povelja dec 14

helsinškapoveljaGlasiloposebno izdanje • decembar 2014 • godina XIXHelsinškogodbora zaljudska pravau SrbijiEKSTREMIZAM• Prerušeni fašizam uvek vreba• Revizionizam kao platforma• Desnica na krilima desekularizacije• Original falsifikata• Stranka izmišljena – ekstremizam i srebroljublje autentičniRusija – Ukrajina – Srbija• Preko Beograda protiv Brisela

posebno izdanje, decembar 2014, godina XIXhelsinška poveljadecembar 2014SadržajUvodnikEKSTREMIZAM: PRERUŠENI FAŠIZAMUVEK VREBA.................................... 3Piše: Sonja Biserko...Fašizam uvek vrebaREVIZIONIZAM KAO PLATFORMAEKSTREMIZMA................................. 5Piše: Milivoj BešlinDESNICA NA KRILIMADESEKULARIZACIJE.......................... 6Piše: Srđana BarišićORIGINAL FALSIFIKATA .................... 8Piše: Slobodanka AstTREĆA SRBIJA: STRANKA IZMIŠLJENA,EKSTREMIZAM I SREBROLJUBLJEAUTENTIČNI ....................................11Piše: Teofil PančićOD NACIONALIZMA DO EKSTREMIZMA– SAMO NEKOLIKO SATI.................... 13Piše: dr Boris VargaU STEGAMA TRAVESTIJE.................. 19Piše: Slavica VučkovićPovratak ŠešeljaANATOMIJAROBIJE RATNOG ZLOČINCA. ............. 21Piše: Bojan Tončić„ŠEŠELJEVSKI“ POVODOM ŠEŠELJA... 22Piše: Snežana ČongradinTeret zločinaNEKAŽNJIVOST VRIJEĐA. . . . . . . . . . . . . . . . . 25Piše: Irena AntićDESET GODINA ČEKANJA PRAVDE... 30Piše: Bojan TončićRusija – Ukrajina – SrbijaPREKO BEOGRADA – PROTIV BRISELA.32Piše: Vladimir GligorovTESTIRANJE PRIJATELJSTVA. .......... 35Piše: Petar PopovićEvropska unija i BalkanREGIONALNA „HLADNORATOVSKA“ARHITEKTURA............................... 38Piše: Davor GjeneroIGNORISANJE, NUŽDA ILI NEŠTOTREĆE ............................................ 41Piše: Igor NovakovićPovelja na licu mesta: KikindaZIMA, GLAD I PRINUDNI RAD. ........... 44Piše: Gordana Perunović Fijat„LETEĆI FILOZOF“............................ 48Piše: Nenad DakovićSport bez sportaDRŽAVA NE ZALAZIU „BALKANSKE KRČME“. .................. 50Piše: Ivan MrđenIz osmanske baštineUSLOVNA SLOBODA KRETANJA. ...... 52Piše: Olga ZirojevićNAPOMENA UREDNIŠTVANakon nešto više od godinu dana pred čitaocima je ponovo Helsinška povelja. Rečje o posebnom izdanju u okviru projekta „Mladi protiv ekstremizma – razmišljajsvojom glavom“, koga je tokom ove godine uz podršku Fondacije za otvorenodruštvo iz Beograda, u različitim formama realizovao Helsinški odbor za ljudskaprava u Srbiji. Koncept posebnog broja u skladu je sa osnovnom temom projekta,ali jednim delom i u skladu sa prepoznatljivim uređivačkim konceptom Povelje,kakvog se čitaoci sećaju.Sledeći potrebu za alternativnim glasilom na medijskoj sceni Srbije, što jeHelsinška povelja tradicionalno bila, Helsinški odbor će nastojati da i ubuduće uokviru srodnih projekata obezbedi sredstva za, makar i njeno povremeno izlaženje.HELSINŠKA POVELJA – glasilo Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbijiadresa: Kneza Miloša 4, Beograd; tel. 011/3349-170, 3349-167;e-mail: povelja@eunet.rs; Internet izdanje: http://www.helsinki.org.rsISSN 1451-6195Ovaj broj Helsinške povelje štampan jeUREĐIVAČKI ODBOR: Sonja Biserko,zahvaljujući pomoći Fondacije za otvorenoLatinka Perović, Seška Stanojlović,društvo / Open Society Fund Serbia.Olivera Milosavljević, Izabela Kisić;Sadržaj je isključiva odgovornostGLAVNI UREDNIK: Seška StanojlovićHelsinškog odbora za ljudska prava.OBLIKOVANJE I SLOG: Ivan Hrašovec; ŠTAMPA: Grafiprof, Beograd

3helsinška poveljadecembar 2014PIŠE: SONJA BISERKOEKSTREMIZAM:PRERUŠENIFAŠIZAM UVEKVREBAEkstremizam, odnosno desničarski populizam fenomenje koji je karakterističan za celu Evropu tokomposlednjih 20 godina. To je značajan upozoravajućiSIGNAL mainstream politici i njenoj nesposobnostida odgovori novim izazovima; istovremeno, topodriva njenu legitimnost. U pozadini su svakako,strukturalni problem, proizašli iz ekonomskih, socijalnihi kulturnih promena.Globalizacija izaziva nesigurnost i u prvi plan,kao ključno stavlja pitanje identiteta. Identitet jeusko povezan sa poverenjem, a poverenje, ili odsustvopoverenja izražava se emocijama – posebnostrahom, nadom i poniženjem. 1 A, iz tih emocijarađaju se razne vrste radikalizma.Ekstremizam u postkomunističkim zemljamajoš je veća pretnja, jer je reč o, ili liberalnim ili paknekonsolidovanim demokratijama, koje sporije prepoznajuili ga uopšte ne prepoznaju kao problem.Pojava ekstremne desnice i desničarske ideologijeu Srbiji je posledica strukturalnih promenanakon razgradnje socijalističke države. Ratovi devedestihvođenih sa idejom o prekomponovanju Balkana,odnosno s idejom o Velikoj Srbiji (MemorandumuSrpske akademije nauka i umetnosti, 1986), samo sujedna od ideoloških osnova na kojima još uvek opstajedesna misao.Njene osnovne karakteristike jesu: etnička homogenizacija,težnja za stapanjem državnih i etničkihgranica, antikomunizam i negiranje antifašizma,jačanje tradicionalizma i autoritarnosti, pravoslavlje,tretirano kao superiorna religija u odnosu naostale etničke i religijske grupe (posebno Hrvate,1 Dominik Mojsi, „Geopolitika emocija“, Clio, Beograd 2009, str. 25.Muslimane i Albance), otpor idejama multikulturalizmai kosmopolitizma i netrpeljivost prema„novim“ (LGBT popuacija) i tradicionalnim manjinama(Romi). Svim desničarskim pokretima zajedničkaje i izrazita islamofobija, odnosno neprijateljskistav prema svemu što je islamsko.Posle oktobarskih promena (2000), Srpskapravoslavna crkva (SPC) dobija ogroman značaj ujavnom i medijskom prostoru i zajedno sa desničarskimorganizacijama (Dveri, Obraz…) popunjavapolitički vakuum nastao nakon pada Miloševića.S obzirom da SPC i ekstremno desničarske grupedele stavove o mnogim pitanjima (kao što suLGBT prava, pitanje Kosova, odnos države i crkve,odnos prema Hagu itd), može se zaključiti da klerikalizacijasrpskog društva doprinosi jačanjudesnog ekstremizma.Osim toga, njihovom delovanju koje je uglavnomizvan pravnih normi, pogoduje i činjenica dau Srbiji postoji deficit pravne države. Institucijepravne države i dalje ne funkcionišu, a ljudskapra va su obesmišljena stalnim kampanjama protivljdskopravaških organizacija i njihovih lidera.Jačanju ekstremno desničarskih organizacijadoprinosi i ponašanje predstavnika državne vlastikoji uporno izbegavaju da ove organizacije označekao pretnju ustavnom poretku; štaviše, vrlo često ihizjednačavaju sa orga nizacijama koje se bave promocijomi zaštitom ljudskih prava.Stavljanje znaka jednakosti između desnogekstremizma i borbe za ljudska prava neminovnovodi, ne samo jačanju desničarskih organizacija, već istvaranju atmosfere linča i progona svih onih koji sedesnom ekstremizmu javno suprotstavljaju.Predstavnici države pod pritiskom EU i jednogdela civilnog društva desničare obično karakterišukao irelevantne organizacije, čime relativizuju i banalizujuproblem desnog ekstremizma.Državne institucije uglavnom tolerišu ultradesničarskeorganizacije i grupe koje su državi služilekao važan instrument u sprovođenju nekih političkihciljeva.

4helsinška poveljadecembar 2014Takođe, veoma perfidno se organizacije za ljudskaprava proglašavaju levičarskim organizacijama,odnosno recidivima komunizma. Inače, opšta ideološkakonfuzija (revizija istorije XX veka, promovisanječetničkog pokreta kao antifašistčkog s desne stranei sl), dodatno doprinosi popularnosti desničarskihorganizacija.Država ne precipira desni ekstremizam kao pretnju.U prilog tome svedoči odsustvo reakcije državnihinstitucija na njihovo sve izraženije delovanje. Zabranomsamo dve organizacije, dekriminalizuje ostaleekstremne desničarske grupe, a njihova ideologija seuspostavlja kao politički legitimna.Politički ekstremizam desne orijentacije negiratemeljne vrednosti demokratske ustavne države.Suptilnije varijante desnog ekstremizma mogupotkopati i ugroziti demokratiju. Zbog, veoma čestovešte „političke mimikrije, verbalnog kamufliranja iigre zbunjivanja“ i sakrivanja iza „patriotizma“ još suopasnije, jer se teže prepoznaju kao društvena pretnja,pogotovo u zemljama koje su suočene sa teškimtranzicionim problemima.Kad je reč o Vojvodini, ona zauzima značajnomesto u aktivnostima desničarskih organizacija.Može se reći da poslednjih godina one najviše ideluju u Vojvodini, gde se prvenstveno fokusirajuna zalaganje za poništavanje bilo kakve ideje o njenojautonomiji. U tom smislu ove grupacije su preuzeleulogu onih partija koje su i do sada aktivnoosporavale autonomiju Vojvodine.Njihove stalne kampanje protiv autonomije nenailaze ni na kakvu osudu države. Naprotiv, koristese kao dokaz da je Vojvodina i sama protiv autonomije,a autonomaše percipiraju kao recidiv komunizma.Međutim, činjenica je da tokom poslednjedve godne aktuelna vlast nastoji da sruši demokratskiizabranu vlast u Vojvodini uglavnom u koalicijisa ovim grupacijama – neke od njih su učestvovalei na izborima, bilo kao građanske inicijative,ili kao partije, poput, na primer, Treća Srbija.Vojvodina je kao izrazito multietnička sredina oddevedestih godina prošlog veka na udaru šovinističkepolitike Beograda. Najbrutalniji oblik tadašnjepolitike prema Vojvodini bilo je tzv. „humanopreseljenje“ (Hrtkovci). Istovremeno, mobilizacijamladih iz manjinskih sredina za rat u Hrvatskoj iBosni dodatno je pospešila etničko čišćenje. Posledicate politike je odlazak iz zemlje tih mladih ljudikoji se uglavnom više nisu vraćali u Srbiju.Pravni okvir koji je uspostavljen nakon 2000,uglavnom korespondira sa normama i standardimaEU. Međutim, u praksi sprovođenje tih zakona svelose na daljnju segregaciju manjinskih zajednica. Odsustvodržavne inkluzivne politike prema manjinskimzajednicama samo je cementirala koncept segregacije,posebno većih zajednica.Takav odnos države prema multietničosti kao konceptu,doveo je i do radikalizacije nekih zajednicakoje sada streme (teritorijalnoj) autonomiji što dodatnougrožava Vojvodinu kao specifičan region. Nažalost,država podržava takav koncept, jer i dalje opstajena Miloševićevom centralističkom konceptu.To se najviše ogleda u odnosu prema Ustavu Srbiječija je promena neminovna, ukoliko Srbija stvarnoide evropskim putem. Zahtevi Vojvodine za većomautonomijom jasno su se očitovalii u činjenici da suVojvođani masovno bili protiv Ustava iz 2006.Primer neuspelog referenduma o samostalnostiŠkotske manifestovao je veoma važnu činjenicu,odnosno trend koji je deo procesa globalizacije.Primer Jugoslavije nije bio percipiran kao takavzbog nasilja koje je pratilo njen raspad. Znači, rečje o zahtevu vremena koga treba blagovremenoprepoznati i rešavati kompromisom uz uvažavanjenekih principa i vrednosti koje izražavaju interes ijednih i drugih, u našem slučaju, i Srbije i Vojvodine,ali i manjinskih zajednica.Zato je pitanje Vojvodine i njene autonomijeključno za Srbiju i njen odnos prema zahtevimavremena i modernom shvatanju države. Strahod decentralizacije i demokratizacije Srbije samopojačava suprotne trendove. Radikalizacija jeneizbežna posledica neprepoznavanja vremena.To takođe, pokazuje demokratski deficit državeSrbije.Problem desnog ekstremizma ne može se rešitibez sveobuhvatnih preventivnih mera države, presvega u obrazovanju, medijima i državnim institucijama,pravosudnim, u prvom redu.Smisao slobode, pre svega slobode govora, slobodnihmedija i političkog udruživanja obavezaje koja nema ograničeni rok trajanja. Njihov pravismisao ne sme se nikada zaboraviti, jer prerušenifašizam uvek vreba i predstavlja opasnost za slobodu.Zato je naš zadatak da otvoreno i alarmantnoreagujemo na sve pojave – svakog dana i usvakoj situaciji.

5helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaREVIZIONIZAMKAO PLATFORMAEKSTREMIZMAIz lične prepiske vladičine... se vidi da se on do kraja života molio„za Dražu, Milana i Dimitrija“.O Nikolaju VelimirovićuPIŠE: MILIVOJ BEŠLINIstorijski revizionizam samo je jedan od aspekatanacionalističke ideologije – jedan od nosećih stubova,jer prošlost ili slika o njoj pruža legitimacijskuosnovu za savremenost. Citat na početku tekstakvintesencija je navedene ideologije i njene revizionističkemanifestacije. U jeku ratova, povedenih dabi se na razvalinama Jugoslavije ostvarile davnašnjezavetne misli i velikodržavne ambicije, Srpskaakademija nauka i umetnosti je 1993. godine privelakraju i objavila svoj kapitalni projekat Sto najznamenitijihSrba. U ideološki jasno profilisanoj koncepcijii sadržini koja je trebalo da pokaže „postojanje“i mnogovekovnu nepromenjivost tzv. nacionalnogbića, nalazi se i mitologizovana biografija episkopaSrpske pravoslavne crkve Nikolaja Velimirovića, kojiće deceniju kasnije biti proglašen za sveca. Doslednisvojoj ideološkoj orijentaciji i političkoj koncepciji,urednici zbornika su pod sramnim izgovorom iz knjigeisključili narodnog heroja Koču Popovića. U hagiografskomštivu, neopterećenom racionalnim znanjimao prošlosti i oslobođenom kritičke misli, NikolajaVelimirovića se glorifikuje i zbog činjenice da se,prema vlastitim rečima, do kraja života molio za DražuMihailovića, Milana Nedića i Dimitrija Ljotića. Iupravo se u navedenom kratkom i, ne posebno kompleksnomcitatu kristališu sve ključne tačke politikeistorijskog revizionizma u Srbiji, kao jednog od aspekataideologije nacionalizma. Trojica predstavnikakolaboracije navedena su rame uz rame; rečenica jepripadala desničarskom i antisemitskom vladici okočije ličnosti je postignut nacionalni konsenzus nasamom početku epohe ratova devedesetih godinaXX veka; pozitivna konotacija Velimirovića i njegoverečenice se nalazi u knjizi koju su stvarali akademiciSANU i pojedine vladike Srpske pravoslavnecrkve; zbornik je izašao u jeku oružanih sukoba uHrvatskoj i Bosni i Hercegovini; sve aktere – oneza koje se moli, onaj koji se moli, kao i oni koji gaveličaju zbog te molitve – spajali su radikalni antikomunizam,antijugoslovenstvo, antizapadnjaštvo,protežiranje kolaboracije i agresivni nacionalizam,emaniran kroz ratnu politiku čijoj svrsi jetrebalo da posluži i navedeni zbornik. Zbog svegatoga u citiranoj rečenici otkriva se asinhronacrta nacionalističke temporalnosti, spoj predakai potomaka, bitke koju su mrtvi započeli, a žividužni da nastave – idejni i personalni kontinuitetideološke koncepcije koja je prožela sve segmentedruštva u pokušaju da njeni ciljevi postanu večni ibezalternativni. Nauka je ustupila mesto mitskoj iracionalnosti.Nasilje nad istorijskom naukom je normalizovano.Istorijski revizionizam devedesetih jetrijumfovao. Ekstremizam je dobio svoju ideološkuplatformu.Višestruke su veze između političke legitimnostii kulture sećanja. U vreme tranzicionih dvehiljaditih,u srpskom društvu pod uticajem dominantne nacionalističkeideologije pojmovi i istorijski fenomenise nisu poznavali, ignorisano je njihovo izučavanje,ali su se samopodrazumevali. Tako su i fenomenifašizma i antifašizma bili banalizovani i ispražnjeniod svakog realnog smisla i sadržaja. U takvim okolnostimaje bilo moguće manipulisati njima u težnjiza konstruisanjem novog identiteta i „nove“ istorijeu kojoj su se nasuprot stvarnoj, istraženoj i naučnoverifikovanoj slici prošlosti, pojavili: „dva antifašističkapokreta“, „nacionalni antifašizam“ četnika,„patriotska vlada“ Milana Nedića, „skrupulozni

6helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaDesnica na krilimadesekularizacijePIŠE: SRĐANA BARIŠIĆhrišćanin“ Ljotić, itd. Ne treba imati iluziju, ne rehabilitujenacionalizam četnike zbog istorijske pravde iliistine, kako tvrde, ne čak ni zbog samih četnika i njihovogkomandanta, već prevashodno zbog toga dabi njihova ideologija nastavila da živi. Jer, kad DražaMihailović u Instrukciji svojim komandantima ĐorđuLašiću i Pavlu Đurišiću (20. decembar 1941), piše:„stvoriti Veliku Srbiju“ ... „čišćenje državne teritorijeod svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata“... „čišćenje Sandžaka od muslimanskog življa iBosne od muslimanskog i hrvatskog življa“, itd. teškoda ima nekoga ko ne prepoznaje neprekinuti idejnikontinuitet izražen kroz nepromnjene ciljeve teideologije, do savremenosti.Iako, treba se setiti misli Erika Hobsbauma,„nacionalizam zahteva suviše mnogo verovanja uono što očigledno nije tako“, saznanje o prošlostise menja, ali ne i ona sama. Međutim, i to saznanjese može menjati samo uz uvažavanje metodološkihokvira zanata istoričara, držeći se činjenica i izvora.Ne slučajno i zbog svega navedenog, istorijskirevizionizam je od devedesetih, sve do sada jednaod ključnih platformi za desničarski ekstremizami legitimisanje nasilja kao modela delovanja nezanemarljivihslojeva društva. Istorija, ona racionalnai utemeljena u izvorima i naučno proverljivim faktimai interpretacijama ne bi trebalo da služi bilokom političkom cilju. Ali, držeći se racionalno, svojihnaučnih načela i podalje od nacionalističko-ideološkihobrazaca, neminovno će služiti i vrednostimas one strane ekstremizma i nasilja.Period blokirane društvene transformacije, a naročitoperiod demokratske konsolidacije srpskog društvaobeleženi su procesom politizacije religije, alii religizacije politike. Nacionalna homogenizacijapostala je imperativ, etnokonfesionalna identifikacijasredstvo, a reafirmacija istorijske uloge u očuvanjunacionalnog identiteta polazište za uspostavljanjedrugačijih (redefinisanih) odnosa između sekularnihi sakralnih institucija. Prosec desekularizacije,povremeno tumačen i kao proces klerikalizaciječesto se nekritički posmatrao kao isključivo iniciranod strane verskih zajednica, naročito većinske,dok se uloga i interesi države u pomenutom procesu,tačnije vladajućih političkih elita, neretkozapostavlja. 1Srpska pravoslavna crkva (SPC) 2 stiče značajnusimboličku i normativnu funkciju u javnoj sferii postaje reper prema kome se usmeravaju mnogidruštveni procesi. Dominantna uloga u pružanjunovog ideološkog i vrednosnog okvira sekularniminstitucijama i oranizacijama predstavlja izuzetnoveliki uticaj, ali povlači i proporcionalnu odgovornost.Započet reafirmacijom pravoslavlja kaoizvorišta vojničkog morala i motivacije, kao i uvođenjemveronauke u sistem obrazovanja, procesdesekularizacije srpskog društva sveprisutan je usvim institucionalnim formama i na svim nivoima:verski praznici se proglašavaju državnim praznicima,državni simboli se sakralizuju, osveštavajuse prostorije sekularnih ustanova, 3 uvode (vraćaju)patroni (svetitelji zaštitnici) sekularnih institucija,1 Zbog sve kooperativnijeg odnosa države prema većinskoj crkvi,što se moglo detektovati brojnim ustupcima koje je država načinilaSrpskoj pravoslavnoj crkvi, a da ova to nije ni tražila, otvarase i pitanje da li je možda reč i o procesu podržavljenja crkve.2 U ovom tekstu Srpska pravoslavna crkva se shvata prvenstvenokao crkvena organizacija čije doktrinarne, socijalne i političkestavove zastupaju njene najviše institucije i zvaničnici (Arhijerejskisabor, Arhijerejski sinod, patrijarh, episkopi, sveštena lica…); pojam crkve se tretira na sociološko-politički, a ne teološki ilimetafizički način.3 U ovom slučaju pojam „sekularni“ može se čitati i kao „budžetski“,odnosno finansiran iz državnog budžeta, tj. od sredstavasvih poreskih obveznika u Republici Srbiji.

7helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaobeležavaju se krsne slave sekularnih institucija,službena vozila i prostorije državnih institucija seukrašavaju sakralnim simbolima…Kao stožer novog ideološkog i vrednosnog okviraidentitetske rearhaizacije srpskog društva, Srpskapravoslavna crkva je predstavljala neprikosnoveniautoritet socijalnim akterima sa najizraženijometnokonfesionalnom identifikacijom najčešće institucionalizovanogu formi patriotskih i rodoljubivihorganizacija. Posmatrano u kontekstu instrumentalizacijekrize predstavničke demokratije, krize raspodelei pristupa dobrima i krize identiteta i sekularizma,desničarske organizacije u Srbiji ne razlikujuse mnogo od sveprisutnih organizacija sličnog profilau Evropi, ali je upadljivo i znakovito prisustvo iisticanje sakralnih (klerikalnih) elemenata u njihovomidentitetu.Samodefinisanje i obeležja patriotskih organizacijaističu konfesiju kao primarni element identiteta,često ispred nacionalnog: „pravoslavno-rodoljubivipokret koji se bori za duhovnu i državotvornuobnovu Srbstva na temeljima Svetosavlja“, zatimsimboli poput Hristovog monograma, kontura ikonePresvete Bogorodice i Bogomladenca Hristosa,Belog anđela itd. U programskim načelima se čestoizjednačavaju „bogoljublje i rodoljublje“, pravoslavljei srpstvo, svetoslavlje i nacionalizam… Favorizovanjei praktikovanje principa sabornosti, kao alternativepredstavničkom sistemu, predstavlja funkcionalnusponu između Srpske pravoslavne crkve iorganizacija iz pomenute rodoljub(lj)ive grupe, a njihovainstitucionalna saradnja na ovoj osnovi datirajoš od organizovanja prvih sabora pravoslavno-naconalneomladine srpske i svesrpkih sabora, početkomdvehiljaditih. Osim zajedničkih saborskih aktivnosti,postoje i drugi primeri saradnje između pojedinihepiskopa i nekih desničarskih organizacija: promocijeizdavaštva desničarskih organizacija u parohijskimdomovima, predstavljanje rada i projekataorganizacija u hramovima, blagosiljanje akcija i organizovanihskupova organizacija…Međutim, uz manifestno simboličke i institucionalneveze, postoji mnogo složenija veza koja sezasniva na pomenutoj normativno-vrednosnoj iideološkoj potpori koju Srpska pravoslavna crkvapruža pomenutim organizacijama. Osim kultovatradicije, jedinstva i nacionalnog preporoda, kojisu izjednačavanjem „bogoljublja i rodoljublja“ preuzetiiz crkvenog učenja, postoji i niz tema okokojih se stav Srpske pravoslavne crkve kao ehoponavlja i umnožava, često glasnije i odlučnije, udelovanju desničarskih organizacija. Među brojnimtemema izdvajaju se: LGBT populacija, kosovskimit, integracija Srbije (EU i NATO), odnos saRusijom, srpske teritorije, haški optuženici, belakuga… Priloženi redosled prioritetnosti i aktuelnostitema možda nije adekvatan, ali važno je napomenutida je reč o sindromski povezanim temama(stavovima) koje se retko tretiraju samostalno iizolovano jedna od druge. Tematski front se otvarau zavisnosti od dnevnopolitičke aktuelnosti,ali se silina delovanja uvek razlije i na sindromskipovezane teme.Pojedini episkopi unutar Srpske pravoslavnecrkve svojim javnim nastupima, političkim i ideološkimstavovima, autoritetom i istrajnošću, zauzimajuveoma istaknuto mesto u profilisanju ciljevai načina njihovog postizanja u programskimnačelima i delovanju desničarskih organizacija.Broj tih episkopa nije veliki, ali reč je o najglasnijimi najaktivnijim episkopima Srpske pravoslavnecrkve koji često svoje stavove uspevaju danametnu i predstave kao stav crkve, iako naknadnouslede (uglavnom pojedinačne i sporadične) ogradei kritike unutar same crkvene strukture. Problemnedostatka jasnog i javnog određivanja i ograđivanjanajviših pojedinačnih i institucionalnih autoritetaunutar same Srpske pravoslavne crkve je razlog štose delovanje pojedinih episkopa projektuje na delovanjecelokupne organizacione strukture. Ćutanjenadležnih predstavlja odobravanje, saglasje sa izrečenimili učinjenim, a to povlači odgovornost, prećutnosaučesništvo i sudelovanje nečinjenjem.Za sakralizaciju desnice u Srbiji odgovornostsnose, kako crkveni zvaničnici, tako i političke elitekoje nisu u stanju da zaštite civilizacijsku tekovinusekularne države ravnopravnih građana (poreskihobveznika) i svoju legitimizaciju osiguravajuupravo na populističkim osnovama etnokonfesionalneidentifikacije i homogenizacije, nacionalizma ikonzervativizma.

8helsinška poveljadecembar 2014Original falsifikata...Fašizam uvek vrebaPIŠE: SLOBODANKA ASTSve je pošlo naopačke, što bi rekao Duško Radović:promenjen je istorijski datum 70-godišnjice oslobođenjaBeograda, proslava je pomerena sa 20, na 16.oktobar, jer je tako odgovaralo Vladimiru VladimirovičuPutinu: parada u Beogradu bila je samo kratkastanka na letu za Milano na samit Evropa-Azija.Glavni naslovi u nekim novinama „Putin stiže avionomod dijamanata!“ A untura detalji: zlatne slavine,wc šolje plus dragulji, sve od kože, svile i kadife,saloni kakve nema ni Sulejman…Fotoreportaža seraširila po društvenim mrežama: jedni oduševljeni,drugi ogorčeni…Na vojnoj paradi u Beogradu među VIP zvanicamabili su i haški osuđenici generali Dragoljub Ojdanići Momčilo Perišić. Cinici bi rekli, najbolji prijateljibivših radikala Tome Nikolića i AleksandraVučića u Miloševićevim godinama raspleta, ratovai krvi. Bilo je na tribini mesta i za takve personekao što je Oliver Antić, savetnik predsednikarepublike koji je između ostalog javno tražio danaparadi učestvuju i vojnici sa četničkim znamenjem!?A zna se da su četnici tada, posle oslobođenjaBeograda, bežali iz zemlje zajedno sa Namcima,nedićevcima i ljotićevcimna. Ovaj profesorPravnog fakulteta, savetnik predsednika Republikeje i vrlo agilni član Krunskog saveta (?!) koji sejavno i besramno veoma angažuje u prekrajanjuistorije.Bilo je na tribini još neobičnih svata, kako bi torekao Basara: Milorad Dodik koji tvrdi da ga jena paradu pozvao lično Putin (!?), pa onda RadošBajić, režiser „Ravne gore“ i eksponirani rojalista.Tu se našao i režiser Emir Kusturica, blizak uveksvim vrhovima vlasti, ali i po pravljenju crnih listapoznati predsednikov savetnik Radoslav-LalePetrović. Novinari nisu zabeležili da su se na tribinamanašli i predstavnici boračkih organizacija izdrugih republika bivše nam domovine.Od naših saveznika u Drugom svetskom ratu nikonije zvanično pozvan sem predsednika Rusije i sveje izgledalo kao da se ova ceremonija, grandiozna igrandomanska zaparavo odvija samo njemu u čast.SIMBOLI I ZLOUPOTREBEJubilarna 70-godišnjica proslava oslobođenjaBeograda od fašističkih okupatora i odavanje počastiherojskim žrtvama u simboličkoj ravni se pretvorilau zapravo uvredljivu grotesku: TomislavNikolić, četnički vojvoda inaugurisan na Romanijiza vreme „deset krvavih godina“, sada je, svojompolitičkom funkcijom, doveden u situaciju dadrži govor na godišnjici jedne velike partizanskepobede!? Ovakav obrt istoričarka Olga Manojlović-Pintarkomentariše rečima da je „istorija čestokomedijant“.Vojna parada nazvana „Korak pobednika“ počelaje „Maršom na Drinu“, pesmom iz Prvog svetskograta, pred tribinom su bili postrojeni mlađanivojnici u uniformama iz Prvog svetskograta, predsednik Srbije, politički beskrupulozančovek, našao se u ulozi persone dramatis koja trebada drži svečani govor u slavu partizana i njihoveantifašističke borbe i da zapravo rehabilitujedo juče prokažene oslobodioce, žestoke političkeprotivnike.Nikolić je držao govor kao da se obeležavagodišnjica pobede u Prvom svetskom ratu, pominjaoje gotovo isključivo heroje iz Prvog svetskograta, naglašavujići samo refren Rusija-Srbija, Srbija-Rusija…Kaoda Jugoslavija nikad nije ni postojala,nije bilo ni jugoslovenskih zastava, ni zvezdepetokrake.Istoričarka Dubravka Stojanović grandomanskuparadu sažeto kometariše jednom rečju „skandalozno“i obrazlaže:„Nikolić slavi srpski nacionalistički mit iz Prvogsvetskog rata, a prodaje ga Putinu kao da govori

9helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebao 1945. godini. To je jedna velika zloupotreba. Prvisvetski rat je sada osnivački mit srpskog nacionalizma,pre svega zbog velikih srpskih žrtava i značajnihpobeda. Ta smesa daje odličan amalgamza nacionalizam. Drugi svetski rat se tu uopšte neuklapa, jer je pobedila levičarska, nadnacionalnavojska.“Prvi put za poslednjih 28 godina građani sudanima pozivani da masovno prisustvuju paradipovodom oslobođenja Beograda od fašizma! Biloje nečeg krajnje perverznog i ciničnog u pozivanjugrađana da prisustvuju ovom igrokazu vojnihsilnika i oklopnika. Sve dosadašnje postoktobarskevlade su ovaj značajan istorijski datum iz Drugogsvetskog rata (i o ne samo ovaj!) ignorisale, pai negirale.Posle petooktobraske pobede gradonačelnikBeograda Milan St. Protić je arogantno i samoincijativnoproglasio da se taj dan više neće slaviti,jer je to bio „početak okupacije“, a ovo mišljenje jeNIKOLAJ IIU srcu Beograda, prekoputa Pionirskog parka, Gradskeskupštine, Republičke skupštine i zgrade Predsedništva,dakle u samom centru srpske državnosti,postavljen je spomenik caru Nikolaju II Romanovu.Istoričarka Dubravka Stojanović kaže da je dubokopotresa postavljanje spomenika Nikolaju II, jednomod najgorih ruskih careva, baš tu u simbolički centarsrpske državnosti.U Beogradu nikada ništa nije urađeno brže: posečenoje grdno drveće i žbunje, maltene danonoćno su brušenekamene ploče i zidane stepenice, doneti tepisiod trave, postavljene žardinijere i klupe, kandelabri idan-i-noć, da bi konačno tu postavljen kičasti spomenikcaru Nikolaju Romanovu II sa ruskom zastavom.Spomenik je poklon Ruskog vojno-istorijskog društva2014. godine na 100-godišnjicu početka Prvog svetskograta. Spomenik je trebalo da bude gotov još zaPutinov dolazak, ali je i to, verovatno zbog tesne satnice,odloženo. Čekao se dolazak moskovskog PatrijarhaKirila.I prilikom osvećenja spomenika govorio je predsednikTomislav Nikolić koji je naglasio da se ovaj spomeniku srcu Beograda podiže u znak večne pobede,dobrote i pravde, poručivši da će „ovaj spomenik večnosijati“.izgleda delio i njegov sledbenik demokrata NenadBogdanović. Tek je gradonačelnica Radmila Hrustanovićnekako tiho, kao da je to njen lični praznik,ipak polagala cveće na grob oslobodilacaBeograda. Ni njenim sledbenicima nije padalona pamet da obeležavaju dan oslobođenja našegglavnog grada od fašizma.U Helsinškoj povelji smo više puta upozoravalina sramne pokušaje revizije istorije, osobito našeantifašističke tradicije. U Sloveniji i Hrvatskoj,naročito za vreme dva mandata Stjepana Mesićavratili su se pozivanju na svoju antifašističkutradiciju, bar sa vrha države, a u Sloveniji nije bilomasovnog rušenja spomenika partizanima. Poveljaje više puta pisala da se Srbija svojim činjenjimai nečinjenjima ispisivala iz društva pobednikau Drugom svetskom ratu, da nas nije bilo na velikimsvetskim proslavama pobede nad fašizmom,da javnost ćuti što nadležni nemilosrdno brišuulice herojima koji su pali u borbi protiv fašizma,Patrijarh Kiril je, kako izveštava Tanjug, ovom prilikomrekao da je „ Nikolaj II žrtvovao svoju krunu, svojecarstvo i život radi spasenja Srbije“.Dovoljno je prelistati samo nekoliko knjiga pa se uveritida poruke zvaničnika nisu bile tačne: Nikolaj je biojedan od najgorih ruskih careva, Rusija je bila poslednjidinosaurus Evrope sa srednjevekovnim društvenimporetkom, dubokim ostacima feudalizma, strašnombedom i zaostalošću većine stanovništva, car jebio najžešći antisemita, Nikolaj II vodio je besmislenirat sa Japanom, njegova vojska trpela je na svimfrontovima poraze i strahovite gubitke, dok su nanjegovom petrogradskom dvoru sive eminencije biliRaspućin i slične belosvetske kreature, a Nikolaj II,„božji namesnik na zemlji“ nije uspevao ni hlebom danahrani građane svoje prestonice. Sve u svemu, Rusijaje u njegovo doba bila u najvećoj bedi i sveopštojregresiji, što je i dovelo do revolucije…Istoričar Srđan Milošević čak kaže da su akteri našihpolitičkih zbivanja pre 100-150 godina bili dalekoracionalniji u interpretiranju događaja u Rusiji: NikolaPašić je čestitao Kerenskom formiranje vlade nakonFebruarske revolucije.U novosadskoj tv-emisiji „U nedostatku dokaza“čuli smo od Gorčina Stojanovića da u Rusiji nema

10helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebada su u zvaničnim institucijama republičke i gradskevlade godinama visile slike saradnika okupatoraMilana Nedića i Dragog Jovanovića, upravnika gradaBeograda, upravnika i Banjičkog logora, čoveka kojije i lično ubijao.Doduše, pre pet godina, prilikom posete DmitrijaMedvedeva, tadašnjeg predsednika Rusije, navratna-nos,uređeno je zapušteno groblje OslobodilacaBeograda, a u Sava centru je upriličena priredba ukojoj su pobednici, bez petokraka, nota bene, na krajuuz zvuke partizanskih pesmama odneli balerine…Već 2002. godine usledilo je radikalna revizijaudžbenika istorije, u kojima su četnici borci za slobodu,a Draža Mihajlović, okarakterisan ne samo kaonjihov vođa već i kao ljubitelj umetnosti (!) dok supartizani loši momci koji su pregovarali i sarađivalisa Nemcima. Skupština Srbije je usvojila zakon kojimse izjednačavaju četnički i partizanski pokret, pokrenutje talas sudskih rehabilitacija generala DražeMihailovića, predsednika kolaboracionističke vladeMilana Nedića, njegovih ministara, rušeni su spomenici,menjani praznici, uključujući naravno i 20.spomenika Nikolaju II, a sam patrijarh Kiril jerekao da je ovo prvi spomenik u Evropi koji sepodiže u spomen na njega.Lucidna i duhovita Dubravka Stojanović kaže dataj spomenik šalje direktnu poruku ne samo oistorijskoj srpsko-ruskoj vezi nego „da mi jesmoona ruska gubernija o kojoj je Toma Nikolićsanjao“.Sporan je za neke i natpis na spomeniku “… Svimoji napori biće upereni na očuvanje dostojanstvaSrbije…Ni u kom slučaju Rusija neće biti ravnodušnaprema sudbini Srbije.“ Ovo je citat iz pismaNikolaja II Aleksandru Karađorđeviću u julu 1914.Treba prelistati knjigu Milorada Ekmečićevu„Ratni ciljevi Srbije 1914“, pa videti da Rusijanije mnogo pomogla kad je Srbija zaratila, nijese mnogo protivila ni kada je anektirana Bosna iHercegovina, nije pomogla ni kad je Srbija tokombalkanskih ratova pošto-poto tri puta pokušalada izađe na more. U obe situacije ruski car sesaglasio da je to interesna sfera Austrougarske.Tek kada je treći put za Srbiju bilo stani-pani, ujulu 1914, on upozorava da će ruske trupe ući urat na strani Srbije. To je Rusija učinila iz sopstvenoginteresa: da bi odbranila svoju poziciju velikesile, kaže akademik Ekmečić.oktobar, promenjena su, samo u Beogradu imenaoko 900 ulica!Posle niza godina ove 2014, na nekim televizijama,pojavili su se učesnici bitke za Beograd, sedeglave sa ordenjem na grudima, pravi, autentični borciprotiv fašizma. Konačno su ulice dobili komandantipartizanskih jedinica koje su oslobodile Beograd,Peko Dapčević i Koča Popović, ali je Tito glavnokomandujućivojske od 800.000 partizana skrajnut itotalno prećutan. Istorijska činjenica je da je sovjetskaCrvena armija do Beograda došla sa dozvolomkoju je generalisimusu Josifu Visarijonoviću Staljinuizdao maršal Tito.VELIKA KONFUZIJAJedan važan jubilej je zloupotrebljen iz raznoraznihrazloga, od Južnog toka i ukrajinske krize, dolažljivog balansiranja između Brisela i Vašingtona…Međutim, čak i nekima koji su naslućivali šta sezapravo skriva iza bučne parade i „koraka pobednika“,možda se na trenutak učinilo da je i ovo ipaknekakav korak napred: bolje i ova groteskna i preskupaparada u čast velike partizanske pobedenego ogoljeni anti-antifašizam, o kome je još prenekoliko godina pisao profesor Todor Kuljić.U suštini, ceo ovaj događaj, naravno, nije poslaojasnu poruku o opredeljenju Srbije za antifašizam:„Napravljena je samo velika konfuzija koja nina koji način ne doprinosi da se pojmovi i vrednostiraščiste i u Srbiji ponovo ustanove vrednostiantifašizma. Bio je to samo još jedan pokušaj istorijskogrevizionizma i nacionalizacije antifašističkogpokreta i pretvaranje u nešto što on nije bio:oslobođen bratstva i jedinstva, oslobođen priče oširim i univerzalnim humanističkim vrednostima,taj antifašizam postaje obesmišljen.Ta nacionalizacijaantifašizma je jedan oblik najgrubljeg falsifikovanjaideje antifašizma i istorije“, kaže istoričarSrđan Milošević.Putin je, međutim, u govoru koji je bio znatnokraći nego Nikolićev naglasio da je „Beogradskaoperacija“ bila važna etapa na putu ka velikojpobedi, da su Sovjetski Savez i Jugoslavija vodilidugu, upornu i krvavu borbu protiv nacista, dasu pružile svenarodni otpor agresoru, naglasivšida partizani svojim akcijama nisu dali da se divizijeprebace na druge frontove. Akcenat Putinovoggovora bio je nedvosmislen:„Moramo se suprotstaviti pokušaju heroizacijenacista i njihovih pomagača!“

11helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaLeteli su migovi, orlovi i laste, skakali su padobranci,marširalo 4500 mladića i devojaka, „striži“su izvodili akrobacije, gardisti su žonglirali sabljama,tutnjali su helikopteri i tenkovi… Narod je i uprkosjakom pljusku bio zadovoljan što se posle tolikogodina održava parada, najviše se klicalo Putinu(Putine-Srbine, hoćemo Rusiju – nećemo Uniju!), azviždalo Tomi (Šešeljevci su se izgleda dobro organizovali),ali posle svega valjda je svima bilo jasnoda je komandant ove parade, kao glavni pobednik,izašao Putin: on je diktirao i kad „Možete početi!“ ikad će otići; sa ledenim izrazom lica slušao je molbeVučića o izvozu nekakvih naših 10.000 „fijata“ uRusiju i zakletve da nikada nećemo uvesti sankcijeRusiji.Ostaje pitanje koliko su tačne sumorne prognozenekih analitičara da smo svojom politikom, slavećioslobođenje upali u novo ropstvo. Jeste, Putinje poručio da Rusija ne trguje svojim prijateljstvom.Tačno. Ubrzo je stigao stari račun za gas iz devedesetihod koga nas je sve zapahnuo ledeni sibirskivetar. Balansirajući između Istoka i Zapada, izmeđuBrisela i Moskve ova vlada pokazuje da zapravonema jasnu spoljnu politiku, a naši rusofili trebalobi da znaju da ruske investicije učestvuju sa samo3,5odsto u ukupnom iznosu stranih investicija uSrbiji u poslednjih 10 godina.Umesno je postaviti i pitanje, kako su paradiranjesrpske vojske, tenkova, aviona i ostalih silnihoklopnika doživeli naši susedi, građani Sarajeva,Vukovara, Dubrovnika, Srebrenice… koji su bili direktnežrtve agresije JNA kojom je komandovala Srbijakoja „u ratu nije učestvovala“ i koja se nikada zapravozvanično nije izvinila za hiljade mrtvih i strahovitaratna stradanja i razaranja, koja nikada nije priznalada su na glavnim komandnim mestima bili njenikadrovi.Odlete Putin „zlatnim avionom“ i onda je nekakosve pošlo starim tokom društvenih obmana, lažii licemerja: ukinute su neke emisije, zapaljene supekare… Parada, partizanske zastave i „Po šumamai gorama…“ su bile kratka stanka na javnom tv-servisu.Nastavlja se naše pravo da ne znamo ništa: narepertoaru, opet u udarnom terminu je repriza „ Ravnegore“, nastavlja se suštinska javna rehabilitacijačetničkog pokreta. Srbija nastavlja starim, utabanimstazama: nacionalističkim, narodnjačkim, antiliberalnim,antievropskim, rusofilskim putem.Treća Srbija:stranka izmišljena,ekstremizami srebroljubljeautentičniPIŠE: TEOFIL PANČIĆSkloni smo da mislimo da smo oguglali na svakakvebizarnosti i da ništa više ne može da nasiznenadi, ali čak i za „naše uslove“, priča o TrećojSrbiji malo je previše ekscentrična, ako se takomože reći.Ova je stranka nastala kao otcepljena frakcijaDveri nakon izbora 2012. Pred te izbore, mnogisu najavljivali Dveri kao „sledeću veliku stvar“na desnici, što se naravno pokazalo kao još jednadiletantska prognoza: malo gde su Dveri uspeleda pređu cenzus. Međutim, u Novom Sadu imje, na mišiće, nekako uspelo da se plasiraju ugradski parlament. Formirana je gradska vlastsa okosnicom u Demokratskoj stranci i Ligi socijaldemokrataVojvodine, ali je posle samo nekolikomeseci krenulo „prekomponovanje“, i Srpskanapredna stranka je uspela da nadvlada, a za to jojje bio dobrodošao doslovno svako ko nije bio gadljiv.Lokalni „dverjanski“ odbornici bili su daleko odgadljivosti, ali im je iz „centrale“ - pardon, iz „starešinstva“- naloženo da ne ulaze u koaliciju sa SNS.Oni nisu poslušali (zanimljivo je kako i najveći nacionalistipostaju autonomši kad im je to u ličnom interesu...),te su se „otcepili“ i formirali - Treću Srbiju.Stranku koja će se ubrzo pokušati profilisati kao tzv.urbana desnica nove generacije, namerna da „prevaziđestare podele“. Insistirali su na nekoj vrsti „intelektualnog“imidža, neki od njihovih novopečenihprvaka ionako su od ranije bili poznati potrošačimaopskurnih desničarskih portala po dirljivim naporimada svojim neokonzervativnim bajalicama podare„teorijsku dubinu“.Ubrzo je Treća Srbija dobila na upravljanje važnekulturne, ali i materijalne resurse, uključujući Kulturnicentar Novog Sada i gradski sekretarijat za kulturu,koji između ostalog odlučuje o raspodeli (uvekdeficitarog) novca za kulturne instititucije i projekte.

12helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaNije prošlo ni nekoliko meseci, sve se to izrodilou niz kompromitantnih, po grad i građane posramljujućihskandala. O bizarnom direktorovanju dotad savršeno nepoznatog Andreja Fajgelja u Kulturnomcentru saznalo se ponešto i daleko izvan grada(u njegov „repertoar“ spada i klerikalistička cenzura,i pretvaranje znatnog dela programa KCNS u tribinuza nacionalističke žalopojke etc; sve je to rezultiralobojkotom Kulturnog centra od niza relevantnihumetnika i intelektualaca), a nekako u senci je ostalogradsko ministrovanje izvesne Milanke Brkić - dotada duboko nepoznate čak i onima koji se rado hvaleda znaju lično i svu publiku kulturnih dešavanja,a kamoli ljude koji u kulturi nešto rade i nešto znače- tokom kojeg je zamašna količina novca dodeljenadoslovno u poslednji čas „izmišljenim“ projektimaisto tako izmišljenih, u velikoj žurbi registrovanihorganizacija. Ono što sad gledamo kao skandalu ministarstvu Aleksandra Vulina, doslovno je prepisanrecept koji je Treća Srbija razradila u NovomSadu.Dve godine kasnije, međutim, izbori iz 2014.pokazali su da Treća Srbija, uprkos solidnim resursimakoji su joj na raspolaganju, nije uspela da seetablira kao iole vidljiv politički faktor: ne samoda je ostala suštinski „lokalna“ organizacija i čedosticaja okolnosti, koja izvan Novog Sada ne značiništa, nego ni tu, u lokalu, nije u stanju da dobacimakar blizu famoznog cenzusa. Međutim, zanimljivo,ništa od toga nije je udaljilo od milih partneraiz „proevropske“ Srpske napredne stranke, kojinajblaže rečeno sistematski tolerišu organizovanoštetočinstvo ove polupodzemne političke grupekoja se rado predstavlja kao stranka.U međuvremenu, Treća Srbija je „razvila bogatemeđunarodne kontakte“, u prevodu: bliske odnose,veze i puno međusobno razumevanje sa nizomstranaka tvrdokorne, neretko rasističke i ksenofobnedesnice iz raznih evropskih zemalja, poputNacionalnog fronta Marine le Pen. Trećesrbijanskeperjanice ovim se rado hvale, a nije primećeno daim njihovi „veliki“ partneri, poput naprednjaka, to nabilo koji način zameraju, ili da smatraju da to kompromitujeovdašnju vlast, na bilo kom nivou.To što su sve do sada ostali objektivno političkisavršeno irelevantna grupa građana (ako relevantnostmerimo podrškom u biračkom telu, što je udemokratiji prilično preporučljiv kriterijum) nipoštone znači da čelnici Treće Srbije nameravaju da dignuruke od svog „projekta“. Ambicija po sebi legitimna,ali ne nužno i načini na koje se ostvaruje. Najnovijezamešateljstvo diglo se oko izvesnog DanijelaKulačina, bitnog čoveka Treće Srbije od samogpočetka, a koji je poslednjih godina nekako volšebno„zaimao“ (i sam je bio naprasni korisnik izobilnih„podsticaja“ iz gradskog kultursekretarijata),i koji je iskazao pojačano interesovanje zakupovinu čitavog niza lokalnih radio stanica poVojvodini - koje obavezna privatizacija čeka zahvaljujućipotpuno nerazumnim i štetočinskim zakonskimodredbama - ali takođe i za pokrajinski dnevnilist Dnevnik. Drugim rečima, ideolško-interesnagrupa Treća Srbija pokušava da sebi obezbedilepu budućnost i kanale uticaja čak i ako je nezahvalnibirači još jednom iznevere...Šta to Treća Srbija zapravo radi, i zašto jeto važno pratiti? Ona etablira jedan model kojiće, ako njima uspe, slediti i drugi. To je modelnaizglednog „normalizovanja“ ekstremne desnice,njenog samoprezentovanja kao grupe razumnihrodoljuba bez „prevaziđenh“ ideoloških predrasuda,koji naprosto žele slobodnu i „domaćinsku“Srbiju u nekoj budućoj - a zapravo bivšoj: imalismo je već tridesetih godina prošlog veka, i dovelaje do kataklizme - „Evropi otadžbina“, zajednosa sebi srodnima s raznih strana sveta. Madaje, nema mesta sumnji, i za Treću Srbiju „glavna“strana sveta istok, ili tačnije severoistok, odakle idolazi najveći deo logističke i svake druge podrškeovim i drugim lokalnim opskurantima.

13helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaOd nacionalizmado ekstremizma –samo nekoliko sati 1PIŠE: DR BORIS VARGA 2Probitno, ovo istraživanje bilo je naslovljeno „Odnacionalizma do ekstremizma – samo dva koraka“,imajući u vidu „korake“ kao metaforu politikološkeeskalacije po teorijskom kontinuumu iz etničkognacionalizma u ekstremizam. Međutim, pišućio politički motivisanom nasilju koje je u Vojvodini uviše navrata „buknulo“, posebno ono usmereno natalas razbijanja pekara iz marta 2004. godine, neposrednopre tribine Helsinškog odbora za ljudska pravau Srbiji, na kojoj je istaživanje bilo predstavljeno,promenio sam naslov rada u – „Od nacionalizma doekstremizma – samo nekoliko sati“. I nisam pogrešio– samo dve nedelje kasnije, posle skandala na fudbalskojutakmici Srbija-Albanija, u Vojvodini se odigraodo sada vremenski najduži i, po broju mestanajrasprostranjeniji „talas nasilja“ prema građanimaislamske veroispovesti.Ovo istraživanje je rađeno na osnovu teorija onacionalizmu i ekstremizmu, a na bazi istraživanjimajavnog mnjenja i empirijskih primera iz medijskogdiskursa. Cilj analize je da ukaže na moguće rizikeod savremenih oblika ekstremizma, odnosno darazvije svest i ukaže na opasnost od iznenadnih i veomaintenzivnih izbijanja ekstreminih akcija u Vojvodini,odnosno Srbiji.Kad je reč o ekstremizmu u Srbiji i Vojvodni, trebapre svega pokušati odgovoriti na nekoliko pitanja:Koja vrsta ekstremizma ugrožava bezbednost građana?Šta su uzroci njegovog nastanka? Koji su potencijalniakteri ekstremističkog aktivizma? I, da li državačini dovoljno napora da ne stvara uslove za podsticajekstremizma, te da čini sve da ga suzbije?1 Ovo istraživanje rađeno je za tribinu na temu ekstremizma, odnosno„(Ne)tolerancija u Vojvodini“, koja je održana u Novom Sadu, uprostorijama Skupštine AP Vojvodine 2. oktobra 2014. godine uorganizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji. Samo dvenedelje nakon odražavanje tog okruglog stola, posle skandala nautakmici Srbija-Albanija, Vojvodinu je ponovo zahvatio „talas nasilja“koji su izazvali ekstremisti u Vojvodini. Zbog tih događaja ovoistraživanje je dodatno finalizovano i izmenjeno.2 Novinar, publicista i nezavisni istraživač (boris.varga@gmail.com;www.borisvarga.comTeoretski okvirPrema Kolmanu i Bartoliju, pojam fenomenaekstremizma kompleksna je pojava koja može dase definiše kao aktivizam (uverenja, stavova, osećanja,akcija, strategija) koji se značajno razlikujeod uobičajenog, poznatog. Kad je reč o konfliktima,a posebno onim međuteničkim ili međuverskim,ekstremizam je poznat kao manifestacija težeg,nasilnog oblika konflikta (Coleman/Bartoli).Smatrajući da je nacionalizam dinamična „ideologija“,u ovom izlaganju smatraćemo da etničkinacionalizam u odnosu na primenu verbalnogi fizičkog nasilja eskalira po kontinuumu: etničkinacionalizam, šovinizam, radikalizam, ekstremizam,terorizam. Teorija etničkog nacionalizma primenjivaje i na koncept „manjinskog nacionalizma“,s tim da se problematika prenosi sa državnonacionalnognivoa na određenu manjinsku etničkuzajednicu (Varga, 2013: 75–85).Vrste ekstremizma i okolnosti u kojima nastajeKoja vrsta ekstremističkih stavova je najuticajnijai, u kojim okolnostima nastaje ekstremistički aktivizam,pre svega u Vojvodini? Moglo bi se konstatovatida je, nakon više „talasa“ nasilja protiv vojvođanskihmuslimana, u severnoj pokrajini prisutnija podjednakaopasnost od nacionalnog, verskog, odnosno rasnogekstremizma, dok je na jugu Srbije – u Preševskojdolini i Sandžaku – povišen rizik od nacionalnog i verskogekstremizma više različitih etničkih zajednica(srpske, bošnjačke i albanske).Razvoju ekstremističkog aktivizma podjednakopogoduju unutrašnji i spoljnji faktori. Od spoljnihfaktora to su pre svega – duh našeg vremena, odnosnocajtgajst (zeitgeist) uspon nacionalizma i desniceu Evropi. Tome dodatno pogoduju uslovi globalnefinansijske i ekonomske krize, porast nezaposlenosti– odnosno pojava gotovo posebne društvene „klase“prekarijata, ekonomske migracije, kao i kriza zapadnogmultikulturalizma kao posledica tragičnih događajai globalne borbe porotiv terorizma nakon 11. septembra2001. godine.

14helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaOd unutrašnjih faktora izdvajamo prvenstveno –traume postratnog društva. Vojvođasnko društvo jepostkonfliktno, a pokrajina je nakon ratova devedesetihpromenila etničku strukturu. Mnogi predstavnicihrvatske i mađarske nacionalne zajednice pod pritiskomsu napustili Vojvodinu, drugi su je, opet, pod pritiskomiz drugih republika – naselili.O deficitu građanskog društva i opšteg padadruštvenih vrednosti u Srbiji najbolje svedoče ispitivanjajavnog mnjenja, posebno među mlađim generacijama.Krajem decembra 2012. nedeljnik NIN je objavioistraživanje javnog mnjenja, koji su organizovaliCentar za prava deteta, Koalicije za monitoring pravadeteta u Srbiji i organizacija Save the Children. 1 Istraživanjeje sprovedeno u maju 2012, i njime je obuhvaćeno1358 dece i mladih, starosti od 12 do 18 godina izdeset mesta širom Srbije.Generalni su zaključci da od 2007. godine mladii deca sve više podržavaju ideju etnički čiste države,netolerantni su prema gej populaciji i spremni suna nasilje nad njima. Istraživanje ukazuje na to dadeca i mladi najviše podržavaju negativne stavoveo nekoj populaciji. Na prvom mestu osobe drugačijeseksualne orijentacije, prema kojima negativan stavima 36 odsto ispitanika. Na drugom su ateisti (23odsto), na trećem, pripadnici drugih nacionalnosti(21,8 odsto), a slede HIV pozitivni (19 odsto) i odličniučenici (18,9 odsto).Negativno su ocenjivani i muškarci koji nisu navijači– 15,3 odsto dece i mladih prema njima imanegativan stav, oni koji misle drugačije od većine(15,2 odsto), polaznici programa nevladinih organizacija(14,5 odsto), osobe sa invaliditetom (14odsto), sunarodnici drugačije veroispovesti (11,8odsto), pripadnici drugih rasa (11,2 odsto) i žene(10,5 odsto). Istraživanje je pokazalo, između ostalog,da se pogoršala situacija i u pogledu odnosadece i mladih prema ljudskim pravima, jer im je taideja sada još manje bliska i poznata nego ranijimgeneracijama.Etički nesavesni mediji posebno doprinose podsticajuekstremističkih uverenja, stavova i osećanjau Vojvodini i Srbiji. Evo, nekih naslova i citata uvodećim medijma i popularnim emisijama koji tomeidu u prilog: „Mađarski fašisti izazivali incidente u1 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=12&dd=26&nav_category=12&nav_id=672474, (pristupljeno 8. februara 2013).Temerinu“, 2 ili nedavni napisi o obračunu na administrativnojliniji sa Kosovom – „Kako je ranije saopštenoiz MUP-a Srbije, žandarm koji je teško ranjen jutrosu napadu više nepoznatih Albanaca, umro je na VMA uBeogradu“. 3 Takođe, elektronski mediji u Srbiji ne voderačuna pri davanju komparativnih analiza sa drugimdržavama u okruženju čiji su prestavnici etničkemanjine u Srbiji. Na primer, koristi se prilično čestastereotip-formulacija „Srbija gora i od Albanije“. 4Problem titularne nacije i etnocetričkog ustavabio je jedan od osnovnih problema „ratnog raspada“ iotežane demokratske tranzicije bivših socijalističkihfederacija (SFRJ i SSSR). Već u članu 1. novog Ustavaiz 2006. godine, navodi se da je „Republika Srbijadržava srpskog naroda i svih građana koji u njojžive“. Utisak je da u Republici Srbiji postoji titularnanacija, „srpski narod“, i ostali „svi građani“ (УставРепублике Србије 2006).Još jedan primer. Ustavni sud Srbije je krajem2013. godine osporio dve trećine najvišeg konstitutivnogakta Vojvodine, što se odrazilo na ograničavanjeautonomije ove multietničke pokrajine usastavu Srbije, što politikolozi tumače kao „poništavanjevojvođanske autonomije kao građanskog imultikulturalnog koncepta“. 5Civilizacijske razlike regionalizma u Vojvodini iSrbiji mogle bi na duži rok da proizvedu podele udruštvu između proevropskih i drugih (neutralnih,proruskih) opcija. Nedostatak dijaloga centralističkihvlasti sa građanima Vojvodine kad je reč o njihovimpotrebama, može takođe uticati na pojavurealnog vojvođanskog separatizma. Već sad postojiširoj javnosti malo poznat zahtev „IV Vojvođanske2 http://www.021.rs/Novi-Sad/Hronika/Madarski-fasisti-izazivali-incidente-u-Temerinu.html(pristupljeno 8. oktobra, 2014).3 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=08&dd=28&nav_category=12&nav_id=893185, (pristupljeno 10. oktobra 2014).4 http://www.pressonline.rs/info/politika/130309/skandalozno-srbija-gora-i-od-albanije.html,(pristupljeno 8. oktobra 2014).5 http://www.slobodnaevropa.org/content/da-li-je-nacrt-novog-statuta-pretnja-autonomiji-vojvodine/25318713.html,(pristupljeno10. oktobra 2014).

15helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebakonvecije“, iz aprila 2012, da se Vojvodini da statusfederativne jedinice u Srbiji, a pojedini akteri satog skupa pozivali su na otcepljenje severne srpskepokrajine. 6Nakon 5. oktobra (2000), uvođenjem veronaukeu škole, razlike u društvu su još više produbljene,a građanski duh Vojvodine postao je sasvim marginalizovan.Uslovi za razvoj nacionalističkih, samimtim i ekstremističkih osećanja nastaju i kao posledicanacionalističkog delovanja pojedinih političkihstranaka, posebno onih na vlasti, koje javno obeležavajupartijske i gradske slave, pre svega u NovomSadu i Beogradu, i održavaju tesne veze sa predstavnicimaSrpske pravoslavne crkve (SPC).Obeležavanju gradskih slava u podjednakoj meriprisustvuju političari iz nacionalističkih (Miloš Vučević),kao i iz građanskih političkih opcija (DraganĐilas). Beograd 24. maja obeležava gradsku slavuVaznesenje Gospodnje – Spasovdan 7 , a 16. novembrau Novom Sadu se obeležava gradska slava – Đurđic. 8Spasovdanska litija se održava na centralnim gradskimulicama prestonice Srbije.Institucije države ne bi smele biti upotrebljavanena korist dnevne politike i izbornih kampanja. Naprimer, dva dana uoči parlamentarnih izbora u Srbiji,4. maja 2012. godine Žandarmerija je u Bujanovcui Velikom Trnovcu uhapsila osam osoba, od kojihse petoro sumnjičilo da su 2001. počinili zločin protivcivilnog stanovništva na jugu Srbije kao pripadniciOVPBM. 9 Kao odgovor na takav potez države prema,deceniju ranije amnestiranim pobunjenicima, sredinomnovembra 2012. godine podignut je spomenik6 http://balkans.aljazeera.net/vijesti/vojvodanske-kristalne-noci,(pristupljeno 20. oktobra 2014).7 http://www.danas.rs/danasrs/srbija/beograd/obelezena_slava_beograda_spasovdan.39.html?news_id=240948,(pristupljeno 8.februara 2013).8 http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/slava-grada-novogsada_353324.html,(pristupljeno 8. februara 2013).9 http://www.danas.rs/danasrs/hronika/okrivljeni_bivsi_pripadnici_ovpbm_za_ratne_zlocine.3.html?news_id=239527, (pristupljeno8. februara 2013).veteranima OVPMB ispred sedišta lokalen samoupraveu Preševu. 10Postojanje titularne nacije u državi i u njenomustavu, nepostojanje građanskog društva i marginalizovanjemanjina neminovno dovode do „bumerangefekta“ – pojavljivanje i razvoj „manjinskognacionalizma“. Takva vrsta subnacionalizamamože se tumačiti i kao reakcija manjinskih zajednicana razvoj, uslovno rečeno, „većinskog“, srpskognacionalizma koji po pomenutom kontinuumumože da, po stepenu verbalnog i fizičkog nasiljla,eskalira u – šovinizam, radikalizam, ekstremizam,pa i terorizam (Varga, 2013: 75–85).Problem neregistrovanih, interno raseljenihposle rata na Kosovu, povratnika azilanata izzapadnih zemalja, a posebno nasilno premeštanjetakozvanih „nehigijenskih“ naselja, uglavnomromskih, najčešći su problemi u Srbiji koji prateekstremistički ispadi. Romi koji su izbebgli saKosova za vreme ratnih dejstava 1998–99. godine,prema pisanju BalkanInsight, „nisu u mogućnosti ilisu suviše preplašeni da se vrate na Kosovo. Premanekim procenama, broj Roma, Aškalija i Egipćanakoji su izbegli sa Kosova u Srbiju kreće se između22.000 i 40.000.“ Taj izvor takođe navodi dasu interno raseljeni još na Kosovu pre rata bili bezdokumenata i da su se preselili uglavnom u Beogradi njegovu okolinu. 11Problem azilanata u Srbiji je dugo bio prikriveni prilično je kompleksan. U godišnjem izveštaju Evropskekomisije (EK) objavljenog u oktobru 2014. godine,među pet stvari koje Srbija mora hitno da uradi, navodise i „izmena modela politike azila zbog velikog brojaazilanata“. 12 „Neefikasnost sistema“, kako ga opisujuneki novinari, u Srbiji dodatno doprinosu usponu ksenofobije,rasizma i ekstremizma.Akteri ekstremizmaKo su akteri ekstremizma u Vojvodini? Akteriekstremizma su pojedinci i neformalni kolektivi,uglavnom mladi ljudi, koji ekstremistički reaguju napojedine događaje čak i izvan Pokrajine. U Vojvodiniaktivisti nacionalnog ekstremizma, koji je u velikojmeri povezan sa verskom i rasnom mržnjom, jesu10 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/354083/Podignut-spomenik-OVPBM-u-centru-Preseva, (pristupljeno 8. februara 2013).11 http://www.balkaninsight.com/en/article/mracna-buducnost-romskih-izbeglica-sa-kosova,(pristupljeno 20. oktobra 2014).12 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/501370/Pet-stvari-koje-Srbijamora-HITNO-da-uradi,(pristupljeno 20. oktobra 2014).

16helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebadesničarski pokreti i pojedinci od onih najekstremnjih,kao što su, organizacija „Nacionalni stroj“ (zabranjenau junu 2011), „Obraz“ (zabranjena u junu 2012),SNP, Naši, Srpski sabor Zavetnici, kao i političkestranke poput „Dveri“ i Treće Srbije koji imaju određenupodršku građana i birača. U kontekstu eskalacijetakozvanog „manjinskog nacionalizma“ izdvajamogrupe kao što je Omladinski pokret „64 županije“ samađarskim etničkim prefiksom.Jedan od najvećih bezbednosnih problema u vezisa ekstremizmom u Vojvodini povezan je sa pojavom„talasa nasilja“ koji prerasta u progon predstavnikanacionalanih i verskih manjina. Uglavnom su ti „talasi“politički motivisani i prate zbivanja na dnevnopolitičkojsceni, kao i politiku vlasti u Beogradu. Tokomdevedesetih godina prošlog veka Vojvodina je značajnopromenila etničku strukturu. Na udaru srpskihradikala tada su bili građani Vojvodine hrvatskog imađarskog porekla, uglavnom katolici ili grko-katolici(unijati). 1Od bombardovanja 1999. godine i stavljanjemjužne srpske pokrajine Kosovo pod protektoratmeđunarodne zajednice, fokus ekstremista u Vojvodinise uglavnom pomerio prema građanima islamskeveroispovesti, kojih je prema podacima iz Medžlisaislamske verske zajednice u Vojvodini oko20.000 (Albanaca, Bošnjaka, Goranaca i Roma).Poglavar te zajdnice u Novom Sadu Fadil ef. Muratiipak tvrdi da su predstavnici islamske veroispovestiu Vojvodini na udaru ekstremista još od rata uBosni, odnosno još iz devedesetih godina, pa sve dointenzivnog uništavanja pekarskih i poslastičarskihradnji u više navrata tokom dvehiljaditih. 2Najveća dva „talasa nasilja“ u Vojvodini, koje analitičari3 nazivaju i „kristalnim noćima“ bili su 19. marta2004. godine, izazvane nasiljem na Kosovu, kaoi od 16. do 23. oktobra 2014. godine, navodno izazvaneprovokacijom na fudbalskoj utakmici Srbija-Albanija. Uništavane su uglavnom ugostiteljske radnje– pekare, čevabdžinice, poslastičarnice – građanaSrbije islamske veroispovesti najviše u Novom1 http://balkans.aljazeera.net/vijesti/vojvodanske-kristalne-noci#.VEJ2JSmA1T8.facebook, (pristupljeno 20. oktobra 2014).2 http://balkans.aljazeera.net/vijesti/vojvodina-hljeb-pite-i-kolaci-uzpolicijski-nadzor,(pristupljeno 20. oktobra 2014).3 http://www.autonomija.info/dinko-gruhonjic-dronovi-u-kristalnimnocima.html;http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kristalna_noc_vojvodine.889.html?news_id=291359;http://balkans.aljazeera.net/vijesti/vojvodanske-kristalne-noci,(pristupljeno 20. oktobra2014).Sadu, Somboru, Vršcu, Staroj Pazovi i drugim mestimaPokrajine. Bačen je i monotovljev koktel na džamiju uSubotici. 4Poslanik SNS Milovan Drecun izjavio je da je „poslenapada i uništavanja 23 objekta u Srbiji, uglavnompekara, privedeno ukupno 11 lica, od kojih je šestmaloletnika. Protiv svih su podnete prijave zbog uništavanjaobjekata i promovisanja rasne i verske netrpeljivosti...U Beogradu su uništene četiri pekare, a uVojvodini 19“. 5Prisetimo se i prvog „talasa nasilja“ nad predstavncimanesrpskih zajednica i njihovim objektima (uglavnompekarama) u Novom Sadu 19. marta 2004. godine,navodno izazvanog nasiljem na Kosovu. DnevnikBlic je tada pisao: „oko 400 srednjoškolaca napustiloje nastavu i u protestnoj šetnji izrazilo nezadovoljstvozbog situacije na Kosovu. Uz parole ‘Ubij, zakolji,da Šiptar ne postoji’, ‘Prodali ste Srbiju’, učenici su išliod škole do škole pozivajući kolege da prekinu nastavu“.U protestu su učestvovali učenici više škola. „Okopodneva tridesetak građana okupilo se na raskrsniciispred Banovine, blokirajući saobraćaj... U protestimauveče oko 1000 ljudi je razlupalo stakla naprostorijama novosadske Islamske zajednice, kaoi na nekoliko pekara čiji su vlasnici Albanci, a kojese nalaze u ulicama kojima su se demonstranti kretali.Nešto pre ponoći, demonstranti su skinuli vojvođanskuzastavu, koju su potom i spalili uz povike‘Ovo je Srbija’. Grupa demonstranata razbila jezatim izloge pekare ‘Klas’, a potom i nekoliko stotinametara udaljene pekare ‘Stari grad’… Na raskrsniciFutoškog puta i Ulice cara Dušana demonstrantirazbijaju prozore Islamske verske zajednice,a skreću ka Adicama, delu grada gde živi velikibroj nesrpskih izbeglica sa Kosova. Tu je došlo dosukoba sa policijom u kojima je povređeno devetpolicajaca i tri demonstranta… Roditelji dece iz Adicau znak protesta nisu dozvolili deci da idu u školu.Glavni imam efendija Fadil Murati je u izjavi zaBlic rekao da su demonstranti polupali četiri krila idemolirali ulazna vrata“. 6U Srbiji su bezbednosno rizični događaji nesamo fudbalske utakmice, već i drugi sportski4 http://balkans.aljazeera.net/vijesti/vojvodanske-kristalne-noci,(pristupljeno 20. oktobra 2014).5 http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/za-23-napada-na-pekare-privedeno-11-lica-6-maloletnih_529458.html,(pristupljeno 20.oktobra 2014)6 http://www.blic.rs/stara_arhiva/tema/59599/Povredjeno-12-ljudi,(pristupljeno 20. oktobra 2014).

17helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaskupovi kojima prisustvuju navijači, posebno izsusednih država sa kojima je Srbija bila u političkomili vojnom sukobu. Više ekscesa dogodilo se uNovom Sadu za vreme Evropskog prvenstva u rukometu,kada su u više navrata između 22. i 26. januara2012. godine organizovano napadnuti navijačihrvatske reprezentacije.Nezaposlenost, korupcija, partokratija i besperspektivnost– novi su izazovi sa kojima se sreće regionZapadnog Balkana, pa samim tim i „nekad bogata“Vojvodina. Miroslav Ružica smatra da prekarijattreba razumeti kao deo nastajuće globalne klasnestrukture. Koncept dolazi od latinske reči „precarius“u značenju „neizvesno“, „ugroženo“, „opasno“, ili „uzavisnosti od milosti drugog“, što je svojevrsna igrareči u kombinaciji sa imenicom „prekarijat“ (Ružica,2013: 24).„Pobuna prekarijata“ dogodila se u Bosni početkomfebruara 2014. godine. Više od 10.000 ljudi izašloje 7. januara, na ulice Tuzle, što je bio treći dandemonstracija koje su prerasle u prave nerede i proširilese po brojnim gradovima BiH. Tada su bile zapaljenezgrade Vlade kantona Sarajevo, PredsedništvaBiH, Arhiva BiH, Vlade TK, Opštine Tuzla, Gradska većnicau Mostaru, zgrada Vlade HNK, sedišta HDZ-a iSDA. Više funkcionera BiH podneli su tada ostavke. 7ZaključciIako ne postoji stalna „vidljiva“ pretanja stabilnostidemokratskih institucija i, generalno bezbednosti odekstremističkog aktivizma u Vojvodini i Srbiji, gotovodve i po decenije građani Vojvodine ipak žive u strahui strepnji od iznenadnih „talasa nasilja“, koji pratezbivanja na dnevnopolitičkoj sceni i aktivnost vlastiu Beogradu (sukobi u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu,bombardovanje SR Jugoslavije, priznanje nezavisnostiKosova), kao i sportske ili druge manifestacije (rukomentneutakmice hrvatske reprezentacije, fudbalskimeč sa Albanijom).7 http://www.dw.de/epilog-protesta-%C5%A1irom-bih/a-17418483?maca=ser-rss-ser-pol-3302-rdf, (pristupljeno 20.oktobra 2014).Takvoj atmosferi u Vojvodini doprinosi i protivljenjepolitičkih elita na vlasti, koje pripadajudesničarsko-konzervativnim (Srpska naprednastranka) i kvazilevičarskim partijama (Socijalističkapartija Srbije), koje su faktički bile „pokretači“ratova devedesetih, i koje do dana današnjeg nisunapravile potpuni raskid sa „prošlošću“ i sa svojim„prethodnicima“. Oni javno i jasno nisu osudili najgorezločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije.Neizvesno je da li će te političke elite, okupljeneoko naprednjaka koji su kao radikali nekada podržavaliautoritarni režim Miloševića, biti istrajne uprocesu demokratizacije i uspostavljanju demokratskekonsolidacije, ili su to iznuđeni potezi uopštim uslovima siromaštva i ekonomske krize.Porast prevlađujućih desničarskih uverenja uVojvodini i Srbiji u korelaciji je sa marginalizacijomvrednosti građanskog društva. To može dapogoduje razvoju okolnosti u kojima je povremenomogući razvoj nacionalizma, odnosno eskalacijaverbalnog i fizičkog nasija u šovinizam, radikalizam,ekstremizam, pa čak i terorizam. Svaki šovinističkipotez države sa elementima terora (slučajuhapšenja bivših amnestiranih pripadnika OVPBM),lako može da izazove „efekat bumeranga“ „manjinskognacionalizma“ i terorizam kao odgovor.Iskustvo pokazuje da svaki etnički ekstremizamfunkcioniše po principu akcija-reakcija. Stoga,nasilje na jugu Srbije ili Sandžaku, ali i u celomregionu Zapadnog Balkana, lako može da probudiekstremne etničke akcije u Vojvodini. I obrnuto.Problem poslednjih godina iznenadnih eksplozijaekstremističkih akcija i sukoba na rasnoj i nacionalnojosnovi povezan je i sa „nasilnim“ preseljenjemgrađana koji su često „pravno nevidljivi“, za šta direktnuodgovornost snosi država. Takođe, državni problemje i model politike azila i velikog broja azilanatašto nije samo problem širenja ksenofobije i rasizma uSrbiji, to je i uslov EU integracija.Osporavanje Ustavnog suda Srbije Statuta Vojvodinepredstavlja ograničavanje vojvođanske autonomijekao građanskog i multikulturalnog koncepta. To je„korak unazad“ u stvaranju univerzalnih građanskih idemokratskih vrednosti, što svakako da može otežatievroatlantske integracije Srbije. Razvoj „nacionlanedržave“, sa privilegovanom titularnom nacijom i religijomotvara prostor za delovanje nacionalističkih gruparaznih etničkih zajednica i sve negativne posledicedesničarskog ekstremizma koji iz toga proizilaze, a tosu – ksenofobija, homofobija, rasizam.

18helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaCentralizacija, porast nezaposlenosti i nezbrinutostimladih svedoči o pojavi društvene „klase“ prekarijata,koja otvara prostor za moguću eksploziju spontanihpobuna protiv države, odnosno ustanka mladihprotiv korumpiranih elita, kao što se dogodilo u Bosnipočetkom 2014. godine.Civilizacijske razlike regionalizma u Vojvodini iSrbiji mogle bi dugoročno, da proizvedu podele udruštvu između proevropskih i drugih (neutralnih,proruskih) opcija. Nedostatak dijaloga centralističkihvlasti sa potrebama građana Vojvodine može takođeuticati na pojavu realnog vojvođanskog separatizma,koji bi bio utemeljen ne samo u istorijsko-kulturnim,već i u ekonomskim i civilizacijskim potrebama značajnogdela vojvođanske populacije. Okidač bi mogaoda bude – slično kao i u slučaju Ukrajine – zaustavljanjeSrbije ili odustajanje od evropskih integracija.S obzirom da su akteri ekstremističkih akcijamahom mladi ljudi, neophodno je ulaganje države icivilnog društva u edukaciju mladih o prednostimademokratije i evropskih integracija, ali i edukacijuo pretnji pojave neoautoritarizma, koji dolazi iz azijskihdržava kao što su Rusija i Kina.Multinacionalna Vojvodina je od kraja osamdesetihgodina bila najveći test za dinamiku raspada bivšeJugoslavije i za spremnost Srbije da se integrišeu EU. Žrtve međuverskog i međunacionalnog nasiljau Vojvodini svedoče o njegovoj prisutnosti, faktičkiod počeka izbijanja ratnih sukoba na prostorubivše Jugoslavije. Zato bi predstavnici međunarodnihinstitucija, a posebno Evropske unije, moraliadekvatnije reagovati na „talase nasilja“ u Vojvodini.Demokratizacija je proces koji je izuzetno težakza države u tranziciji, gotovo nemoguć bez spoljnognadgledanja i asistencije. Posebno u postkonfliktnimregionima kakav je Zapadni Balkan.Sudeći prema iskustvu, u Vojvodini će od nacionalizmado ekstremizma zaista biti „samo nekolikosati“. Međutim, ne može se tenkovima ili policijombraniti svaku crkvu, džamiju, čevabdžinicu ili pekaru.Svako odstupanje od koncepta demokratije i građanskogdruštva u Vojvodini stvara nove i nove „okidače“zbog kojih će faktički trebati da se mobilišehiljade snaga bezbednosti za svaku „visoko-rizičnu“fudbalsku ili rukometnu utakmicu sa „susedima“,između Hrvatske, Mađarske, Bosne, Albanije,ili Kosova. Svaku gej paradu. Svaku uništenu tablusa natpisima na ćirilici ili latinici. Svakog azilanta,repatrijanta, ili raseljenog Roma iz „nehigijenskognaselja“.Literatura:Coleman, T. Peter, Bartoli, Andrea. „Addressing Extremism“, WhitePapers, ICCCR Teachers College Columbia University– ICARGeorge Mason University. http://www.tc.columbia.edu/i/a/document/9386_WhitePaper_2_Extremism_030809.pdf.Ružica, Miroslav (2013). „Prekarijat – klasa u nastanku“, Politikon,broj 5, str. 24–38.Varga, Boris (2013). Od „šarenih revolucija“ do Anonimusa – „popravljanje“demokratije i novi autoritarizam. Novi Sad: Vojvođanska politikološkaasocijacija.Устав Републике Србије, Канцеларија за сарадњу с медијима ВладеРепублике Србије, октобар 2006, члан 1, стр. 3.Internet izvori:http://balkans.aljazeera.net/vijesti/vojvodanske-kristalne-noci.http://balkans.aljazeera.net/vijesti/vojvodina-hljeb-pite-i-kolaci-uz-policijski-nadzor.http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=12&dd=26&nav_category=12&nav_id=672474.http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=08&dd=28&nav_category=12&nav_id=893185.http://www.balkaninsight.com/en/article/mracna-buducnost-romskih-izbeglica-sa-kosova.http://www.blic.rs/stara_arhiva/tema/59599/Povredjeno-12-ljudi.http://www.blic.rs/Vesti/Politika/354083/Podignut-spomenik-OVPBM-u-centru-Preseva.http://www.blic.rs/Vesti/Politika/501370/Pet-stvari-koje-Srbija-mora-HITNO-da-uradi.http://www.danas.rs/danasrs/srbija/beograd/obelezena_slava_beograda_spasovdan.39.html?news_id=240948.http://www.021.rs/Novi-Sad/Hronika/Madarski-fasisti-izazivaliincidente-u-Temerinu.html.http://www.autonomija.info/dinko-gruhonjic-dronovi-u-kristalnim-nocima.html.http://www.danas.rs/danasrs/hronika/okrivljeni_bivsi_pripadnici_ovpbm_za_ratne_zlocine.3.html?news_id=239527.http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/kristalna_noc_vojvodine.889.html?news_id=291359.http://www.dw.de/epilog-protesta-%C5%A1irom-bih/a-17418483?maca=ser-rss-ser-pol-3302-rdf.http://www.pressonline.rs/info/politika/130309/skandaloznosrbija-gora-i-od-albanije.html.http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/slava-grada-novogsada_353324.html.http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/novi-sad/za-23-napada-napekare-privedeno-11-lica-6-maloletnih_529458.html.http://www.slobodnaevropa.org/content/da-li-je-nacrt-novogstatuta-pretnja-autonomiji-vojvodine/25318713.html

19helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaU STEGAMATRAVESTIJEPIŠE: SLAVICA VUČKOVIĆOktobar i novembar protutnjali su u galimatijasumimikrije, kiča, praznoslovlja, poniznosti: početakprvog rata, finale drugog, Gost i ostali gosti, spomenikcaru, ulice herojima, „parastos“ za AVNOJ...Naizgled, sve u znaku sećanja, ali ni amnezije nijefalilo.Na primer, tih dana bilo je pola veka od pogibije,u avionskoj nesreći na Avali, maršala Birjuzovai generala Ždanova, koji su predvodili Crvenu armijuu oslobađanju Beograda 1944. A i Crvena armijaje, u političkoj komunikaciji i srpskim medijima tihdana više puta ustuknula pred „ruskim oslobodiocima“,jugoslovenska vojska pred „srpskom“; Zagrebačkaulica u Beogradu prekrštena je u Ulicu KočePopovića, Peko Dapčević dobio je tablu na periferiji(srpski mitomani naprasno su zaboravili legenduo dičnom Crnogorcu, koji je tog 20. oktobra, presedam decenija, ujahao na belom konju)... Posetiocimavojne parade prodavani su bedževi sa likovimaPutina i Nikolaja Drugog, a pred Grobljem oslobodilacaBeograda mahalo se ruskom zastavom, uzpovike „Putine – Srbine“. 1Da maskenbal bude dosledan, pobrinuli su se iceremonijal-majstori vojne parade, pa je intonacijudao „Marš na Drinu“, a počasni kordon odeven u uniformemladih vojnika iz Prvog svetskog rata! 2 Zaštone iskoristiti priliku kad su se godišnjice poklopile,a gosti došli – među njima i trojica haških „klijenata“(Perišić, Milutinović, Ojdanić)? Sve je to ionakoprivid, girlanda deklarativnog antifašizma i antimilitarizma,ali autentično pomodnog nauma da se, zadomaću upotrebu, prevrne stari kaput. Da se prošlomživotu, prošlom činjenju, zatomi trag...1 Deset godina posle pogibije, Ulici generala Ždanova u centru Beograda,vraćen je prvobitni naziv – Resavska. (u međuvremenu jebila Prvomajska). Ždanovu je dodeljena „adresa“ u nekom sokakuu Pinosavi, selu kod Beograda. Ulice u gradskom jezgru višenemaju ni maršal Tolbuhin i Crvena armija, a nekadašnja Prištinska,pa 14. decembra, prekrštena je nedavno u Ulicu cara NikolajaDrugog.2 Nekoliko sati kasnije, pred katedralom u Milanu, Putina su dočekale,obnaženih grudi, aktivistkinje grupe „Femina“, koje su, polivajućise crvenim vinom, protestovale zbog krvoprolića u Ukrajini.Upravo obeležavanje godišnjice oslobađanjaBeograda u Drugom svetskom ratu ispostavilose kao podesno tle za takve poteze. Na seminaru„Kultura i ideologija revizionizma (u novom prazničnompakovanju)“, 8. novembra, u Kulturnomcentru Rex, pominjana je, među brojnim manifestacijamai svečana priredba u Centru „Sava“, urežiji Dragana Bjelogrlića: bitna poruka ovog uprizorenjaje da se može istovremeno biti i ravnogoraci „crven“. A zatim, da su „crveni“ ujdurma kojusu doneli Rusi (zapravo, Sovjeti), a mi, kao domaćini,to nismo mogli da odbijemo. Insistira se nakontinuitetu sa Prvim svetskim ratom, Jugoslavijane postoji, u oba rata su Srbi pobednici, partizanise, osim u jednoj muzičkoj sekvenci, ne pominju,a zapadnim saveznicima je, na čudan način,kontinuitet – u bombardovanju Srbije 1999! U sličnomkontekstu je i tv-serija Radoša Bajića o DražiMihajloviću. A zajednička izložba Muzeja istorijeJugoslavije i Arhiva Jugoslavije, „Beograd, slobodangrad“, fokusirala je samo nemačku vojsku,kao da kvislinzi nisu postojali... Izložba je,međutim, revidirala jednu dugo prećutkivanu, pa i sadokumenata i fotografija brisanu ličnost: generalaArsa Jovanovića, ratnog načelnika Vrhovnog štaba iprvog (posle rata) načelnika Generalštaba, ubijenogna rumunskoj granici pri pokušaju bekstva 1948! 33 „Rusofilija“ je ubrzo uzvraćena „srbofilijom“, u Moskvi, tokomgostovanja predstave „Solunci govore“ (tekst Antonija Đurića,režija Cisane Murusidze, obnovljena stara predstava sa novimansamblom, glumcima iz Banjaluke i Beograda). U pozorištuModern, koje je besplatno ustupljeno, prvo su govorili rediteljNikolaj Berđajev i ambasador Slavenko Terzić, koji je, kako javljaB. Vlahović, dopisnik beogradskih Večernjih novosti, „objasnioistorijski ambijent o kojem govori ova hvaljena predstava“.A organizatori su, „u želji da mlađoj publici približe predstavu“,na poleđini ulaznica „dali odgovore na pitanje koje se, i posle stogodina, često postavlja u ruskoj javnosti: da li je ruski car mogaoda izbegne rat? ’Mogao sam da izbegnem rat, da sam hteo dabudem izdajnik prema Srbiji i Francuskoj, ali to nije u mom karakteru’“,citira Vlahović i dodaje: „Na ulaznici je opisan još jedanvažan istorijski čin. Upravo je ruski car insistirao da se srpskavojska što pre evakuiše iz Albanije, postavivši ultimatum da će, uprotivnom, Rusija raskinuti savez sa snagama Antante.“

20helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaOvo su samo neke od opaski na karakterističnoi sve učestalije revidiranje činjenica novije istorije –od rehabilitovanja kvislinga, do manipulacija brojemžrtava, posebno ljudi stradalih u posleratnoj represiji,koji nisu svi bili „najbolji, najumniji, najbogatiji...“iako se to često čuje. „Ideologija i kultura revizionizmanije više samo istoriografski oportunističkihir, već sastavni deo vladajuće ideologije, na osnovukoga ova pokušava da generiše i obezbedi kulturnu iideološku, a time i ekonomsku hegemoniju“, jedno jeod polazišta ovog skupa. Ta, „državna laž“, koju institucije,javnost, mediji, tretiraju kao istinu u ime „višihdržavnih ili nacionalnih interesa“, otvara put, ukolikose rasprostrani, fašizaciji društva i države, upozoravaistorija i kad nema u pravi mah vidljivog povodaza „novo, praznično pakovanje“.Kultura je, pomoću revizije oduvek posebno pogodandržavni ideološki aparat. Zanimljiv je, recimo,slučaj romana „Dan šesti“ Rastka Petrovića,ovih dana aktuelnog – posle više decenija obnovljenogizdanja, a povodom veka od početka Prvogsvetskog rata. Knjiga je autobiografska (periodod povlačenja iz Albanije, do emigriranja u Ameriku),ali nastala tek sredinom tridesetih. Rukopisje, 1935. godine, na čitanje i preporuku Rastkodao najbližim prijateljima, Marku Ristiću iMilanu Dedincu, nameravajući da ga štampa kodGece Kona. Kolege nadrealisti su, međutim, prećutale,čak odbacile knjigu, da bi je Rastko objaviou malom tiražu 1941. Umro je u Vašingtonu,osam godina kasnije, a onda je Marko Ristić revidirao,javno priznao da je u neku ruku izneverio prijateljakoji je napisao dobar roman. Prvi deo „Današestog“ počeo je u nastavcima da objavljuje časopisDelo (mart 1955. – jun 1956.), a 1961. godinepojavila se cela knjiga! Sa pogovorom Dedinca iRistićevim podacima o Rastku Petroviću!Revidiranje, međutim, nema uvek povoljan ishodi toga su svesni i cenzori i cenzurisani. Nisu u timpaketima bili samo „revidirani informbirovci“, podužasnim okolnostima, i doživotnim belegom... Svakovreme, svaka ideološka paradigma ostavila je svojobol. U jugoslovenskom društvu, traumatične tragovezataškavanja, prikrivanja, kažnjavanja, ostavilisu periodi najvećih uzleta stvaralaštva i otvaranjaprema svetu – pedesete, šezdesete, sedamdesete.Nije se to uvek kategorisalo kao revizija – vremenomsu se usavršavale metode, bilo je i surovihi nepravednih i suptilnih, jedva vidljivih – ali se,generalno, nije diralo u, recimo, domen rehabilitaciječetnika, Ljotića, Nedića, ili, kao u novije vreme,aktera i podstrekača krvavih nedela u jugoslovenskimratovima i raspadu zemlje. U tom smislu,pojava je grunula silinom, ohrabrena retrogradnim,ispraznim, osvetničkim, primitivnim mantrama – agurui, koji su se zapatili devedesetih i njihovi sledbenici,ohrabreni su pred otvorenim vratima medijai stranačke raspodele kabineta.U Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu...gde je i najveća koncentracija kulturnih ustanova,„posrbljava“ se sve što zavisi od budžeta. Menjajuse rukovodioci, estetike, opstruiraju inicijative... UBeogradu je, na primer, kulturu „dobila“ Demokratskastranka Srbije (DSS). Njihov simpatizer (tvrdida nije član), Vladan Vukosavljević, gradski sekretar– iako do sada nije bio profesionalno vezan zakulturu – kaže za sebe: „Ja sam sve pre nego socijalnidemagog“. 1Ovaj saradnik i sagovornik Novog standarda,Kopernikusa i drugih medija, uljudnog ponašanja,kultivisane dikcije, poklonik MemorandumaSANU... ukinuo je Oktobarski salon kao anale.Na pitanje šta vidi kad zaviri u zenicu oka beogradskog,odgovara: umesto Chercher la femme –chercher l’argent (tražiti ženu – tražiti novac). Nije,međutim, samo alavost „mladoženje“ razlog što će1 „Demokratski bez muke“, Radio Beograd 2, 19. novembar 2014.

21helsinška poveljadecembar 2014Povratak ŠešeljaOktobarski salon biti bijenalan, a nova direktorkaKulturnog centra, organizatora Salona, prosvetnaradnica, nikada nije radila u kulturi (nije, uostalomni Vukosavljević). Veoma zabrinut za novac poreskihobveznika koji se troši na „shvatanje same kulturnedoktrine“ (?!) koja se „sužava na ono što finansiradržava – budžet od tih obveznika“... itd... „Procesglobalizacije ne ide u prilog nacionalnim kulturama...u pogledu suštine, tako je i u Hrvatskoj,Mađarskoj... Za novac građana iz Beograda i Srbije,moramo da afirmišemo domaće stvaraoce“, veliVukosavljević, nezadovoljan što na Salonu učetvujui stranci, trošeći naš, srpski, budžetski dinar, aliveoma zadovoljan što će se, sa njegovog stanovišta,poboljšati kvalitet izloženih dela! Primera imajoš i teško se nazire epilog sadašnjeg dvovlašća ukulturi (Ivan Tasovac, ministar kulture i informisanjaje sa liste SPS – takođe nije član stranke).Zasad, ohrabruje inicijativa mladih stvaralaca dase „revidiraju“ bioskopi. „Zvezda“ u Beogradu, u kućikoja je spomenik pod zaštitom one iste države ukojoj je bila moguća kriminalna privatizacija, a kojaje, inicijalno, bila dom prvog srpskog fotografa AnastasaJovanovića, sa prvom fotografskom radnjomu Beogradu, nudi već posustalim poreskim obveznicimamalo magije.Istovremeno (prema Blicu od 21. novembra),državni revizor, Radoslav Sretenović, najavljuje: „Od2015. revizija političkih stranaka“: „... kadrovski smose opredelili da to radi Sektor za reviziju Narodnebanke Srbije, gde već imamo zaposlene ljude i raspisalismo konkurs za prijem novih kadrova...“U istom listu, na istoj strani, Demokratska strankaobaveštava da je njen poslanički klub predložio –zakon o slobodi od straha! Vlastima bi se, tim zakonom,zabranila zloupotreba organa javne vlasti premagrađanima. Šef Kluba, Borislav Stefanović, verujeda je to „početak talasa promena, kojim će se oduvatinesposobna vlast u Srbiji“!ANATOMIJAROBIJE RATNOGZLOČINCAPIŠE: BOJAN TONČIĆTužilaštvo Haškog tribunala, koje je, zbog pogoršanogzdravstvenog stanja, 6. novembra oslobodilolidera Srpske radikalne stranke (SRS) VojislavaŠešelja, ispostavlja zahtev da se Šešelj vratiu Hag, budući da je „svojim ponašanjem u Srbiji‘potkopao’ duh odluke o privremenom oslobađanju“.Šešelj je ranije odbacio takvu mogućnost; usvakom slučaju, rat je sleteo kući, u mesto rođenja.Lider SRS je došao u Beograd neosuđen,nakon gotovo 12 godina provedenih u Haškom tribunalu.Vratio se glasnogovornik mržnje, inspiratori realizator etničkog čišćenja Hrvata i Bošnjaka,personifikacija većinske Srbije, odlučne da seobračuna sa susedima i da utemelji državu na zločinimaprotiv čovečnosti i masovnim grobnicamanesrba. Šešelj nije govorio pred okupljenim simpatizerimai novinarima, ali je prilikom ukrcavanjau avion prozborio da dolazi sa namerom da sebavi politikom, odnosno da su dve metastaze na jetri„preuveličane“.Po dolasku je samo pretio bivšim stranačkim prijateljimai kumovima Tomislavu Nikoliću i AleksandruVučiću, predsedniku i premijeru Srbije, a potomse, na godišnjicu pada Vukovara, vratio svom izvornomprogramu, čestitajući svojim „četnicima“: „Nadanašnji dan pre 23 godine srpski četnici su, nakontromesečnih junačkih borbi, oslobodili Vukovar odustaških paravojnih jedinica. Srpski Vukovar bio jeprvi oslobođeni srpski grad, koji je, bez borbe, uzpomoć režima u Beogradu, predat ustaškoj hrvatskojdržavi“, rekao je Šešelj.Na sajtu stranke zapisao je nova/stara programskanačela, da se „Srpska radikalna stranka nikadaneće odreći nijednog pedlja srpske države i učinićesve da Republika Srpska Krajina i srpski Vukovarponovo budu u sastavu Velike Srbije“. Pad Vukovaranajveća je i najkrvavija bitku rata u Hrvatskoj.Opsada ovog grada završena je predajom hrvatskog

22helsinška poveljadecembar 2014Povratak Šešeljagarnizona 18. novembra 1991; hrvatsko stanovništvoje proterano, a grad potpuno razoren.STARA I NOVA ZVERSTVAUspeo je Šešelj da ustalasa region, čak i toliko dahrvatski premijer Zoran Milanović neće doći u Beogradna decembarski samit 15 regionalnih premijerakoji organizuje Kina. Evropski parlament je, pak,doneo rezoluciju kojom se „snažno osuđuje Šešeljevohuškanje na rat, poticanje na mržnju i teritorijalnepretenzije, te njegove pokušaje sabotiranjaevropskog puta Srbije; izražava žaljenje zbog njegovihprovokativnih javnih postupaka i ratne retorikeod privremenog puštanja na slobodu, čime su ponovootvorene psihološke rane žrtava rata i zverstava spočetka devedesetih godina; naglašava da bi Šešeljevenedavne izjave mogle dovesti u pitanje ostvareninapredak u regionalnoj saradnji i pomirenju ipotkopati napore ostvarene proteklih godina“. Evropskiparlament je, između ostalog, zatražio od srpskihvlasti „da istraže da li je Šešelj prekršio srpske zakonei da učvrste i u potpunosti primene zakonodavstvokojim se govor mržnje, diskriminacija i podsticanjena nasilje stavljaju izvan zakona“.Konačno, Tužilaštvo Haškog tribunala zatražiloje da se Šešelj vrati u pritvorsku jedinicu, konstatujućida je „svojim ponašanjem u Srbiji ‘potkopao’duh odluke o privremenom oslobađanju koju je,na sopstvenu inicijativu, ‘iz humanitarnih razloga’donelo raspravno veće predsedavajućeg Žan-KlodaAntonetija“.Tužilaštvo, takođe, traži da se po Šešeljevompovratku u Hag hitno zakaže rasprava kako bi serazmotrilo njegovo zdravstveno stanje i uslovi za njegovoeventualno puštanje na slobodu u budućnosti„ŠEŠELJEVSKI“ POVODOM ŠEŠELJAPIŠE: SNEŽANA ČONGRADINRezolucija Evropskog parlamenta o osudi govoramržnje Vojislava Šešelja, u kojoj se poziva srpskodržavno rukovodstvo da se jasno ogradi od ratnohuškačkeretorike ovog Haškog optuženika, izazvalaje potpuno suprotan efekat od onog koji bi se očekivaou, reklo bi se, u iole civilizovanim državama.Odmah po usvajanju ovog dokumeta, premijer Srbije,Aleksandar Vučić sazvao je vanrednu konferencijuza novinare na kojoj je, umesto prigodnih, dodušezakasnelih reči ograde, uputio niz teških optužbii ružnih kvalifikacija na račun poslanika Evropskogparlamenta, a posebno države Hrvatsku.Nazivajući ih licemernim, instrumentalizovanimod Hrvatske, Vučić je evropske poslanike okarakterisaozabludelim, kao da nisu znali šta rade prilikomusvajanja rezolucije, kojom se upravo on pozivada se ogradi od Šešeljevih izjava. Da li su evropskiparlamentarci instrumentalizovani, silom primoranii osramoćeni, jer su usvojili dokument u kome pozivajupremijera Srbije da se ogradi od izjava svog bivšegpartijskog šefa u kojima on, na dan pada Vukovaračestita srpskim četnicima oslobađanje toggrada – prilično je neumesno i kao pitanje; više odtoga, forma konstatacij izaziva nelagodu i jasan jepokazatelj da aktuelni državni vrh najmanji radi ujavnom interesu građana Srbije, već u svrhu samopromocijepred biračkim telom sa jakim četničkimsentimentom.Premijer Vučić napravio je toliko neozbiljnu,površnu i uvredljivu konstrukciju o motivima Hrvatskeza iniciranje rezolucije Evropskog parlamenta,da je teško poverovati da bi je čak i najveći populistamogao onako samouvereno predstaviti, kao štoje to učinio on. Priču koju je želeo da „proda“ srpskimbiračima, među kojima i dalje ima toliku podrškuda bi potpuno neometano mogao da upristoji javnomnjenje i stiša strasti i očekivanja takozvanihekstremista, mogla se svesti na sledeće – Hrvatskaje ljubomorna na enorman ekonomski prosperitetSrbije i njeno liderstvo u regionu, pa joj se želi zbogtoga osvetiti.Takođe, jedan od posebno istaknutih argumenata,koji, doduše, nije izvorno premijerov, već dolazi iod njegovih političkih konkurenata, ali i značajnogdela predstavnika takozvane druge Srbije je, da sumotivi Hrvatske da, kako svi združeno tvrde, „instrumentalizujeposlanike EP“ – predizborna kampanjau toj državi. Problem u vezi sa tim argumentom, akose uopšte nasedne na takve konstatacije, nalazi seu činjenici da u Hrvatskoj, kao i u svim evropskim

