E.sabor br. 4

КОЛУМНА УРЕДНИКА<br />
Протопрезвитер Слободан Тијанић<br />
Васкрсење Христово - најважнија је порука у нашим<br />
животима. Хајде да покушамо да васкрсење посма -<br />
трамо не само са теолошке и верске стране, већ и са<br />
становишта обичног човека и друштва у коме живимо.<br />
Где год у животу погледамо - свуда вреба смрт. А<br />
сви знамо да она има последњу реч, то јест ”она је<br />
препрека и страшна тајна”- како вели Свети апостол<br />
Павле. Смрт је свесна тога, и знамо да сваког од нас<br />
чека неизбежни крај. Током живота доживљавамо<br />
много смртних случајева све до кончине нас самих и те<br />
последње неизбежне смрти овде на земљи. Смрт руши<br />
сва наша очекивања и наде за бољи живот. Смрт прави<br />
колапс од наших планова. Наш живот је пун снова,<br />
лепих нада, али већина њих се не остварују, умру и<br />
оставе само горчину нашег пораза, и то оправдава<br />
чињеницу да "такав је живот“. Видимо како смрт уклања<br />
нашу снагу, младост, и на крају, наше менталне<br />
способности. Покушавајући да из -брише сећање, чини<br />
косу седом, не дозвољавајући да видимо свет.”Много<br />
могу да кажем, али можда то није потребно, јер сви<br />
знамо страшно лице смрти” (Хемингвеј). И ако неко<br />
каже да то за њега не важи , и да може погледати у очи<br />
смрти са презиром и иронијом, пљунути у лице њено, у<br />
време разлучења душе од тела у време наступања<br />
смрти, ја бих то разумео. ”Ја знам шта значи умрети<br />
достојанствено, - Албер Ками је то описао тако<br />
савршено. Међутим таштина је све људско што после<br />
смрти не остаје, не остаје богаство, нити прати слава,<br />
јер кад смрт наиђе све то уништи. , смрт нас поново<br />
осваја и чини да све постане од сенке слабије и од<br />
снова варљивије, у трену ока.<br />
март 2017 САБОР 7