морална – идентитетска 

– ауторове креације знак препознавања – трају у неограниченом 

периоду. 

Хилтон хотел у Подгорици, накнадно избацио је из назива 

„Црну Гору“. Само док је трајао период додворавања, док је 

трајало рушење, употребљавао се назив „Хилтон Подгорица“, да 

би потом одбацио и „Подгорицу“, што је од свега најбоље, јер ту 

нема ничег ни од Црне Горе, ни од Подгорице. А да је апсурд 

већи, ту нема не само каквог дијела из доприноса ранијег време- 

160

на архитектуре овог или којег другог простора, него нема ни садашњег, 

јер Хотел је настао као сурогат – скаламерија соцреализма 

Стаљинових сибирских затвора, са нацртаним, а не просторно 

обликованим прозорима и сладуњавом орнаментиком изнад, 

из пера пројектанта Младена Крекића. 

Поводом овог, даје се извод из писма Европској банци за 

обнову и развој од 29. априла 2011, које је као цјелина на страни 

112. ове књиге: 

“Ne dozvolite, zbog raznih dezinformacija ili 

čega drugog u Vašoj instituciji, da Evropska 

banka za obnovu i razvoj, bude upisana u istoriju 

svjetske kulture, kao banka za rušenje, 

kao Talibani... A tu je i predlog, ako do rušenja 

dođe, da se 11. april. 2011 (dan potpisivanja 

ugovora o rušenju) proglasi Svjetskim 

danom kanibalista u kulturi, koje opravdava 

srazmjera male države i njenog ogromnog stradanja 

u kulturi, kao i ogromnih sredstava 

Evropske banke uloženih u to... Bog će odgovoriti 

ko je podesio da se ova nesrećna planeta 

upregne u dva JEDANAESTA - "11. april" i "11. 

septembar"? 

Ovo su skoro posljednje riječi, koje pred 

skoro rušenje ovog objekta, drugu mjeru, drugi 

obzir i drugi izgled ne mogu da imaju.“ 

161

АНДРИЈА МАРКУШ рођен је 1941. године у 

Подгорици, гдје и сада живи. 

www.andrijamarkus.com 

andrijamarkus@t-com.me 

До 2017. године објавио је сљедеће књиге, које су на сајту: 

www.andrijamarkus.com 

ЦРВЕНИ СЕ ЖУТА ГРЕДА, 1989 – афоризми; 

ОСИМ ЦРНЕ ГОРЕ ИМА ЈОШ СРПСКИХ ЗЕМАЉА, 1991 – 

хумористичко-сатирични коментари; 

ЂАВОЛИ И ЉУДИ, 1994 – поема; 

ОДАНДЕ ДОНДЕ /кад сна’а крене.../, 1995 – поема; 

ГУБИБРАЋА И ПРОГУТАНИ БОГОВИ, 1996 – поема; 

ГИПСАНИ КИП СЛОБОДЕ /Блиски исток међу нама/, 1997 – 

збирка пјесама; 

МАРВЕЈ /сепаратистичка превара/, 1997 – 

хумористичко-сатирични коментари; 

ЧОЈАК, КОЛИКО ЈЕ ТО, 1998 – поема; 

ЕВО ГА НЕМА, 2001 – поема; 

ИДЕНТИТЕТ АРХИТЕКТУРЕ И ЉУДИ, 2001 

– есеји о архитектури; 

АФОРИЗМИЧНА ИСТОРИЈА, 2003 – афоризми; 

ПЉУНУТИ СРБИ, 2005 – поема; 

КУЋЕ У БРДИМА, 2007 – есеји о архитектури; 

АФОРИЗАМ ИЗ СНОВА, 2008; 

50 НЕИМАРА ЦРНЕ ГОРЕ, 2008 – есеји о архитектури; 

ДНЕВНИК АРХИТЕКТЕ У АНЕГДОТАМА – I, 

2010, у електронској форми на сајту 

http://www.andrijamarkus.com/ 

ИСТОК НИЈЕ НА ЗАПАДУ, 2011– збирка пјесама; 

ХЕРОИНЕ. СРПСКА ОРЛЕАНКА И НАША 

ЕНГЛЕСКИЊА, 2013-14 – поема; 

162

СВЕТИЊЕ, 2014 – есеји; 

БЕЗ ЛИКА У ОГЛЕДАЛУ, 2014 – збирка пјесама; 

ЈЕЗИК НА СЛОМИВРАТУ, 2014 – поема; 

ДА ЧАСТИМ, 2014 – поема; 

НЕКАД ЖЕНЕ, А ТЕК ЉУДИ, 2014 – афоризми; 

О АНТОЛОГИЈИ КРОЗ ПОЛЕМИКУ, 2013 – 2014. 