23helsinška poveljadecembar 2014Povratak Šešeljai utvrdilo, da li je on spreman da se takvih uslovapridržava.Novija istorija Srbije, po slovu haške optužniceprotiv Vojislava Šešelja, izgleda ovako: „Uvođenjerestriktivnih i diskriminacionih mera protivhrvatskog, muslimanskog i drugog nesrpskog civilnogstanovništva, uključujući osobe u Zvorniku, na‘širem području Sarajeva’, u Mostaru i Nevesinjuu Bosni i Hercegovini, ali i u delovima Vojvodine uSrbiji (naime, u Hrtkovcima, Nikincima, Rumi, Šidui drugim mestima blizu granice s Hrvatskom), kaošto su ograničavanje slobode kretanja, uklanjanjesa položaja vlasti u lokalnim institucijama državnevlasti i u policiji, otpuštanje sa posla, uskraćivanjeprava na zdravstvenu zaštitu i samovoljni pretresikuća, mučenje, premlaćivanje i pljačkanje hrvatskih,muslimanskih i drugih nesrpskih civila; deportacijaili prisilno premeštanje desetina hiljada hrvatskih,muslimanskih i drugih nesrpskih civila sa gorenavedenihteritorija i iz delova Vojvodine u Srbiji(naime, iz Hrtkovaca, Nikinaca, Rume, Šida i drugihmesta blizu granice s Hrvatskom) opisano uparagrafima od 31 do 33“.INSPIRATOR PROGONAU praksi je to značilo da se iz sremskog selaHrtkovci, sa 3000 glasača (sada) prognaju 722nesrpske osobe, a među njima su i cele porodice.Vojislav Šešelj, kreator i inspirator progona kojimće dokazati fašistički background svoje formacijeu začetku, kazaće u Hagu, da su svi prognani„mrtvaci i bogati gastarbajteri“.Reč je o jednom od prvih podnesaka protivlidera radikala, zbog „učešća u zajedničkom zločinačkompoduhvatu“, koji ga tereti za nasilnoproterivanje hrvatskog i drugog nesrpskogzemljama (osim u Srbiji), nema sporenja u vezi saširenjem govora mržnje i ratno-huškačke retorikeoptuženog za zločin protiv čovečnosti, pa je, samimtim i teško zaraditi političke poene na toj temi. Imajućiu vidu činjenicu da je aktuelni državni vrh Srbije,kako to optuženi Šešelj voli da istakne, politički saučesniku ratno-zločinačkoj propagandi tokom devedesetihgodina, potreba za jasnim distanciranjemjoš je uočljivija. Bez obzira na proklamovanu evropskupolitiku, elementarna ljudska i politička pristojnostnalaže prepoznavanje prilike za jasno distanciranjei odgovor na sopstvenu mračnu stranu prošlosti.Međutim, stvari su krenule obrnutim, za pojedineprognozore čak očekivanim tokom – Vučić je odgovarajućina evropsku rezoluciju imao više nastup utakozvanom „šešeljevskom“ stilu.Još jedan u nizu razloga zbog čega ovdašnja javnostpronalazi opravdanje za bes premijera Srbijeuzorkovan usvajanjem rezolucije sastoji se u rečeničnomsklopu i konstrukciji koja se nekako najlakše„primila“ u javnosti – Šešelj je marginalna političkaličnost i ne bi mu trebalo pridavati toliki značaj.Ako postoji svest o razmerama ratnog zločina kogaje tadašnja vlast zajedno sa radikalima počinila uime građana Srbije, nemoguće je ne osetiti nelagodupred ovim argumentum, da je tu reč o nebitnom političarukoji nema nikakvu snagu za izazivanje nemira.Njegova prisutnost u javnosti već je dovoljna daizazove tugu i bes žrtava i svih saosećajnih ljudi kojinisu zatrovani ovdašnjom dvadesetogodišnjom jednomte istom propagandom poricanja istine. Da sekojim slučajem Srbija suočila sa ratno-zločinačkomprošlošću, da su građanima dostupne jasne i istiniteinformacije o tome šta se tokom rata zaista dogodiloi kolika je odgovornost Srbije u tim krvavim sukobimabila, možda bi se o Šešelju govorilo odgovarajućimjezikom, pa ne bi postojala ni potreba za rezolucijamatakve vrste. Takođe, izvesno je da bi tek utakvim uslovima moglo da se o Šešelju govori kaomarginalnoj političkoj figuri, zlom duhu prošlosti kojinemo otvara usta, bez glasa.Bez potrebe i namere udubljivanja u sam tekstrezolucije, koji je (opravdano), po pojedinim mišljenjima,trebalo da bude mnogo stroža i jasnija u odnosuna definisanje odgovornosti Srbije u sankcionisanjuratno-huškačkih i ekstremističkih ispada, trebalobi istaći i zanimljiv fenomen spremnosti ovdašnjegmejnstrima da poveruje i ne problematizuje navode otome da je Hrvatska uspela da instrumentalizuje sveevropske poslanike i navede ih da rade u cilju ostvarenjanjihovog sebičnog političkog interesa.Nakon nedavnog zaoštravanja odnosa sa Albanijomi Kosovom, Srbija je na putu pomirenja sazemljama u regionu, pokvarila odnose i sa Hrvatskom.A, sve u sklopu neobičnog razumevanja za tošta evropske integracije za jednu zemlje znače.

24helsinška poveljadecembar 2014Povratak Šešeljastanovništva tokom 1991, i 1992. godine, a međuostalim učesnicima su bivši članovi PredsedništvaSFRJ Borislav Jović i Branko Kostić, osnivač iprvi komandant ozloglašene falange „Crvene beretke“Franko Simatović Frenki, generali nekadašnjeJugoslovenske narodne armije Blagoje Adžić i VeljkoKadijević (načelnik Generalštaba i ministar vojni, umeđuvremenu umrli, bez ikakvog ispitivanja), AleksandarVasiljević, komandant Vojne službe bezbednosti,Željko Ražnatović Arkan, komandant Srpskedobrovoljačke garde, bivši šef Službe državne bezbednostiSrbije Jovica Stanišić, te tadašnji crnogorskipredsednik Momir Bulatović.Predsudski podnesak Haškog tribunala ukazujena to da je Šešelj učestvovao u „nasilnom uklanjanjuHrvata i Muslimana sa teritorija Hrvatske iBosne i Hercegovine, koje je trebalo da postanu deonove države pod dominacijom Srba“. U obe optužnicetvrdi se da je Šešelj regrutovao i obezbeđivaoznačajnu pomoć dobrovoljcima poznatijim kao „četnici“i „šešeljevci“ koji su počinili zločine, a „otvorenoje zagovarao i ohrabrivao stvaranje velike Srbijei aktivno učestvovao u širenju ratne propagande imeđunacionalne mržnje“.Šešelj je 2002. godine tražio holandsku vizu, nebi li se domogao Haga (nije je dobio) i video ima litamo ponešto o njemu; tada je sve optužbe na svojračun pripisivao izbornom štabu Vojislava Koštunice,predsednika SR Jugoslavije.U predsudskom postupku Tužilaštvo Tribunalapodseća na Šešeljeve reči da su njegove paravojnejedinice „naoružavali MUP Srbije i JNA“, odnosnoda su se oni borili „pod integrisanom komandomJNA“. Neki od ključnih elemenata optužnicasu masovno ubistvo Hrvata u selu Voćin u istočnojSlavoniji, koje je Šešelj lično obišao. Jedinicamaradikalskog lidera pripisuje se da su učestvovale uborbama u Bijeljini, Zvorniku i Sarajevu.PROTERIVANJE HRVATA – DOBROVOLJNO„Šešelj je bio jedan od najozloglašenijih propagandistai redovno je davao ekstremne podstrekačkeizjave protiv nesrba“, naglašava Tužilaštvo.Kasnija optužnica apostrofira i „usklađenu akcijuparavojnih formacija i policijskih snaga“ na proterivanjuhrvatskog stanovništva iz vojvođanskog selaHrtkovci. Tokom 1992. godine došlo je do nasilnerazmene imanja hrtkovačkih seljaka. „Dobrovoljne“,kažu Šešeljevi radikali, među kojima i današnji premijerAleksandar Vučić. Reč je o deliktu nacionalnepripadnosti. Šešelj je na zboru građana ovog selačitao njihova prezimena, baš kao što je dve godineranije na državnoj televiziji pročitao spisak nepoželjnihnovinara sa nesrpskim prezimenima.O nekim navodima haške optužnice najbolje svedočecitati, ratnohuškački biseri bivšeg potpredsednikaVlade Srbije i gradonačelnika Zemuna: „Četničkooružje je trijumfovalo 2. maja 1991. godine, uBorovu Selu. Ni 15 ustaša nije dovoljno da savladajednog srpskog četnika“, rekao je Šešelj u izjavi beogradskomStudiju B, nakon ključnog incidenta koji jepotpaljivao ratni požar.Vezu sa JNA i vlastima u Srbiji, a možda i samusuštinu prvih godina sukoba i raspada Jugoslavije,možda najbolje dokumentuje Šešeljeva izjava kragujevačkimPogledima iz decembra 1991. godine:„Ako formiramo srpsku vojsku, ona ne bi moglada se bori van granica današnje Srbije, ili bi Srbijabila proglašena za agresora. Tada bi se čitav svetokrenuo protiv Srbije, intervenisale bi Ujedinjenenacije i mi bismo ovaj rat izgubili. Nama je, dakle,potrebna Jugoslovenska narodna armija!“UPOTREBLJIVI ZLOČINACTamo gde su srpski radikali – tamo su srpskezemlje!“ slogan je pod kojim je, uz podršku SlobodanaMiloševića, Vojislav Šešelj munjevito uleteona političku scenu Srbije, podstičući nacionalšovinizami ksenofobiju. To nije ostalo bez rezultata:od 96.000 glasova osvojenih na prvim višestranačkimizborima 1990. godine – vreme je tokada se u televizijskom studiju, kao predsednikSrpskog četničkog pokreta, pojavio direktnoiz zatvora – došao je do podrške 1,7 miliona birača1997. godine U više navrata, uključujući i sveratove diljem bivše Jugoslavije, Šešelj je Miloševićuposlužio za fašistički obračun sa neistomišljenicimai ljudima drugih nacionalnosti. Obračunsa nepoćudnim novinarima i medijima, započet1992, nastavlja 1998. godine kao jedan od autoraZakona o informisanju (uz Aleksandra Vučića,

25helsinška poveljadecembar 2014Teret zločinasadašnjeg premijera), koji je zaprećenim i realizovanimastronomskim kaznama disciplinovao medije. Uvreme najvećeg uspona SRS, Srbija je dobila Zakono univerzitetu koji je trebalo da ućutka i ponizi profesorei dodatno učvrsti autoritarni poredak.Ni antiratnim organizacijama, „drugoj Srbiji“,nije ostao dužan; kao potpredsednik navodne„Vlade narodnog jedinstva“ znakovito brani Srbijuod NATO: „Možda ne možemo da dohvatimo svakiNATO avion, ali ćemo ščepati one koji su nampri ruci, pripadnike raznih izdajničkih organizacija,kao što su Beogradski krug, Žene u crnom, Građanskisavez. Ako dođe do bombardovanja, Srbi ćeprilično stradati, ali Albanaca na Kosovu i Metohijiviše neće biti!“ nagoveštava neposredno uoči NATOintervenciju u SR Jugoslaviji, Vojislav Šešelj.Šešelj je rođen 1954. godine u Sarajevu, gdje jezavršio Pravni fakultet; doktorirao je sa 24 godinesa tezom, po njegovim postupcima, reklo bi se, svojevrsnimuputstvom za upotrebu: „Politička suštinamilitarizma i fašizma“. Političku karijeru počinjeu Savezu komunista Jugoslavije; 1984. godine prviput je uhapšen zbog verbalnog delikta i osuđen je naosam godina zatvora, zbog neobjavljenog odgovorana novinsku anketu sa pitanjem „Šta da se radi“(u Zenici je odležao 22 meseca). Postao je miljeniktadašnje srpske nacionalšovinističke opozicije okupljeneoko Dobrice Ćosića, ali i čitavog progresivnogdela tadašnjeg jugoslovenskog društva koje jeustalo u odbranu čoveka koji robija zbog verbalnogdelikta.Vratio se Vojislav Šešelj da podseti Srbiju gdeje bila i kakve sve pojavne oblike može da ima.Da načas prizove „dobrovoljnu razmenu teritorija“,„etničko čišćenje“, po nalogu iz Memoraduma, novcemiz državnog budžeta. I, da postavi pitanje kolikose ko promenio.NEKAŽNJIVOSTVRIJEĐAPIŠE: IRENA ANTIĆSpecijalno za Povelju iz SarajevaRazočarani i sa osjećajem planetarne nepravde,nakon odluke Haškog tribunala o privremenompuštanju na slobodu Vojislava Šešelja, članoviudruženja preživjelih žrtrava i porodica ubijenih,upućuju posljednjih dana riječi nezadovoljstva nabrojne domaće i međunarodne adrese, institucijamai pojedincima, podsjećajući da nekažnjivostvrijeđa i prijeti nestabilnosti cijelog regiona. Osimrazumijevanja za njihovu frustraciju, ni glavni tužiteljTribunala, Serž Bramerc koji je nadavno boraviou posjeti Sarajevu, nije im rekao ni riječi više.Iskrenije i jasnije nego što bi bilo ko to mogao,upravo preživjele žrtve izvode jasan zaključak idefiniraju posljednji potez Haškog tribunala koji jedo kraja ogolio sve manjkavosti ove međunarodnepravosudne institucije. Predsjednica udruženja„Pokret majke enklava Srebrenica i Žepa“ MuniraSubašić smatra da su se glavni haški tužitelj, Bramerci predsjednik Tribunala, Teodor Meron riješilinajveće noćne more i poslali je srbijanskompredsjedniku i premijeru. „Sud, kuća u kojoj se pravdadonosi, udario je svoj pečat na sve. Ono što Srbijanije mogla puškom, učinio je sada Meron svojimpotpisom na odluku o puštanju Šešelja“, kazala jepredsjednica udruženja „Srebreničke majke“, HatidžaMehmedović. Nakon godina sudske farse, reklobi se, Tribunal je izgubio bitku sa Šešeljom. Zato jetako olako i bez posebnih uslova otvorio izlazna vrataŠeveningena. Teško je povjerovati da je cijeli scenario,od odugovlačenja procesa, uklanjanja sudijeHarhofa, na zahtjev optuženog, te ne planiranje terminaizricanja prvostepene presude Šešelju u programurada Tribunala do 2017. godine – slučajnost.Interes je, jasno je, negdje van okvira međunarodnepravde. Slučaj Šešelj potaknuo je i druga razmišljanja:„Ideje koje je, između ostalih, promoviraoŠešelj, nikad nisu sankcionirane ni pred međunarodnim,ni pred domaćim sudovima. Te ideje davno sutrebale biti osuđene i odbačene od sudova i društvenezajednice“, upozorava profesor pravnih naukaiz Sarjaeva, Goran Šimić. „Jedna takva osuda ne

26helsinška poveljadecembar 2014Teret zločinabi mogla zaobići ni sadašnju ni prošlu vlast u Srbiji,i tu možemo tražiti dio odgovora“, kaže prof. Šimić.Upravo zbog toga, uprkos sadašnjem mimoilaženjusa Aleksandrom Vučićem i Tomislavom Nikolićem,ne treba izgubiti iz vida ideološka uvjerenja i godinerata, kad je Šešelj, rame uz rame, na linijama opsadeSarajeva i na drugim područjima BiH, bio sa Vučićem,Nikolićem i Karadžićem, Ne zaboravljaju to svakako,svjedoci njegovih zločina. Aveti prošlosti uznemirilisu njihov ionako zauvijek poljuljani mir, prizvalisjećanja, probudili strah. Nakon Vukovara, Škabrnjei Borova Sela, Šešeljeve pristalice i istomišljenicisvoje krvave tragove ostavili su i u Zvorniku, Bijeljini,Bratuncu i Višegradu...Uz prisjećanje na te dane, predsjednik udruženjaporodica zarobljenih i nasilno ubijenih sa područjaZvornika Ahmed Grahić, kazao je da porodice,nažalost, nisu iznenađene odlukom Tribunala, i da jeto važna opomena da se među njima stvara velikonepovjerenje prema toj međunarodnoj pravosudnojinstituciji: „Boli me to što je iz moje uže porodice 12mojih pobijeno. I bilo mi je 12 još nezaraslih rana nasrcu. Ožiljaka imam na hiljade. Sad mi je Tribunalte rane opet otvorio. Oni nisu svjesni da nas ubijajuveć godinama nekim presudama i puštanjima ratnihzločinaca na slobodu“. Nakon odluke Tribunala,jedan od svjedoka pohoda Šešeljevaca po Semberiji,Jusuf Trbić, kaže: „Kad čujemo da su ga pustiliiz čisto humanitarnih razloga, mi se onda prisjetimonaših žrtava, kojima nije pružena prilika da sespasu i prežive, čak ni samo iz humanitarnih razloga,koje propisuju brojne međunarodne konvencije.Sjetimo se i činjenice da ovdje po Bijeljini slobodnišetaju oni koji su nas ubijali i progonili. Primjerice,Vojkan Đurković, koji je bio vođa etničkog čišćenjaBijeljine i Janje. Ili Mirko Blagojević, Šešeljev vojvoda.Zato se moramo zapitati, da li je sljedeće štomožemo očekivati u ovoj fazi rehabilitacije zločinacai njihovih ideologija, da mi koji smo bili žrtvebudemo proglašeni krivcima“?! „Ovo je sunovratTribunala, u koji ga je gurnuo sadašnji predsjednikTeodor Meron. U potpunosti se izgubio smisaokoji je Tribunal imao u ranijim godinama rada, kadasu procesi vođeni na osnovu činjenica i pravedno“,smatra predsjednik Koordinacije udruženja žrtava isvjedoka genocida, Murat Tahirović.Nažalost, za razliku od svjedoka i žrtava zločinaŠešeljevih jedinica u Hrvatskoj, koji nisu ostaliusamljeni u osudi još jednog neobjašnjivog potezaHaškog tribunala, jer su se, osim predsjednikaJosipovića, oglasili i neki drugi zvaničnici, glas žrtavai svjedoka iz BiH, kako to biva sve ove godine,ostao je usamljen i vrlo brzo tek u sjeni nekih drugihinteresovanja zvaničnika koji ovih dana raspoređujupozicije osigurane na nedavnim izborima. Više odnjihove nezainteresovanosti, nažalost, žrtve nisu nimogle očekivati. A kako i bi, kad u policijskim, obavještajnim,pa i političkim krugovima, sve ove godinenakon agresije i genocida, opstaju, rade i odlučujudirektni izvršioci i nalogodavci brojnih zločina.Štite ih njihovi istomišljenici, ljudi na funkcijama, i uratnim i u poratnim godinama njihovi nadređeni, kojištiteći njih, ustvari, štite sebe, svoju i njihovu sumnjivuprošlost i sadašnje dobre pozicije i visoka primanjaza razne opstrukcije. Tako je već duže vrijemena čelu državne Agencije za istrage i zaštituSIPA, koja po nalogu Tužilaštva i Suda BiH vrši hapšenjaosumnjičenih za ratne zločine i provodi istrage,Goran Zubac, osoba sumnjive ratne prošlosti. Naime,Zubac je u više kasarni prolazio obuke prije rata.Posebno uspješan bio je boravak u kasarni u Pančevu.Početkom devedesetih naoružavao je srpskostanovništvo sarajevskog naselja Dobrinja. Bio jejedan od organizatora i učesnika prvih barikada uSarajevu, u martu 1992. godine. Na početku agresijena BiH, učestvovao je u napadu na naseljeAhatovići, u okolini Sarajeva, gdje je ubijeno višeod 100 Bošnjaka. Odgovoran je i za jedan od najgnusnijihzločina počinjenih u tom naselju, kad susrpske snage zoljama napale i zapalile autobus ukoji su prije toga zatvorili 55 civila; 48 ih je stradalo.Jedan od preživjelih o tome je svjedočio i uHaškom tribunalu. Zubac je u to vrijeme predvodiojednu od jedinica. Već u avgustu 1992, zbog njegovih„zasluga“, Tomislav Kovač uputio je dopis MUPsamoproglašene Srpske Republike BiH za njegovounapređenje. I tako je, valjda vođen svojim zaslugama,Zubac stigao i do pozicije prvog čovjekaSIPA, i sad ima punu kontrolu, nadzor i dovoljnoprostora za samovolju i lična opredjeljena.Uz sva neprijatna iznenađenja koja su preživjelimau njihovom iščekivanju efikasnijeg rada napredmetima ratnih zločina i pravičnih sudskih procesetoliko puta do sada priredili oni koji sjedeu pravosudnim institucijama i koji bi svojim znajem,profesionalizmom, obrazom i moralnim načelimatrebali olakšati priču tešku više od 20 godinačekanja, i Federalni ministar pravde Zoran Mikulićzaigrao je na istu kartu. Kad je prije nekolikodana u okviru nešto opsežnije akcije hapšenja

27helsinška poveljadecembar 2014Teret zločinaosumnjičenih za ratne zločine na području PrijedoraDržavno tužiteljstvo od njega zatražilo potrebnusaglasnost za privođenje i saslušanje jednogod osumnjičenih, a koji se već nalazi na izdržavanjukazne u KPD Zenica, Mikulić je odbio. Tužilaštvoje ovaj čin okarakteriziralo ometanjem provođenjaistrage. Ministar je zahtjev Tužilaštva nazvao uznemiravanjemosuđenog, kazavši da će se on, „ako susadašnje sudije i tužitelji oličenje pravde, protiv tepravde boriti dok god diše“!. „Za nas žrtve gospodinMikulić svrstao se u red onih koji čine mrežupodrške ratnim zločincima“, poručio je u ime porodicaubijenih Mirsad Duratović, predsjednik Udruženjalogoraša „Prijedor ’92“ . Da ironija bude veća,osim što je omeo istragu, ministar Mikulić je osumnjičenog,sa služenja zatvorske kazne iz KPD Zenicapustio na odmor kući u Prijedor, što je dodatnouznemirilo preživjele svjedoke zločina u tom kraju.Inače, prema saznanjima, riječ je o Ljubiši Četićuranije osuđenom za učešće u strijeljanju oko200 Bošnjaka i Hrvata Prijedora na Korićanskimstijenama, 21. avgusta 1992. godine. Ovaj višestrukizaštićeni ubica, trebao je biti uhapšen i saslušanu jednoj od najobuhvatnijih akcija na područjuPrijedora u kojoj je uhapšeno 12 osoba osumnjičenihda su počinili teški ratni zločin na području selaZecovi kod Prijedora: Dušan Milunić zvani Bizon,Radomir Stojnić zvani Grom, Radovan Četić zvaniRade, Zoran Stojnić, Željko Grbić zvani Mali Cule, IlijaZorić, Zoran Milunić, Boško Grujičić, Rade Grujčić,Uroš Grujčić, Rajko Grbić zvani Patak i Rajko Gnjatovićzvani Aćim. Pod istragom su zbog sumnje da su uperiodu od 23. do 28. jula 1992. godine, u okviru širokogi sistematičnog napada, usmjerenog protiv bošnjačkogstanovništva sela Zecovi, općina Prijedor, usvojstvu zapovjednika i pripadnika tzv. Vojske RepublikeSrpske i policije, kao i dužnosnika Kriznog štaba,svjesno i značajno sudjelovali u udruženom zločinačkompoduhvatu. Osim 12 uhapšenih, istragomje obuhvaćeno još šest lica. Osim ministrovog štićenika,trojica osumnjičenih se već duže vrijeme nalazeu inozemstvu. Iz Tužilaštva obavještavaju da ćeza njima biti raspisana potjernica. Jedno lice je privedenoiz KPD Foča, a naknadno je uhapšen i DušanZorić.Podsjećanja radi, prema postojećim podacima, uPrijedoru su od maja do juna 1992. godine ubijena3173 Bošnjaka i Hrvata. Među njima 102 djece. Oko1850 žrtava ubijeno je u tri dana u julu 1992, u selimana lijevoj obali Sane. Osumnjičenima se na teretstavljaju mučenja, silovanja i druge torture, pljačka,uništavanje imovine, te progon bošnjačkogstanovništva s područja sela Zecovi. Najteži zločinkoji im se stavlja na teret je strijeljanje 31 članaporodice Bačić, 25. jula 1992. Istog dana počinjenje i masakr nad 68 hrvatskih civila u susjednomselu Briševo. Nermina Alukić je 23. julaispred škole u Zecovima s grupom žena, riskirajućiživot, neposredno nakon što su strijeljani, ukralatijela devet ubijenih muškaraca među kojimasu bili i njen 17-godišnji brat Amir Tatarević i otacSuljo. Uklonili su ih tada, kako im se ne bi izgubiosvaki trag i kako bi ih kako-tako ukopali. Tajnozabilježene fotografije Fehime Bačić na kojimase vidi kako ukopava svoje ubijene sinove Izeta iIsmeta, uz stotine izjava preživjelih svjedoka, diosu dokaza o zlu koje su mještanima Zecova nanijelenjihove nekadašnje i sadašnje prve komšije,bivši kućni prijatelji i radne kolege. Među strijeljanimčlanovima porodice Bačić bili su 12-godišnjisin, 6-godišnja kćerka i supruga Fikreta Bačića.Nakon posljednjih hapšenja, ovaj hrabri čovjekkazao je da je pravda spora, ali ipak dostižna.Nažalost, posmrtni ostaci članova njegove porodicejoš nisu pronađeni. Minule 22 godine Fikretovogživota ispreplela je sa svakom novom pronađenomgrobnicom oživljena nada da se baš tukriju posmrtni ostaci njegovih najmilijih. Velikanada za Fikreta je bila i najveća, do sada otkrivenamasovna grobnica, na lokalitetu rudnika Tomašica,koja je 21 godinu, na dubini i do 10 metara skrivalatijela ubijenih prijedorskih Hrvata i Bošnjaka.Grobnica je skrivala tijela, a istinu o njoj skrivalaje šutnja prijedorskih Srba. Onih koji su čuli, vidjeli,pomogli da se zločin organizuje i izvrši, tijela sakriju,a onda zaćutali i zatvorili oči. Isti oni, čije su kućeudaljene nekoliko stotina metara od grobnice, onikoji su u godinama nakon rata, „zbog nepodnošljivogsmrada i zamućene vode“ tajno tražili da se tijelapremjeste. Niko od njih nije osjetio ni potrebu, niobavezu da kaže – dosta smo ćutali! Iz ove grobniceje ekshumirano 475 kompletnih i nekompletnih tijelaubijenih. Ekshumacija na tom lokalitetu trajala jemjesecima. Najveći broj žrtava pronađenih u Tomašicibili su zatočenici logora Keraterm i civilno stanovništvosela sa lijeve obale rijeke Sane. Neki sutu dovoženi nakon ubistava na drugim lokacijama, aneki su na tom mjestu i strijeljani. Za Fikreta Bačića,svaka iznesena bijela vreća sa posmrtnim ostacimabila je nada da možda dolazi kraj njegovoj agoniji,

28helsinška poveljadecembar 2014Teret zločinaneizvjesnosti i teretu traganja. Nažalost, među 284civilne žrtve ukopane ovog ljeta na dženazi u Prijedorunisu bila Fikretova djeca, supruga, brat, nitiostali strijeljani članovi porodice. Gotovo sve žrtveukopane toga dana pronađene su u masovnoj grobniciTomašica. Na posljednji put ispratila ih je tuga,suze i duboki osjećaj poštovanja prema njihovoj patnji.I koliko je god bila golema bol porodica tog danazbog spoznaje da njihovih najmilijih više nema, zaboljelaje i spoznaja o izdaji, odsustvu kajanja, ravnodušnostii poricanju onih za koje je to bio samo jošjedan običan, topao julski dan, i koji ništa loše nisuvidjeli u tome da u prolazu okrenu glavu od mjestasa kojeg su, nakon zajedničke dženaze i komemoracije,prema obližnjim prijedorskim selima u tužnimkolonama posljednji put, svojim Prijedoromprolazili nijemi svjedoci, njihovi ubijeni školski drugovi,prijatelji, kumovi, nisu prepoznali ništa loše utome da taj strašni muk, taj nijemi krik i tihu molitvuuplakanih majki, kćeri, sinova, prekinu svadbenazvona i povorka nakinđurenih svatova. A, togdana, iz 30 porodica, na vječni počinak ispraćenasu po dva brata. Mirsad Duratović oprostio se od11 članova svoje porodice. Među njima su bili maloljetnibrat, otac, djed i nana. Svoj mir našla su petoricabraće Hegić i njihov otac, te šest sinova i mužHave Tatarević iz sela Zecovi.Susrela sam se sa ovom hrabrom ženom udanima pred dženazu i ukop njenih sinova. Željelasam svima prenijeti istinu o njenoj patnji i tragediji,ali, mučilo me, kako je bilo šta upitati, kakoopet zagrebati po ranama na njenom srcu, šta jojuopšte reći u danima kad je čekala da tijela njenihnajmilijih budu spuštena u zemlju, u trenucimadok oživljava svoja sjećanja na bolni rastanak, nagodine u kojima se njena duša raspadala?! MajkaHava odavno nazor živi. Nema više suza koliko ih jeisplakala za svojom djecom i mužem, nema više niriječi kojima bi izrekla svoju bol. Ima još samo veliko,hrabro srce koje je sve ove godine kucalo zadan kada će njeni najdraži bitri pronađeni i dostojanstvenoukopani. „Senad, Sejad, Nihad, Zilhad,Zijad, Nishad, Njih šest i otac im sedmi. Znate kakosrce boli. Ja bi volila da su ubili mene nego moju djecuda su poubijali. Znam da sam svoju djecu pogubila,nema.... Zna srce moje kako je“. Kazala mi je majkaHava gledajući u fotografije svojih sinova. Najmlađije imao 18, najstariji 32 godine. Jedna Havina kćerkaumrla je od tuge za braćom. Jedna je preživjela.Preživjela su još dvojica sinova, Jednog od njih, Suada,upitala sam kako preživjeti dan u kojem trebaspustiti toliko tabuta u mezare i ima li uopšte tolikopreživjelih muških članova porodice, dovoljno rukukoje bi spustile tabute? „Teško je, sve teže svakidan“, kazao je Suad.„I nema, nema dovoljno živih muških članovaporodice da spuste tabute, ali ima rodbine, prijatelja“,kaže Suad otvarajući polako svoju dušu: „Najvišeme muči, kako su odvedeni, ubijeni, kako su dušuispustili... Kad ih ukopamo, smirit će se i njihoveduše. Nadam se i majci i meni i ostalima bit će malolakše. Znat ćemo gdje su. Ali, moramo biti istrajni, jernisu pronađeni svi naši prijatelji, komšije. A mir ćedoći kad zločinci budu pohvatani. Braću ću pamtitipo svim njihovim vrlinama, naše djetinjstvo, odrastanje,naš rastanak kad sam odlazio iz sela i onajstrašni susret s njima kada sam došao na identifikacijuu Šejkovači, kad sam ih vidio posljednji put.To će da ostane u meni, to nikada neću zaboraviti...“Preživjelo je Havino dobro srce taj 20. jul. Došlaje jesen i hladni dani i u njeno selo Zecovi. Pustojoj je sve. Pusta prazna kuća i dvorište, pusto srce.Umjesto mrve poštovanja prema njenoj boli, umjestoriječi saosjećanja, vlasti RS su Havi jesenasoduzele i pravo na minimalnu novčanu naknadukoju je primala na ime smrti članova njene porodice,uz obrazloženje da nema dokaza da su njenisinovi i muž bili civilne žrtve rata. Unatoč činjenicida je otkrivanjem masovne grobnice Tomašicaizvan svake sumnje ustvrđena istina da je riječ odobro isplaniranoj vojnoj i policijskoj akciji s genocidnimnamjerama, za ovaj zločin po komandnojodgovornosti još niko nije odgovarao.I dok se Fikret Bačić nada da će uhapšene osobekojima se na teret stavlja i ubistvo njegoveporodice progovoriti o lokaciji grobnice u kojoj senalaze njihova tijela, Hava Tatarević, čiji su sinovii muž ubijeni dva dana prije Fikretove porodicene očekuje mnogo: „Moju djecu meni niko nemože vratiti, a njih će pustiti da se brane sa slobodei daj Bože da ih ne oslobode krivice“, Sve dokna optuženičkoj klupi ne budu sjedile ubice njenihsinova i muža, majka Hava ima pravo da misli da

