You also want an ePaper? Increase the reach of your titles
YUMPU automatically turns print PDFs into web optimized ePapers that Google loves.
kwi`evni magazin<br />
tribina skd<br />
tribina skd<br />
40<br />
kwi`evni magazin<br />
mom pisawu, pro~itaj ko je {ta napisao, i<br />
sve }e iza}i na videlo. Pisao sam i bacao, i<br />
dobro sam uradio. Nisam sa~uvao ni{ta {to<br />
bi me danas primoravalo da preispitujem sebe.<br />
Poznavao sam neke qude u Ni{u koji su i sami pisali,<br />
i na sve na~ine sam ih izbegavao. Osim dvojice,<br />
jedan je mrtav, a drugi je i danas moj prijateq. Postojala<br />
je, a postoji danas, odbojnost prema onima koji<br />
su druk~iji, makar i po tome {to ne}e da se dru`e.<br />
Razmi{qao sam i pisao druk~ije, i to je bilo dovoqno.<br />
Moj pokojni otac radio je u poznatoj kafani<br />
[vajcarija, i tu sam, jednom, ne znam koje godine, ali<br />
jo{ sam bio gimnazijalac, sreo Branka Miqkovi}a,<br />
jer i moj pokojni otac je bio Zaplawac, iz Velikog<br />
Vrtopa. Zapamtio sam bledog, stra{no tihog gimnazijalca,<br />
toliko zatvorenog da sam poverovao da je do-<br />
{ao iz nekog drugog sveta. Imao sam iskustvo, i u pi-<br />
}u i u pisawu, ali sam sve to pred wim pre}utao, jer<br />
bilo mi je jasno da moram jo{ mnogo da ~itam, da radim<br />
i da u~im, da izvla~im iz `ivota sve {to bi mi<br />
pomoglo da idem daqe. Ali, to su bila druga vremena,<br />
drugi mentalitet, drugi qudi, to nema veze sa sada{wim<br />
vremenom. A onda se dogodilo ne{to {to<br />
je, ipak, imalo uticaja na moj daqi `ivot. Danilo<br />
Ki{ i Qubomir Simovi}, tada{wi urednici Vidika,<br />
imali su kwi`evno ve~e u Ni{u, i mi gimnazijalci<br />
smo masovno oti{li da to slu{amo i gledamo.<br />
Iskren da budem, oti{ao sam tamo samo da bih udovoqio<br />
svojoj razrednoj, pokojnoj gospo|ici Zagi Radakovi},<br />
koja nam je predavala srpski jezik i kwi-<br />
`evnost, i koja je bila tipi~an primer zaqubqenika<br />
u kwi`evnost. Ceo `ivot je posvetila poeziji i |acima.<br />
Ka`em da su to bili Danilo i Quba, ube|en da<br />
su bili ba{ wih dvojica, zaista bi bila katastrofa<br />
da sam sve to zaboravio, pome{ao, i pogre{io.<br />
Uglavnom, pozvali su nas gimnazijalce, koji pi{emo,<br />
da po{aqemo pesme i prozu na tu i tu adresu, na<br />
adresu Vidika. Ja sam poslao tri pesme. I jednoga<br />
dana, ne znam vi{e koji je ~as bio, a bilo je negde na<br />
kraju {kolske godine, pred veliku maturu, ulazi u<br />
u~ionicu onaj ~ikica koji radi u {koli, koji mewa<br />
sijalice, zvoni za mali i veliki odmor, i otkucava<br />
direktorki uvek kada Milutin, Miodrag i ja do|emo<br />
pijani u {kolu, (a ona nije krila da joj je `ivotni<br />
ciq da nas istera iz {kole, ali smo je preduhitrili<br />
polo`ov{i maturu), i taj ~ikica nosi u rukama jedan<br />
primerak Vidika, i uputnicu na hiqadu petstotina<br />
dinara. Objavili su sve tri pesme. Jednu qubavnu,<br />
posve}enu nekoj Biqani Miti}, mojoj qubavi iz<br />
