povelja dec 14

33helsinška poveljadecembar 2014Rusija – Ukrajina – Srbijademonstracije su, ili dovoljno masovne i uporne daizazovu, u demokratskim sistemima potrebu za prevremenimizborima, kako bi se utvrdilo da li novapolitika ima podršku, ako vlasti nisu spremne da odnove politike odustanu, ili se one postepeno okončaju.Alternativno, vlasti odluče da primene silu, jersmatraju da na nju imaju legalno pravo. To su ukrajinskevlasti i učinile, promenivši i zakone kako bimogle da se obračunaju sa demonstrantima i nezadovoljnicima.U tom trenutku, nastupa prava krizalegitimnosti, jer je reč o ključnom testu vlasti: iliima monopol nad legitimnom upotrebom sile, ili ganema. Ukrajinski predsednik je posegao za silom iizgubio i legitimnost i vlast. Ostale grane vlasti sunastavile da rade u očekivanju prevremenih izbora,koji su potom i zakazani i obavljeni.U normalnim okolnostima, opet, Rusija ne bi imalanikakav razlog da se meša u unutrašnje posloveUkrajine. Kako nije bilo nikakvih nemira ili sukoba, niu područjima na granici sa Rusijom, a svakako ne naKrimu, nikakva ruska intervencija, politička, a pogotovone vojna, ne možu se opravdati. Rusija je, međutim,intervenisala najpre na Krimu, a potom pokretanjemsličnih događaja na celom istoku Ukrajine.Uspeh je, koliko se može videti, do sada bio svakakomanji nego što se očekivalo, jer se čitav taj pokretda se Nova Rusija pripoji Rusiji završio na aneksijiKrima. No, to ne znači da se od tog cilja odustalo.Jer, to zavisi od ruske političke strategije.Sada, a to je ključno: koji su ciljevi ruske politike?Bez obzira što je sukob izbio oko trgovačke politikei eventualnog približavanja Ukrajine Evropskojuniji, mngo se više govori o tome da je reč o odgovoruRusije na politiku NATO. Zapravo, u najopštijemsmislu, ističe se da je potrebno videti da ruska politikaima za cilj zaštitu sopstvenih interesa. Ako nisutrgovački interesi, koji su? Ističe se da je reč o tomeda se spreči NATO da se približi ruskim granicama.Naravno, NATO je već na ruskim granicama,zbog čega se ističe da je to u suprotnosti sa obećanjimakoje su dale Sjedinjene Države Amerikei druge zapadne zemlje da se NATO neće širiti naistok, pa je to obećanje, navodno prekršeno. Zbogčega sada ojačana Rusija teži da uspostavi ravnotežuu odnosu na NATO, pre svega tako što nećedozvoliti njegovo širenje na Ukrajinu.Ovde, zapravo, ništa nije na mestu. Najpre,tog obećanja nije bilo, niti je ono uopšte moguće,mada je razgovora o tome svakako bilo. Uzto, interes da obezbede zaštitu NATO su iskazivalezemlje koje su se tek oslobodile sovjetskeokupacije, a ne zapadne zemlje, pa ne ni SAD. No,najvažnije je to da je članstvo Ukrajine u NATOrazmatrano u toj organizaciji i oko toga nije postignutasaglasnost, a te saglasnosti nema ni sada, aneće je, koliko se može videti, biti ni u budućnosti.Mnogo everopske zemlje članice NATO nikako nisuspremne da preuzmu na sebe bezbednost Ukrajine,dakle ne nameravaju da se bore i ginu za Ukrajinu,što je ono što bi bila obaveza prema članici saveza.Ukoliko je to bio test koji je ruska politika želelada postavi zapadnoevropskim zemljama, bio je nepotreban,jer čak i sad, kad je čitav evropski poredakuzdrman, nema interesa da NATO preuzme obavezuda brani ukrajinsku bezbednost. To, svakako nijenepoznato ruskim vlastima. To ne znači da zemlječlanice NATO, a pre svih Amerika, nisu vodili računao ruskim interesima u Ukrajini. Zapravo, sporazumkojim je svo nuklerano oružje preneto u Rusiju, svakakoje bilo više nego dobronamerno, praktično jebilo gest prema savezniku. Ukrajina je na to pristala,jer se Rusija obavezala na poštovanje njenog suvereniteta,što podrazumeva i Krim. U čitavom ovomslučaju, ako je reč o poštovanju sporazuma, jedino