Sadržaj

1945. godina Slika iz 1946. godine, urađena u amfiteatru Elči Ibrahim-pašine medrese u Travniku
temeljnog stuba - žene. Između ostalog,
posvjedočile su, kako je, protivno
islamu, ulema bila sklona posrtanju
i javnoj kolaboraciji sa vladajućim
komunističkim režimom.
Zuba priča: “Pozvali su hodže i naredili
im da nam kažu da skinemo.
Govorilji su nam da je to po zakonskom
putu došlo i da mora da se
poštuje. (...) Bio je neki Ahmet, milicajac
iz Luga, on bi ti žene nasred uljice,
skido koju bi god zatek’o sa feredžom.
Imalo je žena što nisu dugo godina
izašlje iz kuće. Neke i nikad. (...) Smail
efendija Filibarić iz Luga, on nije šćeo da
se potpiše da se skine peča. Na njega su
veljiki zulum vršili. Dali su mu roka do
sutradan. On uveče dovu činio i tu noć
tesljim bidi. Umre uveče, a oni se čudili:
kako, mi ga pozvali, a on da umre? No,
Allah mu ukabuljio dovu. On je jedini,
aslji, bio hodža kako treba. Njegova žena
poslje njegove smrti nije nikako izlazila.
I ona je kratko vrijeme živela iza njega.
Umrije odma’. Sebet him bi peča te
umriješe. Allah im se smilov’o. Imalo je
mlogo žena koje nisu više nikad izlazile.
I umrle su, a nisu izašlje. Iz straha listom
se išlo za Tursku. Strah brate. Strah i visoki
porezi. Strahovalo se da se nešto još
strašnije ne desi. Mlogo je otišlo. Valha
hi, nije niko ni zaustavlj’o.”
Derva priča: “Ono behu gori naši no
oni, Allahami! Behu samo da se skine
peča. Pokupi nam ljude, pa him dadi
strahobu! (...) Allahami, ni hodžama
ne verujem od taput. Vala, sve su hodže
pristale da se skine, sem Smail efendije.
Rek’o im je: Ostavite me do ujutru da
razmislim. I on umro. A njima krivo:
kako da umre? Pa zadruge po selu, sve
kupili ljude i govorili im, demek, Tito
taput to naredio! A, vala, su ga hajali, a
on je gore čineo no svi. A sve potuljno.
(...) Vala Muslimani nemaju nikaku slobodu
ni pravo. To, aman jarabi, bratstvo-jedinstvo,
a isteruj, a mi šuti. Đe ko
koga ufati nasamo – ubi.”
Amira je rođena 1925. godine u Sjenici;
njen otac je iste godine rasprodao
nekretnine namjeravajući sa porodicom
krenuti za Tursku. Međutim, njihov
put se zatvorio, tako, da su odselili u
selo Rašno. Njen otac bio je hodža i
služio je u Rašljanskoj džamiji. Amira
je tu živjela sve do petnaeste godine, da
bi se sa petnaest godina udala u Novi
Pazar. Tada se pokrila, odnosno, njeno
lice u javnosti pokrivao je veo (feredža).
Poslije oslobođenja Jugoslavije i dolaska
komunističke vlasti, Amirin muž
tražio je da skine veo, pošto je slijedio
komunističku ideologiju. Tada su nastale
i nevolje u braku. Puno su se svađali
oko ovog pitanja. “Bio je, brate, u crvene,
eto to da ti ne krijem ništa. Ja neću,
a on hoće da mi skine feredžu pa hoće,
čare nema. Ondar, nije mog’o da iziđe
na kraj pa me ispratio u Baljetinj, u blizini
Mitrovice, kod njegove sestre.
Ona je izašla iz Mitrovice i sedela u
kulu Baljetinaca, jer je njihova kuća bila
zapaljena i ona ti je njima bila poverena
na čuvanje. E, on ti je mene pratio tamo
u tu kulu da se maknem, da bi zavar’o
trag što ne skidam feredžu. Stalno je
tražio da je skinem. On traži – a ja neću.”
Amiri su nudili da radi u prodavnici
iako je bila nepismena žena. “Pa hajde,
Amira, kad oni traže, da ih ne ljutimo,
ja ću ti pomoć.- Ja opet neću. Neću i
ne smijem to da primam, ja sam nepismena
žena. A vala ni feredžu ne šćedoh
skinut. E, kad sve žene poskidaše, tad
sam i ja pristala i pošla. Tad moradoh.
Nikako nisam šćela da bidem u prve.
Bogu ti fala, kako sam se osećala! Sram
me bilo. Ali kad sam videla da ima još
žena malko sam se oslobodila. Meni je
bilo mlogo teško kad smo izašli, bila mi
20. april - 29. džumade-l-ula
59
je zava sa mnom. Mlogo je nezgodno,
neobično je, sramota te. Čini mi se, svi
u mene gledaju. A bilo je toga. Sa strane
su te gledali i prezirali. Kao da vele: ene,
Salih skin’o ženi feredžu i sestri Fatimi.
A imalo je žena koje nisu skinule. Moja
svekrva i čovekova mi hala nikad je nisu
skinule. Njih moj čovek nije ni pritisk’o
niti ih je ter’o. Sada bi je ponovo neke
žene nosile i voljele bi da se vrati. I ja
bi’ voljela. Odozdo si mogo bindrehu
obuć, ako hoćeš, ne vidi se. Odozgo ti je
lijep ćaršav i sve pokrije, ništa se ne vidi.
A vala ima i onih koje je ne bi ni za živu
glavu više obukle, taman da ih strijeljaš.
Mnoge bošnjačke porodice tada su selile
za Tursku. Amiri su nudili da radi
u Antifašističkom frontu žena, na što
je odbila. Njen muž stalno je dobijao
naređenje da skupi žene u komšiluku
kako bi došle na konferencije.
Zatim, i od Amire je tražio da ide
po komšiluku i saziva žene. Međutim,
Amira je odbijala te je slala djecu, na što
bi, kad bi je upitaj da li je sazvala žene,
ona odgovori da jeste i tako bi prolazila.
Priređivane su manifestacije na koje
su dolazili beogradski vrhovi. Trebalo je
tada da žene nose parole. “Moj čovek
meni veli: Amira, uzmi ovu parolu; a
ja izašla i živa neću da je uzmem. Nije
mi neki zulum činio, ali mene je to bilo
mrsko da nosim tu parolu i hajd. Neću
da je uzmem i gotovo. Nazim Tokalić bi
se smij’o, uzmi je, Amira, još kad te je
zapalo da je nosiš.» Amira je pohadžala
tečaj za opismenjavanje a zatim je učila
Ilmihal. “Eh, a koje su radile kako se
na njih gledalo loše. Šta mu šćede da
zaposli ženu, ‘prokurvaće’ mu se. Devojke
su zvali ‘fabrikuša’ i govorile bi:
ne bi je uzela za sina taman da bi ost’o
neoženjen. Bilo je svašta. A, Boga mi, se
kasnije usladi, neće da se oženi sa onom
koja ne radi. Više su bile na cijeni poslje