osnovne {kole, i dve, rokerske, jednu posve}enu mojim<br />
pajtosima iz kafane i klupe, Bati i Miti, a jednu<br />
sam posvetio samome sebi. Hiqadu petstotina dinara!<br />
To je bila gotovo polovina plate mog oca.<br />
Pred profesorima, pred razrednom i {kolskim drugovima<br />
ja sam bio promovisan u istinskog pesnika,<br />
dobio sam priznawe, tri objavqene pesme, i pare!<br />
Nisam, ni u jednom trenutku, pomislio: Od ovoga se<br />
mo`e `iveti! Jedino {to sam znao, bilo je: Za ovo se<br />
mora `iveti! Izuzetnost do`ivqavawa `ivota, kad<br />
ga sagledavamo u celini pro{losti, potvr|uje svu<br />
banalnost koja ~ini taj `ivot, pogotovu po~etke vezane<br />
za stvarala{tvo, sam dobri Bog zna koliko je,<br />
bar meni, mu~no da o tome imam bilo kakvo mi{qewe,<br />
a o vrednovawu da i ne govorimo. Tako je to bilo.<br />
I bilo je gotovo.<br />
? Zabava mladih qudi. Ti ka`e{ „Bilo je gotovo“,<br />
a u stvari, tek je po~elo. A nastavilo se tako {to si<br />
prvo objavqivao prozu, ali 80-ih u prvim svojim<br />
kwigama poezije ti si obnovio, ~ini mi se, dugo potiskivane<br />
re~i, uveo si neke motive koji se dugo nisu<br />
pojavqivali u poeziji, a to su du{a, suze, teskoba,<br />
dakle sve ono {to opisuje mra~na i te{ka stawa,<br />
onako najjednostavnije re~eno. U samoj kwizi Teskoba,<br />
ti si i potvrdio to svoje opredeqewe za poetiku<br />
mra~nih, o~ajni~kih stawa i na taj na~in si se<br />
nadovezao na prozu koju si do tada objavqivao. Postavio<br />
si, ~ini mi se, tom prozom, odli~an temeq za<br />
svoje budu}e pesni~ke kwige. Da li sam u pravu? Da<br />
li si u tom trenutku tra`io i nalazio sebe kao pesnika,<br />
ili si se jednostavno nadovezivao na sebe kao<br />
proznog pisca, ili je u pitawu ne{to tre}e, a mo`da<br />
se to naprosto ne mo`e razdvojiti? Kod tebe i prozni<br />
pisac i pesnik egzistiraju vrlo dobro i vrlo<br />
ravnopravno.<br />
: Da, to je tako. Ja sam tek u trideset prvoj godini<br />
objavio prvu kwigu. Dotle sam objavqivao samo pesme,<br />
pri~e, i neke malo du`e proze koje sam vadio iz<br />
te kwige koju sam posle objavio u „Prosveti“. Moram<br />
da ti ka`em da je stvar sa fakultetom stajala<br />
tako da je odredila, kasnije, neki moj stav prema `ivotu<br />
i prema pisawu. Nikada nisam mislio ni ose-<br />
}ao da se pesnik i prozni pisac, koji `ive u meni,<br />
glo`e oko ne~ega. Imali su i imaju potpuno iste poglede<br />
na svet, ista merila, i isti na~in da to izraze.<br />
^ak su i re~i iste. Bio sam takav, i takav sam krenuo<br />
na fakultet. Milutin i ja smo upisali takozvanu<br />
svetsku kwi`evnost, ube|eni da }emo tamo nau~iti<br />
ne{to o pisawu, da }e neko vrednovati ono {to<br />
smo ve} uradili, i da }e nas uputiti u ono ~uveno<br />
„{ta daqe“. A oni su hteli da od nas naprave svoje<br />
u~ene klonove, {to meni nije bilo potrebno, i posle<br />
prvih ispita shvatio sam da moram da nastavim<br />