29helsinška poveljadecembar 2014Teret zločinaje to neko koga sreće svaki dan, ko slobodno prolazinjenim selom, kraj njene kuće, bilo ko, ko danasod nje okrene glavu ili joj kaže „dobar dan“. PraksaTužilaštva Bosne i Hercegovine je sve do posljednjeghapšenja osumnjičenih u prijedorskom seluZecovi bila usmjerena na pojedinačne izolirane slučajeveratnih zločina. Do sada je za cijelo područjeLijeve obale Sane istražen samo jedan zločin. Riječje o strijeljanju deset Bošnjaka ispred džamije uČarakovu. Za ovaj zločin tri lica su nepravomoćnoosuđena na 63 godine zatvora. Osim Zorana Babića,koji izdržava zatvorsku kaznu zbog ranije ustvrđenekrivice, Velemir Đurić i Dragomir Soldat se branesa slobode. Hoće li tužilaštvo u slučaju posljednjihhapšenja dokazati svoje tvrdnje? Je li u slučajuuhapšenih zaista riječ o direktnim izvršiocima ili osvjedocima zločina? Koliko će uhapšenih progovoritio drugim zločincima i njihovim nalogodavcima?I hoće li bilo kome od njih proraditi savjest kako binastavak ovog procesa rezultirao pronalaskom ubijenihu selu Zecovi u julu 1992. godine?I sve dok istrage ne daju rezultate, preživjeli imajupravo na sumnju i ovakva pitanja. I nisu samopreživjele prijedorske žrtve i porodice ubijenih opterećeneopravdanom sumnjom u rad pravosudnihinstitucija. Mnogo neprijatnosi i neobjašnjivih potezanatjeralo ih je na takav stav. Kako da preživjeležrtve srebreničkog genocida ne misle da će bijegna teritoriju, na koj će biti nedostupni bh. pravosuđubiti brži od pravičnog sudskog postupka protivtrojice visokopozicioniranih pripadnika MUP RS,protiv kojih je Tužiteljstvo BiH prije nekoliko danapodiglo optužnicu, zbog sumnje da su učestvovaliu genocidu, kad se sve nadležne institucije oglušujuo njihove zahtjeve da se konačno sa svojih radnihpozicija uklone i pred lice pravde izvedu učesniciu genocidu, koji danas rade na javnim funkcijama, ačija se imena nalaze na spisku sa 810 imena osumnjičenih,koji je 2004. godine sastavila Komisija zautvrđivanje događaja u i oko Srebrenice u julu 1995.godine. Jedan od njih je Jovan Ilić, šef regionalnogodjela Agencije za istrage i zaštitu za ratne zločine uTuzli.Drugi je Slavoljub Pavlović, uposlenik Koordinacijepolicijskih tijela u BiH. Sa tog spiska čak 400 osobai sad rade u policijskim strukturama Republike Srpskei države BiH. Osim toga, Vrhovni sud BiH je prijegodinu dana, zbog retroaktivne primjene Krivičnogzakona BiH stihijski i bez bilo kakve selekcije poništavaopresude Suda BiH. Predmeti su vraćeni nadrugostepene postupke, ali su osuđenici, međunjima i oni za genocid pušteni na slobodu i bezbilokakvog nadzora. Neki od njih već su nedostupnibh. pravosuđu, poput, recimo, Novaka Đukića,osuđenog zbog masakra nad tuzlanskom mladosti,na Kapiji 25. maja 1995. godine. Zbog genocidasu osuđeni, a potom pušteni na slobodu SlobodanJakovljević (28 godina zatvora), AleksandarRadovanović (32), Branislav Medan (28), BraneDžinić (32), Milenko Trifunović (33) i Petar Mitrović(28). Na slobodu su pušteni prije godinu dana.Vratili su se u Podrinje. Osuđeni su za učešće uubistvu oko 1200 Bošnjaka u hangaru u Kravici,13. jula 1995. godine. I dok oni uživaju privilegijuveć ustaljene prakse bh. pravosuđa „privremeniboravak u pritvoru/zatvoru i odlazak na „zasluženu“slobodu, uglavnom bez povratka u zatvorskećelije, preživjele žrtve, posebno one koje su unekim sudskim postupcima bile svjedoci, ponovožive sa osjećajem straha i nesigurnosti. Ne manjkani osjećaja nepravde i poniženja. Sud u Srebreniciprije nekoliko dana donio je presudu kojom sečlanica udruženja „Pokret majke enklava Srebrenicai Žepa“ Zumra Šehomerović proglašava krivom štoje, navodno, 13. jula prošle godine, na dan obilježavanjazločina u Kravici, kad su porodice ubijenih željeleući u prostor hangara i položiti cvijeće na mjestuzločina, a policija ih u tome nasilno spriječila, nasrnulana policijskog službenika i nanijela mu povrede.Zbog toga je obavezna platiti kaznu od 200 maraka.I tako svaka priča o zločinima i kažnjavanju odgovornihna početku bude isprepletena ljudskim tragedijama,ali umjesto slušanja glasa žrtava, sankcioniranjaodgovornih i udovoljavanja pravdi, u fokus brzo dolazipriča o zdravstvenom stanju optuženog, poštivanjesamo njegovih prava, i kao što je to sve ove godineu Šešeljevom slučaju, ismijavanje suda, pravde ižrtava koje, nažalost, ostaju na margini priče. Ostajuponižene, uvrijeđene, omalovažene. Njihov bol bivanegiran, njihova patnja nepriznata, i to će nas jošjednom podsjetiti da je institucionalna pravda, i nadomaćem i na međunarodnom nivou još daleko odtoga da može zadovoljiti žrtve.

30helsinška poveljadecembar 2014Teret zločinaDeset godinačekanja pravdePIŠE: BOJAN TONČIĆProšlo je punih deset godina u državnim lažima i falsifikatima– izvesno je jedino da se još uvek ne znako je ubio gardiste Dražena Milovanovića i DraganaJakovljevića. Sve sumnje upućuju na to da su vojnicina straži ubijeni zbog toga što su videli „nešto štonije trebalo“, odnosno haškog optuženika Ratka Mladića,jedinicu koja ga je obezbeđivala, ili kriminal kojiima veze s njima. Možda i sve zajedno, u neposrednojblizini vojnog objekta „Karaš“, koji je važio za najbezbednijemesto u Srbiji. Bilo kakvu vezu Vojske sazločinom, a izvesno je da je reč o tome, odriču vojnaistraga, ministar vojni u vreme ubistva PrvoslavDavinić, načelnik Generalštaba Branko Krga. i, presvih istražni sudija Vuk Tufegdžić.Slučaj Topčider je kodno ime svirepog ubistvaMilovanovića i Jakovljevića; oni su ubijeni 5. oktobra2004, ubica nije pronađen, a brojni svedoci,posredno ili neposredno uključeni u istragu, ukazujuna to da dileme nema: ubica je država, sve oneposrednom realizatoru, kao i o njegovom prikrivanjuzna Vojna obaveštajna služba. Slučaj Topčiderje u pretkrivičnoj fazi, što je, samo po sebi, svojevrsnicinizam, nešto što daleko prevazilazi uobičajenesudsko-administrativne procedure. Gardistimaje presudila činjenica da su neposredno preubistva, ili dva dana pre njega, videli u krugu topčiderskekasarne Ratka Mladića, čoveka čija jezaštita bila prioritetni državni posao. Nema svedoka.Deset godina pretkrivičnog postupka nije jedinisegment zajedničkog zločinačkog poduhvata, najverovatnije,Srbije i egzekutora iz Republike Srpske,u svakom slučaju, banditskih vojnih strukturakoje baštine troipogodišnje ubijanje Sarajeva, logoresmrti u Bosni i Hercegovini, konačno, ili pre svega,srebrenički genocid. Bili su, bez obzira na podeljeneuloge, na zajedničkom poslu.NEPOŠTOVANJE USTAVNOG SUDARečenica iz izreke presude Ustavnog sudakojom se usvajaju ustavne žalbe očeva vojnikaMilovanovića i Jakovljevića, kojom se priznajeda su vojnici ubijeni i da je pogaženo pravo napravično suđenje, zvuči nadrealno: „Nalaže se Višemjavnom tužilaštvu u Beogradu i Višem sudu u Beograduda preduzmu sve mere kako bi se pretkrivičnipostupak okončao u najkraćem roku“.Kako su tužilaštvo i sud realizovali odluku najvišesudske instance? Nikako. Komentar nema ni bivšipredsednik Srbije Boris Tadić koji je obećao da ćedati izjavu čim budu gotovi nalazi laboratorije američkogFederalnog istražnog biroa. Nalazi su poodavnourađeni, (bivši) predsednik „nema vremena“.Niko iz pravosuđa i ne pokušava da nešto učini narasvetljavanju ubistva, što je i logično, jer se državaangažovala u prikrivanju identiteta tajanstvenogdželata i njegove motivacije. Realizujući svoj najvažnijidržavni projekat, skrivanje i zaštitu RatkaMladića, Srbija je pokrenula beskompromisni aparatvojnih službi i pravosuđa, koristeći uobičajenirukopis denunciranja, podmetanja, pretnji i ucena.Tu je nejeksponiraniji bio bahati, nasilni vojniistražni sudija, kapetan Vuk Tufegdžić. Ubijenivojnici i njihove porodice diskvalifikuju se i vređajuna najmonstruozniji način – Vojna obaveštajnaslužba postaje vidljiva i preteći raspoložena, obilaziredakcije i pod pretnjom pokušava da u novineugura tekstove sačinjene u vojnim laboratorijamaza izradu falsifikata i gnusoba.Sa silom nametnutim zaključcima nisu se miriličlanovi unesrećenih porodica, zastupnici odbrane,nevladine organizacije i, uopšte, javnost lišenastraha. A Vojska i politički vrh želeli su da dvostrukoubistvo gurnu pod tepih, oslobode se leševakao u kriminalističkom filmu, da zatvore slučaj,uz besmisleno obrazloženje, po kome je jedanvojnik ubio drugog, a nakon toga izvršio samoubistvo.Njihove su se uloge tobožnjih, ubice i samoubicemenjale u zavisnosti od procene uverljivostiza koju je sertifikat izdavala Vojna obaveštajnaslužba. Tako su prvi rezultati istrage o ubistvui samoubistvu, nakon obdukcije promenjeni – ubicai samoubica bio je najpre Dražen Milovanović, apotom, nakon ekshumacije Dragan Jakovljević.

31helsinška poveljadecembar 2014Teret zločinaRUKOPIS SLUŽBEMoćni mehanizam vojnih žbira unekoliko je radiozadati mu posao, Ratko Mladić bio je u drugom planu,iako je na delu bila svemoć njegovih zaštitnika,koja se može porediti jedino sa okrutnošću iz vremenaagresije Srbije na susedne države. Došlo se ido neoborivih dokaza iz vrhunskih laboratorija SjedinjenihAmeričkih Država (Federalni istražni biroi Office of the medical examiner – Michigan) da jevojnike ubio, zasad misteriozni treći čovek.„Iznutra, iznutra!“ poslednje su reči koje je izgovorioi ponovio vojnik Dražen Milovanović.Javnosti ostaje da ponavlja te reči, pogotovokad čuje glavnog tužioca za ratne zločine VladimiraVukčevića: „U trenutku ubistva vojnika, Ratko Mladićje bio u jednom stanu na Novom Beogradu. To jeprilikom rekonstrukcije njegovog kretanja, koje smoradili sa predstavnicima Haškog tribunala, nedvosmislenoutvrđeno. Dakle, ako je bio na NovomBeogradu, u stanu, nije mogao biti na Topčideru ukasarni u trenutku ubistva vojnika“.Kakva, gotovo tufegdžićevska sposobnostzaključivanja. Nije Mladić uzalud bežao dok su ga,navodno lovili, uvek dovoljno daleko. Vukčević i njegovi.Prvoslav Davinić rekao je:“Pa, bilo je onih kojisu smatrali da je Vojska činila zločine u ratovima uHrvatskoj, BiH, na Kosovu...“, kaže, misleći da je SlučajTopčider isfabrikovan da bi se blatila Vojska.To je, kaže, netačno, sve brinući o Vojsci i državi,krivci su nevladine organizacije i razni drugi faktori:„Nevladine organizacije i razni političari iz demokratskihsnaga koji su osuđivali Vojsku. Njima je u intersuda to tako ostane. S druge strane, ljudi koji sumožda mogli da urade nešto su mislili da je to suvišeosetljiva stvar. Je l’ možete da mislite šta bi biloda se utvrdilo da je zaista neka treća osoba van togobjekta ušla unutra i ubila gardiste. Čitav sistem bise uzdrmao“, kaže bivši ministar odbrane.A, čitav sistem se nije uzdrmao zbog dva ubijenavojnika, za koje se bezočno laže da su se međusobnopoubijali...Očigledno je Davinić teorijski potkovan: „Obdukcioninalaz je sadržao neke elemente zbog kojih samkao laik, ali i ljubitelj kriminalističkih romana počeoda postavljam određena pitanja...“Vuk Tufegdžić, kome su sve presude za različitenepodopštine zastarele, ima svoje tumačenje:„Šta ako se desi u stambenoj zgradi ubistvo ilisamoubistvo. Da li to znači da od svih stanaratreba uzeti parafinsku rukavicu?“To se naziva istinskom bahatošću, to možesamo onaj iza koga stoji čitav moćni zločinačkiaparat, spreman da zaštiti svoje po svaku cenu.To je Vuk Tufegdžić, personifikacija Srbije u slučajuTopčider. I u brojnim slučajevima šmiranepotrage za ratnim zločincima, i u maratonskomizmišljenom traganju za Ratkom Mladićem.PISMO MLADIĆEVOG OBEZBEĐENJAPorodice vojnika dobile su u julu 2012, anonimnapisma iste sadržine u kojima se tvrdi da sunjihovi sinovi „ubijeni zbog Ratka Mladića“. Zbogsadržine pisma koje je potpisano sa „bivše obezbeđenjehaškog optuženika“, advokati porodicauputili su zahtev za proširenje istrage, iako jenajpre objavljena informacija iz Državnog tužilaštvada je istraga okončana, odnosno da nedostajejedino izjava Ratka Mladića koja se čeka „zbogsloženosti postupka u Haškom tribunalu“.Da li je reč o mirnodopskom nastavku operacijaratne braće po oružju, retorsko je pitanje. Niko nijepitao šta takva jedinica radi u objektu Vojske Srbijei Crne Gore (u vreme ubistva Jakovljevića i Milovanovićapostojala je ova državna zajednica). Nepunihmesec dana pre zločina jedinici je uskraćeno snabdevanjehranom. Pisma roditeljima su, sa pozicijeistrage, bila neupotrebljiva.Slučaj Topčider, deset godina nakon zločina nadposlednjim (?) postdejtonskim žrtvama Ratka Mladićai njegove beogradske logistike, dokaz je neskrivenenamere države da, i po cenu života vojnika sačuvatajne o vlastitom učešću u ratnim zločinima, teprikrivanju počinioca i glavnog saborca. Deset godinakasnije, razrešenje slučaja Topčider važno je zbogtačnog čitanja novije istorije, jedinog načina da segleda unapred, u suživot neopterećen tuđim zločinima.Srbija, sasvim sigurno, ne može u budućnost,sa teretom izgubljenih ljudskih života iz sumanutogostavinskog postupka. Ni sa slobodnim krivcima zazločine i prikrivanje.

32helsinška poveljadecembar 2014Rusija – Ukrajina – SrbijaPREKO BEOGRADA – PROTIV BRISELAPIŠE: VLADIMIR GLIGOROVNajpre bi trebalo biti načisto sa tim šta se dogodilou Ukrajini, pa formirati očekivanja o tome šta bise tek moglo dogoditi. U tom kontekstu, onda, valjaoceniti moguće uticaje ne Srbiju. Naravno, sve tozavisi od razumevanja ruske političke strategije, gdesu intervencije u Ukrajini i pojačani pritisci na Srbijusredstva.Dakle, najpre, šta se dogodilo u Ukrajini? Zemljaje dosta dugo pregovarala sa Evropskom unijom osporazumu o slobodnoj trgovini, koji inače već imasa Rusijom. U trenutku kad su pregovori završenii kad je trebalo da dođe do potpisivanja, Rusija jeizrazila neslaganje i, čak, uvela neke vrste sankcijana uvoz iz Ukrajine. Do ove promene u stavu Rusijeprema sporazumu Ukrajine sa Evropskom unijom(EU) je došlo zato što je u međuvremenu dok suUkrajina i EU pregovarali, ubrzano stvaranje Evroazijskecarinske unije, u kojoj je Rusija videla i Ukrajinu.Ovde je važno razumeti sledeće: ugovor o slobodnojtrgovini koji Ukrajina ima sa Rusijom nije ukoliziji sa sporazumom o slobodnoj trgovini Ukrajinesa Evropskom unijom. To je jasno samo po sebi,ali ako je potreban primer da bi to bilo očigledno,onda je dovoljno uočiti da Srbija ima oba takvasporazuma o slobodnoj trgovini. Razlog, zašto bilateralniugovori o slobodnoj trgovini nisu u međusobnojkoliziji jeste to što zemlje u njih unose pravilao poreklu robe. Opet primer, jeste izvoz automobilaiz Srbije u Rusiju: podložan je carinjenju, jerje reč o proizvodu koji se uglavnom samo sklapa uSrbiji. Tako da ni ruska roba ne bi mogla da se uvezeu Ukrajinu i potom izveze u Evropsku uniju nitibi to moglo da se uradi sa robom proizvedenom uEU sa ciljem da se preko Ukrajine izveze u Rusiju.Ovo je važno zato što je obrazloženje za ruskiotpor ukrajinskom ugovoru o slobodnoj trgovini saEU bilo upravo to: da će evropska roba preplavitirusko tržište preko Ukrajine, jer više neće biti carinskezaštite na obema stranama. Ovo nije tačno ničinjenično, u najužem smislu te reči, jer se ukrajinskacarinska zaštita uklanja prilično postepeno,dakle u dužem vremenskom periodu, dok naprotivUkrajina dobija bescarinski pristup evropskim tržištimaodmah. Opet, to je isto kao i u slučaju Sporazumao slobodnoj trgovini koji Srbija ima sa EU.Ono što je jasno, međutim, jeste da Ukrajina ne bimogla da ima ugovor o slobodnoj trgovini sa EU ida bude članica carinske unije sa Rusijom. Opet,to je jasno na primeru Srbije, koja neće moći dasačuva ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusjom utrenutku kad postane članica Evropske unije, jerje EU carinska unija. Tako da je ukrajnska liberalizacijatrgovine sa EU postala problem za Rusijuzato što je ona u međuvremenu rešila da oformiEvroazijsku carinsku uniju, koja bi bila konkuretnaEvropskoj uniji, i u kojoj je predvidela mesto zaUkrajinu. To, međutim, nije saglasno sa ugovoromo slobodnoj trgovini sa EU, zbog čega je Rusija učinilasve da do njegovog potpisivanja ne dođe.Ono što sledi jeste kriza legitimnosti vlasti uUkrajini. Zašto? Šta je legitimnost? Politika koja jesaglasna sa voljom građana, dakle za koju vladai, u ovom slučaju, predsednik države imaju mandat.U slučaju Ukrajine, to je poltiika približavanjaEvropskoj uniji, što ne podrazumava, kao štosam već objasnio, udaljavanje ni od koga, pa niod Rusije. Kako je predsednik države, uoči samogpotpisivanja, odustao od sporazuma o slobodnojtrgovini sa Evropskom unijom, i to pod jasnim pritiskomRusije, to je isto kao i kršenje mandata ilirizikovanje krize legitimnosti. Do koje je i došlo, jersu izbile demonstracije.Ovde je, opet, važno razumeti kako se takvekrize razvijaju. U normalnim okolnostima,

33helsinška poveljadecembar 2014Rusija – Ukrajina – Srbijademonstracije su, ili dovoljno masovne i uporne daizazovu, u demokratskim sistemima potrebu za prevremenimizborima, kako bi se utvrdilo da li novapolitika ima podršku, ako vlasti nisu spremne da odnove politike odustanu, ili se one postepeno okončaju.Alternativno, vlasti odluče da primene silu, jersmatraju da na nju imaju legalno pravo. To su ukrajinskevlasti i učinile, promenivši i zakone kako bimogle da se obračunaju sa demonstrantima i nezadovoljnicima.U tom trenutku, nastupa prava krizalegitimnosti, jer je reč o ključnom testu vlasti: iliima monopol nad legitimnom upotrebom sile, ili ganema. Ukrajinski predsednik je posegao za silom iizgubio i legitimnost i vlast. Ostale grane vlasti sunastavile da rade u očekivanju prevremenih izbora,koji su potom i zakazani i obavljeni.U normalnim okolnostima, opet, Rusija ne bi imalanikakav razlog da se meša u unutrašnje posloveUkrajine. Kako nije bilo nikakvih nemira ili sukoba, niu područjima na granici sa Rusijom, a svakako ne naKrimu, nikakva ruska intervencija, politička, a pogotovone vojna, ne možu se opravdati. Rusija je, međutim,intervenisala najpre na Krimu, a potom pokretanjemsličnih događaja na celom istoku Ukrajine.Uspeh je, koliko se može videti, do sada bio svakakomanji nego što se očekivalo, jer se čitav taj pokretda se Nova Rusija pripoji Rusiji završio na aneksijiKrima. No, to ne znači da se od tog cilja odustalo.Jer, to zavisi od ruske političke strategije.Sada, a to je ključno: koji su ciljevi ruske politike?Bez obzira što je sukob izbio oko trgovačke politikei eventualnog približavanja Ukrajine Evropskojuniji, mngo se više govori o tome da je reč o odgovoruRusije na politiku NATO. Zapravo, u najopštijemsmislu, ističe se da je potrebno videti da ruska politikaima za cilj zaštitu sopstvenih interesa. Ako nisutrgovački interesi, koji su? Ističe se da je reč o tomeda se spreči NATO da se približi ruskim granicama.Naravno, NATO je već na ruskim granicama,zbog čega se ističe da je to u suprotnosti sa obećanjimakoje su dale Sjedinjene Države Amerikei druge zapadne zemlje da se NATO neće širiti naistok, pa je to obećanje, navodno prekršeno. Zbogčega sada ojačana Rusija teži da uspostavi ravnotežuu odnosu na NATO, pre svega tako što nećedozvoliti njegovo širenje na Ukrajinu.Ovde, zapravo, ništa nije na mestu. Najpre,tog obećanja nije bilo, niti je ono uopšte moguće,mada je razgovora o tome svakako bilo. Uzto, interes da obezbede zaštitu NATO su iskazivalezemlje koje su se tek oslobodile sovjetskeokupacije, a ne zapadne zemlje, pa ne ni SAD. No,najvažnije je to da je članstvo Ukrajine u NATOrazmatrano u toj organizaciji i oko toga nije postignutasaglasnost, a te saglasnosti nema ni sada, aneće je, koliko se može videti, biti ni u budućnosti.Mnogo everopske zemlje članice NATO nikako nisuspremne da preuzmu na sebe bezbednost Ukrajine,dakle ne nameravaju da se bore i ginu za Ukrajinu,što je ono što bi bila obaveza prema članici saveza.Ukoliko je to bio test koji je ruska politika želelada postavi zapadnoevropskim zemljama, bio je nepotreban,jer čak i sad, kad je čitav evropski poredakuzdrman, nema interesa da NATO preuzme obavezuda brani ukrajinsku bezbednost. To, svakako nijenepoznato ruskim vlastima. To ne znači da zemlječlanice NATO, a pre svih Amerika, nisu vodili računao ruskim interesima u Ukrajini. Zapravo, sporazumkojim je svo nuklerano oružje preneto u Rusiju, svakakoje bilo više nego dobronamerno, praktično jebilo gest prema savezniku. Ukrajina je na to pristala,jer se Rusija obavezala na poštovanje njenog suvereniteta,što podrazumeva i Krim. U čitavom ovomslučaju, ako je reč o poštovanju sporazuma, jedino

34helsinška poveljadecembar 2014Rusija – Ukrajina – SrbijaRusija ne poštuje taj sporazum sa Amerikom i Evropom.Naravno, dokgod postoji ta vojna neravnotežau Evropi, postojaće i interes za NATO savezom,pogotovo ukoliko druge sile ne poštuju sporazume ievropski sistem bezbednosti.Šta je, dakle, cilj? Rusija je velika zemlja i unutrašnjipolitički ciljevi su od mnogo većeg značajaod spoljnih, bar kada je reč o stabilnosti vlasti, pa izemlje. Zapravo, ne bi bilo netačno reći da je Lenjinbio u pravu kad je rekao, da je spoljna politika sredstvounutrašnje politike. Polazeći od toga, ruskaspoljna politika ima za cilj da povećanim uticajemučvrsti unutrašnju stabilnost. Kako se definiše unutrašnjastabilnost ključno je pitanje, ali to je za nekidrugi tekst. No, ako se pogleda gde bi ruske vlastimogle da vide da ima prostora za povećanje ruskoguticaja, to je svakako u Evropi. Zbog svog geografskogpoložaja, Rusija je prisutna svuda gde je važnoza svet, ali njen stvarni uticaj može da se poveća,praktično samo u Evropi. Tome stoji na putu Evropskaunija, a ne, prvenstveno NATO ili Amerika.Jer, pretpostavimo da se Evropska unija raspadne,jasno je da će se u potpunosti promeniti odnossnaga, gde Rusija može da očekuje da će igratimnogo značajniju ulogu od aktuelne. Zbog toga jepotrebno oslabiti privlačnost Evropske unije svudagde je to moguće, počev od Ukrajine, pa prekosrednje Evrope, a tu se negde nalazi i Balkan.U tom kontekstu bi trebalo videti pritisak naSrbiju, koji će se povećavati, jer je Rusija napravilastrateški zaokret u spoljnoj politici i od njega seneće odustati ni u Ukrajini niti bilo gde drugde, barne u dogledno vreme. Valja uočiti, kao što sam većrekao, da Srbija ima trgovačke ugovore i sa Evropskomunijom i sa Rusijom koji nisu ruskoj politicibili prihvatljivi u Ukrajini. Štaviše, ruske diplomate,a i srpski političari, otvoreno propagiraju prednostkoja je, navodno bila protiv ruskih interesa u Ukrajini:naime, da se ulaže u Srbiju, kako bi se izvozilo uRusiju i tako iskoristio bescarinski sistem. To se čakpropragira i kada je način da se izigraju ruske sankcijena uvoz iz Evropske unije. Dakle, evropski bi preduzetinicimogli da ulažu u srpsku poljoprivredu itako povećaju izvoz u Rusiju, pa bi tako nadoknadilištetu koju im sankcije nanose, što bi, naravno, otupilooštricu tih sankcija.To je, dakle, neodrživo stanje stvari. Ne, da toponovim, iz ekonomskih razloga, već zato što je političkicilj drugi. Potpuno je jasno da Rusija nećepodržavati srpsko pridruživanje Evropskoj uniji.Jer, ako bi se taj proces zaustavio, dalje proširivanjeEU na Balkan bi takođe bilo u velikoj meri zaustavljeno.Zapravo, osim Crne Gore i Albanije (ovadurga ne u veoma bliskoj budućnosti), ostatak biostao trajno izvan Evropske unije. To, naravno, neznači poraz same Unije, ali svakako se ne možeupisati u njen uspeh. Ovo podrazumeva, u nekodogledno vreme, i pritisak da se odustane od sporazumao slobodnoj trgovini sa EU, za šta je, doduše,potrebno da na vlast dođe neka proruska partija.A, opet, da bi se ta šansa stvorila, potrebnoje da proevropske vlasti ne uspeju da oporave privredui da ne poboljšaju socijalno stanje u zemlji.To je oprilike, ukrajinski scenario. Jedino štopostoji ocena da politički preokret u Srbiji ne biizazvao krizu legitimnosti, kao u slučaju Ukrajine.Zbog toga, ne bi trebalo očekivati ni neke značajnetrgovačke ustupke, niti neku veću finansijskupomoć. Pogotovo ukoliko, kao što je verovatno,sama Rusija bude morala da se nosi sa veomaozbiljnim privrednim i finansijskim problemima.Ponuda će se sastojati u civilizacijskom jedinstvu,što je tema koja postepeno počinje da budeideološko opravdanje ruske spoljne politike. Rusijazapravo smatra da joj je Srbija dužna, i tako će sei ponašati.

35helsinška poveljadecembar 2014Rusija – Ukrajina – SrbijaTESTIRANJEPRIJATELJSTVAPIŠE: PETAR POPOVIĆU vreme teško narušenih odnosa Zapada i Rusije,povodom Ukrajine, predsednik Rusije Vladimir Putinposetio je 16. oktobra Beograd, pokazavši da bojkotMoskve preduzet iz Vašingtona i Brisela ne morapodrazumevati i rđave odnose Rusije sa Srbijom. NaBalkanu, Srbija je ostala ruski prijatelj.Boravak Putina u Beogradu, mada tek na proputovanjuza Milano, potvrdio je takav utisak. U Beogradu,Putin je dočekan sa pompom, a razgovori šefaRusije s državnim vrhom Srbije bili su prožeti osećanjemtradicionalne bliskosti. Pretrpana agenda poseteiscrpljena je do poslednje stavke, čak i na računkašnjenja gosta u Italiju.Šef Kremlja je zbog toga kasnio na susret sa kancelarkomNemačke Angelom Merkel u Milanu. Tamosu na Putina čekali i Fransoa Oland, predsednikFrancuske i ukrajinski predsednik Pjetro Parošenko,s obzirom da je iza kulise samita Evrope i azijskih zemaljau Italiji stajao i pokušaj Evropljana da se o pojedinimod iskrslih problema sporazumeju sa Rusima.(Na primer, o potrebi da Ukrajina pre zime dobijeruski gas.)Doček priređen predsedniku Rusije ugrađen je uokvir obeležavanja 70-godišnjice oslobođenja Beogradaod nacističkih okupatora, zajedničkim ratnim naporomjugoslovenskih partizana i sovjetske Crvenearmije – 20. oktobra 1944. Ipak, pomeranje memorijalnogceremonijala čak četiri dana unapred, na 16, umesto20. oktobra, proizvelo je utisak da je termin svečanostiprilagođen radnom kalendaru i obavezamagosta iz Rusije.Ključni deo spektakla bila je parada predstavnikasvih rodova Vojske Srbije. Atraktivnost defilea podvučenaje učešćem ruskih letača-akrobata „Striži“. A, sobzirom da se o pripremama vojnih jedinica za svečaniprolazak i o datumu Putinovog dolaska u medijimaizveštavalo istovremno, javnost je imala utisakda srpska vojska maršira u pozdrav Putinu. Neuočljivoprisustvo na počasnoj tribini diplomata zapadnihzemalja, svedeno u znak neslaganja na službeno nižerangirana lica, navodi na zaključak da je identičan utisakimao i Zapad.Bilo je građana koji su medijima izjavljivali da imje želja da vide paradu, ali su među posmatračimadefilea pre svega zato što „žele da pozdrave Putina“.S tribine, Putin se obratio kratkim govorom.Teško procenjiv, ali, u svakom slučaju, veliki deosrpske javnosti, radovao se dolasku ruskog gosta.Vrlo često, i govoreći novinama da je Srbija „najzaduz pravu stranu“, uz veliku državu koja je u ratovimauvek bila na strani Srbije, „a nije s njom ratovalaili je bombardovala“.Vladimir Putin se u Beogradu pojavio sa oreolomšefa suverene svetske sile. Ruski predsednički„iljušin 96“ sleteo je na aerodrom Nikola Tesla, gdeje pred Putina izašao predsednik Srbije TomislavNikolić. Svečani doček organizovan je ispred PalateSrbija, a radni deo agende počeo u većoj meriprotokolarnim razgovorima dvojice predsednika iuručivanjem Putinu srpskog Ordena na velikoj ogrlici,a nastavljen dužim i sadržajnijim susretom delegacija,pri čemu je srpsku ekipu predvodio AleksandarVučić. Odlikovanje predsednika Srbije šefuRusije dodeljeno je „za zasluge u razvijanju prijateljstvaruskog i srpskog naroda“. Uručujući odlikovanje,predsednik Srbije je predsednika Rusije osloviosa „dragi brate Vladimire“ (http://www.blic.rs/Vesti/Politika/503090/Nikolic-Dragi-brate-Vladimire-Putin-Rusija-ne-trguje-svojim-prijateljstvima).„U današnje vreme,u svetu je postalo moderno da se prijateljstvo meri trgovinskomrazmenom. Mi drugačije gledamo na prijateljstvo,i Srbija danas nema neprijatelje, ali imamomanjih i većih prijatelja. Na Rusku Federaciju gledamokao na velikog prijatelja“, izjavio je šef države Srbije.Srbija razmišlja, rekao je Nikolić – „onako kako surazmišljali naši preci i uči svoju decu da vole Rusiju“.„Nas vezuje ne samo zajedničko slovensko poreklo,jezik, vera, tradicija, kultura, već i to što smo uvek bilina istoj strani“, rekao je.Primajuči orden, Putin je izjavio da u odlikovanjuvidi „izraz poštovanja i ljubavi Srbije prema Rusiji i ruskomnarodu“. „Uveravam vas da će Rusija, kao i uprethodnim vremenima, gledati Srbiju kao najbliskijegsaveznika i saradnika“, rekao je zahvaljujući na priznanju,prenela je srpska državna televizija. Govoreći

