povelja dec 14

12helsinška poveljadecembar 2014...Fašizam uvek vrebaNije prošlo ni nekoliko meseci, sve se to izrodilou niz kompromitantnih, po grad i građane posramljujućihskandala. O bizarnom direktorovanju dotad savršeno nepoznatog Andreja Fajgelja u Kulturnomcentru saznalo se ponešto i daleko izvan grada(u njegov „repertoar“ spada i klerikalistička cenzura,i pretvaranje znatnog dela programa KCNS u tribinuza nacionalističke žalopojke etc; sve je to rezultiralobojkotom Kulturnog centra od niza relevantnihumetnika i intelektualaca), a nekako u senci je ostalogradsko ministrovanje izvesne Milanke Brkić - dotada duboko nepoznate čak i onima koji se rado hvaleda znaju lično i svu publiku kulturnih dešavanja,a kamoli ljude koji u kulturi nešto rade i nešto znače- tokom kojeg je zamašna količina novca dodeljenadoslovno u poslednji čas „izmišljenim“ projektimaisto tako izmišljenih, u velikoj žurbi registrovanihorganizacija. Ono što sad gledamo kao skandalu ministarstvu Aleksandra Vulina, doslovno je prepisanrecept koji je Treća Srbija razradila u NovomSadu.Dve godine kasnije, međutim, izbori iz 2014.pokazali su da Treća Srbija, uprkos solidnim resursimakoji su joj na raspolaganju, nije uspela da seetablira kao iole vidljiv politički faktor: ne samoda je ostala suštinski „lokalna“ organizacija i čedosticaja okolnosti, koja izvan Novog Sada ne značiništa, nego ni tu, u lokalu, nije u stanju da dobacimakar blizu famoznog cenzusa. Međutim, zanimljivo,ništa od toga nije je udaljilo od milih partneraiz „proevropske“ Srpske napredne stranke, kojinajblaže rečeno sistematski tolerišu organizovanoštetočinstvo ove polupodzemne političke grupekoja se rado predstavlja kao stranka.U međuvremenu, Treća Srbija je „razvila bogatemeđunarodne kontakte“, u prevodu: bliske odnose,veze i puno međusobno razumevanje sa nizomstranaka tvrdokorne, neretko rasističke i ksenofobnedesnice iz raznih evropskih zemalja, poputNacionalnog fronta Marine le Pen. Trećesrbijanskeperjanice ovim se rado hvale, a nije primećeno daim njihovi „veliki“ partneri, poput naprednjaka, to nabilo koji način zameraju, ili da smatraju da to kompromitujeovdašnju vlast, na bilo kom nivou.To što su sve do sada ostali objektivno političkisavršeno irelevantna grupa građana (ako relevantnostmerimo podrškom u biračkom telu, što je udemokratiji prilično preporučljiv kriterijum) nipoštone znači da čelnici Treće Srbije nameravaju da dignuruke od svog „projekta“. Ambicija po sebi legitimna,ali ne nužno i načini na koje se ostvaruje. Najnovijezamešateljstvo diglo se oko izvesnog DanijelaKulačina, bitnog čoveka Treće Srbije od samogpočetka, a koji je poslednjih godina nekako volšebno„zaimao“ (i sam je bio naprasni korisnik izobilnih„podsticaja“ iz gradskog kultursekretarijata),i koji je iskazao pojačano interesovanje zakupovinu čitavog niza lokalnih radio stanica poVojvodini - koje obavezna privatizacija čeka zahvaljujućipotpuno nerazumnim i štetočinskim zakonskimodredbama - ali takođe i za pokrajinski dnevnilist Dnevnik. Drugim rečima, ideolško-interesnagrupa Treća Srbija pokušava da sebi obezbedilepu budućnost i kanale uticaja čak i ako je nezahvalnibirači još jednom iznevere...Šta to Treća Srbija zapravo radi, i zašto jeto važno pratiti? Ona etablira jedan model kojiće, ako njima uspe, slediti i drugi. To je modelnaizglednog „normalizovanja“ ekstremne desnice,njenog samoprezentovanja kao grupe razumnihrodoljuba bez „prevaziđenh“ ideoloških predrasuda,koji naprosto žele slobodnu i „domaćinsku“Srbiju u nekoj budućoj - a zapravo bivšoj: imalismo je već tridesetih godina prošlog veka, i dovelaje do kataklizme - „Evropi otadžbina“, zajednosa sebi srodnima s raznih strana sveta. Madaje, nema mesta sumnji, i za Treću Srbiju „glavna“strana sveta istok, ili tačnije severoistok, odakle idolazi najveći deo logističke i svake druge podrškeovim i drugim lokalnim opskurantima.