da budem gimnazijalac, onaj koji govori tu|e misli o<br />
gradivu, i onaj koji je potpuno neva`an. Ja se za to<br />
nisam opredelio. Nisam se upisao da bih napravio<br />
karijeru, ni nastavni~ku ni umetni~ku. Nisam imao<br />
ambicija da budem asistent, docent, profesor. Ja<br />
znam da se ni pisci tu ne ra|aju. Mislio sam da je katedra<br />
neka vrsta babice, poma`e porodiqi oko deteta,<br />
da do|e na svet, a posle dete ide svojim putem.<br />
Ali, mnogo toga nije bilo lako podneti. Odlu~io<br />
sam da privremeno svedem na najmawu mogu}u meru<br />
svoj `ivot koji je bio vezan za pisawe. Ja sam izdr-<br />
`ao nekoliko godina, polo`io sam sve ispite, dao<br />
sve seminarske radove, i jednoga dana sam krenuo da<br />
prijavim diplomski. Oti{ao sam u „Vidin kapiju“,<br />
i napio se, onako, usput. I nikada vi{e nisam oti-<br />
{ao na katedru. Ja nisam ne{to izgubio, nisam ni-<br />
{ta izgubio, katedra jo{ mawe. U me|uvremenu sam<br />
objavqivao pesme i prozu u Delu, Savremeniku,<br />
Studentu, Mladosti. Vremena su po~ela da se mewaju.U<br />
sve se uvek uvu~e i politika. Politika zagadi<br />
`ivot, i `ivot odbacuje qude kao strano telo.<br />
Ona Jugoslavija, za kojom mnogi liju suze, postala je<br />
mesto nepodno{qivo za `ivot. Zahuktavala se nesre}a<br />
nabijena nacionalizmom, netolerancijom,<br />
ksenofobijom, i za~ela se Jugoslavija koju su po~eli<br />
da ru{e komunisti~ki, provincijski vo|i, toliko<br />
nacionalisti~ki nastrojeni da je bilo pitawe vremena,<br />
dana takore}i, kada }e pasti krv. Podele su<br />
postale toliko vidqive da je bilo opasno biti van<br />
svoje mati~ne republike. Pocepali su najpre jezik,<br />
kulturu, zajedni~ke korene, i sve je oti{lo u propast.<br />
Ja sam iz privatnih razloga napustio Srbiju.<br />
Odlazio sam na du`e vreme, i vra}ao se, povremeno.<br />
Dugo vremena nisam ni{ta bio objavio. Tamo gde sam<br />
boravio, pisao sam. Tamo sam `iveo, ovo ovde bilo je<br />
jedno neprestano otimawe iz zamke, upao si u rupu i<br />
svim snagama se trudi da se iskobeqa{. Nisam umeo<br />
da se prilagodim klanovima, nisam hteo da se dru-<br />
`im sa qudima koje sam prezirao, nisam hteo da sa<br />
wima pijem i da radim po sistemu: ja tebi ti meni. Ja<br />
sam uvek imao onu crtu karaktera koja ne ume sa qudima.<br />
Isuvi{e sam samotwak, ponekad mi dru`ewe<br />
sa qudima predstavqa problem, radim to na silu.<br />
Imam nekolicinu prijateqa, i to mi je dovoqno. A<br />
tu je i moja porodica. Sedamdeset sedme sam se vratio<br />
u Beograd, kupio stan, i bio bez posla. Poku{avao<br />
sam da na|em neki posao, uzalud. Poku{avao sam<br />
da objavim pone{to od svoje proze i poezije, uzalud.<br />
Moji vr{waci, ili qudi mla|i od mene, ili oni ne-<br />
{to stariji od mene, sa kojima sam imao kakve-takve<br />
odnose, svi su, takore}i, bili udomqeni. Neko je bio<br />
direktor izdava~ke ku}e, neko glavni i odgovorni<br />
urednik, neko urednik, neko lektor. Za mene nije bilo<br />