електронски, а 2015. штампано; 

ГРАНИЦА ДОЗВОЉЕНЕ СЛИЧНОСТИ, 2016 – 

пјесме, есеји, архитектура, перформанс; 

ВЛАДИМИРОВ МИЛЕНИЈУМСКИ ВИЈЕК, 2016 – пјесме, есеји; 

НА ГОЛГОТИ ИСПОД ГОЛГОТЕ, 2016, пјесме и есеј; 

ПУШКИН, 2016 – поема; 

КАНА / Светлана Радевић, 2016. прво изд. 2017. друго изд – 

есеји о архитектури; 

Приредио: ВИ ЧИНИТЕ ОНО ШТО ЗНАТЕ, НО НЕ ЗНАТЕ ШТО 

ЧИНИТЕ, 2011, зборник пјесама и РАДЕНКОВ ХАЈДУК МИ- 

ЛУНКА САВИЋ (2013-14, електронски) 2016. штампано – 

зборник пјесама 

163

164

САДРЖАЈ 

Увод. Прах симбола...................................................................................5 

Вујадин Поповић......................................................................................25 

Скулптуре Вујадина Поповића...............................................................39 

Брига о дјелу пред одлазак......................................................................47 

Одлазак у Аустралију..............................................................................51 

Позоришна представа. Веће позориште прогутало мање....................56 

Извод. In memoriam..................................................................................57 

Грађење Хотела „Црна Гора“ и расположиви кадрови........................58 

Рушење обиљежја Подгорице Хотела „Црна Гора“.............................67 

Афоризми..................................................................................................68 

Апел струковних организација и инжењера..........................................69 

Саопштење бр. 33 Архитектонског форума 

„Протест и институције Европе“...........................................................71 

Обавјештење о научном скупу о дјелу Вујадина Поповића 

и заштити градитељског културног насљеђа.........................................72 

Афоризми..................................................................................................72 

„Хилтон“ руши „Црну Гору“..................................................................73 

Отворено писмо Архитектонског форума Европској банци 

за обнову и развој EBRD и премијеру Игору Лукшићу.......................74 

Бурић заложио хотел за кредит...............................................................76 

Од EBRD 24 милиона, радови за 3 мјесеца...........................................77 

Афоризми .................................................................................................77 

Признање „ПЕБМАУ“.............................................................................78 

La RECONNAISSANCE „PEBMAU“.....................................................79 

Истакнути ствараоци о рушењу насљеђа црногорске културе 

са посебним освртом на дјело Вујадина Поповића..............................81 

165

Уништена дјела као и припремљена за то.............................................95 

Афоризми................................................................................................101 

Под кишобраном. Јубиларних 40 година заштите насљеђа 

културе 1977–2017 ...............................................................................102 

Преписка са Европском банком за обнову и развој EBRD................103 

Афоризми................................................................................................129 

Рушење сфинге Улице слободе.............................................................130 

Маркуш: Вандализам у име развоја.....................................................131 

Не рушимо споменике као Талибани..................................................132 

Пријава Суду части Асоцијације српских архитеката........................133 

Срушен Хотел „Црна Гора“..................................................................135 

Вук Караџић и Исланд (пјесма)...........................................................136 

Постављен камен темељац за изградњу „Хилтона“ на 

мјесту Хотела „Црна Гора“...................................................................137 

„Хилтон“ срушио „Црну Гору“.............................................................138 

Светитељ (пјесма)..................................................................................139 

На рукохвату (пјесма)..........................................................................140 

Јубилеј (пјесма).....................................................................................141 

Тамоон (пјесма).....................................................................................142 

Прах сјећања (пјесма)..........................................................................143 

Неотћутани минут ћутања (пјесма).....................................................144 

Уклањање Вујадина (пјесма).................................................................145 

Реаговање на рушење Хотела „Црна Гора“........................................146 

Наслови написа дневих новина довољно говоре................................149 

Министар Гвозденовић нуди горе од рушења Хотела.......................153 

Кравље лудило (пјесма).........................................................................155 

Протест Удружења младих архитеката 

„КАНА – ко ако не архитект“...............................................................156 

„Дан идентитета града 11. април 2011“...............................................158 

Биљешка о писцу...................................................................................162 

166

167

CIP - Kaталогизација у публикацији 

Национална библиотека Црне Горе, Цетиње 

ISBN 978-9940-695-07-1 

COBISS.CG-ID32772112 

168

"VUJADIN. Prah simbola" 2017, A. Markuša, eseji o arhitekturi

Create successful ePaper yourself

Delete template?

Save as template?