36helsinška poveljadecembar 2014Rusija – Ukrajina – Srbijao jubileju oslobođenja, Putin je izjavio da je to bila „zajedničkaborba za ispravnu stvar“.U ključnom, radnom delu susreta srpsku stranuje na čelu vladine delegacije predstavljao AleksandarVučič. Na ruskoj strani, uz Putina je sedeo tim ruskihu javnosti široko afirmisanih izvršnih ličnosti –ministar energetike Aleksandar Novak, šef GaspromaAleksej Miler, šef resora za vanredne situacije (naslednikna dužnosti današnjeg ministra vojske SergejaŠojgua) Vladimir Pučkov, komandant ratnog vazduhoplovstvaViktor Bondarjov, šef bezbednosti RusijeSergej Bjeseda, šef železnica Vladimir Jakunjin. Imenavisoko nadležnih Putinovih saradnika i lično mu bliskihljudi, više nego klišei samih izjava, ukazivala suna nesumnjiv značaj koji ovom događaju u Srbiji pridajeMoskva.Šta su o srpsko-ruskim razgovorima rekli učesnici?Predsednik Vlade Srbije Vučić saopštio je kao dobruvest da je „predsednik Putin, na moju molbu (možda sam to tražio i drsko!) uslišio molbu građanaSrbije, i mi ćemo imati mogućnost da određenu kvotusrpskih automobila proizvedenih u Fiatu u Kragujevcuizvezemo na rusko tržište“ ( „Srpski fiat u Rusiji“,RTS 16. oktobra 2014.) On je rekao da je „dobravest i to što su i partnerski odnosi sa ruskom stranomu energetici blizu rešenja“. Predsednik Putin je,kao srpsku oblast s perspektivom saradnje pomenuopoljoprivredu. „Za Srbiju je sada dobra prilikada zauzme dobro mesto na ruskom tržištu“, rekaoje. Ono što je usaglašeno, potkrepljeno je sa „sedamsporazuma, memoranduma i protokola o energetici,vojno-tehničkoj, bezbednosnoj i carinskoj saradnji,kao i ugovorom o rekonstrukciji severnih deonicasrpskih pruga, u okviru razvoja evropskog saobraćajnogkoridora i isporuci dizel-motornih vozova“.Putin je izjavio da Srbija i Rusija imaju čvrste političkeodnose. Pominjući da će Srbija 2015. preuzetipredsedavanje Organizacijom za evropsku bezbednosti saradnju (OEBS), predsednik Rusije je izrazionadu da će Rusija „u tom trenutku moći da nastavikonstruktivan rad i saradnju s tom međunarodnomorganizacijom, u ovom slučaju uz podršku naših srpskihprijatelja“.Karakteristično, izostala je novost o izgradnji Južnogtoka, s obzirom da je u Evropi nastupio zastoj uostvarivanja tog projekta. Srbija nije istupila iz posla.Ipak, zastala je u iščekivanju prethodnog sporazumao Južnom toku između EU i Rusije. I, na kraju,definitivne odluke Bugarske – prvog zgloba na višečlanomgasovodu. Mesec dana posle Putinove posete,sredinom novembra, Beograd i Budimpešta iskoristilisu međusobni diplomatski kontakt na nivou ministara,i uz izveštaj o širokom polju međusobne saglasnosti,ponovile su zainteresovanost Mađarske iSrbije za izgradnju ruskog gasovoda. Posetu šefa RusijeBeogradu pratilo je oko hiljadu novinara, pretežnoinostranih medijskih kuća; međutim, još pomnije, pratilesu je i diplomatske službe brojnih zapadnih i drugihzemalja. Niko od brojnih posmatrača nije doveo upitanje svrsishodnost posete. Putin je u Srbiju doputovaoda bi u toj, centralno pozicioniranoj zemlji Balkana,još više učvrstio uticajne pozicije Rusije. To je svrhai to ne skrivaju ni Beograd ni Moskva.Znaci šireg i postojanijeg ruskog prisustva u Srbijiobimni su i raznovrsni – od ruskog jezika koji se češćenego ranije čuje beogradskim ulicama u Beogradu,češćeg istupanja ruskih ličnosti u srpskoj javnosti,ruskih diplomata koji daju izjave rame uz rame sadiplomatama SAD i Zapada, međudržavnih i privrednihkontakata, do ruskog, u odnosu na prethodni periodneuporedivo većeg udela u komunikativnomprostoru medija i informacija.Moskva je odlučila da više ne zaostaje. U centralnojulici srpske prestonice, naspram tradicionalnihsedišta vlasti, otkriven je spomenik NikolajuDrugom, ruskom caru čiji je kip u bronzi ruski poklonSrbiji. Povećano prisustvo Rusije u svetskompa i srpskom medija-prostoru rezultat je pomneanalize dejstava, kojima u zonama sopstvenih interesapribegavaju SAD, i odluka Moskve da, razmišljajućio ruskim interesima, finansira i razvije istovetne„alatke“ – od profesionalno vođenih televizijskihi drugih glasila na jezicima „konzumenata informacija“do agencija vojnih i bezbednosnih, kojebi svoje misije van Rusije obavljale kao privatni isporučiociusluga za račun ruske vlade („Blackwater.ru: The Future of Russian Private Military Companies“,www.themoscowtimes.com). U srpskom „eteru“, tajneuporedivo snažniji glas Rusije uveliko se čuje i naputu je da dosegne intenzitet efekta jednak učinkuglasila finansiranih od zapadnih donatora.

37helsinška poveljadecembar 2014Rusija – Ukrajina – SrbijaVašington i Brisel pratili su Nikolić-Vučićevu dobrodošlicuVladimiru Putinu bez odobravanja, ali Beogradje ostao pri stavu da prilaz Srbije Evropi nećeautomatski isključivati dobre odnose Srbije s Rusijom.I da, na drugoj strani – do trenutka službenogpriključenja, nekad u budućnosti koja se još i ne nazire,Srbija ima pravo na sopstvenu politiku. Principte politike su dobri odnosi i sa EU i sa Rusijom, a uovom trenutku, srpska politika to manifestuje odbijanjemBeograda da Moskvi uvede sankcije. Moskvanije propustila da taj stav Srbije prenese i ruskoj javnosti,izjavama i komentarima u ruskoj štampi.Rusko-srpska bliskost primećena je i u javnostiZapada, zbog procepa u odnosima EU-Rusija i naročitoNemačka-Rusija, posle „Ukrajine“. U kontekstuširoke evro-ruske saradnje srpsko-rusko partnerstvonije tretirano kao smetnja. Usred politički hladne klimepotencirane zahtevom da se između dva krila nakontinentu mora izabrati strana, prijateljevanje Beogradai Moskve privuklo je pažnju. „Nemačka vladazabrinuta je nastojanjem ruskog predsednika VladimiraPutina da poveća svoj uticaj na Balkanu. Možese međutim pokazati teškim zaustaviti ga“, komentarisaoje nemački Špigl, u članku posvećenog toj temi(„Putin,s Reach: Merkel Concerned about Rssian Influencein the Balkans“). Berlin sada debatuje o načinukoji bi omogućo da se uspori „ekspanzionističkiprodor Rusije – naročito na Balkanu, regionu u komneke države nisu sasvim stabilne“, uočava Špigl.Prema Špiglu, zapaženo je da se Rusija „iznenađujućeuzdržala od glasanja“ za produžavanje EURFORmisije u Bosni i Hercegovini. „Prvi put ona apstinira ujednom takvom glasanju. Razlog koji je Moskva navelaje da rezolucija sadrži reči koje se odnose na perspektivuprijema zemlje u Evropsku uniju“. Berlin jeuočio „široki, novi pristup Kremlja Balkanu“, kaže magazin.„Fokus je, veruju stručnjaci, pokušaj da se predupredidalje približavanje, ili čak prijem regiona uEvropsku uniju.“Nemački list pominje „analizu Ruskog ministarstvaspoljnih poslova“, kojom je ukazano na strateški značajZapadnog Balkana za Rusiju i na već postojećiuticaj Rusije u Srbiji. Navodno, tajni službeni dokumentodiše nastojanjem Moskve da Beograd privučesebi, a cilj je da Srbija i te zemlje „ili odustanuod pristupa EU, ili da, kada jednom postanu članice,„utiču na EU odluke u pro-ruskom maniru“. Sveisto važi i za suseda Srbije Bosnu i Hercegovinu.„Ima se utisak da se Rusija trudi da pribavi uticajnad celom Bosnom-Hercegovinom posredstvomnjenog srpskog dela Republike Srpske“, citiran jenemački ministar poljoprivrede Kristijan Šmit, kojije nedavno posetio region u ime Angele Merkel.„To takođe otežava put u EU susedne Srbije“, citiranje Šmit.Magazin navodi savete ruskih geopolitičkihstručnjaka Moskvi – da je Balkan region tradicionalnoblizak Rusiji, i da Rusija tu ne bi trebalo dasebe „ograniči na investiranje u kompanije“. Valjalobi uložiti u infrastrukturu, jer „ljudi vide Rusiju kaoalternativu zapadnoj moći“. Putin je izgleda prihvatiosavet, kaže Špigl, pa navodi kako Ruske železniceulažu u srpske pruge, kako su Lukoil i Gaspromzašli u posed unutar srpskog sektora naftei gasa i kako su sve te investicije „unapredile stanjeregiona koji je teško oštećen bombardovanjemNATO pakta 1999.“.„Nije lako nemačkoj vladi da protiv-dejstvuje ruskojofanzivi“, kaže Špigl, citirajući Mihaela Rota, državnogministra u Ministarstvu spoljnih poslova, kojije rekao da Nemačka „ne može biti strana u nadmetanjuponudama“. „Moramo kontinuirano da predočavamobalkanskim državama da je pristup EU u njihovominteresu“, citiran je Rot.S politikom „i uz Brisel i uz Rusiju“, mogao bi sesteći utisak da je saldo Beograda pozitivan na obestrane. Visoke ličnosti EU i Nemačke posetile su Srbijuposle Putina, polazeći iz Beograda kući s komplimentimasrpskoj vladi zbog insistiranja na reformama.I priznanjem, bar pred javnošću da sada nije neophodnoda Srbija okrene leđa Rusiji. Mnogi razumejuda je to pokušaj Zapada da parira Rusiji. Neizvesnoje, međutim, koliko dugo će to trajati, ukoliko se održibarik ada u odnosima EU i Rusije, podignuta krizom uUkrajini. Takva mogućnost nije na horizontu, a naglapromena politike Beograda prema Moskvi, izložila biiskušenjima ne samo Balkan i Srbiju.

38helsinška poveljadecembar 2014Evropska unija i BalkanRegionalna„hladnoratovska“arhitekturaPIŠE: DAVOR GJENEROSpecijalno iz Zagreba za Helsinšku poveljuIako zajednička njemačko-britanska inicijativa zaBosnu i Hercegovinu i politički angažman Njemačkeu jačanju proeuropskih snaga u Srbiji stvaraju povoljandojam o perspektivama europeizacije ZapadnogBalkana, Europska unija još je daleko od definiranjazajedničke politike prema Balkanu. Ona je još uvijekobuzeta zamorom od proširenja, a grupa utjecajnihdržava zastupa stav da Unija mora razmotriti imali daljnje proširenje ikakvu perspektivu. Njegovi protivnicitvrde kako je u zemljama koje su do sadabile obuhvaćene procesom proširenja, postojaopolitički konsenzus o vrijednosti pristupanja Uniji,kao cilju kome valja podrediti sve drugo i za koji sevalja snažno angažirati. Isto tako, vrijedilo je praviloda se vrijednosti Europske unije i euroatlantskihstruktura prihvaćaju kao neupitne i da nove članicejasno definiraju svoju perspektivu unutar euroatlantskihstruktura. I unatoč tome, kad je jedanjedini put bila otvorena „brza traka“ za proširenje,kad su zbog političkih interesa NATO savezaBugarska i Rumunjska ubrzano integrirane, Unija jesama sebi stvorila probleme koje još nije riješila ijoš se muči s monitoringom nad tim državama.Suprotno stanovište zastupa njemačka kancelarkaAngela Merkel, a ono, zahvaljujući svojoj glavnojzagovornici, ima snažan ponder u Uniji. Merkelje koncentrirana na smanjivanje ovisnosti Njemačkei cijele Europe o Rusiji i traži načn kako da, nesamo s energetskog stanovišta, Uniju učini manjeranjivom na ruske pritiske. Budući da je procijenilakako je Putinov ekspanzionizam na Balkanu našaomeki europski trbuh i kako upravo u balkanskimdržavama nastoji proširiti svoj utjecaj i tako s rubadestabilizirati Uniju, Merkel se odlučila za ekonomskui političku borbu za utjecaj na Balkanu.Dvije škole mišljenja u EU bitno se razilaze upitanju politike prema Balkanu. Hrvatska je ministricavanjskih poslova Vesna Pusić u aprilu ovegodine lansirala svoju inicijativu za europskuintegraciju Bosne i Hercegovine, smatrajući da jeBiH ključ stabilnosti Balkana. Njena inicijativa svodise na sljedeće: sadašnji kapacitet politike u BiH nijetakav da bi ona mogla ispuniti preduvjete koje je EUpostavila za stjecanje kandidatskog statusa. Potrebnoje povećati kapacitet politike u BiH, i to tako dase aktere iz civilnog društva i akademske zajednicekoji imaju europska iskustva, uključi u politički životi tako promijeni okoštala, neefikasna i korumpiranapolitička struktura u toj državi. Kriterije za napredovanjene treba smanjivati, ali se njihovo ostvarivanjemora osigurati procesom, a ne otpočinjanjeprocesa uvjetovati ostvarenjem ciljeva. Zbogruske opasnosti, za BiH se otvara „okno šansi“ zaosnaženje pristupnog procesa, ali politika u tojdržavi toliko je inertna da bosansko-hercegovačkepolitičare akteri iz Unije moraju „provući“ kroz tookno. Tu ishodišnu poziciju šefice hrvatske diplomacijeuglavnom su prihvatile njemačka i britanskadiplomacija, i to je zapravo koncept i njihoveinicijative.Druga škola mišljenja smatra da BiH nije ključeuropske politike prema Balkanu, nego da je ključu tome da Unija definira svoje granice. Ta je skupinaskeptična i prema integraciji Ukrajine i širenjuUnije na Istok, a i prema integraciji Balkana. Smatrada je politička situacija na Balkanu još uvijeksuviše nestabilna i da se Unija u to ne bi trebalaozbiljnije uplitati i preuzimati odgovornost. Svjesnaje širenja utjecaja Putinove Rusije, ali upravozbog toga smatra da bi bilo kakvo intenziviranjeintegracijskog procesa moglo biti suviše rizičnoza Uniju. Ocjenjuje da se Angela Merkel uplašilautjecaja, koga je Rusija uspostavila u Banja Luci, ida je zato odlučila pokušati nešto napraviti u BiH.Ta „škola mišljenja“ misli da će Bosna i Hercegovinaopstajati unutar dejtonskog okvira, da se nitkoneće usuditi započeti nekakav ratni sukob, ada građani i civilno društvo sami moraju odlučiti

39helsinška poveljadecembar 2014Evropska unija i Balkandokle će trpjeti korumpirane političke elite, jer Unijanema razloga integrirati ih, kao što je to učinilau slučaju Bugarske i Rumunjske, i onda preuzetifinanciranje tih političkih elita koje bi nastavileuspostavljenu koruptivnu praksu.Niti prema integraciji Srbije stav nije bitno drukčiji.Politika „dvije stolice“, koju je Srbija nastojalavoditi, dakle, pokušati napredovati u europskoj integraciji,ali i održavati „posebne odnose“, i ekonomske,i vojno-političke, s Putinovom Rusijom, pobudilaje veliku skepsu te europske političke grupacije.Razvoj događaja nakon izlaska Vojislava Šešeljaiz haškog pritvora dodatno ju je zaoštrio. Naime,politička elita u Srbiji ponaša se kao da je normalnošto je Šešelj na slobodi i što nastavlja s ratnohuškačkomretorikom. Svima je jasno da politička elitau Srbiji ne snosi odgovornost za njegove riječi, alinije shvatljivo kako to da izostaje svaka reakcija nanjegovu retoriku. Nitko u Srbiji ne spominje uloguŠešelja u ratnim zločinima, dapače, u dijelu javnostistvara se interpretacija prema kojoj on i sad govoriisto što i devedesetih, a da i sada, kao ni devedesetih,on nema realnog utjecaja na političke procese.Nema ni riječi o njegovim žrtvama u Vojvodini isusjednim državama.Nakon što je Srbija „pala na testu Šešelj“, počelaje rasti skepsa prema kapacitetima njenog političkogvodstva da predvodi euro-integracijski proces.Političari i javnost u Hrvatskoj nepotrebno su reagiralina Šešeljeve „provokacije“, a u hrvatskoj se javnosti,ali i u dijelu političke arene pojavila političkakoncepcija prema kojoj Hrvatska može biti „ključareuropske perspektive Srbije“. Pritom, neki govore otome da od Srbije treba tražiti ispunjenje nekih bilateralnihzahtjeva, od razgraničenja na Dunavu, pa doisplate ratne štete zbog Miloševićeve agresije.Hrvatska se, u okviru francusko-njemačke inicijativeprije pristupanja Europskoj uniji obvezala dasusjedima neće uvjetovati pristupanje Europskoj uniji,zahtijevajući ustupke u bilateralnim pitanjima, ita je obveza izrečena u parlamentarnoj deklaraciji.Međutim, sve ono što je dio acquisa, dakle, što je diopredmeta pregovora između Srbije i Europske unije,može biti i predmetom postavljanja hrvatskih zaprekau napredovanju prema članstvu. Pitanja suđenjaza ratne zločine, otvaranja arhiva bivše JNA, traganjaza nestalim hrvatskim državljanima (kako onimahrvatske, tako i onima srpske nacionalnosti), odustajanjeSrbije od primjene načela univerzalne nadležnostiza suđenje u slučajevima ratnog zločina, teodustajanje od suđenja na osnovu građe što ju jeprikupilo kvazipravosuđe bivše JNA… neki su oduvjeta što će ih Hrvatska sigurno postavljati Srbijitijekom pregovora o pravosuđu i temeljnim pravima.Pitanje zaštite manjina i provođenje obveza izbilateralnoga ugovora o međusobnoj zaštiti manjina,isto tako nije bilateralno pitanje Hrvatske iSrbije nego pitanje pravosuđa i temeljnih prava,dakle, pitanje odnosa Beograda i Brisela.Hrvatska je iz svojih pristupnih pregovorai odnosa sa Slovenijom naučila da se ne smijedogoditi da ona bude zadnja, koja blokira otvaranjeili zatvaranje nekog pregovaračkog poglavlja,niti smije blokirati pregovore općenito. Naučilaje i to da se u europskim odnosima često događada zemlji u pregovorima neko poglavlje zapravone blokira ona država koja to formalno čini, negomoćnija država ili skupina država kojima ta blokadaodgovara. Tako je, na primjer, Slovenija blokiralapregovore Hrvatske, nakon što je Hrvatskaproglasila gospodarsku zonu na Jadranu. Ona jeto činila zbog pitanja granice, ali stvarni interesda Hrvatska ne proglasi gospodarsku zonu imalaje Italija, čiji ribarski brodovi love u hrvatskomgospodarskom pojasu, pa čak i izvlače škampe ilistove s morskog dna, dakle, koriste se i hrvatskimepikontinentalnim pojasom, na koji svakaobalna država ima pravo i ne mora ga čak niti formalnoproglasiti, a bivša Jugoslavija razgraničilaje svoj epikontinentalni pojas s Italijom.Političari u Srbiji ponašaju se kao da Hrvatskazapravo nije članica Europske unije, a tako čestoreagira i tamošnja javnost. Često se čuju ideje da biSrbija trebala Hrvatsku tužiti Briselu, dakle, Europskojkomisiji, ili Briselu i Strasburgu, dakle, Europskomparlamentu, pri čemu se zaboravlja da je jednood osnovnih načela koje vrijedi u Europskoj unijinačelo solidarnosti zemalja članica. Ako bi bilo tkoizvana nastojao ostvariti neki svoj interes na štetuzemlje članice, ostale članice Unije bit će na njenojstrani. Glasno će je poduprijeti onda kad misleda je ta članica u pravu, ili kad se to poklapa s nacionalniminteresima druge članice, ili će ta potporabiti prešutna onda kad druge zemlje misle da njihova„kolegica“ iz Unije nije u pravu. Postoje, doduše,Amsterdamski mehanizmi kojima se mogu suspendiratiprava članice ako ona sustavno narušavanačelo vladavine prava, ali takve su suspenzije vrlorijetke (pogodila je, na primjer, Austriju, u vrijemedok su Hajderovi ultranacionalisti bili u koalicijskoj

40helsinška poveljadecembar 2014Evropska unija i Balkansaveznoj vladi), i ne izaziva ih intervencija sa strane,nego procjena zemalja članica da neka država članica,kršeći pravila Unije kompromitira ili blokira njenodjelovanje.Druge zemlje članice EU ne bi s odobravanjemgledale na hrvatsku odluku o blokadi pristupnih pregovoraSrbije ako bi postojao konsenzus da je zaUniju važno da Srbija napreduje prema članstvu.U tom bi se slučaju, ako bi ustrajao u blokadi i pritom,bio posve ili relativno usamljen, našle efikasnemetode pritiska na Zagreb. Međutim, Srbijamora interese Hrvatske tretirati jednako kao i interesedrugih država članica, koje će ih ispostavljatiu pregovorima i tražiti takvo usklađivanje zakonodavstvaSrbije, kojim će ti interesi biti zaštićeni. Tonisu pitanja koja se smatraju bilateralnima, negodio procedure pristupanja državnom savezu i jedinstvenomtržištu.U Europi se, nakon Putinove aneksije Krima iagresije na istok Ukrajine uspostavljaju novi odnosi,a jasno je da je ponovno na djelu svojevrstanhladni rat. Hrvatska je pritom, jasno definirala svojupoziciju u euroatlantskom bloku. U pitanju mogubiti tek nijanse te politike, ali, po svemu sudeći, unarednom će razdoblju parlamentarnu većinu preuzetipolitički blok, koji će biti sklon „tvrđoj varijanti“euroatlantizma od onoga što ga je Hrvatska provodilau prethodnih nekoliko godina.Srbija mora donijeti odluku hoće li politiku „dvijestolice“ zamijeniti odustajanjem od „posebnihodnosa“ s Rusijom, usvajanjem načela zajedničkeeuropske vanjske, sigurnosne i energetske politike,pritom birajući među nijansama „neutralnosti“i euroatlantizma, ili će se odlučiti za neizvjesnostkoju donose „posebni odnosi“ s Rusijom, za koje sečesto iz Moskve ispostavljaju visoki i netransparentniračuni, kao što je bila ona Putinova ucjenas plaćanjem plina. Sasvim geopolitički, u uvjetimakad su Bugarska i Rumunjska čvrsto euroatlantskiorijentirane, koncept srpskog „euro-azijatizma“ činise kao opredjeljenje za onu staru: „Bog visoko, Rusijadaleko!“. Dakle, za političko profiliranje Srbijekao marginalne nemoćne države u političkoj rupi naeuropskoj margini.Bosnu i Hercegovinu u toj rupi zadržavaju dva faktora:nesposobnost i korumpiranost tamošnjih političkihelita i politička agenda Milorada Dodika. Aktualnahrvatska politika izbjegava na bilo koji načinarbitrirati u odnosima u BiH i slati političkoj elitibosansko-hercegovačkih Hrvata bilo kakve političkeporuke. Ipak, jednu poruku novoizabrani član predsjedništvaBiH iz redova hrvatskog naroda, po svemuje sudeći, nedavno čuo od svih ključnih političkihaktera s kojima se sastao u Hrvatskoj, a to je da,na razini središnje države u BiH izbjegne koaliranjes Dodikom, kako bi se smanjio centrifugalni utjecajšto ga ovaj stvara u BiH, ali i kako bi se relativiziralapolitička dominacija Rusije nad Srbima u BiH.Službeni Beograd vrlo bi rado gradio savezništvos Hrvatskom, kreirajući neku zajedničku inicijativuprema BiH. Čini se, međutim, da u hrvatskoj diplomacijiza nečim takvim nema interesa. Hrvatskadiplomacija uvjerena je da je, što se tiče BiH, onanapravila bitan iskorak, lansirajući je kao temuVijeću za vanjske poslove EU, a sada su Njemačkai Britanija kao svoju inicijativu preuzele konceptderiviran iz onoga što je predlagala ministricaPusić. Za razliku od službenog Beograda, kojibi još uvijek rado arbitrirao kad je riječ o modelukonstitucionalnog rješavanja odnosa u BiH, uHrvatskoj misle da je korisnije poticati građanskodruštvo u BiH da samo uzme u ruke svoju sudbinu,a ne čini im se da bi Srbija trenutno mogla biti partneromu tom tipu političkih aktivnosti.Za razliku od Srbije, koja je još uvijek u zonipotpune neizvjesnosti europske perspektive, CrnaGora je u bitno boljem položaju, ali ona i dalje imatemeljni problem. Naime, u svim novim demokracijama,koje su do sada uspješno okončale pristupniproces, postojao je širok politički konsenzus ovrijednosti pristupanja Uniji. Taj je konsenzus obuhvaćaonajmanje dvije najveće političke stranke,a često je povezivao sve stranke „ustavnog luka“,ili sve parlamentarne političke opcije. U Crnoj Gori,nažalost, nije tako. Bez testa smjene vlasti teškoje govoriti o konsolidiranosti demokracije, a u slučajuCrne Gore smjena vlasti dovela bi u pitanje, unajmanju ruku, euroatlantske perspektive te države,ako ne i samu državnost.

41helsinška poveljadecembar 2014Evropska unija i BalkanIGNORISANJE,NUŽDA ILINEŠTO TREĆEPIŠE: IGOR NOVAKOVIĆPre otprilike četiri godine, u razgovoru sa jednimprijateljem spomenuo sam da uskoro putujem uTiranu na nekoliko dana. Susreo sam se sa njegovimiznenađenim pogledom i pitanjem: „A šta ćeštamo?“ Posle svog ovog vremena, mislim da je njegovopitanje koncepcijski savršeno odražavalovećinski stav i projekcije građana Srbije o Albaniji:kao o jednoj siromašnoj, zaostaloj i nepoznatoj zemljikoja je na nesreću blizu nas, u kojoj žive Albanciisti kao oni na Kosovu (sa istim željama, stremljenjimai istorijom), koja po svaku cenu želi da uspostavi„Veliku Albaniju“, i u kojoj ne postoji ništa što bibilo interesantno za Srbiju i njene građane.Takođe, svedoci smo da se u poslednje vremeintenziviraju kontakti i zajednički infrastrukturniprojekti (koje smo moje kolege i ja predlagalijoš pre četiri godine), kao što su povezivanje autoputaDrač–Tirana–Prizren–Priština sa Koridorom10, ili rehabilitacija pruge Beograd-Podgorica-Skadar.Evropska unija (EU) i njene države članice, očiglednosu rešeni da neke stvari ne prepuste slučaju.Jer, kao što istorija svedoči, EU predstavlja zajednicudržava koje su prošle temeljni proces pomirenjai koje su sada više od saveznica – one su u većoj ilimanjoj meri integrisane u nadnacionalnu uniju, kojao ključnim pitanjima uglavnom dolazi do zajedničkogstanovišta razgovorom i dogovorom. Da li je ondaimalo upitno da će nešto slično morati da se desimeđu državama Zapadnog Balkana?U većoj ili manjoj meri, iako bi deo političkih elitavoleo da im se zemlja nalazi stotinama kilometaradaleko od prvih suseda, one nemaju drugu opcijuveć da na dnevnom planu dokazuju svoju posvećenostevropskom putu, koji i podrazumeva podršku isaradnju sa najbližim susedima. Stoga i ne čudi insistiranjedržava članica EU da se ta saradnja najprezapočne, a zatim svakodnevno dokazuje. Paradoksje da ovu politiku, kad je reč o Srbiji sprovode upravooni koji su se zalagali za etnički ekskluzivitet, ikoji nisu nimalo marili za položaj albanske manjineu Srbiji tokom devedesetih, a još manje za saradnjusa Albanijom. I tim političarima, kao i svim ostalim,treba da bude jasno da će i Albanija i Srbijabiti članice EU, sa jednakim pravima, i kao takvebiti u istom međusobnom statusu u kome su sadNemačka i Francuska, ili Mađarska i Rumunija.Dakle, saradnja, suživot i savezništvo je ono štonam predstoji u okvirima EU, i na to moramo dase naviknemo.No, da bismo pravilno razumeli kuda idemo,moramo prvo da utvrdimo gde se nalaze Srbijai Albanija u celom tom spektru? Naša saradnjaje puževim koracima počela padom režimaEnvera Hidže u Albaniji i raspadom Jugoslavije,što se odigrao maltene paralelno. Stidljivo se najpremanifestovala u „bratskim“ krijumčarskimpoduhvatima preko Skadarskog jezera i Prokletijau kojima su sudelovali pripadnici“svih narodai narodnosti“. Do faktičkog otvaranja došlo jepadom Miloševićevog režima 2000. godine i potonjimpotpisivanjem nekoliko bilateralnih ugovora,od kojih je svakako najznačajniji ugovor o slobodnojtrgovini između dve zemlje. Dakako, mala grupazainteresovanih je odavno počela da odlazi uposete Tirani i drugim gradovima; međutim, ovo nijepratila većina građana. Do dana današnjeg, a premarezultatima nedavnog istraživanja javnog mnjenaredakcije NIN, tek je tri odsto građana imalo nekikontakt sa Albanijom, što je zanemarljiv procenatako se ima u vidu da je u pitanju susedna zemlja. 1Bilo kako bilo, saradnja se nastavljala i 2006. godinei Albanija i Srbija su postale deo CEFTA sporazuma,instrumenta EU napravljenog kako bi se državeZapadnog Balkana postepeno navikle na pravilajedinstvenog tržišta EU. Koliko je ovo značajno zanas, dovoljno govori činjenica da je izvoz u Albanijuiznosio samo milion američkih dolara 2000. godine,40 miliona 2006, dok je 2010. godine dostigao1 Vera Didanović, „Hlađenje glava ili odnosa“, u NIN, br. 3330, 23.oktobar 2014.

