povelja dec 14

54helsinška poveljadecembar 2014Iz osmanske baštinezanatlije bezemljaši da bi, odlaskom u grad (običnosusedni, ali i udaljeniji) više zaradile. Odlazilo sei u veoma udaljena područja, o čemu svedoče popisikoji se odnose na izgradnju Sulejmanove džamije(sredinom XVI veka) u Carigradu. Tu se među klesarima,graditeljima i dunđerima iz raznih delova carstvanalaze i majstori – 43 hrišćanina i 51 musliman– sa područja Makedonije (uzete u njenim prirodnimgeografskim granicama).Da li je ovde reč o pečalbarima, odnosno sezonskimradnicima, ili o preseljenicima iz navedenih gradova(Drame, Kavale, Bitolja, Ohrida, Soluna, Sereza,Trikale i Skoplja)? Zbog turskih nasilja, ali i zbogneplodnog i vrletnog zemljista iz Makedonije se, toje poznato, odavno išlo u „gurbetluk“. Nemački putnikHans Dernsvam (Dernschwam), susreo je naputu albanske argate koji su se vraćali sa kosidbeu Bugarskoj. Neki među njima sigurno su i ostajaliu novim staništima. O crnogorskim pečalbarima, naprimer, prve poznate vesti datiraju tek iz XIX veka;u Carigradu ih je bilo, obično nekoliko hiljada i njihovstarešina zvao se (h)rvatbaša (etimologija ovogatermina još izaziva sporove među stručnjacima),kome je državna vlast izdavala tezkere-iikame-ihrvat, to će reći boravišnu dozvolu, kao što sui zanatlije pečalbari dobijali od finansijske službeyabanci esnaf ruhsattezkeresi, odnosno dozvoluda mogu obavljati svoj zanat.Potvrda o kretanju određenih društvenih slojevaunutar prostranog carstva ima i u samim osmanskimzvaničnim popisima. Tu se, uz imena izvesnihžitelja gradova (ređe sela) navodi iz kog su sela (ilise čak kazuje da je dotični preselac – preslac izodređenog sela, i da tamo plaća dažbine), pa zatimda su siromasi, došlaci, pre(i)šlaci. A reč je o različitimnazivima za naseljenike iz prve ruke, za sirotinjukoja se tek naselila. ili, jednostavno se samonavodi mesto iz koga dolaze. Tako se među muslimanskimstanovnicima Beograda (iz 1560) beleže:13 Anadolaca, dva Persijanca, jedan Arapin, triBosanca, dva Skopljaka, pa po jedan Ulcinjanin,Osječanin i Grk; dok su medu hrišćanima: jedanGrk, sin Grka, Arnaut, četiri došlaca, a isto tolikodošlo ih je iz sela Miloševca. U Budimu je 1546,od 19 jevrejskih kuca, osam doseljenih (iz Istanbula,Beograda, Plovdiva, Kavale, Smedereva, Vidina,Soluna i Jedrena). Za petoricu Jevreja u Novom Brduzabeleženo je sredinom XVII veka, da su Skopljancii već deset godina stanovnici Novog Brda, o čemusvedoči sultanov ferman, koga poseduju.Najzad, i poznati sarajevski Ljetopis Mule MustafeBaseskije (1746–1804) pouzdano svedoči o velikomkretanju ljudi. Oslanjajući se i na kazivanje rabinaSemuela de Medinu (1506–1589) kapije gradova bilesu danonoćno otvorene, tako da je svako mogao ućii izaci bez ikakve smetnje. Jer, kaže on, plaćanjemglavarine – harača – svi nemuslimani (nazivani suzimijama, što znači štićenici) kupovali su od sultanasvoju sigurnost i slobodu kretanja, posebno trgovine,širom carstva. Uz jevrejske, veoma su bili aktivnii mobilni i jermenski trgovci (sa svojim centrima uLjvovu, Amsterdamu i drugde).Manastirske arhive još uvek čuvaju mnogobrojneputne listove I dozvole (tezkere) za odlazak utrgovinu i pisaniju. Da bi od pravoslavnih vernikasakupljali milostinju monasi određenih manastira(kao onih na Atosu i Sinaju), putovali su (uz dozvolusultana i patrijarha) čak i izvan granica carstva.Zaštitu na putu uživalo je i katoličko sveštenstvo,kako osmanski podanici tako i dubrovački sveštenici(kao haračari Porte), pa i papski vizitatori(Petar Masarek). U dobijenim sultanskim aktima(koji su im izdavani na zahtev i preko Dubrovačkerepublike) sveštenicima se dozvoljava da pomanastirima, gradovima i selima Rumelije čitajujevanđelje („sto sve nije u suprotnosti sa časnimšerijatom“), a zabranjuje se, pritom, pripadnicimavojničkog staleža da ih ometaju i zlostavljaju, kaoi pravoslavnom sveštenstvu da se meša u njihoveposlove. Uglednim duhovnim licima bilo je dozvoljenojoš jahanje konja i nošenje oružja. U ovugrupu putnika spadali su i hodočasnici – hrišćanii muslimani – koji su, besumnje, najčešće išli ukaravanima koje su štitili iznajmljeni stražari. Sličnosu postupali i oni koji su želeli da posete manastire.Za razliku od hodočasnika hrišćana, hodočasnicimuslimani bili su, kad je reč o obezbeđenju,u povoljnijem položaju. Ipak, izuzetno uglednim