povelja dec 14

48helsinška poveljadecembar 2014Povelja na licu mesta: Kikinda„Leteći filozof“PIŠE: NENAD DAKOVIĆšto nas tek čeka. Sve ružne stvari koje nam se događajusamo su uvod u pravu i veliku igru koja sezove fabrika vode u Kikindi i u koju tek treba da seugrade poznati nam kikindski naprednjaci koji suse već ugradili u kompaniju ASA i druge kompanije,gde još ima novca. Dr Branislava Blažića nedavnopomenuše i tiražne dnevne novine, kao jednogod naprednjačkih poslanika koji su bili inostraniposmatrači u Donjceku. „Jao, možeš li da zamisliškoliko je to eura?“, vajkali su se posle siromašnijiKikinđani.Na celu ovu sliku sad bi legla ona deviza Starkovihiz „Igara prestola“: „Zima dolazi“. Da, zaista namdolazi i strah od nje odavno nije bio veći. Vlasnicistanova isključuju centralno grejanje, jer su izračunalida neće moći da ga plaćaju; ko se greje na gas,drži peć na pilot plamenu, ne bi li manje trošio (gassvakako nema nikakvu kalorijsku vrednost i miriševeoma neprijatno), a grejanje na drvo platiće onipreostali kikindski brestovi i drugo drveće.Opozicija, ako je uopšte ima posle toliko odborničkihpreletanja, ćuti, ne mrda. Neki od odbornikaDS i LSV čak počinju stidljivo da hvale SNS kako,eto, dobro radi, kako je efikasna. Efikanost u pravljenjuštete i nesreće ne liči mi na dobar izbor.Pa ima li išta dobro da je ostalo u Kikindi? Ima.Ljudi. Neki dobri fini ljudi koji se ne mire s ovomsituacijom i još uvek su spremni da reaguju umestoda puste sve da ide kako ide.Nema nam druge, nego neki protestni miting, dase malo okupimo i ugrejemo.Objavljeno je šesto izdanje „Filosofije palanke“ RadomiraKonstantinovića, s time što je prvo objavljeno učasopisu „Treći program“ 1969. godine. Napisao samviše ogleda pokušavajući da objasnim ovo delo. Ovdegovorim o filosofiji i filozofiji i njihovom odnosu kojise ponavlja i razlikuje, kao da će ponovo sneg, kaoda će se vratiti „isto“ i pokriti ovu „razliku“ (ponavljanjei razlika). Jedan odnos i jedna postfilozofija, ilifilosofija palanke kao jedna postfilozofija. Postfilozofijakoja ispituje mogućnost same filozofije kaofilosofije, ili fiosofije kao filozofije.Evo me, kako počinjem kao da se spremam,ili kao da se spremam na veliki put, a sve manjei ređe putujem. Iz Srbije nisam izašao poslednjihdeset godina, bilo gde i bilo kada, a nekada sammogao i voleo da putujem. Ja nisam od onih „letećihfilozofa“ koji lete od kampusa do kampusa i uaeroplanu pišu svoje tekstove i referate.Po broju izdanja reklo bi se da je ova knjigameđu najčitanijima, a slutim da nije. Od ovog pitanjaću početi: da li su tolika izdanja dokaz da seova knjiga čita, da je Konstantinović prihvaćenkao pisac, da je, štaviše popularan, da je najzadizašao iz samoizolacije koja traje godinama? MiloradBelančić koji je napisao „Genealogiju palanke“,koja se pojavila u „Narodnoj knjizi“, gde je čekalanekoliko godina na objavljivanje, misli – da našzajednički prijatelj – nema razloga za zabrinutost,a ja, eto mislim da ima, jer sam uveren da ovu filosofijunisu pošteno i ozbiljno pročitali ni oni malobrojnikoji su pisali uglavnom pamflete, pozitivneili negativne svejedno, ovom ili onom prilikom,o ovoj knjizi koja je, svakako, najznačajnijedelo naše filozofije u XX veku, kao što sam to većnapisao.Ali, ove knjige i dalje nema u lektiri naših studenatafilozofije, ili književnosti, ili u pregledimanaše savremene filozofije. Tako da je naši studenti