42helsinška poveljadecembar 2014Evropska unija i Balkanvrednost od više od 120 miliona dolara, dok je uvozsve vreme bio na manje od 10 odsto vrednosti izvoza.1 Samo primera radi, naš izvoz u Tursku te iste2010. godine je iznosio 50 miliona dolara. Ovakvompolitikom, EU je doprinela stvaranju temeljnih pretpostavkiza povećanje saradnje u drugim oblastima,te da dođe do takozvanog „efekta prelivanja“, naravno,uz prijateljsku podršku i kad je potrebno neophodnouslovljavanje.Dakle, očigledno je da interes za saradnju saAlbanijom postoji, ali ga ni približno nije pratilakao značajnog, politička elita. Osim nekoliko emisijai povremenih televizijskih i novinskih reportaža,redovnih izveštaja o negativnim zbivanjima u ovojzemlji, kao i povremeno podgrejavanje priče o „VelikojAlbaniji“ u javnom diskursu, Srbi o Albancima iAlbaniji znaju mnogo manje nego pre 100 godina.Delom je tome kriva i zatvorenost ove zemlje tokomrežima Envera Hodže; međutim, činjenica je da smosvedoci izuzetno nezainteresovanog pristupa, što se,sa druge strane, baš i ne može reći za Albance uAlbaniji. A, da ne spominjemo činjenicu da postojii srpska manjina u Albaniji, što bi dodatno trebalada nas motiviše.Albanija je izuzetno receptivna za sve produkteprivrede i kulture u Srbiji. SFRJ je bila „prozor kaZapadu“ za Albance u Albaniji. Jugoslovenska televizijadavala je mogućnost za sagledavanje stvarnostidrugačije nego što ju je predstavljao Hodžinrežim. RTVB92 je u jednom dokumentarnom serijaluo Albaniji sa kraja prošle decenije intervjuisalatadašnjeg gradonačelnika Tirane, a sadašnjegpremijera, Edija Ramu koji je ispričao simpatičnupriču o tome kako je jedina šansa za hvatanjesignala JUTEL bila povezivanje antenskog kabla sakašikom, koga bi zatim stavio u usta. I dan danas,veliki broj Albanaca, upravo zahvaljujući JUTEL,razume ili čak donekle govori srpski jezik. Takođe,srpski proizvodi su veoma dobro prihvaćeni.Autor ovih redova se sreo sa kompletnim asortimanomkruševačkog Rubina, uključujući tu i vinaCar Lazar i Carica Milica, u jednoj luksuznijoj prodavnicipića na samo 250 m od centralnog trga1 Vidi više Igor Novakovic, Žarko Petrović, Dragan Đukanović, Srpsko-albanskiodnosi: stanje i perspektive, ISAC fond, 2010,str.4 http://www.isac-fund.org/download/S-A-relations.pdf IgorNovaković, Marija Govedarica, Serbian-Albanian trade tripled since2006:Why there is room – and need – for more?, ISAC fond i FridrihEbert Fondacija, 2011, http://www.isac-fund.org/download/ISAC-POLICY-PERSPECTIVE-5e.pdf.Skenderbeg u Tirani. Šta više reći, kad je i sam GoranBregović počasni građanin Tirane, dok se perjanicesrpskog turbo-folka Aca Lukas i Ceca masovno slušajuna velikim proslavama. Može se raspravljati okotoga da to nisu baš oni predstavnici koje bi naša elitavolela da vidi, ali ipak i ovaj stepen receptivnostidovoljno govori o percepciji Albanaca iz Albanijeo nama – postoji dakle veoma dobra osnova da onapostane i ostane pozitivna.Jedina faktička stvar koja „otvorena“ je, pitanjeKosova u slučaju Albanije i, pitanje projekta „VelikeAlbanije“, u slučaju Srbije. Prevlađujući nacionalnidiskurs u Albaniji je da su Albanci autohton narodna Balkanu, i da je Kosovo odvajkada bilo naseljenoAlbancima. Srbi su stoga zavojevači koji su tuzemlju osvojili tokom Balkanskih ratova, i odvojiliod matičnog korpusa, pri tom godinama kršećiosnovna ljudska prava i sprovodeći represiju.Ta slika je bila prilično drugačija krajem Hodžinogrežima, kad su, kako je to posvedočila u intervjuusa mnom Elsa Balauri, 2 Albanci iz Albanije smatralida je život na Kosovu i Jugoslaviji veoma dobar,što je dakako bilo uslovljeno i političkom i ekonomskomsituacijom u samoj Albaniji. Miloševićevrežim, redukovanje autonomije Kosova i vladanjeovom teritorijom čvrstom rukom, dovela jedo toga da se stavovi građana Albanije veomapromene. U skladu sa tim politička elita je tu promenumanifestovala i tako što je priznala nezavisnostKosova, proglašenu na sednici raspušteneskupštine albanskih poslanika u Kačaniku, u septembru1992. godine. Bombardovanje SR Jugoslavije,potonji međunarodni protektorat, te konačnoproglašenje nezavisnosti koju je do sad priznaloviše od 100 država, dovela je do prevlađujujeg stavau Albaniji da je pitanje Kosova rešeno i da višene postoje nikakve prepreke za saradnju, 3 osim,naravno, nevoljnosti Srbije da tu realnost prizna.Da bi se razumeo koncept „Velike Albanije“moralo bi se razložiti šta se podrazumeva pod tim2 Igor Novaković (ur.), Intervju – Elsa Balauri, Kolekcija intervjua– Srpsko-albanski odnosi: Pogled iz Albanije, ISAC fond i FridrihEbert Fondacija, 2011, str. 24. http://www.isac-fund.org/download/Srpsko-albanski_odnosi_-_Pogled_iz_Albanije.pdf.3 Vidi Igor Novaković (ur.), Intervju – Remzi Lani, opt.cit, str.32–36

43helsinška poveljadecembar 2014Evropska unija i Balkanpojmom. „Velika Albanija“, onako kako se to shvatalou doba Prizrenske lige koja je proglasila ujedinjenjesvih Albanaca pod Osmanskim carstvom, jeteritorija četiri administrativne jedinice Osmanskogcarstva – vilajeta – u kojima su etnički Albanci činilivećinu (Kosovski, Skadarski, Monastirski, odnosnoBitoljski i Janjinski), koju su učesnici Prizrenskelige proglasili za jedinstveni, albanski, vilajet.Ta teritorija obuhvata današnju teritoriju Albanije,Kosova, dobar deo Makedonije sa Skopjem, dobardeo grčkog Epira i Makedonije, kao i delove i srpskogi crnogorskog Sandžaka i južne Srbije. Na tojteritoriji ni onda, pa ni sada, Albanci nisu bili u potpunostiu većini, naprotiv. Njene granice su iscrtanejednostavnim spajanjem već postojećih administrativnihjedinica. Koncept po mnogo čemo podsećana „Veliku Srbiju“ sa zapadnim granicama Karlobag-Karlovac-Ogulin-Virovitica, gde se već postojećegranice koje „nisu problematične“ uzimaju zdravoza gotovo. Međutim, tako zamišljena „Velika Albanija“nikad nije ostvarena i, bez obzira na proglašenjenezavisnosti na Kongresu u Valoni, Albanci su dobilinacionalnu državu onako kako su je definisale velikesile na Londonskoj konferenciji 1913. godine, bezvelikog dela nacionalnog korpusa koji je ostao nateritorijama pripojenim susednim državama.Druga „Velika Albanija“ je ona koja je nastalaza vreme Drugog svetskog rata. Italija je okupiralaAlbaniju 1939. godine, da bi joj zatim, u komadanjuJugoslavije uspela pripojiti veći deo Kosova, kao ideo Sandžaka (u geografskom smislu) i Makedonije.Ta Albanija je nestala, a jugoslovenski Narodnooslobodilačkipokret je aktivno pomagao stvaranju partizanskogpokreta u Albaniji, obećavajući pritom i pravona samoopredeljenje albanskog naroda u Jugoslaviji.Potonji Titovi planovi za stvaranje Balkanskefederacije (u okviru kojeg bi se to samoopredeljenjei odigralo) u kojoj bi bile i Bugarska i Albanija se nisuostvarili zbog raskida sa Staljinom. Od tada, pa svedo početka devedesetih, Albanija je ostala najizolovanijazemlja u Evropi, koja je prekidala odnose sasvim svojim saveznicima – Jugoslavijiom, SovjetskimSavezom i na kraju, i sa Kinom.Ono što je bitno naglasiti je da, bez obzira na istoriju,u aktuelnom zvaničnom diskursu u Albaniji,pitanje „Velike Albanije“ veoma je malo zastupljeno.Nijedna politička partija, od pada Hodžinogrežima, ga ne zastupa (osim jedne male partijekoja je nedavno uspela da prođe cenzus), nitise ovo pitanje spominje kao relevantno. Pojedinci,kao što je to Kočo Danaj, bivši savetnik nekolikoalbanskih premijera, često se u javnosti poigravajusa idejom tzv. prirodne Albanije, međutim,čini se, da je elita itekako svesna lekcije kojuje u poslednjoj deceniji prošlog veka dobila Srbija,te ne pokušavaju ni da testiraju tu ideju. S drugestrane, treba imati u vidu da Albanija ima iformalne obaveze koje se tiču aspiracija premasusednim državama. Članstvo u NATO je značajnaprepreka, pošto se upravo zasniva na činjenicida su države članice zadovoljne svojim granicamai da neće upotrebiti savez kao polugu za svojeaspiracije. Upravo je i to bio jedan od razlogada se Albanija i pozove u članstvo ovog saveza.Međutim, kao što je naveo Remzi Lani u već spomenutomintervjuu, ukoliko za samoopredeljenje,a potom i ujedinjenje ne bi bilo prepreka, građaniAlbanije bi ga verovatno prihvatili. 4 S druge strane,elita zna kad može da u komunikaciju s biračimaubaci pannacionalno pitanje, kada im to možebiti korisno, što se može dogoditi i povodom predstojećihizbora. Podsećanja radi, povodom proslave100-godišnjice nezavisnosti Albanije u Skopjuse Sali Beriša predao sličnoj nacionalnoj euforiji. 5Ideja o „Velikoj Albaniji“ je življa na Kosovu, apogotovo u Makedoniji. Razvojni put tamošnjih elitakoji se drastično razlikovao u odnosu na one u Albaniji,kao i nacionalna borba i sazrevanje kroz taj proces,ostavilo je ovo pitanje na agendi nekih političkihsnaga, poput, na primer, pokreta Samoopredeljenje. Uoba ova slučaja proces nacionalne emancipacije očiglednonije dovršen do kraja, a postoji i dodatna istorijska,kao i dnevnopolitička potreba, zbog čega suPriština, Tetovo i Skopje mesta gde priča o „VelikojAlbaniji“ može da dobije jaču podršku u ovom trenutku.S druge strane, mesto gde se ideja „Velike Albanije“stalno podgrejava je upravo Beograd. Istorijskistrah odvajanja Kosova od Srbije traje, praktično odpriključenja ovih teritorija 1912. godine. Nije li upravoIvica Dačić, kao zamenik premijera Mirka Cvetkovića,pokušao da „spase što se spasti može“ nezvaničnomponudom za novo razgraničenje između Srbije4 ibid, str. 33.5 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=11&dd=25&nav_id=663279.

44helsinška poveljadecembar 2014Povelja na licu mesta: KikindaZIMA, GLAD IPRINUDNI RADBeše vreme kad smo govorili „gotov je!“ a,sad možemo da kažemo „gotovi smo“PIŠE: GORDANA PERUNOVIĆ FIJATi Albanije? 1 Ako čitamo između redova, to je upravorazgraničenje između Srbije i Velike Albanije – samBeograd je stavio tako ponudu na sto. Tako i svakapriča o podeli Kosova pothranjuje upravo ideju „VelikeAlbanije“. Kad je reč o Kosovu, upravo je način nakoji je konstituisano ustavom (a na osnovu Ahtisarijevogplana) takav da promoviše ideju Kosova kaomultietničkog entiteta, koji je i albanska i srpskadržava, sa neutralnim simbolima, i koje je branavelikodržavnim projektima.Čak i ako postoje spekulacije na tom tragu,činjenica je da već dosta dugo u Prištini postojisamostalna vlast; odnosno, veoma je teško pretpostavitida bi bilo ko od pripadnika albanske elitena Kosovu tek tako dopustio prenošenje institucijai moći u Tiranu, a isto to važi i obrnuto. Samo primerieks-jugoslovenskih republika o tome uverljivosvedoče.I na kraju, kostrukcija o „Velikoj Albaniji“, uovom trenutku, daleko je od onoga što naši političario njoj misle. O tome je potreban dijalog,potrebno je i racionalno uočavanje i tumačenjepoteza svih zainteresovanih strana u regionu, ipotrebno je konačno, racionalno određivanje spoljnopolitičkihi unutrašnjepolitičkih prioriteta RepublikeSrbije. Treba iskoristiti sve šanse da umestosnova o povlačenju novih granica dođe do intenzivnijesaradnje i razmene ljudi i dobara. Sveukupnopomirenje Srba i Albanaca je nužan preduslov zadalji razvoj Zapadnog Balkana, i šansa da ovaj regionne ostane isključivo „siromašni rođak“ kada jednompostane deo Evropske unije.(autor je istraživač Centra za međunarodne ibezbednosne poslove – ISAC fond, Beograd)1 http://www.naslovi.net/2011–06–01/dnevnik/dacic-razgranicenje-korekcija-granica-srbije-i-albanije/2579231.Naprednjačka vlast u Kikindi pre više od godinudana oduvala je garnituru koja je – kakva, takva i uzsve mane i autogolove – ipak bila legalno i legitimnoizabranu na izborima 2012. godine. Sad, posle višeod 12 meseci političkih skandala i ekonomskog užasa– nekadašnji respektabilni grad može da razmišljao stavljanju ključa u bravu. Privreda, u užasnoj situacijii tokom prethodnih ciklusa više, praktično nepostoji. „Toza Marković“, slavna fabrika cigle, crepai keramičkih pločica, koju je osnovao još preduzetnikMihalj Bon 1886. godine – u stečaju; „LIvnica“– firma koja je zapošljavala po 6000 radnika,ne postoji, osim onog što je preuzeo slovenačkiLivnica Cimos. Metanolsko-sirćetni kompleksne radi već tri godine, iako radnici još uvek primaju60 odsto plate; PIK, industrija mesa, nestao uakcijama privatizacije; „Prima“ – fabrika zimnice iprerađevina od povrća – isto tako; „Sloga“, fabrikaobuće sa nagrađivanim proizvodima i medaljamaiz inostranstva, ugašena prva iako nije imalani dinar duga; za njom „Hemik“ i mnoge druge. Jošradi (i platu deli) fabrika kolača „Banini“, ponekaprivatna firma manjeg obima, naravno, NIS Naftagas,školstvo, zdravstvo i javni sektor, a pitanje jekoliko će izdržati, jer je Pavle Markov (SNS), predsednikopštine, najavio racionalizaciju, što u zloslutnojfusnoti znači smanjivanje broja zaposlenih.Malo je neobično što opština koja državi Srbijiobezbeđuje 75 odsto nafte i gasa ima toliko nezaposlenih,ali, ko još ima snage da se nečemu čudi.Lokalna vlast se svejedno ponaša kao da je sveu redu, ne propuštajući da najavi nove investicije,zapošljavanje svih nezaposlenih, kamione i avione.„Čim je stigao novi direktor, naprednjak, odmahnam je oduzeo minuli rad sa plate i sve neiskorišćenedane godišnjeg odmora. On smatra da mikoji imamo više od 50 godina ne treba da imamo30 dana godišnjeg, jedva mu je advokat, i on

45helsinška poveljadecembar 2014Povelja na licu mesta: Kikindaiz SNS, objasnio da to ipak tako ne može, da postojii neki zakon“, ogorčen je radnik pred penzijom. Udrugoj firmi – ustanovi kulture, štaviše – direktoricaje shvatila „uvođenje reda, štednje i racionalizacije“tako što je ukinula najbolje i najzanimljivije programe,iako nisu bili skupi. Ona insistira da se toaletzaključava, a ko baš mora da ide – mora da potpišeda je uzeo ključ. Toalet papir je takođe pod ključem,u sefu, kao da je u pitanju mapa zakopanog blagaili poverljivi dokument. Zaposlenima je zabranjeno ipijenje kafe i bilo kakvo okupljanje, iako direktorica,sa dvoje svojih poverljivih ljudi iz SNS, uredno kafenišesatima. Sve ovo bilo bi smešno kad se gleda spristojne udaljenosti ili u nekom savremenijem čitanjualternativne drame, ali, ljudi izloženi šikaniranju,vikanju, uvredama, obustavama plata, pretnjamaotkazom i pravim otkazima pucaju po šavovima,dobijaju srčane aritmije, ili padaju u očajanje. Nikoi ne pomišlja da zine, a kamoli da nešto preduzmeprotiv ovih inventivnih metoda SNS za uništavanjedobrog raspoloženja, na primer, da prijavi mobingnadležnima. U Opštini, naprednjaci su starije radnikei žene koje nisu iz SNS preimenovali u poljočuvarei poslali ih na njive bez prevoza, bez ikakve opremei bez plata, još prošle zime. Među ovim novimpoljočuvarima bilo je i fakultetski obrazovanih, aneki od njih su presavili tabak i obratili se institucijama,tako da s nestrpljenjem očekujemo rasplet,ako ikakvog raspleta uopšte bude.Uz poskupljenja koja stižu jedno drugo, a plate ipenzije se smanjuju, u ljude se uvlači iskonski strahod gladi. Mesare su prepune klijenata koji kupujuna džakove svinjskih iznutrica, ušiju, repova, kostiju,živinskih nogu i ostalih jeftinih delova životinjskihtela. Sve ovo bi nekad s prezirom odbili, a sad se otimaju,jer ne znaju da li će i sutra moći da kupe. Prilikom„akcija“ u prodavnicama bude i nemilih scena,nekoliko Kikinđanki je pregaženo dok su se guraleda kupe robu na rasprodaji u robnoj kući „Angropromet“pred zatvaranjem. Vlasnik, Rudolf Valter, počasnigrađanin Kikinde, čovek koji je u svoje vremespasao kikindski „Angropromet“, sad je prodao firmui vratio se u svoju zemlju, svojim poslovima: valjdaje jasno da Kikinda s okolinom više nije atraktivnotržište. Grad bukvalno izumire: u septembru, u prvirazred 15 osnovnih škola (devet u selima, šest u gradu)upisalo se 541 dete – nikad manje od kad uopštepostoje škole u Kikindi, a to je od 1812. godine.Tri od četiri kikindske srednje škole upisale su ovejeseni po jedno odeljenje prvog razreda manje, jerzainteresovanih đaka jednostavno nema dovoljno.Tehnička škola u Kikindi godinama je imala najvišeđaka u celom okrugu od šest opština – jednegodine čak 1100 – ali i ona je u septembru upisalajedno odeljenje manje.Kikinda je osamdesetih godina prošlog vekabila opština sa oko 70.000 stanovnika, od toga jeu gradu živelo 43.000, u kratkom periodu privrednograsta i opšte zaposlenosti čak 45.000. Sada,prema poslednjem popisu, opština ima 59.329stanovnika, grad – 37.676. Bolje obavešteni tvrdeda su ovi podaci netačni: na hiljade Kikinđanaviše ne živi ovde, otišli su u veće gradove ili u inostranstvo,a još uvek se vode u strukturi stanovništva,kao da su tu iako nisu. Pustih kuća sve jeviše i u sve su gorem stanju, lepo se vidi da nikone živi u njima, krovovi se urušavaju i vegetacijaih prekriva. Na to sve, onima koji još nisu otišli odavdestižu pretnje (jer, u pitanju su pretnje) da će implate i penzije biti još manje, da treba da se „žrtvuju“,kao da nismo dovoljno žrtvovani. Dopis iz SO Kikinda,sa potpisom predsednice SO Aleksandre Majkić(SNS) dospeo je i na Facebook mrežu, za ilustracijukako vlast tretira građane: korisnici socijalne pomoćipozvani su da dođu da rade razne fizičke poslove,ko ne dođe – neće dobiti pomoć, tako stoji u tompismu. Ko je suviše star, bolestan, nepokretan, morada pošalje nekog od članova svoje porodice, umnosu odlučili autori ovog teksta. Još na kraju piše daprinudni radnici treba da donesu svoj alat: ašove,motike, grabulje itd. Posle su Kikinđani komentarisalii kako bi sve ove alatke, a naročito motke, mogleda se primene na aktuelnoj lokalnoj vlasti. Glad i prinudnirad već imamo – nedostaje još ograda okoKikinde i, eto nama konclogora. Posle je na Njuz.netobjavljen šaljivi prilog kako će i bebe morati da radeda bi zaradile za dečji dodatak, samo, roditeljimanikako nije bilo do smeha.

46helsinška poveljadecembar 2014Povelja na licu mesta: KikindaDa ne bude dosadno, nije nas mimoišla ni ekološkakatastrofa. Jedna od bušotina bivšeg Naftagasa,oko šest kilometara udaljena od Kikinde eksplodiralaje krajem oktobra. Mediji nisu mnogo izveštavalio tome, tako da smo tek naknadno saznali da jeneispravna bušotina više od 72 sata izbacivala naftu,vodu, gas i pesak. Nekadašnji radnici NIS Naftagasobjašnjavali su posle da ovakve havarije moguda nastanu, ili ljudskom greškom ili zbog dotrajalostiopreme, a oni koji su smogli hrabrosti da oduna lice mesta izveštavali su da je zemljište u okolinibušotine potpuno uništeno. U emisiji VK televizije,Pavle Markov, predsednik Opštine Kikinda izjavio jeda on nije zabrinut zbog ovog događaja. Pa zašto bi ibio, kad živi u Beogradu, gde su mu žena, dete, kancelarijai većina nekretinina – u Kikindu dolazi samona posao, a porodičnu kuću (jednu od kuća) izdaje,što Opštinskom odboru SNS što restoranu u komese viđeniji članovi SNS hrane. To mi ostali koji živimoovde („zato što živimo ovde!“ – parola LSV) možemoda brinemo kad vidimo da nam je posuđe masnijeposle pranja kikindskom vodom nego pre pranjai da je raznih kancera u strukturi stanovništvasve više. Malo, malo, pa mi umre neko od prijatelja,razlog – kancer. Počele i domaće životinje da umiruod raka, a niko da progovori o ovome ili uradi nekoistraživanje. Pod senkom ekološke katastrofe, svakanova inventivnost opštinske vlasti prolazi naradost vladajuće SNS. Izgleda misle, niko ne smeda im se suprotstavi – a uglavnom je zaista tako.Sednica SO Kikinda posvećena budžetu i odlaganamesec dana (jer su odbornici preletali izstranke u stranku toliko da više ni uz digitron nemože da se izračuna ko je gde i koja stranka imakoliko odbornika, a i sami naprednjaci nisu bilisigurni ko će glasati za njihov predlog), održana jeuz pedesetak tačaka dnevnog reda. Na tom znamenitomokupljanju, dok su sindikalci pod prozoromskandirali „lopovi, lopovi“ i „siđite dole“, premaizjavama advokata i pravnika iz sindikata, prekršenje svaki propis koji je uopšte i mogao da bude prekršen,počev od akata same Opštine, izgleda samoda još ljudskih žrtava nije bilo. Pavle Markov, predsednikopštine, Aleksandra Majkić, predsednicaSO, njen zamenik, sekretar SO i nekoliko odbornikau sazivu su – diplomirani pravnici. Neki bez danaiskustva u struci, neki bez iskustva na bilo komposlu pre političke funkcije, ali, malo li je. Zato suse verovatno tako rado i tako opušteno upustili uigru zvanu „holding“: neko iz SNS ili možda iz DSS(to je ona stranka što nije prešla cenzus, ali u Kikindidrma li drma) dosetio se da se mere štednje mogusprovesti tako što će od pet javnih preduzeća potpunorazličite delatnosti da napravi jedno – i to sa sedištemu Beogradu! Kad su se radnici ovih preduzeća(sa dobrim platama) okupili na protestnom mitingu,opštinsko rukovodstvo nije htelo ni da ih sasluša.Spajanjem preduzeća, inače, oko 200 ljudi trebada ostane bez posla. Odbornici, njih 36 prisutnihod ukupno 39 koliko ih je u sazivu, glasalo je zaspajanje pet javnih preduzeća u „holding“, ili, kakoće već da nazovu tu svoju inventivnu tvorevinu,iako su ih svi mogući pravnički autoriteti upozoravalida je takva odluka nezakonita, te da bi mogli,kad bi ikakvog reda bilo i da odgovaraju zbog nje.Naprednjaci su se samo slatko smejali; očiglednose ne plaše nikakve odgovornosti te su sasvimubeđeni da potpuno mirno mogu da krše sve našta naiđu u svom pohodu jeze.U toku veoma duge sednice, pod tačkom 22,većinom od 18 glasova za direktorku Kulturnogcentra potvrđena je vd direktorka ove ustanoveDanijela Mandić. Stručnjaci su se posle ubili dokazujućida je 18 polovina od 36, a ne većina, ali,naprednjačka vlast se nije obazirala na ova stručnamišljenja. Objasnili su svoju odluku da je u trenutkuglasanja za Danijelu Mandić u sali bilo 28ili 29 odbornika, a 18 je većina od 28 ili 29, nekiodbornici su izašli na puš-pauzu ili u wc, a devojcizaduženoj za brojanje glasova je ovo prvo zaposlenje,bar prema rečima predsednice SO AleksandreMajkić, i šta tu sad ima da se raspravlja. Iakoodredba „većina od odbornika prisutnih u sali“ nepostoji ni u jednom propisu, nego se upravo tražida to bude većina od onih koji su došli na sednicui prijavili se pre početka, naprednjacima to nijeproblem. Oni su hteli da direktorka bude DanijelaMandić s obrazloženjem „jer se nama tako hoće“,

47helsinška poveljadecembar 2014Povelja na licu mesta: Kikindakako to lepše kaže Svetislav Vukmirica, narodniposlanik u republičkom parlamentu i odbornik u SOKikinda.Danijela Mandić, po struci profesorka srpskogjezika (ona insistira na rečima „profesor“ i „direktor“,može biti da joj tako izgleda moćnije, šta li),radila je na određeno vreme u nekoliko škola, prvostalno zaposlenje joj je upravo ovo gde je postalavd direktorka. Poznatija u javnosti postala je kad jeotpustila Srđana V. Tešina bivšeg direktora Kulturnogcentra, novinara i književnika prevođenog na 11jezika. Nedugo zatim dala je otkaz i Ankici Mađar,majci troje dece, čija je plata bila jedini prihod uporodici, jer je i Ankičin muž ranije već ostao bezposla. Činjenica je da je Ankica bila zaposlena našest meseci, ali, mogli su naprednjaci da sačekajujoš te tri nedelje da joj istekne ugovor. Ali, naprednjacimase žuri; toliko im se žuri da su spremni danas sve pregaze i pregaziće nas ako im vlast potrajedo kraja mandata. Aleksandar Šomođi, muzičkiurednik u Kulturnom centru, sam je dao otkaz poslenekoliko meseci vd direktorovanja Danijele Mandić.Dokumentaciju pristiglu na konkurs za direktorku,ups, direktora Kulturnog centra primala je osobakojoj je suđeno za falsifikat, kad se poslužila pečatomi falsifikovala potpis Srđana V. Tešina, a advokatjoj je bio, gle slučajnosti, Pavle Markov, sadašnjipredsednik opštine. Na konkursu je traženo i danovi direktor ima pet godina radnog staža i tri godinena poslovima rukovođenja, što Danijela Mandićnema, ali to joj nije smetalo da postane direktorka,ups, direktor. Predsednik UO Kulturnog centra jeprodavac auto-delova – šta ono piše u čl. 41. Zakonao kulturi? Da član UO ustanova kulture mora dabude istaknuti stručnjak ili poznavalac kulture? Ne,prodavac je rekao da se njemu sviđa kako Danijelaradi – i to je bilo dovoljno. U njen rad spada i projekat„Kikindska plaža“ realizovan prošlog leta: nasredTrga u centru grada doneta je ogromna količinapeska, ograđena drvenim paletama pa ukrašenaležaljkama i suncobranima. Da čudo bude veće,ovaj pesak bio je obični, neprosejani građevinskipesak, pa su deca nalazila u njemu srču, životinjskeprodukte i razne otpatke, a kao za inat, tihdana dok je plaža bila postavljena, padala je kiša,tako da je pesak, osim što je bio prljav, bio i potpunomokar. Da osim čuda bude i bruke, ovo strašilood kikindske lažne plaže postavljeno je tačnoispred katoličke crkve, što je veoma uznemirilomađarsko stanovništvo. Po prvobitnom planu,„Kikindska plaža“ trebalo je da se nalazi na platouispred pravoslavne crkve, ali SPC nije dozvolila dase pesak i ležaljke postave ispred njenog objekta.Na kraju su donatori peska odneli pesak, štasu dalje radili sa njim nije ni važno, donatori paletai stolica odneli su palete i stolice, a organizatoridali izjavu za medije kako su odlično organizovali„Kikindsku plažu“, hvaleći sami sebe i svojuinventivnost. Vlada mišljenje da se ovakvimstvarima treba veselo nasmejati – evo, našle sepametne glavice da potpuno razbucaju kulturuna konceptualnom nivou tako što će je ismejatido krajnosti – ali, šta mogu, kad mi nije smešno.Nemam amneziju pa se sećam kad je Kulturnicentar bio otvoren za najprovokativnije teme, tribinei okrugle stolove, jedno „ostvro nade“ – a sadpostaje mesto koje čak i dugogodišnji saradnicii prijatelji izbegavaju. „Duva ladno tu kod vas“, kakose izrazila jedna saradnica. Taj osećaj hladnoće, jezei memle neminovno raste prilikom bilo kakvog druženjasa naprednjacima i njihovim saradnicima, čaki kad su mladi, lepi i odlično obučeni. Za ilustraciju:Nenad Adamov, psiholog u Kulturnom centru,zbog cerebralne paralize kreće se pomoću štaka, azbog nove organizacije sa zaključavanjem kancelarijamora svaki čas da hoda nekud – te po ključ, te daotključa, te da vrati ključ, te da potpiše da je vratioključ i tako u beskraj. U drugoj prilici, kad je u Nenadovukancelariju, kroz dotrajali krov, prilikom jačekiše prodrla ogromna količina vode, direktorica jeizjavila da nema novca za popravke, tako da psihologsada radi u prostoru u kome dotrajali itison nemože da se osuši ni uz centralno grejanje, a vrata nemogu da se zatvore, jer je izgleda suviše skupo dase postavi nova brava. Kako ovo može da deluje nanjegovo zdravlje, nije teško da se pretpostavi.Bolje obavešteni naglašavaju da sve pomenutojoš nije ništa i da smo dobro prošli u odnosu na ono

48helsinška poveljadecembar 2014Povelja na licu mesta: Kikinda„Leteći filozof“PIŠE: NENAD DAKOVIĆšto nas tek čeka. Sve ružne stvari koje nam se događajusamo su uvod u pravu i veliku igru koja sezove fabrika vode u Kikindi i u koju tek treba da seugrade poznati nam kikindski naprednjaci koji suse već ugradili u kompaniju ASA i druge kompanije,gde još ima novca. Dr Branislava Blažića nedavnopomenuše i tiražne dnevne novine, kao jednogod naprednjačkih poslanika koji su bili inostraniposmatrači u Donjceku. „Jao, možeš li da zamisliškoliko je to eura?“, vajkali su se posle siromašnijiKikinđani.Na celu ovu sliku sad bi legla ona deviza Starkovihiz „Igara prestola“: „Zima dolazi“. Da, zaista namdolazi i strah od nje odavno nije bio veći. Vlasnicistanova isključuju centralno grejanje, jer su izračunalida neće moći da ga plaćaju; ko se greje na gas,drži peć na pilot plamenu, ne bi li manje trošio (gassvakako nema nikakvu kalorijsku vrednost i miriševeoma neprijatno), a grejanje na drvo platiće onipreostali kikindski brestovi i drugo drveće.Opozicija, ako je uopšte ima posle toliko odborničkihpreletanja, ćuti, ne mrda. Neki od odbornikaDS i LSV čak počinju stidljivo da hvale SNS kako,eto, dobro radi, kako je efikasna. Efikanost u pravljenjuštete i nesreće ne liči mi na dobar izbor.Pa ima li išta dobro da je ostalo u Kikindi? Ima.Ljudi. Neki dobri fini ljudi koji se ne mire s ovomsituacijom i još uvek su spremni da reaguju umestoda puste sve da ide kako ide.Nema nam druge, nego neki protestni miting, dase malo okupimo i ugrejemo.Objavljeno je šesto izdanje „Filosofije palanke“ RadomiraKonstantinovića, s time što je prvo objavljeno učasopisu „Treći program“ 1969. godine. Napisao samviše ogleda pokušavajući da objasnim ovo delo. Ovdegovorim o filosofiji i filozofiji i njihovom odnosu kojise ponavlja i razlikuje, kao da će ponovo sneg, kaoda će se vratiti „isto“ i pokriti ovu „razliku“ (ponavljanjei razlika). Jedan odnos i jedna postfilozofija, ilifilosofija palanke kao jedna postfilozofija. Postfilozofijakoja ispituje mogućnost same filozofije kaofilosofije, ili fiosofije kao filozofije.Evo me, kako počinjem kao da se spremam,ili kao da se spremam na veliki put, a sve manjei ređe putujem. Iz Srbije nisam izašao poslednjihdeset godina, bilo gde i bilo kada, a nekada sammogao i voleo da putujem. Ja nisam od onih „letećihfilozofa“ koji lete od kampusa do kampusa i uaeroplanu pišu svoje tekstove i referate.Po broju izdanja reklo bi se da je ova knjigameđu najčitanijima, a slutim da nije. Od ovog pitanjaću početi: da li su tolika izdanja dokaz da seova knjiga čita, da je Konstantinović prihvaćenkao pisac, da je, štaviše popularan, da je najzadizašao iz samoizolacije koja traje godinama? MiloradBelančić koji je napisao „Genealogiju palanke“,koja se pojavila u „Narodnoj knjizi“, gde je čekalanekoliko godina na objavljivanje, misli – da našzajednički prijatelj – nema razloga za zabrinutost,a ja, eto mislim da ima, jer sam uveren da ovu filosofijunisu pošteno i ozbiljno pročitali ni oni malobrojnikoji su pisali uglavnom pamflete, pozitivneili negativne svejedno, ovom ili onom prilikom,o ovoj knjizi koja je, svakako, najznačajnijedelo naše filozofije u XX veku, kao što sam to većnapisao.Ali, ove knjige i dalje nema u lektiri naših studenatafilozofije, ili književnosti, ili u pregledimanaše savremene filozofije. Tako da je naši studenti

