povelja dec 14

41helsinška poveljadecembar 2014Evropska unija i BalkanIGNORISANJE,NUŽDA ILINEŠTO TREĆEPIŠE: IGOR NOVAKOVIĆPre otprilike četiri godine, u razgovoru sa jednimprijateljem spomenuo sam da uskoro putujem uTiranu na nekoliko dana. Susreo sam se sa njegovimiznenađenim pogledom i pitanjem: „A šta ćeštamo?“ Posle svog ovog vremena, mislim da je njegovopitanje koncepcijski savršeno odražavalovećinski stav i projekcije građana Srbije o Albaniji:kao o jednoj siromašnoj, zaostaloj i nepoznatoj zemljikoja je na nesreću blizu nas, u kojoj žive Albanciisti kao oni na Kosovu (sa istim željama, stremljenjimai istorijom), koja po svaku cenu želi da uspostavi„Veliku Albaniju“, i u kojoj ne postoji ništa što bibilo interesantno za Srbiju i njene građane.Takođe, svedoci smo da se u poslednje vremeintenziviraju kontakti i zajednički infrastrukturniprojekti (koje smo moje kolege i ja predlagalijoš pre četiri godine), kao što su povezivanje autoputaDrač–Tirana–Prizren–Priština sa Koridorom10, ili rehabilitacija pruge Beograd-Podgorica-Skadar.Evropska unija (EU) i njene države članice, očiglednosu rešeni da neke stvari ne prepuste slučaju.Jer, kao što istorija svedoči, EU predstavlja zajednicudržava koje su prošle temeljni proces pomirenjai koje su sada više od saveznica – one su u većoj ilimanjoj meri integrisane u nadnacionalnu uniju, kojao ključnim pitanjima uglavnom dolazi do zajedničkogstanovišta razgovorom i dogovorom. Da li je ondaimalo upitno da će nešto slično morati da se desimeđu državama Zapadnog Balkana?U većoj ili manjoj meri, iako bi deo političkih elitavoleo da im se zemlja nalazi stotinama kilometaradaleko od prvih suseda, one nemaju drugu opcijuveć da na dnevnom planu dokazuju svoju posvećenostevropskom putu, koji i podrazumeva podršku isaradnju sa najbližim susedima. Stoga i ne čudi insistiranjedržava članica EU da se ta saradnja najprezapočne, a zatim svakodnevno dokazuje. Paradoksje da ovu politiku, kad je reč o Srbiji sprovode upravooni koji su se zalagali za etnički ekskluzivitet, ikoji nisu nimalo marili za položaj albanske manjineu Srbiji tokom devedesetih, a još manje za saradnjusa Albanijom. I tim političarima, kao i svim ostalim,treba da bude jasno da će i Albanija i Srbijabiti članice EU, sa jednakim pravima, i kao takvebiti u istom međusobnom statusu u kome su sadNemačka i Francuska, ili Mađarska i Rumunija.Dakle, saradnja, suživot i savezništvo je ono štonam predstoji u okvirima EU, i na to moramo dase naviknemo.No, da bismo pravilno razumeli kuda idemo,moramo prvo da utvrdimo gde se nalaze Srbijai Albanija u celom tom spektru? Naša saradnjaje puževim koracima počela padom režimaEnvera Hidže u Albaniji i raspadom Jugoslavije,što se odigrao maltene paralelno. Stidljivo se najpremanifestovala u „bratskim“ krijumčarskimpoduhvatima preko Skadarskog jezera i Prokletijau kojima su sudelovali pripadnici“svih narodai narodnosti“. Do faktičkog otvaranja došlo jepadom Miloševićevog režima 2000. godine i potonjimpotpisivanjem nekoliko bilateralnih ugovora,od kojih je svakako najznačajniji ugovor o slobodnojtrgovini između dve zemlje. Dakako, mala grupazainteresovanih je odavno počela da odlazi uposete Tirani i drugim gradovima; međutim, ovo nijepratila većina građana. Do dana današnjeg, a premarezultatima nedavnog istraživanja javnog mnjenaredakcije NIN, tek je tri odsto građana imalo nekikontakt sa Albanijom, što je zanemarljiv procenatako se ima u vidu da je u pitanju susedna zemlja. 1Bilo kako bilo, saradnja se nastavljala i 2006. godinei Albanija i Srbija su postale deo CEFTA sporazuma,instrumenta EU napravljenog kako bi se državeZapadnog Balkana postepeno navikle na pravilajedinstvenog tržišta EU. Koliko je ovo značajno zanas, dovoljno govori činjenica da je izvoz u Albanijuiznosio samo milion američkih dolara 2000. godine,40 miliona 2006, dok je 2010. godine dostigao1 Vera Didanović, „Hlađenje glava ili odnosa“, u NIN, br. 3330, 23.oktobar 2014.