mesta ni da radim posao korektora. Tada su mi pomogla<br />
dvojica izuzetnih qudi. Qudi obrazovani, i<br />
plemeniti. Bili su to pokojni Mile Peri{i}, i pokojni<br />
Dule Latkovi}. Mile mi je jednoga dana rekao:<br />
„Slobodno je jedno radno mesto poslovo|e kwi`are,<br />
u ovim vremenima samo to mo`emo da ti ponudimo.“<br />
Prihvatio sam. @enina plata nije bila dovoqna za<br />
`ivot, ni za nas dvoje, ni za dvoje na{e dece. Sa pokojnim<br />
Duletom Latkovi}em proveo sam mnoge sate u<br />
razgovoru o xezu, obojica smo bili fanovi xeza. Sa<br />
Miletom sam postao jo{ bli`i, bio je jedan od retkih<br />
qudi u koje sam imao poverewa, znao sam ga jo{<br />
iz vremena studirawa, i bio je ne samo moj prijateq,<br />
ve} i prijateq moje dece. Ponosan sam {to sam poznavao<br />
obojicu i bio blizak sa tim qudima. Tako sam<br />
ja proveo osam godina za tezgom, i na svoj pomalo<br />
upropa{}en `ivot dodao jo{ tih osam godina. Ne<br />
mogu da ka`em da su to izgubqene godine, jer za pisca<br />
ni{ta ne mo`e da bude izgubqeno, iz svega se mo-<br />
`e izvu}i korist. @ivot mu do|e kao muva, da li }e<br />
sleteti na ru`u, i nasisati se nektara, ili }e sleteti<br />
na govno, isto joj se hvata. Ona je svoj posao zavr-<br />
{ila. I daqe niko nije hteo da primi nijedan moj rukopis.<br />
^ak me nisu ni obave{tavali: odbijen, primqen,<br />
sutra, prekosutra, malo sutra. Iz tog vremena<br />
imam lepu naviku podno{ewa ignorisawa. U to vreme<br />
Miroslav Josi} Vi{wi} pokre}e svoju Kwi`evnu<br />
fabriku. I on mi jednoga dana ka`e: „Nemoj i}i<br />
unaokolo i vu}i za rukav te tipove, spremi {ta<br />
ima{, i ja }u to objaviti“. Imao sam dve kwige, jednu<br />
kwigu poezije, i jednu kwigu pri~a. Obe sam preuredio,<br />
skratio, i on je to {tampao. Zatim sam u<br />
„Grafosu“ {tampao Teskobu, i to je pored Dajmoniona<br />
i kasnije Dvoglave korwa~e, bila kwiga koju sam<br />
objavio kod tzv. dr`avnog izdava~a. Bile su to moje<br />
velike gre{ke. Niko se nije zauzeo za mene, za svoje<br />
izdawe, niko nikada nije stao iza mene. Nekoliko<br />
godina kasnije, po~eo sam da sara|ujem sa Milutinom<br />
Petrovi}em i Brankom Kuki}em, i kod wih objavio<br />
sve ostale kwige. Sad znam na ~emu sam, zauvek.<br />
Da se vratim, odnosno da nastavim pri~u o pro`imawu<br />
proze i poezije, o `ivotu pisca, i {ta sve uti~e<br />
na wega. Ne znam, niti razmi{qam o tome, kako su<br />
`iveli i {ta su mislili, i o ~emu su razmi{qali<br />
drugi qudi, moji vr{waci, ili oni stariji ili mla-<br />
|i od mene. Re~i su izuzetno te{ke, obavezuju}e,<br />
smrtonosne. Nisam imao pesni~ke uzore, nisam se<br />
utapao u odu{evqavawe `ivotom pojedinih pesnika.<br />
Ja sam imao pesme uzore, i danas sam svim srcem uz<br />
wih, posle ~etrdeset, pedeset godina. Ne mogu da<br />
sledim ne~iji `ivot, ni ne~ije delo, tu|e ideje i zamisli<br />
me odvra}aju od drugih qudi. Svaka pesma je<br />
`ivot za sebe, ako veruje{ pesmi, veruje{ sebi i<br />