49helsinška poveljadecembar 2014Povelja na licu mesta: Kikindafilozofije, po mom mišljenju, ne čitaju. Ova značajnaknjiga naše kulture jednostavno još uvek nijepročitana, a i to sam već napisao. Doduše, i BrankoRomčević je napisao svoju zanimljivu knjigufilo()ofia postavljajući ovo pitanje zašto Filosofiapalanke nije Filozofija palanke na taj način da ovajspor, unutar ove filosofije, između filosofije i filozofije,predstavlja osnovni problem same filosofijepalanke.Danas mislim da, iako u filozofskom pogledu,„Filosofija palanke“, doista, počiva na osobenojHegelovskoj trijadi: plemenska svest, individualizamkao „epoha predsjubektivnosti“, ili „apokaliptičkisubjektivizam“ i „odsustvo subjekta“, „prividnisubjektivizam“, „duh palanke“, ili palanačka filozofija,kao „filosofija“ koja se gradi na službi potiranjasvake moguće subjektivnosti zato što je pleme„biće koje pojedinačnošću izražava svoju agoniju“ i„nemogućnost izmirenja subjekta i objekta“ – danaskažem, mislim da Romčević nije u pravu u pogleduove „filosofije“ a ne „filozofije“.Iako je, doista, osnovna tema na izvestan načinhegelovska: „jesen ovog plemenskog subjekta“ ,koji je agonijski, ili „prividni subjekt“ i ova „ epohapredsubjektivnosti“ – još osnovnija je tema, da takokažem, upravo osporavanje ove hegelovske koncepcijeo subjektu ili subjektivnosti, odnosno građanskojmodernosti kojoj ovaj stoji u osnovi, ili temelju.Jer, duh palanke je „duh svakog duha“ (to je pozicijaRadomira Konstantinovića) a „ filosofija palanke“je filozofija sama, a izgleda da ne postoji, niti tomože biti, neka druga filozofija, ili stupanj filozofije,na primer, onaj „Apsolutni duh „ i njegovo „beskrajnopravo“, o kome govori Hegel. Zato je ovaj navodnispor između filosofije i filozofije, ustvari, konstrukcijaa ne stvarnost. Drugim rečima, i to je ono opominjuće– filosofija palanke je, kako bi se reklo, bićesame filozofije, upravo, kao ova „filosofija nasilja“, ilimetafizika. To je, da tako kažem, anticipirajuća porukaovog dela koja ne dolazi iz neke teorijske konstrukcije,nego iz same stvarnosti i njene agonije.Evo nekih primera, pošto se na njima najbolje i najlakšeuči.Kada sam pre desetak godina boravio u Jeniona je bila kao naš Aranđelovac. Dakle, palanka, amožete zamisliti, kakva je to palanka bila u Hegelovodoba. Može li filosofija kao nasilje da se oslobodisvoje plemenske svesti? Hegel je verovaoda može. Konstantinović govori o tragediji, agoniji,realizmu ili infantilnosti, i nihilizmu ove svestiiz koje nema izlaza. To je ta razlika. Zato je samafilozofija uvek, ili oduvek, ova palanačka filozofijanasilja. Filozofija mržnje do koje dolazi pokušajemobjektivacije, ili postvarenja ove filozofije u svetu,jer „filosofija duha palanke ne može biti filosofijatvoraštva“ zato što je „strah od sebe glas plemenau biću“, a smrt „dovodi do najoštrije svesti“. Zatou „stavu probuđene subjektivnosti „i postoji, i postojaćezauvek, kao zla kob ovaj sukob reda plemenskogsveta i reda duha palanke“. Zar naši aktuelniplemenski sukobi tako zastrašujući, ludi i ciklični,kao godišnja doba, ne potvrđuju mračnu izvesnostovih ubiliačkih identiteta?I na kraju, još jedna opaska. „Filosofija palanke“zaključuje se rečenicom koja govori o srpskom fašizmu.To nije neočekivano. Jer, šta je drugo ova zatvorenaplemenska svest palanke nego sama emanacijafašizma. U ovom slučaju srpskog fašizma! A fašizamse razlikuje od plemena do plemena, ako se razlikuje.Fašizam je, prema tome, zatvorena plemenskasvest iz koje nema izlaza. Sudbina filozofa i samefilozofije („Ćiril filozofa“) govori o tome, ako govori.Ovaj aspekat Konstantinovićeve analze je, mađutim,na izvestan način potisnut. Kao sam „srpski fašizam“.Zašto?(Odlomak iz većeg teksta povodomtrogodišnjice smrti mog prijatelja)

50helsinška poveljadecembar 2014Sport bez sportaDRŽAVA NE ZALAZIU „BALKANSKEKRČME“PIŠE: IVAN MRĐEN„Slučaj“ neodigranog derbija hrvatskog nogometnogprvenstva između zagrebačkog Dinama i splitskogHajduka (subota, 22. novembar, stadion u Maksimiru)nije u Srbiji dobio medijsku pažnju kakvuzaslužuje (još jedan) eklatantan primer pomešanihuloga, nadležnosti i uticaja. Prvenstveno zatošto bi svako šire razmatranje i evaluacija (po Vujakliji,procenjivanje unutrašnje vrednosti neke stvari)vrlo brzo pokazala jednojajčanost specifičnihponašanja različitih „navijačkih“ skupina na znatnoširem prostoru, a posebno na planu „najljućihneprijatelja“ kojih Balkan, da se ovom prilikomzadržimo samo na njemu, ima napretek.BALKANU tom smislu je nepravaziđena ona definicijaBalkana kao „poprišta na kome su Rimljani tukliAvare, da bi potom Avari i Sloveni tukli njih, a ondaSloveni tukli Kelte i Avare, te potom bili tučeni odstrane Turaka i Ugara i Bugara, koji su se tukli imeđusobno, da bi na kraju Turci bili potučeni, aSlovenima ostalo da se tuku s Ugarima i Bugarima,potpomognutim Austrijancima, koje su potpomogliNemci, kojima nije bilo dovoljno da se jednom tuku,nego su došli po još, da bi, na kraju, kad nije biloviše nikog s kime bi se tukli, Sloveni počeli da setuku međusobno“.Odmah uparda u oči da je u ovom objašnjenjujednog pojma drugim pojmovima (što je definicijadefinisanja) glagol tući u različitim oblicima pomenutčak deset puta, što je, bez obzira na menjanjezaraćenih strana, bila i ostala jedina konstantaživota čitavog niza generacija.„A gde su tu Albanci“, upitaće odmah ostrašćenijipratioci događanja oko sportskih stadiona i hala,koja u poslednje vreme postaju mnogo zanimljivija(i važnija) od zbivanja na samim sportskim terenima,ne samo zbog činjenice da i oni pripadajuBalkanu, već i zato što se najnovija spirala ludilasimbolično zavrtela sa onim dronom u Beogradu(utorak, 14. oktobar, nekadašnji Stadion JNA), kadje prekinuta utakmica fudbalskih reprezentacijaSrbije i Albanije u okviru kvalifikacija za PrvenstvoEvrope 2016. godine u Francuskoj. Mada je onogtrenutka kad je na teren utrčao „proslavljeni“ IvanBogdanov priča vraćena četiri godine i dva danaunazad (utorak, 12. oktobar 2010. stadion u Đenovi),kad je već na samom početku, zbog divljanjasrpskih huligana, prekinuta utakmica fudbalskihreprezentacija Italije i Srbije, takođe u okviru kvalifikacijaza Prvenstvo Evrope, koje je 2012. godineodržano u Poljskoj i Ukrajini. Čovek koji bi u svakojiole pravnoj državi morao da bude ako ne u zatvoru,ono bar sprečen da se pojavljuje na sportskimpriredbama, u Srbiji uživa status nedodirljive osobe,koja je u svakom trenutku spremna da taj statuspotvđuje različitim oblicima nasilničkog ponašanja,pa je bilo gotovo normalno da upravo onutrči na teren i pokuša da „nauči pameti“ albanskefudbalere u noći kad su oni realan san o sportskomuspehu zamenili za staru zastavu „VelikeAlbanije“.Albanska fudbalska reprezentacija je dobropočela najnovije evropske kvalifikacije u grupi saPortugalom (pobedili 1:0 u Lisabonu), Danskom(igrali nerešeno 1:1) i Srbijom (do uzletanja drona

51helsinška poveljadecembar 2014Sport bez sportaimali 0:0 u Beogradu), demonstrirali su kvalitet i naprjateljskoj utakmici sa Francuskom u Parizu (1:1),ali to očigledno nije bilo važno kreatorima, podstrekačimai realizatorima provokacije sa bespilotnomletilicom, koja je, ne slučajno, ka stadionu uzletelabaš sa krova obližnje crkve koja je najčuvenija potome su se u njoj svojevremeno venčali Željko RažnatovićArkan i Svetlana Ceca Veličković, dve „ikone“ovdašnje zaslepljenosti. Sa dve pobede protivJermenije albanski fudbaleri bi se sigurno našlimeđu prve tri selekcije, ali da su njihovim navijačimaumesto onih koji su postigli golove mnogo značajnijiakteri „dron šoua“ pokazalo se u prijateljskojutakmici najboljih selekcija Italije i Albanije (opetutorak, 18. novembar, opet Đenova), koju je obeležiloincidentno njihovo ponašanje. Utakmici je prisustvovalo24.000 gledalaca, od kojih čak 15.000Albanaca, koji su u tri navrata uletali na teren. Prvoje jedan pristalica gostujućeg tima utrčao sa albanskomzastavom i na kolenima zatražio autogramkapitena Lorika Cane, zatim je drugi insistirao dapoljubi Lenjanija, a treći je želeo da pozdravi Canukoga Albanci smatraju junakom prekinute utakmiceu Beogradu, inače registrovane sa 3:0 za Srbiju.REPRIZANije tajna da huligani kroz sport uopšte, a posebnofudbal, u gomili, rulji i nasilju vide oličenje sopstvene„snage“ i produžetak nekakve borbe za „više“ciljeve, što nema nikakve veze ni sa stvarnim nacionalniminteresima, ni sa prirodom takmičenja, trenutnimrezultatom ili željenim sportskim ciljem.UEFA je „slučaj dron“ rešila razmenom packi naobe strane, pa je Srbija kažnjena oduzimanjem triboda i još pride igranjem dve utakmice bez prisustvapublike, što je rezultiralo porazom već na prvoj protivDanske (petak 14. novembar, stadion Partizana,1:3). Pošto je isti redosled događaja (izgubljeni bodovi,kazna, porazi pred praznim tribinama…) pratio iprethodne kvalifikacije, ispada da su Igor Bogdanovi bulumenta koštali fudbalsku Srbiju odsustvovanjemsa dva evropska šampionata i najmanje desetakmiliona eura, koliko sleduje učesnicima samo dase pojave na završnom turniru.To je najbolje objasnio reprezentativac SrbijeNemanja Matić, koji je pred utakmicu sa Danskomna pitanje o tome kakav će biti osećaj igrati predpraznim tribinama zbog kazne za incidente nameču sa Albanijom rekao da on i njegovi saigrači„ispaštaju zbog deset budala“.Budala „i za izvoz“ imaju i susedi Hrvati, jerje tog vikenda 16 hrvatskih navijača, od kojih jejedan maloletan, privedeno i zadržano tri dana uzatvoru zbog nereda na utakmici Italija – Hrvatska(nedelja, 16. novembar, stadion u Milanu).Utakmica je 15 minuta pre kraja prekinuta nadeset minuta zbog toga što su hrvatski navijačibacali baklje i dimne bombe na teren. Pošto suu policijskoj akciji izbačeni s tribine, nastavili su saneredima izvan stadiona nakon utakmice, sukobivšise sa italijanskom policijom koja je izgrednike identifikovalai pokušala da ih zaustavi. Oni su na to odgovoriligađajući policajce raznim predmetima i dimnimbombama.Sve je to uticalo da veći deo ovdašnjih medija, tradicionalnozarobljen u floskulama „dvostrukih aršina“međunarodnih institucija i „mrze nas samo zatošto smo Srbi“ horski počne da proziva evropsku fudbalskuorganizaciju i da licitira sa mogućim kaznamai za Albance i za Hrvate, uzimajući kao merodavanaršin samo kazne koje je već iskusio i debeloplatio Fudbalski savez Srbije. Kao da se u tim najčešćčebespogovornim presudama „više instance“ tražialibi za sopstvenu nemoć da se država i njen pravnisistem ozbiljnije uhvate u koštac sa navijačkim nasiljem,koje osim što je nasilje nad sportom i pravomogromne većine ljubitelja sporta da uživa u sportskimnadmetanjima najčešće ima i čitav niz sporadičnih,mahom nezabeleženih incidenata, od krađa

52helsinška poveljadecembar 2014Iz osmanske baštinepo prodavnicama, do demoliranja ugostiteljskihobjekata, tuča po ulicama, pa sve do maltretiranjanedužnih prolaznika. U Milanu su hrvatski „navijači“čak optuženi i za jedno silovanje usred bela dana,što govori da se „zakon ulice“ najčešće pretvara uaveniju bezakonja, koja sa sportom uopšte i konkretnimsportskim događajem nema nikakvih dodirnihtačaka.UBISTVOTa novembarska spirala ludila je, jednostavno,morala da dovede do najcrnjeg mogućeg ishoda,do gubitka ljudskog života. Navijač Crvene zvezde,25-godišnji Marko Ivković Jagoda ubijen je uočikošarkaške utakmice Galatasaraj – Crvena zvezda(petak, 21. novembar, ispred hale u Idstambulu), kadsu grupu od oko 400 navijača Crvene zvezde, kojinisu uspeli da uđu u halu „Abdi Ipekči“, napali turskihuligani. Policija je intervenisala, posle čega su razbijeniizlozi i vozila u blizini hale.Navijači Zvezde nisu mogli da uđu u dvoranu,jer je organizator prekršio dogovor i onemogućioim da kupe ulaznice, nakon čega je došlo do tuče iincidenata ispred dvorane, pa je intervenisala policija.U tom metežu, jedan od domaćih huligana jepotegao nož i smrtno ranio Ivkovića, koji je neštokasnije izdahnuo u bolnici.Tokom samog susreta, navijači Galatasaraja suu nekoliko navrata skandirali „Kosovo, Kosovo“, anarednih dana su nekoliko puta javno demonstriraline samo da ne žale zbog incidenta, već su ipretili novim ubistvima, od navijača Partizana, dosimpatizera atinskog Olimpijakosa i moskovskogCSKA. Ta poruka je obišla svet i izazvala situacijuu kojoj se svaki susret ekipa iz Srbije i Turskenarednih dana automatski našao na listi „mečevavisokog rizika“, uz neskrivena obećanja o „osveti“kao jedinom načinu da Marko Ivković „ne budezaboravljen“.Na nasilje – nasiljem, na uvrede – uvredama, naglupost – glupošću (najsvežiji primer je izjava treneraGalatasaraja Ergina Atamana da su „navijačiZvezde teroristi“, navodno izrečena bez saznanjao ubistvu Ivkovića, ali i brzopleta reakcija ovdašnjegpremijera da je taj trener „persona non gratau Srbiji“)… Očigledno je da ni ova nesreća nećebiti dovoljna da se zaustave ludilo nasilja i nasiljeludila, jer država odavno ne zalazi u te „balkanskekrčme“.USLOVNA SLOBODAKRETANJAPIŠE: OLGA ZIROJEVIĆMigracije stanovništva osnovni su oblik geografskei socijalne dinamike ljudi i jedna od najznačajnijihkulturnih tekovina čovečanstva. U vreme dugotrajneturske vladavine, migracije stanovništva, posebnometanastazičke, već dugo su predmet interesovanjanaučnika. Još 1896. godine, zajedno sa širokimkrugom svojih saradnika i učenika, Jovan Cvijić preuzima,širom balkanskih zemalja opsežna geomorfološka,geološka, antropogeografska i etnografskaproučavanja. Kao rezultat tih ispitivanja – objavljenihpretežno u seriji NASELJA (koja od 1902, publikujeSrpska kraljevska akademija) – Cvijić zaključuje daje, počev od kraja XIV veka, pa kroz tursko vremeispremeštano gotovo svo stanovništvo na prostoruod Veleške klisure na Vardaru, do Zagrebačkegore. Drugim rečima, najveći deo zemalja na ovomprostoru spada u tzv. metanastazičke oblasti.Zna se dosta i o velikim pokretima stanovništva(seobama), surgunima (proterivanju), turskojkolonizaciji Vlaha i Juruka, kao i o naseljavanjuCigana, Jevreja i drugih naroda na balkanskimprostorima.Zvanični popisi osmanske administracije, uprvom redu tzv. mufassal (opširni) defteri svedoče,međutim, i o određenoj socijalnoj pokretljivosti,kako pripadnika vojničke klase tako i nekih kategorijanevojničkog stanovništva (muslimanskog ihrišćanskog) unutar široko razmaknutih granicacarstva, što, do sada, uglavnom nije bilo predmetposebnih proučavanja.U prvom slučaju reč je o praksi državnih vlastida prebacuje posadnike iz jedne u drugu tvrđavu,a u ranijem vremenu, čini se, čak i u sasvim udaljeneprovincije, odnosno iz Rumelije u Anadoliju iobratno, što je dovodilo do trajnog ili privremenogodlivanja stanovništva iz jednog područja u drugo.Tako se krajem XV veka među posadnicimatvrđave Trapezunta – njih 205 – nalazi 43 odstoRumelijaca i 17 odsto Anadolaca (za 40 odstose ne navodi mesto porekla). Među posadnicimaNovog Brda (1455) – broji 60 duša – nalaze sedva Laza, Mađara, Tatarina, a znatan broj ih je sa

53helsinška poveljadecembar 2014Iz osmanske baštinemakedonskog, grčkog i bugarskog područja. SredinomXVI veka u beogradskoj posadi bilo je najvisevojnika iz Bosne, pa iz Hercegovine, Moreje, Fenera,Janine, Soluna, Agriboza i Skoplja. Zanimljiv je nacionalnisastav pripadnika sultanske konjice iz 1578.godine. Desno krilo ove konjice broji 528 duša,od kojih su 214 (ili 40 odsto) iz Rumelije, dok ih jeiz azijskog dela carstva samo 36 (odnosno neštoispod jednog procenta). Među Rumelijcima ima najvišeBosanaca, Mađara, Albanaca, zatim Hrvata,Bugara, Franaka (Frenk-Evropljanin), Grka, Srba,Slovenaca, Austrijanaca i Nemaca. Ređe se navodimesto porekla (Bitolj, Smederevo, Galipolje, Delvina,Bogdan, Moreja i dr).U redovima timarnika na balkanskim prostorima– a raspolažemo samo nekolicinom turskih popisanastalih do u prve decenije XVI veka – susreću sepretežno oni sa područja Rumelije. U oblasti Brankovica(1455) izbrojali smo samo četvoricu Anadolaca,u Krajištu Isa-bega Ishakovića isto toliko, a uvilajetu Hercegovini (1477) – devetoricu. Jedino se upopisu Albanskog sandžaka (iz 1431/32) nalazi velikibroj Anadolaca: 44 iz Saruhana, 14 iz Kodzailija,8 iz Džanika, po jedan iz Ajdina, Jenisehera, Kesana,Mihalica i Kastamunije.I razni vojni i poluvojni redovi, koji su se popunjavalii hrišćanima i muslimanima, po potrebi su seprebacivali (trajno ili privremeno) iz jedne tvrđave udrugu, pa i u one sasvim udaljene.Pored navedenih pripadnika vojne klase koji sumogli službovati u mestima više ili manje udaljenimod svog zavičaja, i neke kategorije nevojničkog stanovništvamogle su, pod određenim uslovima, privremeno,odnosno trajno napustiti svoja staništa.Zaslužni makedonski turkolog Aleksandar Matkovskitvrdi, u svojoj knjizi Krepoasstvoto vo Makedonija,da, pored raje, koja je bila vezana za zemlju,postoji beraja, koja je obično obuhvatala ne samofeudalnu, odnosno privilegovanu klasu nego i sveone koji nisu bili upisani u popisne (tapu) defterekao raja nekog spahije. Beraja je, znači, opšte ime zasva slobodna lica, a tu su spadali, kako pripadnicifeudalne klase i vojničkih redova, tako i sveštenstvou celini, veliki deo gradskih naselja (sehirli),kao trgovci, zanatlije, gradska sirotinja, pa seljacikoji su imali svoje slobodne baštine ili mulkove,nomadi (Cigani, Vlasi, Juruci), hajmane (čovekkoji nije upisan u popis), razne skitnice I, uopšteljudi bez utvrđenog mesta življenja. Zavisno odstatusa svog gospodara, čak i oslobošeni robovimogli su da uđu u red beraje; takvi oslobođenici– mutak – susreću se u popisima gradskih naselja(početkom XVI veka u Solunu ih je bilo stotinjak).I raja je mogla, odlaskom u grad da se oslobodisvog rajinskog statusa. Ovo je, međutim, biodug i težak put da se dobije status šehirlije, jerje u gradu trebalo boraviti najmanje deset, a najvišečak 50 godina, budući da je u tom vremenuzastarevalo pravo spahije da seljaka silom vratina zemlju. U osmanskoj državi postojala je jošjedna mogućnost da rajetin otkupi svoju slobodu,a to je ona sa plaćanjem posebne takse – ciftbozan resmi – odnosno plaćanjem jednogodišnjegprosečnog prihoda koji bi spahija imao od njega, adavao se najmanje 15 godina. U potrazi za obradivomzemljom mase brđana i osirotelih albanskih seljakaselile su se u manje naseljene ravničarske oblasti,stižući do Niša, Epira, Bugarske i Trakije.Najzad, da bi se izbegao proces čitlučenja (odnosnopretvaranje kompleksa obradivog zemljišta upotčinjenu baštinu) i da bi se preživelo, seljaci uAlbaniji (a sigurno i drugde) preseljavali su se, iliodlazili na privremeni rad u ostale balkanske zemlje.Albanski seljaci zapošljavali su se u rudnicima uSrbiji kao fizička radna snaga. U Carigradu su radili ikao građevinski radnici, prodavci, mesari, salepdžije,dok su gorštake držale, kao najamnike sve pašeu evropskom delu Turske. Među periodične migrante,ističe S. Faroki (Farocqi), spadali su i putujući radnici(Wanderarbeiter, mi bismo rekli, pečalbari), kojisu ponekad išli veoma daleko. Tako su već od krajaXVI veka Albanci odlazili u severozapadnu Anadolijuzapošljavajući se kao čuvari polja i zemljoradnici.Ovu mogućnost koristile su, sigurno i seoske

54helsinška poveljadecembar 2014Iz osmanske baštinezanatlije bezemljaši da bi, odlaskom u grad (običnosusedni, ali i udaljeniji) više zaradile. Odlazilo sei u veoma udaljena područja, o čemu svedoče popisikoji se odnose na izgradnju Sulejmanove džamije(sredinom XVI veka) u Carigradu. Tu se među klesarima,graditeljima i dunđerima iz raznih delova carstvanalaze i majstori – 43 hrišćanina i 51 musliman– sa područja Makedonije (uzete u njenim prirodnimgeografskim granicama).Da li je ovde reč o pečalbarima, odnosno sezonskimradnicima, ili o preseljenicima iz navedenih gradova(Drame, Kavale, Bitolja, Ohrida, Soluna, Sereza,Trikale i Skoplja)? Zbog turskih nasilja, ali i zbogneplodnog i vrletnog zemljista iz Makedonije se, toje poznato, odavno išlo u „gurbetluk“. Nemački putnikHans Dernsvam (Dernschwam), susreo je naputu albanske argate koji su se vraćali sa kosidbeu Bugarskoj. Neki među njima sigurno su i ostajaliu novim staništima. O crnogorskim pečalbarima, naprimer, prve poznate vesti datiraju tek iz XIX veka;u Carigradu ih je bilo, obično nekoliko hiljada i njihovstarešina zvao se (h)rvatbaša (etimologija ovogatermina još izaziva sporove među stručnjacima),kome je državna vlast izdavala tezkere-iikame-ihrvat, to će reći boravišnu dozvolu, kao što sui zanatlije pečalbari dobijali od finansijske službeyabanci esnaf ruhsattezkeresi, odnosno dozvoluda mogu obavljati svoj zanat.Potvrda o kretanju određenih društvenih slojevaunutar prostranog carstva ima i u samim osmanskimzvaničnim popisima. Tu se, uz imena izvesnihžitelja gradova (ređe sela) navodi iz kog su sela (ilise čak kazuje da je dotični preselac – preslac izodređenog sela, i da tamo plaća dažbine), pa zatimda su siromasi, došlaci, pre(i)šlaci. A reč je o različitimnazivima za naseljenike iz prve ruke, za sirotinjukoja se tek naselila. ili, jednostavno se samonavodi mesto iz koga dolaze. Tako se među muslimanskimstanovnicima Beograda (iz 1560) beleže:13 Anadolaca, dva Persijanca, jedan Arapin, triBosanca, dva Skopljaka, pa po jedan Ulcinjanin,Osječanin i Grk; dok su medu hrišćanima: jedanGrk, sin Grka, Arnaut, četiri došlaca, a isto tolikodošlo ih je iz sela Miloševca. U Budimu je 1546,od 19 jevrejskih kuca, osam doseljenih (iz Istanbula,Beograda, Plovdiva, Kavale, Smedereva, Vidina,Soluna i Jedrena). Za petoricu Jevreja u Novom Brduzabeleženo je sredinom XVII veka, da su Skopljancii već deset godina stanovnici Novog Brda, o čemusvedoči sultanov ferman, koga poseduju.Najzad, i poznati sarajevski Ljetopis Mule MustafeBaseskije (1746–1804) pouzdano svedoči o velikomkretanju ljudi. Oslanjajući se i na kazivanje rabinaSemuela de Medinu (1506–1589) kapije gradova bilesu danonoćno otvorene, tako da je svako mogao ućii izaci bez ikakve smetnje. Jer, kaže on, plaćanjemglavarine – harača – svi nemuslimani (nazivani suzimijama, što znači štićenici) kupovali su od sultanasvoju sigurnost i slobodu kretanja, posebno trgovine,širom carstva. Uz jevrejske, veoma su bili aktivnii mobilni i jermenski trgovci (sa svojim centrima uLjvovu, Amsterdamu i drugde).Manastirske arhive još uvek čuvaju mnogobrojneputne listove I dozvole (tezkere) za odlazak utrgovinu i pisaniju. Da bi od pravoslavnih vernikasakupljali milostinju monasi određenih manastira(kao onih na Atosu i Sinaju), putovali su (uz dozvolusultana i patrijarha) čak i izvan granica carstva.Zaštitu na putu uživalo je i katoličko sveštenstvo,kako osmanski podanici tako i dubrovački sveštenici(kao haračari Porte), pa i papski vizitatori(Petar Masarek). U dobijenim sultanskim aktima(koji su im izdavani na zahtev i preko Dubrovačkerepublike) sveštenicima se dozvoljava da pomanastirima, gradovima i selima Rumelije čitajujevanđelje („sto sve nije u suprotnosti sa časnimšerijatom“), a zabranjuje se, pritom, pripadnicimavojničkog staleža da ih ometaju i zlostavljaju, kaoi pravoslavnom sveštenstvu da se meša u njihoveposlove. Uglednim duhovnim licima bilo je dozvoljenojoš jahanje konja i nošenje oružja. U ovugrupu putnika spadali su i hodočasnici – hrišćanii muslimani – koji su, besumnje, najčešće išli ukaravanima koje su štitili iznajmljeni stražari. Sličnosu postupali i oni koji su želeli da posete manastire.Za razliku od hodočasnika hrišćana, hodočasnicimuslimani bili su, kad je reč o obezbeđenju,u povoljnijem položaju. Ipak, izuzetno uglednim

55helsinška poveljadecembar 2014Iz osmanske baštinehodočasnicima posvećivana je, bez obzira na veruposebna pažnja.Uz seljake koji, ispunivši odredene uslove, dolazeu grad postajući vremenom šehirlije, u državiOsmanlija bilo je još niz mogućnosti za vertikalnupokretljivost stanovništva. Osim prelaska na islami danka u krvi (devsirme) – uslova par excellenceza uspon na drustvenoj lestvici – bilo je i drugihmogućnosti za vertikalnu pokretljivost stanovnistva.Osnovni princip „sin raje je raja“ svakako jebio opstevazujući u carstvu, ali se od njega, u odredenimslučajevima, ipak moglo odstupiti. Zna se,primerice, da je 15 lica iz redova raje dobilo 1560.godine timare zbog pokazane hrabrosti u gušenjubune u Debarskoj nahiji. Iako je ovakva praksa izazivalanezadovoljstvo i samih spahija i uleme, njojse, u skladu sa trenutnim potrebama države, zbogLiteratura:A. Aličić, Poimenični popis sandžaka Vilajeta Hercegovina, Orijentalniinstitut, Sarajevo, 1985.F. Bajraktarević, Turski dokumenti manastira sv. Trojice kod Pljevalja,Spomenik SKA LXX1X, Sarajevo 1935. 3–61.O. Barkan, L. Suleymaniye Cami ve Imareti Insaati (1550–1557),Türk Tarih Kurumu, Ankara 1972.D. Bojanić, O nekim odrednicama srpskog stanovništva jugoslovenskihzemalja u turskim popisnim knjigama XV veka, Seoskidani Sretena Vukosavljevića III, 1976. 73–80.D. Bojanić, Sultanska akta izdata na zahtev Dubrovacke republike(1627–1647), Miscellanea 10, Istorijski institut Beograd, 1982.33–202.B. Cvetkova, Izvori za balgarskata istorija, XVI, Turski izvori zabalgarskata istorija, III, BAN Sofija 1972.J. Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, osnoviantropogeografije, Beograd 1966.S. Faroqhi, Kultur und Alllag im Osmanischen Reich, von Mittelalterbis zum Anfang des 20 Jahrhunderts, München 1995.A. Handžić, Dva prva popisa Zvorničkog sandžaka (iz 1519. I 1533.godine), Akademija nauka i umjetnosti BiH, Sarajevo 1986.B. Hrabak, Albanija od konačnog pada pod tursku vlast do sredineXVIII veka, Iz istorije Albanaca, Zbornik predavanja, priručnik zanastavnike, Društvo istoričara Srbije, Beograd 1969. 45–73.N. Inalcik, Hicri 835. Tarihli Suret-i Defter-i Sancak-I Arvanid, TürkTarih Kurumu, Ankara 1954.Gy. Kaldy-Nagy, Kanuni Devri Budin Tahrir Defteri (1546–1562),Ankara 1971.H. Martinović, Crnogorski pečalbari u Carigradu i njihova zaštita,Glasnik Etnografskog instituta XXV, 1976, 15–24.Al. Matkovski, Kreposnistvoto eo Makedonija eo vreme na turskotovladeenje, Institut za nacionalna istorija, Skopje 1978.velikog izginuća spahija (kao što je ovde bio slučaj)ipak pribegavalo. Do timara je dolazilo i visokopravoslavno sveštenstvo (mitropoliti, patrijarsi),uz određene obaveze u korist države (a reč je,uglavnom o zadržavanju dela ranijeg poseda). Uspahijski red, shodno pokazanim sposobnostimamogli su da udu i vojnici. Ustvari, raja u poluvojničkimredovima, kao i „privilegovana raja“ imalaje praktično i najviše mogućnosti da izađe iz rajinskogstatusa, odnosno da od raje postane beraja(kao što je bilo i obratnih slučajeva).Pouzdanija i potpunija saznanja o horizontalnoji vertikalnoj pokretljivosti stanovništva bićemoguća tek nakon štedrijeg publikovanja turskihizvora raznih vrsti. Zasad samo pitanje postojanjaodređene slobode kretanja u Turskom Carstvuostaje van spora.Mula Mustafa Beseskija, Ljetopis (1746–1804), Sarajevo 1968.Oblast Braikovića, Opširni katasarski popis iz 1455. godine, I,Orijentalni institut, Sarajevo 1972.Osmanski izvori za islamizacionite procesi na Balkanite (XVI –XIX e), serija izvori, 2, BAN Sofija 1990.M. Stojaković, Braničevski defter, Poimenični popis pokrajineBraničevo iz 1467. godine, Istorijski institut, Beograd 1987.X. Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića, Zbirni katastarskipopis iz 1455. godine, Orijentalni institut, Sarajevo 1964.X. Sabanović, Turski izvori za istoriju Beograda, 1, Katastarskipopisi Beograda i okoline 1476 – 1566, Istorijski arhiv Beograda,Beograd 1964.A. Shmulevitz, The Jews of the Ottoman Empire in the late fifteenthand sixteenth Centuries, Leiden 1984.K. Schwarz, Osmanische Sultansurkunden des Sinai-Klosters intürkischer Sprache, Islamkundliche Untersuchungen 7, Freuburg IBreisgau, 1970.A. Velkov, Vidove osmanoturski dokumenti, Prinos kam osamanoturskatadiplomatika, Sofija 1986.O. Zirojević, Carigradski drum od Begrada do Sofije (1459–1683),Zbornik Istorijskog muzeja Srbije 7, 1970, 7–196.O. Zirojević, Dobijanje prava građanstva u Osmanskoj Imperiji (XV-XVII vek), Jugoslovenski istorijski časopis 3–4, 1973, 81–92.O. Zirojević, Kroz novobrdske mahale 1664/65.godine. MiscellaneaXX, Istorijski institut 1990, 7–14.O. Zirojević, Prizren u defteru iz 1571.godine, Istorijski časopisXXXVIII 1991 243–255.O. Zirojević, I. Eren, Popis oblasti Kruševca, Toplice I Dubočice uvreme prve vladavine Mehmeda II (1444–1446), Vranjski glasnikIV, 1968. 377–416.

HELSINKI COMMITTEEFOR HUMAN RIGHTS IN SERBIAHelsinki Files No.31HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA U SRBIJIHelsinške sveske br. 34Helsinške sveske br. 34 EKSTREMIZAM KAKO PREPOZNATI DRUŠTVENO ZLOHELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA U SRBIJIHelsinške sveske br. 33EKSTREMIZAMREPORTON THE STATUS OFIMPLEMENTATIONOF UNSC RESOLUTION 1325IN THE WESTERN BALKANSHELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA U SRBIJI, Helsinške sveske br. 33 Helsinki fijiles №33, HELSINKI COMMITTEE FOR HUMAN RIGHTS IN SERBIA2012MHBHHELSINKHelsinki fijBriga o mentalnom zdavljuPo meri ljudskogdostojanstvaunzene engle korice monta.indd 1 12.4.2013 13:23:29sv34-nasl-monta.indd 1 24.10.2014 14:28:14HELSINŠKIODBOR ZALJUDSKAPRAVA USRBIJIOBJAVLJENO UMEĐUVREMENUOlga Zirojević Panonska urbana kulturaHELSINŠKI ODBOR ZALJUDSKA PRAVA U SRBIJISvedočanstva br. 39Svedočanstva br. 39 • • SONJA BISERKO BISERKO • • SRBIJA ZALUTALA U TRANZICIJIPanonskaurbana kulturaOLGA ZIROJEVIĆ3.10.2014 16:09:49SrbijaSONJA BISERKOzalutalau tranzicijisved39-monta.indd 1 15.8.2014 16:15:06