E.sabor br. 4

прихваташ дарове Божје, препознајеш их, не<br />
затвараш очи пред њима. То да их не примећујеш<br />
изгледа као смирење, али најчешће је егоизам,<br />
гордост и то је једна болесна верзија егоизма и<br />
нарцисиодности где неко сматра себе да нема<br />
ништа добро, да је некористан, да је ништа, такво<br />
стање у медицини називају психопатолошко, које<br />
свакако да није духовно здравље.<br />
Постоји могућност да евхаристијски (благо -<br />
дарно) прихваташ дарове Божје и да не сматраш<br />
себе извором истих, него славиш и благодариш, не<br />
користиш их као неко самозадовољство и рекламу.<br />
Дарове прихваташ евхаристијски и дајеш их<br />
евхаристијски, Богу их приносиш као благо -<br />
дарност, а заједници на корист. Лични дарови и<br />
лични успеси не постоје у простору Цркве,<br />
заједнице, све је ту да би било дато другоме, све је<br />
заједно и то је, уствари, заједничарење. Ако имам<br />
неки дар, тај дар је за заједницу, а не за похвалу и<br />
лично задовољство. Према томе, један верник<br />
може да препозна неке духовне напретке, харизме<br />
или дарове и да не падне у гордост ако слави<br />
Господа за то, а не себе. Све је у животу дар и сам<br />
живот је дар. ''Јер шта имаш да ниси примио?''-<br />
пита Св. Апостол Павле (1 Кор. 4, 7).<br />
*Реците нам нешто о хришћанском осећају кривице у<br />
духовном животу.<br />
Архим. Василије: У Цркви кажемо да<br />
кривица није плод духовног напретка јер често тај<br />
осећај бива на начин патолошки, болестан, е тада<br />
нешто није у реду, нешто не иде како треба. Из<br />
духовног искуства видимо да је кривица плач, жал,<br />
туга за ''ја''. Наиме, проблем је у томе што се<br />
срушила, згужвала умишљена, створена слика о<br />
нама, о мени, а не зато што се урушио мој однос<br />
са Богом. Једно је покајање кроз које васпостављам<br />
везу, однос, заједницу са Богом, повратак себи и<br />
Богу; ''дође себи'', ''вратићу се оцу'', а друго је<br />
туга, жеља да васпоставим слику о себи. Заиста,<br />
највеће човеково страдање је у покушају да се<br />
допадне свима, да буде добар и леп у њиховим<br />
очима и да задобије њихове добре критике, њихово<br />
лепо мишљење, мислим да не постоји већа мука од<br />
те.<br />
*Као пастири сусрећемо се са честом појавом да<br />
хришћанин, као и сваки човек, упадне у неку улогу,<br />
обуче се у улогу, да би могао да издржи себе, да би се<br />
прихватио. С друге стране, Свети Оци говоре да је<br />
потребно да спознамо свој грех, али да се не<br />
разочарамо. Како је могуће спознати себе и своју<br />
грешност и не разочарати се?<br />
Архим. Василије: Спознање себе је једна од<br />
три духовне степенице; самопознање, брато -<br />
познање и богопознање. Ако не познајем себе и<br />
кренем да заволим ближњег, искористићу га,<br />
односно све што радим користиће мојим потреба -<br />
ма, а не потребама другог. Ако кренем ка Богу,<br />
изменићу га, извратићу га, претворићу га у идола, у<br />
њему ћу поставити себе за идола. Зато је потребно<br />
имати здраво у Христу самопознање.<br />
Не очајавам спознајући себе, јер то у Цркви<br />
бива дискретно на леп и нежан начин, благодат<br />
Духа Светога силази тихо, једноставно и благо и не<br />
ствара страх него га одгони. Сагледаваш себе а да<br />
се не разочараваш, да не очајаваш, јер присуство<br />
Божје никада не ствара мисли и осећаје очајања,<br />
безнађа, напротив.<br />
*Како се борити са страстима? Не желимо их, али их<br />
ипак имамо.<br />
Архим. Василије: Ми хришћани смо склони<br />
да лако просуђујемо, да другима лепимо етикете,<br />
па кажемо ''ти си егоиста'', ''ти си среброљубац'',<br />
ти си овакав, ти си онакава итд. То је лак пут,<br />
широк пут, то да осуђујеш друге а други је узак,<br />
тежи, хришћански пут - да прихватиш другога и да<br />
покушаш да схватиш шта га је одвело у грех у<br />
страст. То је оно светоотачко ''воли грешника а<br />
мрзи његов грех''. Иза наших страсти крију се наше<br />
стварне потребе, зато се и страсти врло тешко<br />
побеђују, јер, уствари, служе неким нашим<br />
потребама.<br />
Шта ради грех? Грех је замена за Бога, за<br />
Божанско, када не постоји благодат Божија да те<br />
испуњава, да осећаш пуноћу живота, радост<br />
живота и живљења, тада тражиш замене, правиш<br />
начине да те испуне, да те нахране на страстан<br />
начин. Једно одређено време осећаш или верујеш<br />
да си пронашао нешто, раније или касније схваташ<br />
таштину, безвредност тога и увиђаш да то не води<br />
никуда.<br />
Ако немамо праву храну, Бога, заповести<br />
Његове, Благодат Његову, љубав Његову, радост да<br />
се нахранимо Њиме, тада упадамо у страсти,<br />
улазимо у њих и најчешће постајемо зависници.<br />
Зашто? Зато што живот не прихвата празнину, као<br />
што је говорио Св. Порфирије Кавсокаливит да<br />
''душа не подноси празнину'', и учиниће све да ако<br />
постоје празнине да их попуни, испуни. Тако<br />
почињемо да испуњавамо ниске потребе, ниске<br />
страсти.<br />
Потребно је, дакле, појмити шта се крије иза<br />
страсти, које наше потребе испуњују или замењују<br />
те страсти, јер све страсти служе нечему у нама.<br />
* Како искушења у животу могу бити корисна човеку<br />
који кроз њих пролази? Знамо да нека тешкоћа за<br />
неког може бити разлог разочарења и пропасти, а за<br />
неког другог иста тешкоћа може бити разлог<br />
промене на боље на преображај.<br />
* Архим. Василије: Заиста је тако, то говори<br />
и моје невелико иксуство. Зависи како и којим<br />
очима посматрамо живот и битисање, живљење.<br />
Ми смо ти који дајемо имена стварима и<br />
догађајима; ''добро, лоше, благословено ... није<br />
благословено...''. Црквено искуство Светих Отаца<br />
показује нам да једна стварност коју један човек<br />
посматра потпуно негативно, из другог угла<br />
гледано, може је сагледати позитивно. Озбиљна<br />
болест за једног човека може бити узрок<br />
разочарења, безнадежности, самоизолованости,<br />
чак и самоубиства, док за другог може бити<br />
разлог промене, обнове, преумљења, покајања.<br />
То се може догодити и са најмањим стварима у<br />
нашој свакодневици. Благодат Божја је могућност<br />
да сагледаваш другим очима то што се дешава у<br />
твом животу. За хришћанина не мења се спољашна<br />
стварност. Нема једну стварност човек духовни,<br />
а другу човек световни, заједничка је за све.<br />
Искушења, благослови, радости, болести, срећни<br />
или непожењни моменти, исти свет, исто друш -<br />
тво, заједница, исти проблеми. Шта се мења? Не<br />
март 2017 САБОР 59