povelja dec 14

4helsinška poveljadecembar 2014Takođe, veoma perfidno se organizacije za ljudskaprava proglašavaju levičarskim organizacijama,odnosno recidivima komunizma. Inače, opšta ideološkakonfuzija (revizija istorije XX veka, promovisanječetničkog pokreta kao antifašistčkog s desne stranei sl), dodatno doprinosi popularnosti desničarskihorganizacija.Država ne precipira desni ekstremizam kao pretnju.U prilog tome svedoči odsustvo reakcije državnihinstitucija na njihovo sve izraženije delovanje. Zabranomsamo dve organizacije, dekriminalizuje ostaleekstremne desničarske grupe, a njihova ideologija seuspostavlja kao politički legitimna.Politički ekstremizam desne orijentacije negiratemeljne vrednosti demokratske ustavne države.Suptilnije varijante desnog ekstremizma mogupotkopati i ugroziti demokratiju. Zbog, veoma čestovešte „političke mimikrije, verbalnog kamufliranja iigre zbunjivanja“ i sakrivanja iza „patriotizma“ još suopasnije, jer se teže prepoznaju kao društvena pretnja,pogotovo u zemljama koje su suočene sa teškimtranzicionim problemima.Kad je reč o Vojvodini, ona zauzima značajnomesto u aktivnostima desničarskih organizacija.Može se reći da poslednjih godina one najviše ideluju u Vojvodini, gde se prvenstveno fokusirajuna zalaganje za poništavanje bilo kakve ideje o njenojautonomiji. U tom smislu ove grupacije su preuzeleulogu onih partija koje su i do sada aktivnoosporavale autonomiju Vojvodine.Njihove stalne kampanje protiv autonomije nenailaze ni na kakvu osudu države. Naprotiv, koristese kao dokaz da je Vojvodina i sama protiv autonomije,a autonomaše percipiraju kao recidiv komunizma.Međutim, činjenica je da tokom poslednjedve godne aktuelna vlast nastoji da sruši demokratskiizabranu vlast u Vojvodini uglavnom u koalicijisa ovim grupacijama – neke od njih su učestvovalei na izborima, bilo kao građanske inicijative,ili kao partije, poput, na primer, Treća Srbija.Vojvodina je kao izrazito multietnička sredina oddevedestih godina prošlog veka na udaru šovinističkepolitike Beograda. Najbrutalniji oblik tadašnjepolitike prema Vojvodini bilo je tzv. „humanopreseljenje“ (Hrtkovci). Istovremeno, mobilizacijamladih iz manjinskih sredina za rat u Hrvatskoj iBosni dodatno je pospešila etničko čišćenje. Posledicate politike je odlazak iz zemlje tih mladih ljudikoji se uglavnom više nisu vraćali u Srbiju.Pravni okvir koji je uspostavljen nakon 2000,uglavnom korespondira sa normama i standardimaEU. Međutim, u praksi sprovođenje tih zakona svelose na daljnju segregaciju manjinskih zajednica. Odsustvodržavne inkluzivne politike prema manjinskimzajednicama samo je cementirala koncept segregacije,posebno većih zajednica.Takav odnos države prema multietničosti kao konceptu,doveo je i do radikalizacije nekih zajednicakoje sada streme (teritorijalnoj) autonomiji što dodatnougrožava Vojvodinu kao specifičan region. Nažalost,država podržava takav koncept, jer i dalje opstajena Miloševićevom centralističkom konceptu.To se najviše ogleda u odnosu prema Ustavu Srbiječija je promena neminovna, ukoliko Srbija stvarnoide evropskim putem. Zahtevi Vojvodine za većomautonomijom jasno su se očitovalii u činjenici da suVojvođani masovno bili protiv Ustava iz 2006.Primer neuspelog referenduma o samostalnostiŠkotske manifestovao je veoma važnu činjenicu,odnosno trend koji je deo procesa globalizacije.Primer Jugoslavije nije bio percipiran kao takavzbog nasilja koje je pratilo njen raspad. Znači, rečje o zahtevu vremena koga treba blagovremenoprepoznati i rešavati kompromisom uz uvažavanjenekih principa i vrednosti koje izražavaju interes ijednih i drugih, u našem slučaju, i Srbije i Vojvodine,ali i manjinskih zajednica.Zato je pitanje Vojvodine i njene autonomijeključno za Srbiju i njen odnos prema zahtevimavremena i modernom shvatanju države. Strahod decentralizacije i demokratizacije Srbije samopojačava suprotne trendove. Radikalizacija jeneizbežna posledica neprepoznavanja vremena.To takođe, pokazuje demokratski deficit državeSrbije.Problem desnog ekstremizma ne može se rešitibez sveobuhvatnih preventivnih mera države, presvega u obrazovanju, medijima i državnim institucijama,pravosudnim, u prvom redu.Smisao slobode, pre svega slobode govora, slobodnihmedija i političkog udruživanja obavezaje koja nema ograničeni rok trajanja. Njihov pravismisao ne sme se nikada zaboraviti, jer prerušenifašizam uvek vreba i predstavlja opasnost za slobodu.Zato je naš zadatak da otvoreno i alarmantnoreagujemo na sve pojave – svakog dana i usvakoj situaciji.