svom putu, zna{ da si na pravom putu. Re~i su tu da<br />
te podr`e, ali ne da budu merilo stvari. Ako `ivi{<br />
re~i koje `ivi tvoja pesma, onda nema novih i starih<br />
re~i, zaboravqenih ili upam}enih. Stara je i ofucana<br />
izreka, ali ta~na, da postoje samo dobre i r|ave<br />
pesme, re~i su uvek najboqe, neprikosnovene, ali<br />
ne smeju odneti prevagu, jer onda gube smisao i zna-<br />
~aj. Nisam nikada odvajao svoju prozu od poezije.<br />
Onaj koji se javqa u prozi, taj govori i u stihu. To je<br />
jedan te isti lik, samo na razli~itim zadacima. To<br />
je grobar, on kopa grob, jednak i za mu{karca i za `enu.<br />
^ak i da je dete u pitawu, dimenzije su mawe, ali<br />
je krajwi ishod isti, stra{an, slika o~ajawa, suza,<br />
teskobe, neizdr`ivi ose}aj bola i gubitka. Uostalom,<br />
kako razdvojiti to {to ose}a{, ne mo`e{ `iveti<br />
naopako, obu}i ko{uqu navukav{i samo jedan<br />
rukav. Ja sam jedno vreme izbivao iz Srbije. Kada<br />
sam se vratio, sve je opet bilo isto, neizdr`ivo.<br />
Bio sam sam sebi merilo stvari, `ivot je bio te`ak,<br />
nemilosrdan, pun kompromisa, ali prqavih, gnusnih,<br />
podla~kih kompromisa, a ja na to nisam bio spreman.<br />
Tu sam cenu platio, i pla}am je i dan-danas. Zato i<br />
ka`em, nikada nisam bio spreman da pratim tu|e misli,<br />
zato nisam nikada ni bio ~lan neke partije ili<br />
stranke, ne mogu da zamislim da mojim `ivotom, pesni~kim,<br />
proznim, politi~kim, socijalnim, upravqa<br />
neka mediokritetska budala samo zato {to je<br />
predsednik ili direktor ne~ega. Pisac nikada nije<br />
na gubitku, sve {to pro|e pored wega, kad prolazi<br />
`ivot, to je pisawe. Ali, osam godina sam bio van<br />
sveta kwi`evnosti, a uz kwige, ma kako to zvu~alo<br />
idiotski. Ve} sam bio objavio roman u „Prosveti“,<br />
ali to mi nije bilo od pomo}i. I daqe su odbijali<br />
moje rukopise. Nisam bio spreman da bilo koga vu-<br />
~em za rukav, da se dru`im sa pojedinim qudima sa<br />
kojima nisam imao ni{ta zajedni~ko, da postanem<br />
~lan nekog klana. Bio sam dobro uzdrman, svim onim<br />
{to se ve} ustalilo u Beogradu. Sve je bilo podeqeno,<br />
i ako nisi deo neke grupe, onda si gotov. Tako je<br />
i danas. Ponosan sam {to se nisam promenio. Ostao<br />
sam dosledan svom prvom opredeqewu: ni po koju cenu<br />
protiv svog morala. Ali, dobro. Te re~i koje pomiwe{,<br />
Du{a, suze, teskoba, a iznad svega strah,<br />
smrt, bile su iza mene, one su zahtevale svoje mesto<br />
u mojoj poeziji i prozi. Ako ti se `ivot sastoji od<br />
tih re~i, onda ne mo`e{ da ih odbaci{. Tu je bio za-<br />
~etak mog opredeqewa da nikada ne odvajam pesni-<br />
{tvo od proze. Pesni{tvo je iznad svega, sublimacija<br />
svega, u wemu je sve. Proza je sirovina, plemenita<br />
ali sirovina, pesni{tvo ekstrakt, sto grama<br />
ne~ega i kada ga razbla`i{ dobija{ sto<br />
kila toga i toga. Nije moje da odre|ujem sebe<br />
41
Change language