Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom ... - Izborna Reforma

Partijske borbe u Srbiji u postoktobarskom razdoblju
građana, masovnim pokretima, sindikatima (“revolucionarni sindikalizam”),
ekološkim i drugim organizacijama. Potrebu eliminisanja
partija možda je teorijski najpotpunije elaborirao Moisei Ostrogorski
(1902). Reljefno opisujući nedemokratsku atmosferu u britanskim i
američkim partijama krajem devetnaestog veka i negativan uticaj tih
partija na demokratske odnose u društvu, Ostrogorski se založio za
njihovo ukidanje i za obrazovanje tzv. privremenih partija, udruženja
građana koja bi prestajala da deluju ostvarivanjem konkretnog
političkog interesa (cilja) zbog kojeg su formirana. Politički život
nije, međutim, mario za ubedljiv teorijski pledoaje Ostrogorskog za
ukidanjem partija, njegove briljantno elaborirane ideje potonule su
na “grebenima stvarnosti” što dobro ilustruje podatak da su posle
više od stotinu godina od objavljivanja njegovog kapitalnog dela,
političke partije ostvarile ekspanziju i postale ključne političke organizacije
u ogromnoj većini zemalja savremenog sveta.
Veza između partija i građanskih sloboda na kojima je utemeljen
demokratski poredak nije konjukturna nego sistemska jer
proizilazi iz vitalnih funkcija partija od kojih su najvažnije: selekcija,
agregacija i izražavanje interesa, odabir kandidata za nosioce
najvažnijih političkih funkcija, (ili izbor nosilaca funkcija ako je reč o
jednopartijskom sistemu), obrazovanje vlade i vršenje vlasti ili kritika
vlasti. Neke od nabrojanih funkcija mogu, doduše, da obavljaju
druge organizacije, ali ne sve te funkcije. Sindikati, na primer,
ostvaruju selekciju, agregaciju i izražavanje interesa (prvenstveno
ekonomsko-socijalnih) ali oni ne vrše vlast. Politički klubovi mogu
da kritikuju vlast, kao što to mogu da čine i mediji, ali nemaju
mogućnosti da svoja opredeljenja direkno izraze u parlamentu,
niti da ta opredeljenja potkrepe izglasavanjem nepoverenja vladi,
zahtevom za vanrednim izborima i bojkotom parlamenta. Ukratko,
i kada druge organizacije obavljaju neke od partijskih funkcija, one
nisu funkcionalni ekvivalent partijama. Iako se skeptična, (uslovno)
antipartijska struja može smatrati invarijantom u teorijskoj misli -
misli koja bezmalo traje koliko i same partije - ta struja, ipak, predstavlja
početkom trećeg milenijuma periferan misaoni tok. Nasuprot
njemu, mainstream teorijske misli prihvata partije kao conditio sine
qua non demokratije i nastoji da podrobno opiše i objasni njihovu
»anatomiju« i »fiziologiju«. Od sredine dvadesetog stoleća, osim
partija, u fokus analize dolaze i partijski sistemi, ne samo kao puki
10