"VUJADIN. Prah simbola" 2017, A. Markuša, eseji o arhitekturi

Ако знаш шта си био, знаћеш шта ћеш бити,
до осмог кољена мјерено.
Хотел је био наше повјерење у будућност,
од које је један дио био – он.
Не повјерење као у пријатеље англо-американце,
бомбардујући нас 1944, претходно преко Радија „Лондон“
говорећи да се склањамо на трг, јер ће бомбардовати
периферију са Њемцима. А највише бомбардовали су трг
Послије још 72 бомбардовања, казали смо им:
„Немојте нам више бити пријатељи, не можемо издржати“,
а они наставили да нам буду такви пријатељи и 1999.
Имали смо повјерење у Хотел „Црна Гора“
(кад су и зидови имали уши)
пијуцкајући у њему не само „љуту“ или „турску“ а нашу
но и по коју ИБ забрањену тему,
мало даље од стола службених ушију,
провлачили ријечи кроз стиснуте зубе,
кад смо најмање били сумњиви да нешто говоримо
Тада, почев од 1948, морали смо наглас да шапућемо,
да добро чује онај што прислушкује, јер ако се њему учини да је
чуо ћутање док си отварао уста, а нијеси пљувао саговорника
(без могућности да га стално пљујеш),
немаш шта, за сумњиво ћутање, да чујеш од иследника
на путу до Голог Отока – голих мука,
све у вријеме кад ниједан криминалац није био на слободи,
јер је дијелио судбину народа
У те зле ИБ године, имали смо повјерење у Хотел –
у његове ниже нивое, али не и у спратове
са функционерима комунистичке партије,
7