Å UMARSKI LIST 1/1926

Дјетао велики 53
Проф. Мојо Медић [Митровицај:
Дјетао велики и његов живот.
(Ковач и наковањ). 1
Ko не поана правога ковача, који y своме вигшу чекићем на наковњу
(наковану, наоковану итд.) кује за своје поковце различите ствари? Ta наша
слика не показује нам такога мајстора, већ птицу иознатију под именом д ј е-
тао велики(ито женку нли дјетлицу); око ње су двије рашље (глогове),
и то лијева с једном бабушком, a деена са двије, — докле су остале цијеле и
прокљуване бабушке (галвићи, губачи, кикиди) y кутији и изван ње.
Одавно сам аабиљежио и ja, да ce неке врсте птица из породице дј е-
тала y Сријему зову ковачи; a иначе има такових примјера и y академијском
рјечнику из других крајева и за различне птице (види 1. к о ва ч д.), гдје je
наведен примјер из XVI. вијека од М. Ветранића), али јамачно не припада
свима тако званим ковачима. Ta имена нијесу ушла y чланак дра. Е. Реслера.
„Prilog za nomenklaturu kralješnjaka" „Nastavni Vjesnik",
књига XI., стр. 606.), јамачно из разлога, да буде мање забуне. Према томе
ce већ само од себе каже, да je овај дјетао велики — ковач велики;
оне двије рашље да су — н a к о в њ п, a кљун ч е к и ћ. Како сам до тога
дошао, навешћу иза других података о дјетлима.
Пословице: „Дјетао y кљуну нађе зло: (чује га ловац, гдје кљује na
ra довреба и убије)", и „Дјетлићи с језика гину (јер их no кликтању налази
ловац)", сасвим су на искуству основане ; na томе ce не треба ни чудити, јер
ce те пузавице истичу још и величином и красним бојама перја.
Овога ради има о њима и много других биљежака. Навластито je лијепа
ова: Дјетељ јест чедољубна птица и красна и лијета од дрвета до дрвета,
р т о м (т. ј. кљуном) к љ y ј е и ухом слуша, да ако je д y п н о (дупан = шупаљ)
дрво, усели ce y н>, и савије гнијездо ; ако ли тврдо дрво буде, бјежит
од њега" (Стојан Новаковић, „Physiologus : Слово о вештехБ ходешгихи и
летештихБ" ; „Starine"' књига XI., стр. 194).
Вид Дошен y својој „Аждаји седмоглавој" напомиње:
A кад кладу ж y н a к л> y je,
Мисли да ce бубањ чује,
КоГ душманин гласно звони,
Кад ce нука, и загони".
(Издање загребачко од 1768, год., стр. 122).
')Аутор овога чланка јест познати зоолог. писац школских уџбеника
„Zoologija za više razrede srednjih škola" те одличан познавалац народн ога
језика господин професор Мојо Медић, гимназијски директор y
пензији, сада y Сремској Митровици. Чланак није само од шумарског већ » од
ширег интереса. Ми га доносимо из разлога, јер je питање бијологије дјетлића
и жуна одувијек интересирало шумарске кругове a о томе je y нас досада
размјерно врло мало писано.
Уредништво.