2771.84 KB PDF - Институт за стратегијска истраживања

Југословенски нтербригадисти у Шпанији (1936–1939) 29
сви прогони и тортуре нису могли да спријече напредне људе из Југославије, а
нарочито не комунисте и радничке борце, да изврше своје обавезе међународне
пролетерске солидарности и пруже помоћ шпанском народу у његовој борби
против фашистичке агресије.
Од почетка шпанског рата 1936. и током 1937. на свим сједницама ЦК КПЈ
шпанско питање доминира, а највише простора заузима у Пролетеру и другим
гласилима радничке класе у Југославији. ЦК КПЈ посебно анализира, а партијске
организације и форуми у земљи разрађују облике организирања и одлазак
добровољаца из Југославије и других земаља (Француске, Белгије, САД, Канаде,
Латинске Америке, Аустралије) гдје су се налазили на раду (као економска и
политичка емиграција) или на студијама (Чехословачка, Совјетски Савез).
У Паризу је одмах након формирања Међународног комитета за помоћ
Шпанији (у Комитету је радио Југословен Лабуд Кусовац /Обаров/) формиран и Југословенски
национални комитет који постаје главни центар и пункт за прихват, организирање
и упућивање југословенских добровољаца што су долазили из Југославије
и других земаља. Осим тога, ЦК КПЈ формира и југословенске секције у Белгији,
Чехословачкој, Канади и другим земљама у којима се налазила југословенска
бројнија политичка и економска емиграција. Наведене су секције имале значајно
улогу у организирању пружања помоћи републиканској влади и шпанском народу.
У Паризу су осим наведених комитета (Југословенског и Међународног) били
формирани и други прихватни центри и везе за прихват добровољаца.
Тајне су јавке за везу путем којих су добровољци одлазили из Југославије
биле организиране у Аустрији (Graz, Wien), Чехословачкој (Praga), Швицарској
(Basel), Немачкој и Француској (Париз). Тако су била организирана два канала
којима су добровољци из Југославије путовали за Шпанију: један преко Аустрије,
Чехословачке и Немачке до Париза, а други преко Аустрије и Швицарске за
Француску. Осим наведених канала многи су одлазили на разне друге начине:
„легалним“ путем до Париза, користећи светску изложбу с кривотвореним или
правим пасошима. Било је доста и оних који су самоиницијативно без веза пјешице
илегално пошли преко Аустрије и Швицарске за Француску и Шпанију, или преко
Аустрије, Чехословачке и Немачке за Париз. Једно се време дио најужег руководства
КПЈ (Милан Горкић /Sommer/, Ловро Кухар /Valič/, Родољуб Чолаковић /Rozenko/,
Иван Крндељ /Richter/, Сретен Жујовић /Schwarz/, Јосип Броз Тито) налазио у
Паризу који је помагао организирање прихвата и пребацивање добровољаца.
Поред великих успеха КПЈ у организирању помоћи и одласка добровољаца,
било је и одређених слабости и пропуста. Покушај да се једна велика скупина
добровољаца из Црногорског приморја и Далмације пребаци у Шпанију није
успео због провале. Почетком марта 1937. је у руке полиције пао велики број
(150) већином младих људи (претежно комуниста и скојеваца) из Црне Горе,
Херцеговине, Босне и Далмације. Откривен је француски брод La Corse (у
близини Будве) и на тај је начин „спречено да отпутује за Шпанију преко 500
добровољаца“ 30 .
30
AЈ, ф. ЦК СКЈ, фас. бр. X-8/155.